Gnjurci
| Gnjurci | |
|---|---|
| |
| Crnovrati gnjurac (Podiceps nigricollis nigricollis) | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Aves |
| Kladus: | Aequorlitornithes |
| Kladus: | Mirandornithes |
| Red: | Podicipediformes Fürbringer, 1888 |
| Porodica: | Podicipedidae Bonaparte, 1831 |
| Rodovi | |
Gnjurci (lat. Podicipediformes, Podicipedidae) su red i porodica ptica. Poznate su dvadeset dve vrste, od kojih su dve sigurno, a treća verojatno izumrle. U Evropi je svakako najpoznatija vrsta ovog reda i porodice ćubasti gnjurac.
Osobine
[уреди | уреди извор]
Gnjurci su porodica ptica koje rone i potpuno su vezani uz vodu. Laici ih ponekad smatraju patkama, ali oni zapravo nisu međusobno slični. Osim razlika u vanjskom izgledu, gnjurci „leže” dublje u vodi, jer njihov kostur ima manji pneumatizujući efekt. Kosti gnjuraca nisu u jednakoj meri šuplje i ispunjene vazduhom kao kod mnogih drugih ptica. Snažne noge su smeštene daleko prema zadnjem kraju tela. One služe kao snažan pogon pri plivanju i ronjenju, ali i kao kormilo. Prsti im nisu, kao kod drugih vodenih ptica, povezani plivaćom kožicom, nego imaju rascepljene resaste kožne pločice. Tri prsta su okrenuta prema napred, a jedan prema nazad (anisodaktilija). Vrat im je srednje dugačak a glava umereno velika. Krila su im kratka, uska i šiljasta, a perje čvrsto priljubljeno. Kljun im je različitog oblika, kod nekih vrsta poput debelog šila ili kod drugih kao oštrica noža, jer je spljošten, ali uvek vrlo tvrd i oštrih rubova.
Kod zaranjanja, ptice se snažno izbace prema napred tako da im pri tome ponekad celo telo izađe iz vode pre nego što urone prvo glavom i vratom. Ovim „skokom” ptice ulaze u vodu pod vrlo kosim uglom i zaranjaju u veće dubine. Za vreme ronjenja, krila im ostaju priljubljena uz telo, a ne koriste ih, kao na primer pingvini, za kretanje pod vodom. Jedan uron najčešće traje između 10 i 40 sekundi, pri čemu manje vrste rone kraće od većih. Tipično za gnjurce je, da mogu da ostanu pod vodom i do jednog minuta, ali je izmereno i najduže vreme od tri minuta. Zaranjaju uglavnom na dubinu od jednog do 4 metra, mada su nađeni i gnjurci koji su se ulovili u ribarske mreže na dubini od 30 metara. Krećući se pod vodom vodoravno, mogu preroniti i velike udaljenosti.
Noge usađene daleko straga u telo su izvrsno prilađavanje životu u vodi, ali su vrlo nespretne za kretanje po tlu. Po pravilu, vodu napuštaju samo radi odmora i zbog gnezda. Gnjurci imaju problema i kod uzletanja. Radi podizanja relativno teškog tela u vazduh, gnjurac dugo trči po vodi mašući krilima pre nego što uzleti. Zbog toga gnjurci, kad su u opasnosti, radije zarone i tako pobegnu, nego da pokušaju da odlete. Kad jednom uzlete, mogu prevaliti velike udaljenosti, pa su neke vrste selice, a tri vrste gnjuraca su izgubile sposobnost letenja. Sve tri vrste (Rollandia microptera, Podilymbus gigas i Podiceps taczabowskii) od kojih je jedna izumrla (Podiceps taczanowskii) žive, odnosno živele su, na jezerima južne Amerike. Te tri vrste nisu međusobno blisko srodne i imaju za letenje sposobne sestrinske vrste.
.jpg)
Meko, gusto perje im odbija vodu, a svi gnjurci imaju više od 20.000 pera. Tokom godine, dolazi do upadljive promene perja. Venčano ruho obeležavaju sjajne boje na vratu i glavi, a pored toga oblikuju se i čuperci na glavi. Obično ruho je najčešće sivo i smeđe. Ne postoji izraženi polni dimorfizam. Mužjaci imaju ponekad nešto sjajnije boje, a u proseku su malo krupniji od ženki.
Dužina tela im se kreće između 23 i 74 centimetra, a težina od 120 do 1500 grama. Postoje dva osnovna tipa: dugovrati gnjurci imaju duže, šiljaste kljunove i hrane se pre svega ribom, dok vrste koje se hrane insektima imaju kraće vratove i kljunove.
Oglašavanje
[уреди | уреди извор]Dozivanje gnjuraca se od vrste do vrste jako razlikuje. Neke vrste se oglašaju sa do dvanaest različitih glasova i vrlo su glasne, dok se druge gotovo uopšte ne čuju. Različite vrste oglašavanja se koriste pre svega u vreme parenja, pri opasnosti ili za izražavanje agresivnosti.
Za mnoge vrste je specifično oglašanje u vreme parenja, kad žele da na sebe privuku pažnju drugog pola. Vrsta Aechmophorus occidentalis je čak razvila individualne razlike, svaka jedinka ima svoju, različitu dozivnu melodiju.
Rasprostranjenost i stanište
[уреди | уреди извор]Gnjurci žive na svim kontinentima osim Antarktika, ali samo jedna vrsta, ušati gnjurac, živi severno od severnog polarnog kruga. Gnjurci, za razliku od nekih drugih vrsta, nisu osvojili ta područja. Oni su rasprostranjeni i na udaljenim ostrvima, kao što su Madagaskar i Novi Zeland.
Sve vrste u vreme dizanja podmlatka žive na unutrašnjim vodama, pre svega na plitkim jezerima s peščanim dnom i onima gde nema strujanja vode, a vrlo retko i na sporo tekućim rekama. Dve vrste se ponekad gnezde i u mirnim morskim uvalama, ali i to je vrlo retko. U južnoj Americi su se neke vrste specijalizovale za visokogorska jezera u Andima, i legu se na visini do 4000 metara. Jedina vrsta koja je donekle hemerofilna, je ćubasti gnjurac.
Gnjurci koji žive u tropima i suptropima su uglavnom stanarice koje samo odlaze na susedna jezera. Vrste koje nastanjuju umerena područja su delimične ili prave selice. Izvan vremena parenja i podizanja podmlatka, često se mogu sresti u vrlo velikim grupama, od oko 20.000 ćubastih na Ejselmeru (Holandija) pa do oko 750.000 jedinki crnovratih gnjuraca na jezeru Mono u Kaliforniji.
Način života
[уреди | уреди извор]Gnjurci su uglavnom aktivni po danu, izuzeci mogu biti noći s vrlo snažnom mesečinom. Većina vrsta su samotnjaci, koji samo u vreme parenja i zajedničkog podizanja podmlatka tvore čvrste monogamne parove, ali neke vrste su u zimovalištima druželjubive.
Kako su na tlu vrlo teško pokretni i nespretni, gnezde se u neposrednoj blizini vode, a jaja s oko 3 do 6% težine odrasle ptice spadaju u manja. U jednoj sezoni mogu manje vrste imati tri, a veće jedno do dva legla. Mladunci se legu nakon 20 do 30 dana, a u ležanju na jajima kao i kasnijoj brizi o mladuncima učestvuju oba roditelja. Mladunci od prvog trenutka mogu samostalno da plivaju i rone, ali zbog male telesne mase brzo gube toplotu, pa ih zato jedan od roditelja gotovo neprekidno nosi na leđima, dok drugi roni i donosi im hranu. Taj roditelj na čijim su leđima mladunci, za to vreme obično ne roni.
Mladunci, zavisno od vrste, ostaju između 44 i 79 dana na roditeljskoj nezi. Među mladuncima od prvog dana vlada konkurentska borba za hranu, u koju se roditelji ne mešaju. Posledica je često uginuće slabijih mladunaca. Verojatnoća da mladunac preživi prvih 20 dana života je između 40 i 60%.
Taksonomija, sistematika i evolucija
[уреди | уреди извор]Filogenija
[уреди | уреди извор]Postojeći pripadnici reda Podicipediformes na bazi rada Džona Bojda.[1]
| ‑{Podicipedidae}‑ |
| |||||||||||||||||||||||||||
Taksonomija
[уреди | уреди извор]Sastavljeno na bazi sledećih izvora: Oznake izumrlih vrsta slede Mikovu filogenijsku arhivu[2] i Paleofile.com vebsajt,[3] a imena podvrsta su preuzeta iz Engleskih imena ptica.[4]
- Rod †Miobaptus Švec 1982
- †M. huzhiricus Zelenkov 2015
- †M. walteri Švec 1982 [Podiceps walteri (Švec 1984) Mlíkovský 2000]
- Rod †Miodytes Dimitreijevich, Gál & Kessler 2002
- †Miodytes serbicus Dimitreijevich, Gál & Kessler 2002
- Rod †Pliolymbus Murray 1967 [Piliolymbus (sic)]
- †Pliolymbus baryosteus Murray 1967
- Rod †Thiornis Navás 1922
- †Thiornis sociata Navás 1922 [Podiceps sociatus (Navás 1922) Olson 1995]
- Rod Podilymbus Lesson 1831
- †P. mujusculus Murray 1967
- †P. wetmorei Storer 1976
- †Atitlanski gnjurac, Podilymbus gigas Griscom 1929 (izumro 1989)
- Šarenokljuni gnjurac, Podilymbus podiceps (Linnaeus 1758)
- †P. p. magnus
- P. p. antillarum Bangs 1913 (antilski šareni gnjurac)
- P. p. podiceps (Linnaeus 1758) (severni šareni gnjurac)
- P. p. antarcticus (Lesson 1842) (južni šareni gnjurac)
- Rod Tachybaptus Reichenbach 1853 [Poliocephalus (Tachybaptus) Reichenbach 1853; Sylbeocyclus Macgillivray 1842 non Bonaparte 1831; Limnodytes Oberholser 1974]
- Mali gnjurac, Tachybaptus ruficollis (Pallas 1764)
- T. r. ruficollis (Pallas 1764) (evropski mali gnjurac)
- T. r. albescens (Blanford 1877) (indijski mali gnjurac)
- T. r. iraquensis (Ticehurst 1923) (irački mali gnjurac)
- T. r. capensis (Salvadori 1884) (afrički mali gnjurac)
- T. r. poggei (Reichenow 1902)
- T. r. philippensis (Bonnaterre 1790) (filipinski mali gnjurac)
- T. r. cotabato (Rand 1948) (mindanski mali gnjurac)
- Trobojni gnjurac, Tachybaptus tricolor (Gray 1861)
- T. t. vulcanorum (Rensch 1929)
- T. t. tricolor (Gray 1861)
- T. t. collaris (Mayr 1945)
- Australijski gnjurac Tachybaptus novaehollandiae (Stephens 1826)
- T. n. javanicus (Mayr 1943)
- T. n. fumosus (Mayr 1943)
- T. n. incola (Mayr 1943)
- T. n. novaehollandiae (Stephens 1826) (australijski mali gnjurac)
- T. n. leucosternos (Mayr 1931)
- T. n. rennellianus (Mayr 1943)
- Madagaskarski gnjurac, Tachybaptus pelzelnii (Hartlaub 1861)
- †Alaotranski gnjurac, Tachybaptus rufolavatus (Delacour 1932) (izumro 2010)
- Južnoamerički gnjurac, Tachybaptus dominicus (Linnaeus 1766)
- T. d. brachypterus (Chapman 1899) (meksičkin najmanji gnjurac)
- T. d. bangsi (van Rossem & Hachisuka 1937)] (bangsov gnjurac)
- T. d. dominicus (Linnaeus 1766) (zapadno indijski gnjurac)
- T. d. brachyrhynchus (Chapman 1899) (kratkokljuni gnjurac)
- T. d. eisenmanni Storer & Getty 1985
- Mali gnjurac, Tachybaptus ruficollis (Pallas 1764)
- Rod Poliocephalus Selby 1840 (sedoglavi gnjurac)
- Sedoglavi gnjurac, Poliocephalus poliocephalus (Jardine & Selby 1827)
- Novozelandski gnjurac, Poliocephalus rufopectus (Gray 1843)
- Rod Aechmophorus Coues 1862)
- †A. elasson Murray 1967
- Zapadni gnjurac, Aechmophorus occidentalis (Lawrence 1858)
- A. o. ephemeralis Dickerman 1986
- A. o. occidentalis (Lawrence 1858)
- Klarkov gnjurac, Aechmophorus clarkii (Lawrence 1858)
- A. c. clarkii (Lawrence 1858)
- A. c. transitionalis Dickerman 1986
- Rod Podicephorus Bochenski 1994
- Veliki gnjurac, Podicephorus major (Boddaert 1783) Bochenski 1994
- P. m. major (Boddaert 1783)
- P. m. navasi Manghi 1984
- Veliki gnjurac, Podicephorus major (Boddaert 1783) Bochenski 1994
- Rod Podiceps Latham 1787 [Pliodytes Brodkorb 1953; Dyas; Lophaithyia Kaup 1829; Colymbus Linnaeus 1758 non Linnaeus 1766 non Paetel 1875 non Hadding 1913; Podiceps (Proctopus) Kaup.; Centropelma Sclater & Salvin 1869; Dytes Kaup.; Rollandia Bonaparte, 1856]
- †P. oligocaenus (Shufeldt 1915)
- †P. arndti Chandler 1990
- †P. caspicus (Habizl 1783) [Colymbus caspicus Habizl 1783]
- †P. csarnotatus Kessler 2009
- †P. discors Murray 1967
- †P. dixi Brodkorp 1963
- †P. miocenicus Kessler 1984
- †P. oligocaenus (Shufeldt)
- †P. parvus (Shufeldt 1913)) [Colymbus parvus Schufeldt 1913]
- †P. solidus Kuročkin 1985
- †P. subparvus (Miller & Bowman 1958) [Colymbus subparvus Miller & Bowman 1958]
- Beloćubasti gnjurac, Podiceps rolland Quoy & Gaimard 1824
- P. r. rolland Quoy & Gaimard 1824 (foklandski beloćubasti gnjurac)
- P. r. chilensis Lesson 1828 (čileanski beloćubasti gnjurac)
- P. r. morrisoni Simmons 1962 (huninski beloćubasti gnjurac)
- Titikaški gnjurac, Podiceps microptera Gould 1868
- Crvenovrati gnjurac, Podiceps grisegena (Boddaert 1783)
- P. g. grisegena (Boddaert 1783) (sivo obrazni gnjurac)
- P. g. holbollii Reinhardt 1853 (Holbolov gnjurac)
- Veliko krestasti gnjurac, Podiceps cristatus (Linnaeus 1758)
- P. c. cristatus (Linnaeus 1758) (evroazijski sivokrestasti gnjurac)
- P. c. infuscatus Salvadori 1884 (afrički sivokrestasti gnjurac)
- P. c. australis Gould 1844 (australazijski sivokrestasti gnjurac)
- Rogati gnjurac ili slavonski gnjurac, Podiceps auritus (Linnaeus 1758)
- P. a. auritus (Linnaeus 1758) (evroazijski rogati gnjurac)
- P. a. cornutus (Gmelin 1789)
- Crnovrati gnjurac ili ušati gnjurac, Podiceps nigricollis Brehm 1831
- P. n. nigricollis Brehm 1831 (evroazijski crnovrati gnjurac)
- P. n. gurneyi (Roberts 1919) (afrički crnovrati gnjurac)
- †Kolumbijski gnjurac, Podiceps andinus (Meyer de Schauensee 1959) (izumro 1977)
- Srebrnasti gnjurac, Podiceps occipitalis Garnot 1826
- P. o. juninensis von Berlepsch & Stolzmann 1894 (severni srebnasti gnjurac)
- P. o. occipitalis Garnot 1826 (južni srebrnasti gnjurac)
- Huninski gnjurac, Podiceps taczanowskii von Berlepsch & Stolzmann 1894
- Čubasti gnjurac, Podiceps gallardoi Rumboll 1974
- Severnoamerički Ušasti gnjurac, Podiceps californicus Heermann 1854
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Boyd, John (2007). „Mirandornithes & Ardeae I”. John Boyd's website. Приступљено 30. 12. 2015.
- ^ Haaramo, Mikko (2007). „Aves [Avialae]– basal birds”. Mikko's Phylogeny Archive. Приступљено 30. 12. 2015.
- ^ „Taxonomic lists- Aves”. Paleofile.com (net, info). Архивирано из оригинала 11. 1. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2015.
- ^ Çınar, Ümüt (novembar 2015). „04 → Cᴏʟᴜᴍʙᴇᴀ : Pʜᴏᴇɴɪᴄᴏᴘᴛᴇʀɪfᴏʀᴍᴇs, Pᴏᴅɪᴄɪᴘᴇᴅɪfᴏʀᴍᴇs, Mᴇsɪᴛᴏʀɴɪᴛʜɪfᴏʀᴍᴇs, Pᴛᴇʀᴏᴄʟɪᴅɪfᴏʀᴍᴇs, Cᴏʟᴜᴍʙɪfᴏʀᴍᴇs”. English Names of Birds. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2015.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Konter, André (2001): Grebes of our world: visiting all species on 5 continents. Lynx Edicions, Barcelona. . ISBN 978-84-87334-33-7.
- Ogilvie, Malcolm & Rose, Chris (2003): Grebes of the World. Bruce Coleman Books, Uxbridge, England. . ISBN 978-1-872842-03-5.
- Sibley, Charles Gald & Monroe, Burt L. Jr. (1990): Distribution and taxonomy of the birds of the world: A Study in Molecular Evolution. Yale University Press, New Haven, CT. . ISBN 978-0-300-04969-5.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
- Grebe videos and photos on the Internet Bird Collection
- Tree of Life Grebes Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2013)
- Grebes clip-art
- Diving Birds of North America, by Paul Johnsgard
- Grebes Walk on Water Documentary produced by Oregon Field Guide
- Grebe Vocalization - The Songs of The Grebes
„Grebe”. The New Student's Reference Work. 1914.
