Култ
Култ је друштвена група која је дефинисана по својим необичним религиозним, духовним, или филозофским ставовима, или по свом заједничким интересу за одређену личност, предмет или циљ. Овај смисао појма је контроверзан и има дивергентне дефиниције у популарној култури и у академији, а такође је био и континуирани извор размирица међу научницима у више области студирања.[1][2] Он се обично сматра пејоративном. Под појмом култ се подразумевају и учења или мистични, религиозни атрибути који се придају неким стварима, људима или животињама. Култови не морају бити религиозни, али када појам употребљавају власти и црква најчешће се односи на њих.[3]
У социолошкој класификацији религиозних покрета, култ је друштвена група са социјално девијантним или новим веровањима и праксама,[4] иако је то често нејасно.[5][6][7] Други истраживачи представљају мање организовану слику култова, наводећи да они настају спонтано око нових веровања и пракси.[8] Групе за које се каже да су култови су у опсегу величина од локалних група са неколико чланова до међународних организација са милионима припадника.[9]
Почев од 1930-их, култови су постали предмет социолошког проучавања у контексту проучавања религиозног понашања.[10] Од четрдесетих година 20. века хришћански контракултни покрет се супротстављао неким сектама и новим религијским покретима и означавао их је култима због њихових „нехришћанских” неортодоксних веровања. Секуларни антикултни покрет започео је 1970-их и супротставио се одређеним групама, често их оптужујући за контролу ума, и делом је био мотивисан реакцијом на дела насиља која су починили неки од њихових чланова. Неке тврдње и акције антикултног покрета оспорили су научници и медији, што је довело до даљњих контроверзи у јавности.
Старији смисао те речи је скуп религиозних побожних пракси које су у њиховој култури уобичајене и повезане са одређеном фигуром, и често повезане са одређеним местом. Упућивања на „култ”, на пример одређеног католичког светитеља, или царски култ древног Рима, користе овај смисао те речи.
Док дословни изворни смисао те речи остаје у употреби, изведен осећај „претеране побожности” настао је у 19. веку.[11] Изрази култ и култисти ушли су у употребу у медицинској литератури у Сједињеним Државама током 1930-их за оно што би се сада звало „исцељење вером”, посебно у облику у коме се практикује у покрету Светости у САД. Ова употреба је у то време доживела пораст популарности, а проширила се и на друге облике алтернативне медицине.[12]
Дефиниција
[уреди | уреди извор]Реч „култ” често носи погрдне конотације.[13] То је одувек било контроверзно, јер се (у пејоративном смислу) сматра субјективним изразом, коришћеном као ad hominem напад на групе са различитим доктринама или праксама.[14][15]
Током 1970-их, са успоном секуларних антикултних покрета, научници (али не и општа јавност) почели су да напуштају термин „култ”. Према Оксфордском приручнику о религиозних покрета, „до краја деценије, термин нове религије је практично заменио култ у описивању свих оних преосталих група које се нису лако уклопиве под ознаку цркве или секте.”[16]
Разлика између култа и обреда
[уреди | уреди извор]Култ је сложенији од обреда, јер култ осим практичне стране религије укључује и духовну страну. Зато је веома тешко разликовати култ од саме религије. Осим наведене разлике између култа и обреда, Емил Диркем наводи још једну. Наиме, за разлику обреда, где се низ практичних активности врши у ситуацијама које временски нису тачно утврђене (као што је венчање или сахрана), култна активност је тачно временски утврђена. На пример, слава Св. Димитрија је сваке године 8. новембра.[17]
Култ и религија
[уреди | уреди извор]Култ би представљао обожавање или обоготворавање, а према предмету обожавања, могу се разликовати култ природе и култ предака. У првом случају је предмет обожавања неки предмет или биће из природе, а у другом душа или дух предака (кости или мошти, реликвије, гробови). С обзиром да се култ везује за обожавање нечега што је доступно чулима, карактеристичан је за природне, паганске или политеистичке религије. Култ се ипак одржао и у монотеистичким религијама; у хришћанству постоји обожавање икона и моштију, а у исламу свети камен. Неки научници сматрају да је свака религиозна делатност истовремено и култна, па он важи за све религије, без обзира да ли су моно- или поли-теистичке. Паул Тилих сматра да култ представља (поновно) успостављање везе између људи и божанстава, односно Бога.[17]
Култ и мит
[уреди | уреди извор]Готово у свим древним културама постоје два основна култа: култ природе и култ предака. Та два култа представљају темељ првобитних религија: натуризма и анимизма у којима су имплицитно садржана два облика филозофског учења: материјализам и идеализам.[17]
У темељу две кинеске школе мишљења: таоизма и конфучијанства су се налазила два најстарија култа у Кини, који су у ствари култ природе и култ предака.[17]
У старој Грчкој су се развила три најважнија култа почевши архајског периода када сваки град добија свог бога заштитника: дионизијски култ, аполониски и орфејски.[17] Први је оргијастички култ бога Диониса, који је можда установљен још у микенско доба, јер је име овог божанства препознато и на таблицама писаним линеарним Б писмом. Поштоваци овог божанства су биле углавном жене које су називане менаде или баханаткиње. Како би се са њим сјединиле, оне су у екстази комадале дивљач (спарагмос) и јеле живо месо (омофагија). То су чиниле по падинама Китерона и Парнаса. Као реакција на овај култ, развијао се култ бога Аполона. Овај култ се битно разликовао од претходног, јер је позивао на разум и ред.[18] Сличан аполониском култу, био је и орфички, који је настао по узору на легендарног певача Орфеја. У основи овог култа је био став да је само душа божанска, док је тело њена „тамница“ и „извор свеколиког зла“. Средњовековна хришћанска религија се базирала управо на овом ставу и Платоновом идеализму. Противник оваквог учења био је Ниче, који је подржавао дионизијски принцип. Од филозофа старог доба, дионизијски принцип су подржавали Талес, Демокрит, Леукип и Епикур.[17]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Zablocki, Benjamin David; Robbins, Thomas (2001). Misunderstanding Cults: Searching for Objectivity in a Controversial Field. University of Toronto Press. стр. 474. ISBN 978-0-8020-8188-9.
- ^ Richardson 1993, стр. 348–56
- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Stark & Bainbridge 1996, стр. 124
- ^ OED, citing American Journal of Sociology 85 (1980), p. 1377: "Cults [...], like other deviant social movements, tend to recruit people with a grievance, people who suffer from a some variety of deprivation."
- ^ Chuck Shaw – Sects and Cults – Greenville Technical College – Retrieved 21 March 2013.
- ^ Olson, Paul J. 2006. "The Public Perception of 'Cults' and 'New Religious Movements'." Journal for the Scientific Study of Religion 45 (1): 97–106
- ^ Stark & Bainbridge 1987
- ^ Eileen Barker, "New Religious Movements: their incidence and significance", New Religious Movements: challenge and response, Bryan Wilson and Jamie Cresswell editors, Routledge. 1999. ISBN 978-0-415-20050-9.
- ^ Erwin Fahlbusch, Geoffrey William Bromiley – The Encyclopedia of Christianity: P-Sh, Volume 4 p. 897. Retrieved 21 March 2013.
- ^ Compare the Oxford English Dictionary note for usage in 1875: "cult:[...] b. A relatively small group of people having (esp. religious) beliefs or practices regarded by others as strange or sinister, or as exercising excessive control over members. [...] 1875 Brit. Mail 30 Jan. 13/1 Buffaloism is, it would seem, a cult, a creed, a secret community, the members of which are bound together by strange and weird vows, and listen in hidden conclave to mysterious lore." „cult”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ In W. S. Taylor, 'Science and cult', Psychological Review, Vol 37(2), March 1930, "cultist" is still used in the sense that would now be expressed by "religionist", i.e. anyone adopting a religious worldview as opposed to a scientific one. In the New York State Journal of Medicine of 1932, p. 84 (and other medical publications of the 1930s; e.g. Morris Fishbein, Fads and Quackery in Healing: An Analysis of the Foibles of the Healing Cults, 1932), "cultist" refers to those adhering to what was then called "healing cults", and what would now be referred to as faith healing, but also of other forms of alternative medicine ("cultist" (in quotes) of a chiropractor in United States naval medical bulletin, Volume 28, 1930, p. 366).
- ^ Compare: T.L. Brink (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit 13: Social Psychology". pp. 320 [1] – "Cult is a somewhat derogatory term for a new religious movement, especially one with unusual theological doctrine or one that is abusive of its membership."
- ^ Chuck Shaw – Sects and Cults – Greenville Technical College. Retrieved 21 March 2013.
- ^ Bromley, David Melton, J. Gordon 2002. Cults, Religion, and Violence. West Nyack, NY, USA: Cambridge University Press.
- ^ Lewis 2004
- ^ а б в г д ђ Митровић, М. & Петровић, С. (1994) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
- ^ Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
Литература
[уреди | уреди извор]- Zablocki, Benjamin David; Robbins, Thomas (2001). Misunderstanding Cults: Searching for Objectivity in a Controversial Field. University of Toronto Press. стр. 474. ISBN 978-0-8020-8188-9.
- Cowan, Douglas E. (2003). Bearing False Witness? An Introduction to the Christian Countercult. Westport, CT: Praeger. ISBN 978-0-275-97459-6.
- Dawson, Lorne L. (1998). Cults in Context: Readings in the Study of New Religious Movements. Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0478-5.
- Lewis, James R. (2004). The Oxford Handbook of New Religious Movements. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-514986-9.
- Richardson, James T. (1993). „Definitions of Cult: From Sociological-Technical to Popular-Negative”. Review of Religious Research. 34 (4): 348—56. JSTOR 3511972. doi:10.2307/3511972.
- Richardson, James T.; Introvigne, Massimo (2001). „'Brainwashing' Theories in European Parliamentary and Administrative Reports on 'Cults' and 'Sects'”. Journal for the Scientific Study of Religion. 40 (2): 143—68. doi:10.1111/0021-8294.00046.
- Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1987). The Future of Religion: Secularization, Revival and Cult Formation. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 978-0-520-05731-9.
- Stark, Rodney; Bainbridge, William (1996). A Theory of Religion. Peter Lang Publishing. ISBN 978-0-8135-2330-9.
- Barker, E. (1989) New Religious Movements: A Practical Introduction, London, HMSO
- Bromley, David; et al. (2002). Cults, Religion, and Violence. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66898-9.
- Enroth, Ronald.. (1992). Churches that Abuse. ISBN 978-0-310-53290-3.. Zondervan. Full text online
- Esquerre, Arnaud. La manipulation mentale. Sociologie des sectes en France.. Fayard, Paris, 2009.
- House, Wayne (2000). Charts of Cults, Sects, and Religious Movements. Zondervan Publishing House. ISBN 978-0-310-38551-6.
- Kramer, Joel and Alstad, Diane. The Guru Papers: Masks of Authoritarian Power.. 1993.
- Lalich, Janja (2004). Bounded Choice: True Believers and Charismatic Cults. University of California Press. ISBN 978-0-520-24018-6.
- Landau Tobias, Madeleine; et al. (1994). Captive Hearts, Captive Minds. Hunter House. ISBN 978-0-89793-144-1.
- Lewis, James R. Odd Gods: New Religions and the Cult Controversy, Prometheus Books, 2001
- Martin, Walter; et al. (2003). The Kingdom of the Cults. Baker Books. ISBN 978-0-7642-2821-6.
- Melton, Gordon (1992). Encyclopedic Handbook of Cults in America. ISBN 978-0-8153-1140-9.
- Oakes, Len (1997). Prophetic Charisma: The Psychology of Revolutionary Religious Personalities. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-0398-6.
- Singer, Margaret Thaler (1992). Cults in Our Midst: The Continuing Fight Against Their Hidden Menace. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-7879-6741-3.
- Tourish, Dennis (2000). 'On the Edge: Political Cults Right and Left. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-0639-6.
- Langone, Michael: Cults: Questions and Answers [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2004)
- Lifton, Robert Jay: Cult Formation, The Harvard Mental Health Letter, February 1991 [3]
- Robbins, T. and D. Anthony, 1982. "Deprogramming, brainwashing and the medicalization of deviant religious groups" Social Problems 29 pp. 283–97.
- Rosedale, Herbert; et al. On Using the Term "Cult".. [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2004)
- Van Hoey, Sara. Cults in Court.. The Los Angeles Lawyer, February 1991 [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (16. децембар 2004)
- Zimbardo, Philip: What messages are behind today's cults?, American Psychological Association Monitor, May 1997 [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (18. новембар 2004)
- Aronoff, Jodi; Lynn, Steven Jay; Malinosky, Peter. Are cultic environments psychologically harmful?, Clinical Psychology Review, 2000, Vol. 20 No. 1
- Bromley, David G. (1998). „Brainwashing”. Ур.: William H. Swatos Jr. (Ed.). Encyclopedia of Religion and Society. Walnut Creek, CA: AltaMira. стр. 61–62. ISBN 978-0-7619-8956-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Melton, J. Gordon (10. 12. 1999). „Brainwashing and the Cults: The Rise and Fall of a Theory”. CESNUR: Center for Studies on New Religions. Приступљено 15. 6. 2009.
- Janja, Lalich; Langone, Michael. „Characteristics Associated with Cultic Groups – Revised”. International_Cultic_Studies_Association. International Cultic Studies Association. Архивирано из оригинала 30. 04. 2007. г. Приступљено 23. 5. 2014.