Moderna Nauka

Husein Đozo je jedan od najuticajnijih naših savremenih muslimanskih mislilaca. Istovremeno, on je izuzetno značajan predstavnik islamskog reformizma kod nas. Mi ćemo u ovom radu pokušati da analiziramo osnovne spoznajne principe njegovog reformističkog razumevanja islama i Kur’ana. Služeći se metodom detaljne analize najvažnijih spisa Huseina Đoze, uočićemo da se on znatno udaljava od tradicionalnog spoznajnog stadijuma islama u različitim sferama svojih ontoloških, antropoloških i epistemoloških razmišljanja. Njegova definicija odnosa između nauke i objave potpuno je zasnovana na empirističkim metodološkim principima. Zbog toga, Đozo će na temeljima empirizma i istoricizma tumačiti pojam idžtihad a i značaj predanja Verovesnika islama. U njegovim stavovima, na tom polju, jasno se prepoznaju glavne orijentacije neoselefizma i uticaj slavnih predstavnika škole al-Manar.

Ključne reči: Husein Đozo, islamski reformizam, empirizam, škola al-Manar, moderna nauka, objava, idžtihad, neoselefizam

Tekst analizira Huserlovu interpretaciju Dekartove filozofije i njenih izvora u Krizi evropskih nauka. Pokazana je plodnost Huserlovog tumačenja osnovnih momenata Dekartove filozofije na osnovu uticaja nove nauke na njegovu misao. Huserl uspeva da objasni status uzročnosti i dualizam. S druge strane, zato što nije uzeo u obzir Dekarotvo razumevanje božanske subjektivnosti i njegovu metafiziku kao izvor njegove teorije saznanja, Huserl pasivizuje ljudsku subjektivnost u ranoj modernoj filozofiji.
Ključne reči: Dekart, Kriza evropskih nauka, moderna nauka, dualizam

Историјско кретање испуњено смислом мора имати неки свој крај, оличен у достижном циљу коме би оно требало нужно да стреми. Бесциљна историја, па макар била у контексту непрестаног напретка, суштински је бесмислена. Чиме бисмо мерили узлазну путању историје ако не неком сврхом коју та путања осмишљава. Векови су морали да протекну да би идеја Европе која је дубоко укорењена у традицији европске филозофије достигла своје најпотпуније историјско испуњење и најчистији израз у филозофији Хегела који је прогласио европски дух за легитимну синтезу грчке филозофије, хришћанске религије и модерне науке. Европски дух као циљ историјских збивања је реализација низа вредности, тј. позитиван вредносни “вишак” у ком умност са субјектом ком припада има своје логично место.
Ови огледи су, у једном делу, саздани од разматрања најречитијег израза европске идеје са становишта филозофије историје чији је задатак утврђивање законитости која је у основи историјског кретања и која произилази из природних и друштвених фактора. Према Монтескјеу, тачнији назив за филозофију историје је филозофија државе и права.
Ови огледи су, такође, једно мало сведочанство савременика о данашњој трансформацији изворне суштине европског духа. Намера ми је била да пажњу данашњег читаоца усредсредим на одређена вредносна питања, а да сутрашњем помогнем да разуме збивања која ће у његово доба припадати прошлости. Читаоцу препуштам последњу реч.
 
Проф. др Петар М. Митрашиновић
У Београду, јуна 2012.