На основу казивања Доментијана и Теодосија, могуће је са доста доследности испратити процес сазревања црквено-политичке свести светога Саве o потреби стицања аутокефалности српског црквеног живота. Ова идеја код биографа нарочито је... more
На основу казивања Доментијана и Теодосија, могуће је са доста доследности испратити процес сазревања црквено-политичке свести светога Саве o потреби стицања аутокефалности српског црквеног живота. Ова идеја код биографа нарочито је наглашена од времена доласка монаха Симеона (Немање) на Атос и тамошњег оснивања српског манастира Хиландара. Од овог времена може се констатовати јасно трасирање пута ка црквеној самосталности Срба. Хиландар је прва српска црквена институција која је основана на бази међународног признања. Одлуком византијског цара, а тиме и византијске цркве, Хиландар је основан као манастир са царским привилегијама, тј. да буде самоуправан и слободан од сваке друге инстанце власти на Светој Гори, како државних тако и црквених, до непосредно потчињен самом цару. Тиме је Хиландар постао носилац трајне и неотуђиве легитимности српске „царске“ постојаности унутар светогорске заједнице. Повељама српских ктитора, монаха Симеона (Немање) и српског владара Стефана Првовенчаног, Хиландар је стављен под трајно туторство српске владарске куће. Оснивање Хиландара као „царског манастира“ и његово институционално повезивање са српским двором, несумњиво је допринело увећању црквено-политичког угледа српског народа како на Светој Гори, тако и у целој Византији. На темељима Хиландара српски монаси и српски двор надграђивали су идеју о самосталном црквеном животу у Србији. Установљење самосталног српског манастира на Светој Гори, дакле, био је најзначајнији искорак у процесу стицању аутокефалности свеукупног црквеног живота Срба.
The article deals with the little studied and partially unpublished corpus of works composed by Kallistos Angelikoudes, one of the most interesting authors of late Byzantine hesychasm. It addresses some of the problems associated with the... more
The article deals with the little studied and partially unpublished corpus of works composed by Kallistos Angelikoudes, one of the most interesting authors of late Byzantine hesychasm. It addresses some of the problems associated with the manuscript tradition of Kallistos’ writings. Among other things, the article introduces the manuscript Vatop. 610 from Athos, which until now has been virtually unknown to scholars studying the manuscript tradition of Kallistos Angelikoudes. The article also offers a new approach to the systematization of Kallistos' works. In conclusion, it traces the origins of the unique text possibly composed at the end of the fourteenth century and known as the Canon of Compunction. The text is attributed in manuscripts to Makarios Kataphygiotes, believed to be one of Kallistos Angelikoudes’ disciples.
