Folkloristics

У раду се доводе у везу потенцијалне сличности и разлике које постоје између начина на који се представља вук као животиња са врло прегнантном симболиком у српској и енглеској усменој књижевности, кроз конкретне примере Змаја Огњеног Вука и Грендела и његове мајке у спеву Беовулф. Уз осврте на индоевропске корене, у раду се компаратив-ним приступом утврђује начин на који се симболика вука мењала кроз време у ове две различите традиције, а такође се указује и на потенцијалне разлоге ових разлика. Иако многостуруки, разлози се могу пронаћи у утицају црквене доктрине која је строгим си-стемом управљала погледе народа на енглеском тлу, док је на словенском овај вид утицаја остао у сенци ранијих веровања.

The aim of this paper is to try and explain the reason for the downfall of the protagonist, Thomas Sutpen, in the novel Absalom, Absalom! through the lenses of two myths: the myth of the self-created man and the myth of the American Dream. We strongly believe that it is possible to unearth the key in the history of the character as we see it unfolding in the stories of different narrators. The figure of Thomas Sutpen emerges in the lights of these two myths together with the colours and voices of the rest of the South and bears the final stamp of the writer who intended to create him in that and no other way. Key words: Thomas Sutpen, Sutpen's design, the myth of the self-created man, the myth of the American Dream, the South

У раду се доноси документација која је доступна у Фонду Савета за науку и културу Владе ФНРЈ. Коресподен-ција која је вођена са Амбасадом ФНРЈ у Лондону пружа јасан увид у разлоге одређеног поступања југословенске Владе, а објашњења која су остављена у писмима су сведочанство томе на који су начин желели да представе ФНРЈ и у којој мери су полагали на важност добре слике о држави у инострантсву. Трагови опресивности и строге контролисаности система ван државе видљиви су у вођењу иностране политике и то се управо ставља у фокус рада. Циљ овог рада јесте покушај ана-лизе докумената ради указивања на потенцијалне узроке спец-ифичног поступања Владе ФНРЈ, као и истицање најбитнијих аспеката културне делатности Амбасаде ФНРЈ у Лондону.

У раду ће се испитивати стваралачки процес у усменом и писаном стваралаштву кроз теорију формуле Алберта Лорда и Милмана Перија и теорију интертекстуалности коју је Јулија Кристева дефинисала према Бахтиновој теорији дијалогизма. Користећи компаративни метод, покушаћемо да укажемо на додирне тачке у којима се ове две теорије, које се баве наизглед диспаратним процесима уметничког стварања, преклапају. Наиме, теорија формуле говори о ’калупима’ у које усмени певачи стављају своје стихове, традицији из које проговарају певачи као појединци који су усвојили устаљени певачки идиом, без обзира на варијетете који постоје. С друге стране, аутор било којег жанра писане књижевности пише омеђен традицијом тог жанра, локалитета, писаца који су му претходили и увек је у дијалогу са ониме што је настало пре њега, било свесно или несвесно. Колико, у том случају, можемо говорити о разликама међу овим теоријама које имају различите полазишне тачке, усмену и писану књижевност, али и једна и друга говоре о омеђености традицијом? У средишту овог рада биће управо дилема коју је потребно додатно осветлити и указати на потенцијална поклапања која постоје у процесима усменог и писаног стваралаштва.

У овом раду ћемо се бавити значајем компаративног приступа у проучавању усмене књижевности. Кроз осврт на развој компаративне књижевности од њених корена изнетих у Гетеовим писмима Екерману већ у 19. веку, као и теорија о настанку усмене књижевности, пратићемо како се мисао о компаративној књижевности развијала и на који је начин приањала уз проучавање усмене књижевности. Од романтичарске филозофије, преко различитих теорија (митолошка, миграциона, антрополошка) и метода (историјско-географски), па све до врло децидираног, аналитичког приступа теорије формуле Милмана Перија и Алберта Лорда, коју је изнедрило Хомерско питање на Балкану, указиваћемо на предности овог приступа у проучавању усмене књижевности, али и на потенцијалне недостатке и опасности од којих се треба правовремено оградити. Циљ овог рада јесте анализа начина на који се компаративна мисао развијала, у којем се стадијуму данас налази и какве то последице има по проучавање усмене књижевности.

У раду је представљен проблем питања формулативности староенглеске епике уз критички осврт на досадашња истраживања и теоријску мисао. Записана највероватније у XI веку, староенглеска епика представља енигму и могу се поставити бројна питања у вези са њеним општим карактеристикама, баш као што је то случај и са Хомеровом епиком. Једно од њих је и питање формулативности епског израза, преко којег се може установити у којем је степену староенглеска епика усменог карактера, пошто се и само питање њене усмености оспорава. Као једна од хипотеза износи се и идеја
да је поезија највероватније диктирана у перо или макар забележена према сећању записивача, при чему се увек јавља проблем редакторског утицаја.
Ослањајући се на релевантне критичке радове, пре свега Џона Мајлса Фолија, Пола Екера и других, покушаћемо да укажемо на примере формулативности у тексту староенглеског епа Беовулф (на примерима кенинга, тема, као и уводних и завршних формула), да опишемо њихове главне одлике и степен у којем су присутни у тексту, те ћемо настојати да укажемо на евентуалну нужност усменог карактера староенглеске епике.

The aim of this paper is to investigate the similarities and differences in the
representation of Satan in Milton’s Paradise Lost and Njegoš’s The Ray of the Microcosm. Putting in focus the same topic of human primordial sin and the downfall of Satan, these two epics would be expected to overlap to a great extent. However, once the texts are read, it is discovered that although all the basic elements of the story do exist, the overall presentation and the overwhelming feeling which the reader is left with are quite unlike. The figure of Satan will be taken as the key figure for the disentanglement of this knot.

  Who was more questioning than Satan? If he only posed questions, how can it be that he was pigeonholed as a negative character and put in eternal Hell? Is it justifiable to put a stigma of negativity on Satan’s cause from the very beginning, and, by doing so, renounce absolutely every right for his rebellion? The two angles of this question as presented in the epics Paradise Lost and The Ray of the Microcosm will be indicated in this paper.

Праиндоевропска основа може се посматрати као корен
митологија које су се касније развиле код различитих индоевропских народа, а која је нашла своје место и у усменој књижевности. Она се коначно на папиру петрификовала, иако је у усменом облику остала подложна променама. Компаратисти се од настанка ове гране проучавања књижевности баве истраживањем постојећих паралела међу усменим творевинама различитих индоевропских народа, а сличности указују на оправданост овог приступа.
У раду се прати иста компаратистичка нит и покушава се указати на
сличности које постоје између два велика јунака српске и староенглеске епике – Змаја Огњеног Вука и Беовулфа. Како је Змај Огњени Вук познат као змајевити јунак, истицањем квалитета које такав јунак мора да поседује, те изналажењем заједничких особина које су остављене у тексту староенглеског епа Беовулф, настоји се да се докаже да постоје валидни извори који нам могу послужити као основа за тврдњу да је Беовулф, баш као и Змај Огњени Вук, змајевити јунак.