Sava Uko

In this paper, we will analyze the character of Saint Sava in the work of Nikanor Grujić and the work of the most important hagiographers of the Middle Ages, Domentian and Theodosius. Considering the fact that Nikanor Grujić published only the first book of his poem about Saint Sava, we will deal with episodes from the early period of Saint Sava's life, more precisely from his famous escape to Mount Athos to receiving a monastic vow. This period of Saint Sava's life which we can call 'from Rastko to Sava', or 'from prince to monk', remained most vividly in the consciousness of our tradition, although we have the least reliable data about him. This is evidenced by the rich literary material, but also by the broader cultural and artistic image.

Битка на Велбужду (1330.) забележена је као значајан догађај у колективној свести српског
народа. Велики међунационални сукоби и националне катастрофе, током средњег века, тумачени су као
гнев и казна Божија за почињене грехове једног народа. Насилна промена хијерахијских односа у
друштву виђена је као тежак грех, чија је последица Божија казна у виду великих националних
катастрофа. Најзначајније сведочанство, у српској средњовековној литератури о бици на Велбужду,
оставио је Григорије Цамблак у свом делу „Житије Светог Стефана Дечанског“. У овом раду
покушаћемо да сагледамо на који начин је конструисана представа о другом, приликом описа великих
међунационалних сукоба. Такође, на примеру ове средњовековне хагиографије, пратићемо развој мотива
жртве, као и значај овог појма за живот средњовековног човека.

Едиција ,,Историјска потрага” у издању Вулканчића (оригинално: History Quest) обогаћена је књигама домаћег писца – Слободана Станишића, за кога српска средњовековна историја представља дугогодишњу инспирацију. После серије историјских романа, Станишић се – пишући о истим или сличним темама – овога пута опробао у другачијем жанру. Већ на првим страницама књига писац даје својеврсно упутство за читање, најављујући своје књиге као ,,потпуно другачије”: читалац је, наиме, онај који треба да пронађе главни ток приче, и то тако што ће пратити пут тачних одговора. Тачан одговор водиће га напред кроз радњу, а нетачан ће успоравати његово кретање кроз причу. Тако се читалац кроз књигу не креће линеарно, већ напред –назад, прескачући странице и пратећи упутства писца. На тај начин обликује се особена комуникација између писца и читаоца, проширују се границе читалачке слободе, али и читалачког знања, и сама прича се онеобичава. У раду ћемо размотрити на који начин писац ангажује потенцијале читаоца, односно шта је потребно читаоцу како би дошао до тачних одговора и комплетирао прозно путовање кроз српску средњовековну историју (животно искуство, логика или „школско“ познавање националне историје). Између осталог, размотрићемо и улогу приказивања српске средњовековне историје у виду динамичног и авантуристичког путовања у читалачком искуству школараца.

У раду се разматра лик Светог Саве у књижевности за децу и омладину. Аспекти идентитета Растка Немањића – Светог Саве сагледавају се кроз одабране примере из прозе за децу (Слободан Станишић: Растко Немањић – Поглед дужи од времена, Милован Витезовић: Принц Растко), с обзиром на историјски значај Саве Немањића и представе његовог лика у српској средњовековној и народној књижевности. У центру пажње су Савин просветитељски рад и представа о младом Растку као о идеалном узору деци и младима, који се, у идеолошком контексту, проблематизују у односу на аспект националног и културног идентитета.