Пољско-Литванска Унија
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||
.png)
Државна заједница Пољске и Литваније (скраћено ДЗПиЛ) или Пољско-Литавска Унија или Државна заједница оба народа (пољ. Рзецзпосполита Обојга Народów, лит. Абиејų Таутų Республика, рут. Рѣчъ посполитая ѡбоига народовъ, лат. Серениссима Республица Полониае) је држава која је постојала између 1569. и 1791. у средњој и источној Европи. Званичан назив државе би се могао превести као Државна заједница пољске круне и Велике кнежевине Литваније. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Њена територија се око 1600. састојала од данашњих територија Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, као и делова Русије (област око Смоленска), Естоније, Румуније и Украјине.
Државна заједница је настала 12. аугуста 1569, тзв. „Лублинском унијом“ и наследила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386. То је била реална унија са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом (сејм). У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље. Племство се делило на ниже племство - шљахта, и више племство - магнати. Била је то вишенационална држава, чије је хетерогено становништво припадало различитим религијама: католичкој, протестантској и православној цркви, јудаизму и исламу. Ово је редак рани пример међуконфесионалне толеранције у Европи. Доминантна привредна активност била је пољопривреда.
Племство је за краљеве често бирало стране владаре, попут чланова шведске Династије Васа или саксонске Династије Wеттин. Међу њима су били Француз Хенри III Валоис и угарски краљ Стефан Баторy.
На почетку 17. вијека, Пољско-литванска држава је избегла разарања Тридесетогодишњег рата и проширила се на исток у Пољско-руском рату 1609–1618, када је 1610. заузела Московски кремљ и избила на обалу Црног мора. Ратовала је против Русије, Шведске и вазала Османске империје.
Заједница је претрпела два снажна ударца средином 17. вијека. Први је била прва велика побуна козака у историји 1648. (устанак Хмељницког уз помоћ Кримских Татара). Побуњеници су затражили заштиту од руског цара 1654, чиме је Русија постепено преузела доминацију у Украјини. Други велики ударац је била шведска инвазија из 1655. подржана од трупа из Трансилваније и Бранденбурга. Тиме је значајно ослабила моћ Пољско-литванске државе.
Последњи велики тренутак у историји Пољско-литванске државе збио се 1683. када су трупе краља Јана III Собјеског разбиле турску опсаду Беча 1683. и тиме заувек окончале турску претњу Средњој Европи. Због овог подвига, државна заједница је добила епитет Бедема хришћанства (Антемурале Цхристианитати).
У доба грађанских револуција (Рат за независност САД, Француска револуција) у Пољској је донет либерални Устав од 3. маја 1791. Овај покушај реформе је стигао прекасно, када је држава већ запала у анархију и под страни утицај. Уследила је Прва деоба Пољске 1772, чиме је престао пољско-литвански дуалитет. Преостали делови државе уједињени су у унитарну државу. Суседне апсолутистичке монархије (Пруска, Аустрија, Русија) су после две године извршиле Другу деобу Пољске, а после још две године, последњу и коначну Трећу деобу Пољске. Пољска и Литванија су тиме нестале као суверене државе са политичке карте Европе до 1918.