Национализација или извлаштење чин одузимања приватног власништва некретнина (земљиште, зграде) или нпр. творница или радиона од стране државе. Супротност је денационализација.^[1]

Национализација је процес којим индустрија или имовина постају јавно власништво владе или државе. Национализација се већином односи на приватно власништво, друштвено власништво, нпр. претворба 90-их година прошлог стољећа гдје се национализирала друштвена имовина^[2], али може се односити и власништво нижих разина власти, нпр. градова, које се преноси у јавни сектор да би њим управљала или га користила држава. Супротност национализције је приватизација или денационализација.

Ренационализација је случај кад се имовина која је у власништву државе приватизира и касније национализирана, што се догађа најчешће кад на власт дође друга политичка странка или фракција. Ренационализација се може називати и преокренута привитазација. Национализација се користи да се нагласи или директно власништво и управљање компанијом или кад влада стекне већински власнички удио у номинално приватној, јавној компанији.

Разлози приватизације могу бити политички или економски. Национализација или дјеломична национализација може имати различите мотиве као примјерице:

стварање додатног прихода држави кроз пословне активности.
један примјер је дјеловања нацијоналсоцијалиста након преузимања власти. Национализације могу придонијели финанцирању режима или рата.
национализација (у смислу отимања или запљене) након комунистичких револуција
дјеломична национализација може у изнимним ситуацијама служити и као средство за стабилизирање политике, на примјер у тешкој господарској кризи приватизацијом банака због спријечавања стечаја.Национализација је централна идеја „социјалистичке” политке која је сматрала да средства за производњу, дистрибуцију и размјену, требају бити у власништву државе у име народа или радничке класе, да би се омогућила рационална дистрибуција производа, консолидација ресурса, и рационално планирање или контрола економије. Многи социјалисти вјерују да јавно власништво омогућава народу да извршава пуну демократску контролу над средствима којима зарађују за живот и даје им ефикасно средство за за расподјелу производа у корист цјелокупне јавности, као и средства за јавне финанције.

Национализирана производња, која мора дјеловати у складу с јавним интересом, може бити под снажним политичким и социјалним притисцима јер мора много више пажње посветити вањским кретањима. Такве компаније могу бити обавезне да изврше неке активности које производе губитак, а при чему су социјане користи многи веће него друштвени трошкови – нпр. поштанке службе и службе транспорта. Као примјер, Пошти Сједињених држава статус национализиране фирме гарантира сам Устав САД. Влада је ту препознала своју друштвени обавезу, и у неким случајевима, даје субвенције за такве некомерцијалне дјелатности.

Пошто је национализирана индустрија у власништву државе, влада је одговорна за рјешавање могућих дугова који би могли настати у таквој производњи. Национализирана индустрија у правилу не посуђује на домаћем тржишту, осим краткотрајних позајмица. Како год било, ако национализирања компанија доноси профит, он се често користи као средство за финанцирање других државних служби, као што су социјални програми и истраживања владе која би могла смањити порезно оптерећење.

Национализација се може провести са или без обештећења пријашњих власника. Ако се изврши без компензације ради се о експропријацији. Национализација је појам различит од редистрибуције власништва којим влада стјече власништво над национализираном имовином. Понекад је национализација извршена тако да влада преузме имовину стечену на незаконит начин. Нпр. француска влада је преузела произвођача аутомобила Ренаулт јер су власници сурађивали с нацистима који су окупирали Француску.

Компензација

Кључно питање код национализације је компензација бившег власника. Најконтроверзније национализације, познате под називом извлашћивање, су такве код којих нема компензације, или је износ који је плаћен далеко мањи од стварне вриједности имовине. Многе национализације извршене су управо извлашћивањем извршене су након револуције.

Традиционални западни став о компензацији је изразио Секретар САД Цорделл Хулл, године 1938 и тијеку Мексичке национализације нафтне индустрије, да компензација треба бити “брза, учинковита и адекватна”. Према овом схваћању, држава која проводи национализацију је обавезна према међународном праву платити страни која је лишена имовине пуну вриједност имовине која се одузима. Супротно мишљење заступају већином земље у развоју, и захтијевају да се право на компензацију препусти у потпуности суверенитету државе, у складу с Калво клаузулом. Комунистичке државе сматрале су да не постоји дужност компензације, у складу са социјалистичким схваћањем приватне имовине.

Године 1962, Генерална Скупштина Уједињених Народа усвојила је Резолуцију 1803, "Стални Суверенитет на националним ресурсима”, која одређује да у случају национализације, власник “треба добиту одговарајућу компензацију у складу с међународним правом”. Таквим одредбама, УН је одбио и традиционалне Калво клаузуле и комунисичко схваћање. Израз „одговарајућа накнада” представља компромис између традиционалних схваћања, узимајући у обзир потребе земаља у развоју да наставе с реформом чак и без могућности да исплате пуну компензацију, и западних схваћања о заштити приватне имовине.

Кад се национализира велика компанија, цијена компензације је тако висока да су многе легалне национализације извршене у случајевима кад су компаније од националног значаја дошле до банкрота и могу бити преузете од владе за мало или без новаца. Типични примјер је национализација у УК фирме Бритисх Леyланд Мотор Цорпоратион. У другим случајевима, влада је сматрала да је важно стећи контролу над институцијама које имају стратегијски економски значај. Случај с Роллс-Роyце плц, национализираним 1971, је занимљив спој ових два аргумента. Ова политика је понекад успијевала осигурати контролу владе на главним позицијама економије, да тако боље управља економијом у дуготрајном развоју и средњовременској стабилности. Опсег овакве политике смањио се у 1980-тим и 1990-тим кад су владе приватизирале индустрију која је била национализирана, тако да су замјенили њезин стратегијски економски утјецај корштењем порезног система и висином каматних стопа. Ипак, националне и локалне власти видјеле су предност у задржавању кључне стратегијске имовине у институцијама које нису вођене само стварањем профита и могу узимати средства и изван јавног сектора, али још увијек задржавају одређену јавну одговорност. Примјери из прошлих пар година у Уједињеном Краљевству су и стјецање права британске жељезничке инфраструктуралне фирме Раилтрацк у непрофитну компанију Нетwорк Раил, и расподјела дионица заједничких зграда у “руке друштва за управљање”.

Национализација у Југославији

У Федеративној Народној Републици Југославији, а потом у социјалистичкој Југославији (СФРЈ), након 1944. године започела је безрезервна и систематска харанга на све оно што се не уклапа у њену идеолошко-политичку матрицу. Након преузимања имовине Краљевине Југославије, прва се на удару нашла приватна имовина домаћих и страних лица, која је мерама државне принуде као што су конфискација, секвестрација, аграрна реформа, колонизација и национализација, без обзира на вољу власника и без икаквог обештећења, одузимана и претварана у државну, односно друштвену својину.

Законом о аграрној реформи и колонизацији 1945. године су од приватних власника (сељаци и други власници, банке, предузећа, акционарска друштва, цркве) у корист државе одузети бројни земљораднички и неземљораднички поседи пољопривредног и шумског земљишта, као и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа и задужбина.

Национализација се правдала „одузимање имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!"

У социјалистичкој Југославији, у два маха је рађена национализација.

Национализацијом из 1946. године, која се наставила на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до подржављења покретне и непокретне имовине, као и патената, лиценци, службености, рударских и других права приватних привредних предузећа у 42 привредне гране, тако да након тога ни једно предузеће које је било од значаја за државу и њену привреду, није остало у приватним рукама.

Преостала приватна предузећа мањег, локалног, значаја подржављена су, такође, непосредно после тога (1948. године) донетом новелом Закона о национализацији, чиме је окончана национализација у привреди.

Други талас национализације уследио је 1958. године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већим од законског максимума.

Приватна својина на некретнинама преко законом утврђеног лимита није се могла стицати ни правним послом, ни наслеђивањем нити кроз брачну тековину.

Национализација се односила на имовину како физичких, тако и грађанскоправних лица, како домаћих, тако и страних, укључујући и друштвене организације и удружења грађана.

Хрватска

Југославија је од 1947. до 1951. провела свој први петогодишњи план, а идејни творац плана био је Андрија Хебранг. Аграрном се реформом из 1945. прописало зависно од квалитете земљишта, земљишни максимум од 25 до 35 хектара, а национализацијом у земљишне фондове доспијева 390.510 ха (односно 7,5% хрватскога територија) од тога 160.960 хектара шуме. У национализираним површинама судјелују с 31% конфисцирана њемачка имања, 14,1% земљишта у власништву банака и удруга капитала, 13% велепосједничка имања и 12,4% црквени посједи. Највише је земљишта национализирано на подручју око Осијека и Славонског Брода. У државном власништву од укупне количине национализираног земљишта остаје 61,7% укључиво готово све шумске површине, 24,1% прелази у руке локалног становништва, 12,1% се подијелио колонистима који су углавном преузимали напуштена имања Нијемаца. Источну Славонију насељавају колонисти Хрвати из сјеверозападних крајева и Далмације. Године 1953. је колективизација обустављена, а већина је сељака спремно прихватила могућност иступања из задруга. Држава (Југославија) је ограничила величину приватнога посједа на максимално 10 до 20 хектара, а из новоствореног земљишног фонда формира велике комбинате у друштвеном власништву. Такво је ограничавање максимума земљишта онемогућавало модернизацију приватних посједа и довео до поступног заостајања села у социјалистичкој Југославији. Тај је земљишни максимум укинут 1990. године у Хрватској.^[3] Влада ХДЗ, је након распада Југославије, национализирала приватно пољопривредно земљиште, које нису национализирали комунисти, и образложила га да влада има власништво над шумама, иако је њихов циљ био само довршити национализацију коју су започели комунисти. Много ове имовине је у поступку враћања и модел се поново разматра и оцјењује.

Значајније национализације према државама

Аргентина

1918 Револуција Универзитета и национализација универзитета
2009 Аеролíнеас Аргентинас је ренационализиран

Аустралија

1948 Аустралијске су власти покушале национализитрати банке, али то је проглашено неуставним од стране Високог Суда Аустралије у случају Банка Новог Сјеверног Wелса у Цоммонwеалтху.

Боливија

2006 У свибњу 2006, ново изабрани боливијски предсједник Ево Моралес изјављује да планира национализирати државну нафтну индустрију; компаније у страном власништву добиле су шест мјесеци да поново преговарају о садашњим уговорима.

Чехословачка

1945 Велика производна подузећа.
1948 Сва производна подузећа.

Чиле

1972 Чилеанска национализације индустрије бакра од стране владе на челу с Салвадором Аллендеом.

Египат

1956 26.7.1956 египатски предсједник Гамал Абдел Нассер национализирао је Суез Цанал Цомпанy, и тако изазвао УК, Француску и Израел да покрену комбинирани напад на Египат, који је заустављен првим мировним снага УН-а.

Филипини

Тијеком владавине Фердинанда Марцоса, важне компаније као ПЛДТ, Пхилиппине Аирлинес, Мералцо и Манила Хотел су национализиране. Остале комапаније су понекад спојене с овим компанијама у власништву државе, као и с другим компанијама, нпр. с Напоцор и Пхилиппине Натионал Раилwаyс, које на свом подручју дјелатности имају монопол (изузетек су Мералцо и Манила Хотел). Данас су ове компаније поново приватизиране и неке, као ПЛДТ анд Пхилиппине Аирлинес, више немају монопол. Друге, као нпр. Напоцор који је основала и има у власништву држава, су у процесу приватизације.

Француска

Национализација у Француској потјече још од времена краљевства и слободних градова основаних под Страим режимом, нпр. монопол на продају духана. Телекомуникацијске компаније у Француској Франце Телецом и Ла Посте су реликти државних поштанских и телекомуникацијских монопола. Након другог свијетског рата почела је појачана национализација. Други вал приватизације започео је 1982.

1938 Социéтé Натионале дес Цхеминс де Фер Франçаис (СНЦФ) (у почетку је 51% у власништву државе, а тај удио је нарастао на 100% године 1982)
1945 неколико национализација у Француској, укључујући најважније банке и Ренаулт. Компанија је одузета зато јер је Лоуис Ренаулт навадно сурађивао с нацистима, иако је ова оптужба остала без пресуде и након његове смрти, тако да је овај случај остао посебан и риједак. Каснија пресуда (1949) закључује да творница Ренаулт није сурађивала с нацистма. Ренаулт је био успјешан, али непрофитан од кад је национализиран и остао је успјешан и данас, иако је приватизиран 1996.
1946 Цхарбоннагес де Франце, Éлецтрицитé де Франце (ЕдФ), Газ де Франце (ГдФ)
1982 Велики дио банковног сектора и индустрије од стратегијског значења, посебно електроиндустрија и телекомуникације, национализиране су за вријеме новог предсједника Франçоиса Миттерранда и ПС-ом вођене владе. Многе од ових компанија су приватизиране након 1986.

Паришко регионално пријевозно подузеће, Рéгие Аутономе дес Транспортс Парисиенс (РАТП), може такођер бити схваћано као национализирано подузеће.

Грчка

1974 Национализација Олyмпиц Аирлинес, главне авиокомпаније у Грчкој. Компанију је откупио њезин осниватељ Аристотел Онассис.

Исланд

2008 Ренационализација највећих комерцијалних банака на Исланду: Каупþинг, Ландсбанки, Глитнир и Ицебанк.
2009 Национализација Страумур Инвестмент Банк и штедне банке СПРОН.

Индија

Национализиране банке су према некима заслужне, укључујући и министра П. Цхидамбарама, да су помогле спасити Индијску економију за вријеме глобалне економске кризе 2007-2009.

1949. (1. сијечња) Ресерве Банк оф Индиа је национализирана. Ресерве Банк оф Индиа је у власништву државе од времена кад је Индија постала самостална.
1953. Аир Индиа према Зрачном корпорацијском акту 1953.
1955. Империал Банк оф Индиа и њезине подружнице (Стате Банк оф Индиа и њезине подружнице)
1969. Национализација 14 индијских банака.
1973. Индустрија угљена и нафтне компаније
1980. Још шест банака је национализирано

Иран

1953. Ирански премијер Мохаммед Моссадегх национализирао је Англо-Персиан Оил Цомпанy у Ирану.

Ирска

1940. Жељезница је у Републици Ирској национализирана 1940 као Цорас Иомпаир Еиреанн
2009. 16. сијечња 2009, ирска влада национализирала је Англо Ирисх Банк да би осигурала одржање банке.
2010. Банка у власништву државе Англо Ирисх Банк преузима већинску контролу над једном од највећих Ирских компанијама QУИНН гроуп и ставља је у јавно власништво.

Израел

1983. Национализација највећих израелских банака: Банк Хапоалим, Банк Леуми, Дисцоунт Банк, Мезрацхи Банк због Кризе банковних дионица која је погодила Изреаел 1983.

Италија

1905. Талијанске жељезнице су национализиране као Ферровие делло Стато.

Режим Бенита муссолинија проширио је национализацију, и створио Иституто пер ла Рицострузионе Индустриале (ИРИ) као државну холдинг компанију за преузимање фирми, међу њима и произвођаћа аутомобила акцијско друштво Алфа Ромео. Паралелно тијело, Енте Назионале Идроцарбури (Ени) је основано да би заштитило државне интересе на подручју нафтне индуустрије.

Јапан

1906. Раилwаy Натионализатион Ацт у Јапану национализирао је 17 жељезничких компанија и створена је јединствена жељезничка мрежа која је касније названа Јапанесе Натионал Раилwаyс.

Јужна Кореја

1946. УСАМГИК је национализирао све јужнокорејске приватне жељезничке компаније и стварио Одјељење транспорта. Оно се данас зове Кораил.

Канада

1918. Цанадиан Натионал Раилwаyс, основана је спајањем неколико система широм земље, након чега сљеди њихов банкрот тијеком и након Првог Свијетског рата, и од тада су приватизиране. (Аир Цанада, Цанадиан Броадцастинг Цорпоратион, Марине Атлантиц и Виа Раил биле су све подружнице једне твртке)
1944. Хyдро-Qуéбец, први пут је створен кроз дјеломичну приватизацију електричног концерна у близини Монтреала, у Qуебецу, од стране либералне владе Адéларда Годбоута. За вријеме Тихе револуције на почетку 1960-тих, осталих 11 електро компанија у приватном власништву у Qуебецу су национализирана од стране либералне владе Јеана Лесагеа.
1975. Потасх Цорпоратион оф Саскатцхеwан, Провинција Саскатцхеwан национализирала је дио поташа индустрије. Многи произвођачи поташа пристали су да продају влади своје власништво умјесто да буду национализирани.
1975. Либерална влада на челу с Пиерреом Трудеауем усвојила је Петро-Цанада Ацт, који је установио корпорацију у власништву краљице, чији циљ је да развија и заштити канадаско присутство у нафтној индустрији.

Каналски Отоци

2003. Ауригнy Аир Сервицес је купљена од стране Државе Гуернсеy да се одрже драгоцјени путеви од оточја до Лондона.

Куба

Влада Фидела Кастра постепено је извластила све приватне компаније у страном власништву након Кубанске револуције 1959. Већина од ових компањиа биле су у власништву корпорација и особа из САД. Дионице с каматном стопом од 4,5% преко двадесет година нуђене су тврткама из САД-а, али понуду је одбио велепосланик САД-а Пхилип Бонсал, који је тражо комензацију унапријед. Само мала свота, 1,3 милијуна УСД, је плаћена САД-у прије него што је сурадња прекинута. САД су направиле регистар захтијева против Кубанске владе, и тамо се на крају нашло 5,911 захтијева компанија. Кубанска влада је одбила преговарати о учинковитој и адекватној компензацији захтјева из САД-а. Влада САД је и даље захтијевала компенацију својим компанијама. Између 1966-68, Влада Фидела Кастра национализирана је све преостале команије у приватном власништву на Куби, све до уличних продавача.

Малта

1974. Банк оф Валлетта је основана накона национализације Централ Банк оф Малта

Мексико

1982. Национализација банкарског сустава од стране мексичког предсједника Јосéа Лóпез Портилла, касније за вријеме владе Царлоса Салинас де Гортари(1988–1994) је велики број банака приватизиран.

Низоземска

2008. Низоземска влада национализирала је низоземски дио пословања Белгијско-Низоземског банкарског осигуравајућег друштва Фортис, које је имало проблема са солвентношћу због међународне финанцијске кризе.

Нови Зеланд

2001. Централна влада купила је Централ жељезничку мрежу из Ауцкланда од компаније Транз Раил.
2003. Лабуристичка влада Новог Зеаланда преузела је око 80% удјела из националног авионског пријевозника на рубу банкрота, Аир Неw Зеаланд у замјену за велику финанцијску помоћ.
2004. Преостали дио државне жељезничке мреже је купљен од стране Толл Неw Зеаланд, прије називаног Транз Раил. Нова компанија у власништву државе, ОНТРАЦК, основана је да сачува жељезничку инфраструктуру.
2008. Већински удио у Толл Неw Зеаланд је купљен од стране централних власти, и тако жељезнички сустав долази под потпуну власт државе и мјења назив у КиwиРаил.

Њемачка

Њемачке жељезнице приватизиране су након 1. свјетског рата. Дјеломична приватизација Деутсцхе Бахн је тренутачно у тијеку од 2008. Многе компаније у Источној Њемачкој национализиране су након другог свијетског рата. Након уједињена, агенција, Треуханд, основана је да их врати у приватно власништво. Ипак, захваљујући структуралним и економским проблемима насљеђеним од пријашњег режима, многе од ових компанија су ликвидиране.

2008. Ренационализација "Бундесдруцкереи" (Савезни Уред за Тиск), који је приватизиран 2001.

Пакистан

1972. 2. сијечња 1972, Зулфиqар Али Бхутто, након пада Источног Пакистана, прогласио је национализацију свих већих индустрија, укљућујући жељезну и челичну, тешко стројарство, тешку електронику, петрокемију, цементаре и јавну инфраструкту.

Пољска

1946. Након 2. свјетског рата Народна република Пољска национализирала је сва подузећа са више од 50 запослених.

Португал

1974. У годинама након Револуције каранфила, љево вођена привремена влада са јаком комунистичком и социјалистичком језгром је национализирала банке, нафтну индустрију, осигуравајућа друштва и индустријска подузећа. Једна од комапнија била је Цомпанхиа Униãо Фабрил (ЦУФ), подружница Цхампалимауд фамилy и СОНАЕ. Заједно с телекомуникацијским компанијама, које су власништву државе још од времена прије револуције, многе национализиране комапније су поново приватизиране 80-тих и 90-тих година 20. стољећа.
2008.: БПН - Банцо Португуêс де Негóциос је национализирана да се спријећи њен банкрот.

Румуњска

1948. Декретом 119 у липњу 1948 нова Румуњска комунистичка власт је национализирала све постојеће приватне компаније и њихове подружнице у Румуњској водећи к трансформацији румуњске економије од тржишне економије к планској економији.

Русија

1998. Јељцинова влада почиње преузимати подружнице Газпрома, тврдећи да им компанија дугује порезе. Приватизација Газпрома од средине 1990-тих је ограничена на 38.37% са намјером да се постигне потпуна приватизација. Ипак, преузимање Газпрома од стране руске владе се повећало за 50% у складу с планом Владимира Путина да повећа удио на контролиним позицијама. Газпром купују како руске тако исто и интернационалне комапније.

Сједињене Америчке Државе

1862.: Тхе Легал Тендер Ацт национализирао је монетарни сустав.
1863.: Тхе Натионал Банк Ацт национализирао је банковни систав и још више помогао монополизацији дистрибуције новца.
1917: Све жељезнице у САД су национализиране за вријеме 1. свјетског рата као ратна мјера. Враћене су у приватно власништво 1920. 1933: Власништво над златом је национализирано као резултат Оwнерсхип оф голд wас натионализед ас а ресулт оф Еxецутиве Ордер 6102
1939.: Организација Теннессее Валлеy Аутхоритy повлачи за собом национализацију објеката бивше Теннессее Елецтриц Поwер Цомпанy.
1971.: Натионал Раилроад Пассенгер Цорпоратион (Амтрак) је корпорација у власништву владе и основана 1971 да се изрази циљ ослобађања америчких жељезница да пруже међу градски путнички промет. Првобитне жељезнице су неколико пута хтјеле прекиннути транспорт путика и зато је Антрак основан. форматион.
1976.: Тхе Цонсолидатед Раил Цорпоратион (Цонраил), нова владина корпорација, је створена са преузме дјелатност шест банкротирних жељезничких компанија које су већином дјеловале на сјевероистоку, Цонраил је приватизиран 1987. Почетни планови за Цонраил били су да буде у потпуности национализиран као што је био за 1. свијетског рата, али касније је понуда од стране Ассоциатион оф Америцан Раилроадс побиједила.
1980-те: Ресолутион Труст Цорпоратион преузели су контролу над стотинама пропалих штедионица
2001.: Као одговор на нападе 11. рујна, и до онда приватне комапније за сигурност су национализиране и дане на управљање Транспортатион Сецуритy Администратион.
2008.: Неки економиасти смарају да преузимање од стране владе сад компанија Федерал Хоме Лоан Мортгаге Цорпоратион и Федерал Натионал Мортгаге Ассоциатион је национализација. Модел који користи је модел надгледања од Фанние Мае и Фреддие Мац. Он је једноставнији и бржи од национализације.
2009.: Неки економисти сматрају да дјелатност владе САД које се односе на Цитигроуп су дјеломична национализација. Захтијева се да банке као Цитигроуп буду подвргнуте сличном моделу надгледања, тако да добра имовина буде пребачени у новостворену добру банку, и да ће остатак лоше имовине бити остављен на управљање овој структрури. Дјелатност владе САД с обзиром на Генерал Моторс која се састоји у смјењивању ЦЕО с ЦЕО који је одобрила влада може се сматрати национализацијом. 1. липња 2009, Генерал Моторс били су пред банкротом, у који је САД инвестирао 50 билиона $ и преузео 60% власништва у компанији. Предсједник Обама, изјавио је , да је национализација привремена, говорећи, „Ми дјелујемо као непристрани дионичари јер ово је само помоћ ГМ да успије”.

Совјетски Савез

1918. Све производне компаније, трговачке компаније, све приватне компаније, цијели банковни систем, пољопривредни сектор. У основи све је било национализирано у име Револуције (оправдање које се користило као парола у процесу национализације), забрањено је приватно власништво. Касније је Лењинова влада прогласила Нову економску политику која је мало успорила процес, но након његове смрти, Стаљин је опет покренуо процес.

Шпањолска

1941. Шпањолске жељезнице су национализиране, као РЕНФЕ, као посљедица шпањолског грађанског рата.
1983. Без накнаде национализирана је шпањолска Румаса. Неке дјелатности касније су приватизиране.

Шри Ланка

1958. Влада је национализирала аутобусни транспорт (створен је Цеyлон Транспорт Боард). Лука Коломбо је такођер национализирана исте године.
1961. Локалне подружнице нафтних комапнија у страном власништву, Цалтеx, Ессо и Схелл стварају картел, који је потом национализиран. Осигуравајућа друштва и Банк оф Цеyлон су такођер национализирана исте године.
1971. Рудници графита су национализирани.
1972. Плантаже чаја и гуме у власништву локалних власника су национализирани у складу с законом о земљиштној реформи.
1975. Плантаже (у власништву британске компаније) су национализиране
2009. Сеyлан Банк је национализирана да би се спријечио њен колапс.

Шведска

1939.-1948. Национализација већине приватних жељезничких компанија.
1957. Рударска компанија ЛКАБ је национализирана. Држава је у власништву 50% корпорацијских дионица.
1992. Већи дио Шведског банкарског сектора је национализиран.

Уједињено Краљевство

Сљедеће компаније /индустрије су национализиране доље наведених година:

1868. Национализација фиксне телефоније под ГПО[14]
1875. Суез Цанал Цомпанy – Египатски удио у комапанији је откупила британска влада.
1912. Национализација фиксне телефоније под ГПО, осим Портсмоутх, Хулл, Гуернсеy, анд Јерсеy. Телефонске услуге Портсмоутха национализиране су сљедеће године.
1916. Лиqуор Траде – национализација пубова и пивовара на подручју Царлисле, Гретна, Цромартy и Енфиелд у складу са Стате Манагемент Сцхеме; у бити то је покушај да се огранићи кориштење алкохола код радника у творницама. Они су приватизирани године 1973.
1926. Централ Елецтрицитy Боард створен у складу с Тхе Елецтрицитy (Супплy) Ацт 1926 створило је Натионал Грид и поставило стандарде за испоруку електричне енергије у УК.
1927 Бритисх Броадцастинг Цомпанy (компанија у приватном власништву) постала је Бритисх Броадцастинг Цорпоратион (ББЦ), којом управља јавна компанија Роyал Цхартер.
1933. Лондон Транспорт
1938. Национализација индустрије угљена под надзором Цоал Цоммиссион[16]
1939. Бритисх Оверсеас Аирwаyс Цорпоратион (БОАЦ) касније је названа Бритисх Аирwаyс (БА) – комбинација је приватног Бритисх Аирwаyс Лтд. и Империал Аирwаyс у власништву државе
1939. Прије 2. свјетског рата, већина британске индустрије је била под регулацијом или контролом државе, иако није проведена национализација као таква.
1943. Нортх оф Сцотланд Хyдро-Елецтрицитy Боард
1946. Индустрија угљена према Натионал Цоал Боард (латер Бритисх Цоал); Банк оф Енгланд – касније је добила и приватне власнике дионица који су купљене од државе.
1947. Централ Елецтрицитy Генератинг Боард и подручје електричних плоча, Цабле & Wирелесс Лтд - касније је добила и приватне власнике дионица који су купљене од државе..
1948. Национална жељезница, унутрашњи (не и поморски) водени транспорт, неке цестовне транспортне компаније Тхомас Цоок & Сон под Бритисх Транспорт Цоммиссион. Посебни дијелови су вођени као Бритисх Раилwаyс, Бритисх Роад Сервицес, и Бритисх Wатерwаyс, исто тако и државна здравствена служба створена преузета је од стране бивших локалних власти, приватних комерцијалних и добротворних организација.
1949. Локалне власти прузеле су опскрбу плином у Енглеској, Шкотској и Wелсу.
1951. Индустрија жељеза и челика (денационализирана је конзервативном владом која је сљедила)
1967. Бритисх Стеел
1969. Натионал Бус Цомпанy, комбинирала је пријашње интересе Бритисх Транспорт Цоммиссион са другим захтјевима од стране Бритисх Елецтриц Трацтион групе.
1969. Основана је Пост Оффице корпорација
1971. Роллс-Роyце (1971) Лтд – Стратегијски важан аеро-машински дио недавно банкротираног Роллс Роyце Лимитед.
1973. Локалне власти у Енглеској и Wелсу преузеле су управу над опскрбом водом
1973. Корпорација Бритисх Гас плц је створена, и замјењује регионална подузећа.
1974. Бритисх Петролеум – комбинацију ос 50% дионица купио је тхе Wинстон Цхурцхилл као Први Лорд Адмиралитета након 1. свијетског рата са око 25% дионица које је стекла Банк оф Енгланд од Бурмах Оил учинили су директно или индиректно владу већинским власником дионица БП, иако је комерцијална самосталност остала. Ове дионице продане су у 80-тих година 20. стољећа.
1975. Натионал Ентерприсе Боард – је компанија у власништву државе за потпуно или дјеломични преузимање власништва код преузимања индустрије.
1976. Бритисх Леyланд Мотор Цорпоратион - постаје Бритисх Леyланд након национализације. Приватизарана је 1986 као Бритисх Аероспаце.
1977. Бритисх Аероспаце - је комбинација великих зрачних конмапнија Бритисх Аирцрафт Цорпоратион, Хаwкер Сидделеy и других. Бритисх Схипбуилдерс – је комбинација главних комапанија за градњу бродова, а укључује и друге веће компаније Цаммелл Лаирд, Гован Схипбуилдерс, Сwан Хунтер, Yарроw Схипбуилдерс
1981. створен је Бритисх Телецом и преузима контролу на телекомуникацијским службама од Пост Оффице
1984. Јохнсон Маттхеy –је купљен за номиналну своту од £1 од стране владе M. Тхатцхер.
1997. Доцкландс Лигхт Раилwаy - Јохн Пресцотт изјавио је на конференцију лабуристичке странке да је команија национализирана, иако је већ била у јавном власништву.
2001. Раилтрацк – власник и оператор жељезничке инфраструктуре, Реилтрацк, није национализиран као такоав. Ипак на његово мјесто долази Нетwорк Раил, који иако није у државном власништву, нема дионичара (компанија је ограничена гаранацијом) и потписана од стране државе. У складу с прије наведеним влада је почела да користи остатак удијела ос 0.2% (укључујући право гласа) Раилтрацк Гроуп Плц који је остао од почетне продаје.
2008. Нортхерн Роцк – како је најавио Алистаир Дарлинг, Министар финанција 17. вељаче 2008 као “привремена мјера”. Банка ће бити вођена као комерцијални посао и касније бити продана приватним купцима.
2008. Брадфорд & Бинглеy (само хипотекарни дио) – у складу с изјавом коју је дао Алистаир Дарлинг, Министар финианција 29. рујна 2008. Удио команије који се односи на кредите је национализирана, а комерцијални дио продан.
2008. У листопаду Роyал Банк оф Сцотланд, и тек спојени ХБОС-Ллоyдс ТСБ су дјеломично национализирани. Влада је преузела око 60% РБС (касније и 70% а онда и 80%) и 40% од ХБОС-Ллиyдyс ТСБ. Овај дио је од 500бн £ који су дани као пакет за спас комапанији.
2009. 13. студенога, Дирецтлy Оператед Раилwаyс, владина компанија је преузела је Еаст Цоаст Маин Лине који је Натионал Еxпресс купио 2007 за 1.4 биллион £, сума која се по првим споразумом требала исплатити кроз 7 година. Национализирана служба оперира као Еаст Цоаст и укљућује службе од Лондона до Yорк и Единбургх. Изјавили су да је ово привремена мјера од стране владе, која је требала трајати 2 године.

Британска имовина коју су национализирале друге државе

1940-те Аргентинске желејзнице
1953. Подружнице Бритисх Петролеум у Ирану национализирала је иранска влада ( у ствари то је национализација дјела дјеломично национализиране компаније)
1956. Египатска влада национализирала је Суетски канал, који је био у власништву Суез Цанал Компаније који је био у дјеломичном власништву Британске државе.
1962. Влада Шри Ланке је национализирала подружнице Роyал Дутцх Схелл који су у дјеломичном власништву Британије
1975. Влада Шри Ланке је национализирала подружнице у које су биле у власништву британски компаније за плантаже.

Венезуела

2007. 1. свибња 2007., Венезуела одузела је највећíм свјетским компанијама операцијску контролу над великим пројектима у појасу Ориницо, као контроверзна чињеница у национализацијском процесу предсједника Хуга Цхавеза.
2008. 3. травња 2008., Предсједник Хуго Цхавез наредио је нацонализацију индустрије цемента.
2008. 9. травња 2008., Хуго Цхавез наредио је национализацију венецуелских челичана Сидор, у којим је компанија Терниум у власништву луксембуршских влсника имала 60% дионица. Запосленици Сидора и влада имају 20% дионица.
2008. 19. коловоза 2008., Хуго Цхавез наредио је преузимање творнице цемента коју је основао и управљао Цемеx, међународни произвођач цемента. I док су дионице Цемеxа пале на Неw Yоркшкој бурзи, цементна творница је била око 5% послова компаније и није се очекивало да значајно утјече на способност комапније да дјелује на другим тржиштима, Цхавез је желио национализирати индустрију бетона и челика у својој земљи да оствари грађевински и инфраструктуралне циљеве.
2009. 28. вељаче 2009., Хуго Цхавез наредио војски да преузме све творнице за прераду и пакирање риже.
2010. 20. сијечња 2010., Хуго Цхавез потписао је налог да се национализира 6 супермаркета у Венецуели под управом француске трговачке куће због подизања цијена и сумње за неиситиниту рекламу.
2010. 24. липња 2010, Венецуела је изразила намјеру да национализира платформе за бушење нафте у власништву америчке комапније Хелмерицх & Паyне.
2010. 25. листопада 2010, Цхавез изјављује да је влада национализирала двије творнице за производњу стакла у власништву резидента САД-а.
2010. 31. листопад 2010, Венецуелански Предсједник Хуго Цхавез изјавио је да ће његова влада преузети Сидетур, творницу за производњу челика. Сидетур је у власништву Вивенцие, која је имала двије комапније за миннерале које је влада извластила 2008.

Зимбабве

Зимбабwе је национализирао инфраструктуру за дистрибуцију хране.
Зимбабwе Црицкет прије Зимбабwе Црицкет Унион ин је национализирана 2004.

Друге земље

Национализација нафтне индустрије у многим земљама, укључујући Либију, Куваијт, Мексико, Нигерија, Саудијска Арабија, анд Венецуела.

Повезано

запљена (конфискација без накнаде)

Денационализација

Денационализација је процес супротан национализацији. То је процес враћања приватним власницима имовине (у натуралном облику или у виду новчаног обештећења) која им је одузета на основу национализације.

У сличном значењу користе се и термини "реприватизација" и "реституција". Денационализација се у свом уско семантичком смислу односи на процес инверзан национализацији, али се у легислативи и пракси упоредног права овим термином, у ширем смислу, означава и деконфискација и реституција/враћање бившим власницима имовинских добара и права подржављених по разним другим основама, обештећење за ту имовину, као и приватизација државне имовине.

Денационализација у земљама бивше СФРЈ

Државе настале на подручју бивше СФРЈ, осим Србије и Федерације Босне и Херцеговине, током деведесетих година 20-тог века донеле су своје законе о реституцији и обештећењу, али нису још коначно спровеле те законе, осим Словеније која тај процес приводи крају.

Словенија је Закон о денационализацији донела 1991. г.- „Урадни лист“ Републике Словеније бр. 27/1991, 31/1993, 65/1998, 66/2000, као и одлуке Уставног суда Словеније у бр.56/92, 13/93, 24/95, 20/97, 23/97, 76/98.

Хрватска је свој закон донела 1996. године - Хрватски „Закон о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине“ објављен је у службеном гласилу Републике Хрватске „Народне новине“, бр. 92/1996, а потом више пута мењан - »Народне новине«, бр. 92/1996., 39/1999., 42/1999., 92/1999., 43/2000, 131/2000., 27/2001, 65/2001, 118/2001. и 80/2002. Значајну измену овај закон је претрпео 1999. године (НН 39/1999) и то не новелом законодавца, већ Одлуком Уставног суда Хрватске број У-I-673/1996 од 21. априла 1999. године. која је озакоњена последњом новелом Закона од 5. јула 2002. године.

У Македонији Закон о денационализацији усвојен је 1998. године - „Службен весник на Република Македонија“ број 43/2000-пречишћен текст;

Република Српска је донела Закон о враћању одузете имовине и обештећењу 2000. године - „Службени гласник“ Републике Српске, бр. 13/2000, али је исти суспендован одлуком Високог представника за БиХ.

I Црна Гора је 23. марта 2004. године донела свој Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу – »Службени лист РЦГ«, бр. 21/2004 којим је дерогиран две године раније донети Закон о праведној реституцији.

У Федерацији Босни и Херцеговини је сачињен нацрт „Закона о реституцији“ и 5. маја 2002. године прослеђен у парламентарну процедуру, али је потом повучен из процедуре ради дораде.

У Србији је 2006. године усвојен Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама и основана је посебна државна организација – Дирекција за реституцију која спроводи у пракси само један сегмент денационализације – враћа без накнаде одузету имовину само црквама и верским заједницама, њиховим друштвима и задужбинама. Грађани и сви остали бивши власници чекају доношење закона о денационализацији који је у припреми.

Денационализација као нова филизофија

Денационализација није само правна процедура. Она је процес, нова филозофија која треба да преобликује схватања о појму својине и да приватну својину устоличи на место које јој природно припада. То је мултиполаран процес који се, кад је реч о материјалним добрима, тиче добара од општег и заједничког интереса - пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта, грађевинског земљишта, као и објеката у државном власништву, па и природних ресурса. Зато је то питање које дотиче дубоке корене економског и правног система јер, унеколико, покреће и прерасподелу дела економске и друштвене моћи.

Извори

↑ Мерриам-Wебстер Дицтионарy. „Натионализатион”.
↑ http://www.sveopoduzetnistvu.com/index.php?main=clanak&id=104#_ftnref9
↑ Лудwиг Стеиндорфф, Повијест Хрватске, Загреб, 2006.

Вањске повезнице

[1] Мерриам-Wебстер Дицтионарy. „Натионализатион”.

[2] ttp://www.sveopoduzetnistvu.com/index.php?main=clanak&id=104#_ftnref9

[3] Лудwиг Стеиндорфф, Повијест Хрватске, Загреб, 2006.

[1]

[2]

[3]