Никејско-цариградски симбол вјере
Ницејско-цариградско вјеровање, такођер Ницејско-цариградски симбол вјере, најраширенији је текст Вјеровања у кршћанским Црквама. Прихваћено је 381. на Првом цариградском сабору, а представља проширење ранијег вјеровања које је прихваћено 325. на Првом ницејском сабору.
Ово Вјеровање, као сажети изричај своје вјере прихваћају Римокатоличка Црква, Православне Цркве, Источне православне Цркве, Асирска Црква Истока, Енглеска црква, Лутеранске цркве и већина осталих протестаната.
Повијест настанка
[уреди | уреди извор]У настојању да одговори на Аријев наук, Први ницејски сабор прогласио је Ницејско вјеровањеШаблон:WикизворМ, које је већ имало тројствени (тринитарни) облик, то јест иповиједало је вјеру у једнога Бога - Оца, Сина и Духа Светога. Ипак, највише се бавило тиме како кршћани схваћају Сина, јер је Арије негирао истобитност Оца и Сина. О Духу Светом постојала је тек кратка реченица: »Вјерујемо у Духа Светога.«
Након Првог ницејског сабора аријанство је поновно почело јачати, а појавили су се и сљедбеници цариградског бискупа Мацедонија I. који су нијекали божанство Духа Светога. Касније су названи пнеуматомаси (духоборци). Као одговор на та учења сазван 381. је Први цариградски сабор на којем је потврђено Ницејско вјеровање, те је проширен онај његов дио који говори о Духу Светому. По томе је ово вјеровање и названо Ницејско-цариградско, премда ће га се називати и једноставно Ницејским вјеровањем, будући да се на њега није гледало као на неко ново вјеровање, него само као на тумачење Ницејскога. У састављању текста овог вјеровања особиту су улогу имали Кападочани: свети Базилије Велики, свети Гргур Назијански и свети Гргур Нишки.
Анализа текста
[уреди | уреди извор]Текст Ницејско-цариградског вјеровањаШаблон:WикизворМ, како га је прогласио Први цариградски сабор, доноси и нешто стилских и садржајних пормјена у тексту Ницејског вјеровања. Понајприје, у чланку који говори о Оцу, осим што се каже да је он створитељ свега видљивога и невидљивога, речено је и да је створитељ неба и земље.
У чланку који говори о Сину избјегнута су сувишна понављања, а додана је тврдња да се Син утјеловио »по Духу Светом, од Марије Дјевице«, придодан је и спомен његова разапињања »под Понцијем Пилатом« и чињеница да је био »покопан«, те да се ускрснуће догодило »по Светом писму.« Осим тога, наглашено је да у слави »сједи здесна Оцу«, те да »његову краљевству неће бити краја.« Тиме се, осим стилског побољшања текста, постигла и већа конкретност у говору о Кристову утјеловљењу, спомињањем појединих особа поименично, а наглашена је и вјечност његова господства. Овај посљедњи додатак укључен је у Вјеровање како би се одговорило на кривовјерје приписивано Марцелу, бискупу Анцyре (данашње Анкаре, који није признавао вјечност присутности божанства у Сину, него је тврдио да је ускрснућем Син поновно сасвим стопљен с Оцем и постао једна особа.
Највеће промијене доживио је, наравно, трећи чланак, онај о Духу Светом, који је и проширен како би се одговорило на научавање пнеуматомаха. Након почетне изјаве вјере у Духа Светога, која је постојала и у Ницејском вјеровању, овај симбол вјере и Духу Светом даје божански наслов »Господин«, те придодаје: »животворац«, што га битно здружује у стваралачки Божји чин. Ипак, ово Вјеровање не користи израз »истобитан« за Духа, као што га користи за Сина. Без обзира на то, из доданога текста јасно произлази та истобитност. Тако се за Духа Светога каже да »излази од Оца«, те да »се с Оцем и Сином скупа части и заједно слави« и појашњава се да је тај Дух »говорио по пророцима.«
Каснија повијест
[уреди | уреди извор]Трећи екуменски сабор, онај одржан у Ефезу 431. године потврдио је текст Ницејско-цариградског вјеровања и одредио да се у њега не смију уносити промјене, те да не може бити замијењено неким другим вјеровањем.
Питање »Филиоqуе«
[уреди | уреди извор]На Западу је у текст Ницејско-цариградског вјеровања врло рано укључен и текст који се обично наводи под латинским називом »Филиоqуе«, што значи »и Сина.« То је додано у тексту о Духу Светом, за којега се тако каже да »излази од Оца и Сина«, што је постао и службени текст Ницејско-цариградског вјеровања на ЗападуШаблон:WикизворМ. Овај је додатак први пута уметнут 447. године у Толеду, у данашњој Шпањолској, чиме се хтјело супротставити аријанској вјери визиготског племства. Такав се текст потом проширио и Француском, па је Карло Велики 809. сазвао сабор у Аацхену, на којем је папа Лав III. забранио уопрабу додатка »Филиоqуе« не желећи стварати разлике с Бизантом. С друге стране, Карло Велики није признавао моћ бизантских царева над Западом, па је инзистирао на томе да су заправо источњаци измијенили Вјеровање. 1014. кад је у Риму Хенрик II. круњен за цара, у литургији је био укључен и текст с »Филиоqуе.« На Другом лионском сабору 1274. тај је текст и службено укључен у Вјеровање западне Цркве.
Питање додатка »Филиоqуе« бит ће један од повода Великог раскола 1054., а православни кршћани до данас оптужују Запад да је измијенио изворно Вјеровање, док Римокатоличка Црква држи да је само ријеч о тумачењу, а не о неком новом или другачијем вјеровању. Многи православни теолози држе да је овим додатком Католичка Црква упала у херезу.
Код Англиканаца који су, као дио Запада, користили »Филиоqуе« у своме Вјеровању, данас превладава мишљење да у новим литургијским књигама тај додатак треба испустити (Ламбетх Цонференце оф Англицан Бисхопс, резолуција 6.5, 1988.).