Оцеанографија
Оцеонаграфија
| |
|---|---|
 | |
Оцеанографија или океанографија (синтагма од грчких ријечи ωκεανός / океан = оцеан + γράφειν/графеин = писати), такођер звана оцеанологија, је наука о земљиним оцеанима и њихових међусобно повезаних екосистема те кемијских и физичких процеса. Постоје пет главних подручја унутар те науке, али је дефиниција једноставна, она је наука о оцеанима.
- биолошка оцеанографија или поморска биологија је наука о оцеанским биотима и њиховим еколошким интеракцијама;
- кемијска оцеанографија је наука о кемији оцеана;
- геолошка оцеанографија или поморска геологија укључује тектонику плоча и остале науке о оцеанском дну;
- метеоролошка оцеанографија се бави питањем како атмосфера и оцеан међусобно дјелују унутар хидросфере;
- и физикална географија која се бави физикалним обиљежјима оцеана (као што су валови, струје те структура температуре и сланоће).
Хисторија оцеанографије
[уреди | уреди извор]Рана истраживања оцеана су била ограничена на његову површину и малобројна створења која су рибари вадили у својим мрежама. Међутим када су Боугаинвилле и Цоок извели своја истраживања у јужном Пацифику у својим су извјештајима споменули и мора која су посјетили. Јамес Цларк Росс је подузао 1840. прво модерно мјерење дубине мора, Цхарлес Дарwин је објавио радњу о гребенима и обликовању атола, али ипак постојање огромне стрмине иза континенталних шелфова није откривено све до 1849. Маурyјева Физикална географија мора из 1855. је био први уџбеник из оцеанографије. Полагање сјеверноатлантског телеграфског кабла потврдило је присутност средњооцеанског хрпта.
Од средине 19. вијека кад су научна друштва пролазила кроз поплаву нових терестричких ботаничких и зоолошких информација, европски хисторичари природе почели су осјећати недостатак више него анегдотских знања о оцеанима. Почеци оцеанографије као квантитативне науке заправо су започели 1872. када су Цхарлес Wyвилле Тхомпсон и Јохн Мурраy (оцеанограф) кренули у Цхалленгер експедицију (1872-76). Убрзо су остали европски и амерички народи послали научне експедиције (као што су учинили многи приватни појединци и институције), а основани су и институти посвећени проучавању оцеанографије. Четири најважнија у Сједињеним Државама јесу Оцеанографски институт Сцриппс, Оцеанографски институт Wоодс Холе, Опсерваториј Ламонт-Дохертy, и Универзитет wасхингтонске школе оцеанографије. Најважнија нова институција у Британији јест Соутхамптонски оцеанографски центар.
Прва међународна оцеанографска организација створена је 1901. под именом Међународно вијеће за истраживање мора. 1921. године у Монаку је основан Међународни хидрографски уред (ИХБ). Касније је 1966. Конгрес САД-а створио Национални савјет за поморска богатства и технички развој у чијој је надлежности било истраживање и проучавање свих аспеката оцеанографије. Такођер је омогућио да Национални научни завод новчано подупре људе који су обављали та проучавања на пољу оцеанографије.
