Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Витамин C

Извор: Wikipedija
Витамин C
(ИУПАЦ) име
2-Оксо-L-трео-хексоно-1,4-лактон-2,3-енедиол
или

(Р)-3,4-дихидрокси-5-((С)- 1,2-дихидроксиетил)фуран-2(5Х)-он

Клинички подаци
АХФС/Другс.цом Мултум, информације за потрошаче
Идентификатори
ЦАС број 50-81-7
АТЦ код А11Г
ПубЦхем[1][2] 5785
ДругБанк ДБ00126
ЦхемСпидер[3] 10189562
УНИИ ПQ6ЦК8ПД0Р ДаY
КЕГГ[4] Д00018 ДаY
ЦхЕБИ ЦХЕБИ:29073 ДаY
ЦхЕМБЛ[5] ЦХЕМБЛ196 ДаY
Хемијски подаци
Формула C6Х8О6 
Мол. маса г/мол
СМИЛЕС еМолекули & ПубХем
Синоними L-аскорбинска киселина
Физички подаци
Густина 1,694 г/цм³
Тачка топљења 190 °Ц (374 °Ф)
Тачка кључања 553 °Ц (1027 °Ф)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост брза & комплетна
Везивање за протеине плазме незнатно
Полувреме елиминације варира у зависности концентрације плазме
Излучивање ренално
Фармакоинформациони подаци
Трудноћа ?
Правни статус опште доступан
Начин примене орално

Витамин C или аскорбинска киселина је витамин топљив у води, а присутан је у свјежем воћу и поврћу. Он је један од најиспитанијих и највише описаних витамина и први синтетски добивени витамин. Судјелује као редуценс у бројним биолошким процесима. Важан је за синтезу колагана и карнитина те за метаболизам масних киселина. Најјачи је антиоксиданс међу витаминима топљивим у води. Иначе је витамин C познат по скорбуту, болести која настаје, због његовог недостатка.

Слика приказује дијете које болује од авитаминозе због недовољног уноса витамина C. На слици можемо видјети карактеристични изглед језика за скорбут.
Слика приказује крваву чељуст пацијента који болује од авитаминозе због недовољног уноса витамина C. На слици се види крварење чељусти што је карактеристично за скорбут.

Биолошка важност

[уреди | уреди извор]

Аскорбинска киселина је кетолактон са шест угљикових атома па је по структури јако слична глукози. У организму се реверзибилно оксидира до дехидроаскорбинске киселине, која посједује потпуну витаминску активност. То је бијели кристални прах, без мириса, киселог окуса и осјетљив на свјетлост. Лако се отапа у води и у алкохолу те је практички нетопљив у клороформу и етеру. Изузетно је нестабилна и лако губи својства складиштењем и прокухавањем. Подложна је оксидацији, посебно на зраку и под утјецајем алкалија, жељеза и бакра.

Најбогатији извор витамина ц су разнолико воће и поврће. То су прије свега агруми (наранче, мандарине, лимун), шипак, вишња, црни рибиз, лиснато поврће, купус, крумпир, паприка и др. У млијеку и животињским ткивима се налази мало витамина C. Препоручене дневне количине (РДА) за одраслу здраву особу износи 75-90 мг док се у терапији користе и знатно веће дозе.

Функција

[уреди | уреди извор]

Аскорбинска киселина функционира као коензим у бројним реакцијама хидроксилирања и амидирања. Својим дехидро-обликом реверзибилни је оксидо-редукцијски сустав, који има важну улогу у оксидо-редуктивним процесима и у станичном дисању. Има велику улогу у стварању колагена значајног за развој и регенерацију ткива, крвних жила, костију и зуба. Врло је важно знати да повећава отпорност организма према вирусним и бактеријским инфекцијама укључујући и алергије, учинковита је код болести дишних путова и још низ других болести.

Недовољан унос витамина C може довести до авитаминозе. Он се најчешће догађа код дјеце, алкохоличара и старијих осаба. Изразити недостатак тог витамина доводи до болести, која се зове скорбут. Патогенетска подлога скорбута обухваћа немогућност стварања колагена. Најзначајније се промијене збивају на костима и у крвним капиларама (кости постају ломљиве, зглобови отичу). Зуби постају климави, а зубно месо је отечено и крвари. Честа попратна појава скорбута је хипокромна анемија.

Многи знанственици препоручују упрабу великих доза аскорбинске киселине чак превентивно за здравији живот. Али не треба претјеривати, јер превелике дозе могу довести до стварања бубрежних каменаца.

Аскорбат је један од главних антиоксидантних спојева, а његова функција је самостално уклањање молекула слободних радикала и микроба, уз потпору других витамина попут витамина Е, витамина А и минерала као што су селен и цинк. Витамин C има широку лепезу благотворног дјеловања на организам.

Сигурност примјене витамина C за лијечење одређених тегоба
опис дјеловања Здравствене тегобе
Постоје поуздани знанствени докази који указују на утјецај C витамина у лијечењу слиједећих тегоба Бронхитис, модрица, крхкост капилара, прехлада, глауком, повишени колестерол, инфекције, скорбут, зацјељивање рана
Постоје контроверзни или недовољни подаци или тек прелиминарне студије које указују на минимални утјецај C витамина у лијечењу слиједећих тегоба катаракта, дијабетес, имуносна функција, грипа
Користи се традиционално и има мало знанствених доказа о његовом дјеловању у лијечењу слиједећих тегоба Одвикавање од алкохола, астма, атеросклероза, високи крвни тлак, синуситис, инфекције уринарног тракта, витилиго

Витамин C и тјелесне тегобе

[уреди | уреди извор]
Козе, као и већина животиња производе свој властити витамин C. Одрасла коза може произвести више од 13.000 мг витамина C у једном дану. У случају стреса производи већу количину тог нутријента.

Прије је препоручена доза витамина C износила 60 мг, међутим данас као што већ пише горе је 75–90 мг овисно о томе дали се ради о мушкарцу или жени, у знанственим круговима се озбиљно размишља помак препоручене дозе на 100–200 мг. Од времена када је први пута одређивана оптимална доза витамина C знаност је научила много тога. За превенцију болести потребан је пун грам односно 1000 мг, што је 13 пута више од препоручене дозе. 60 мг витамина C је сасвим довољно за спријечавање појаве скорбута и крварења десни. У прошлости је концензус од максималних 300 мг витамина C постигнут према претпоставци да токсична доза мора бити у неком омјеру с најмањом потребном количином аскорбинске киселине. Посљедица таквог закључка је носила за собом ријетко испитивање утјецаја већих доза. Међутим у посљедња два десетљећа ствари су се промјениле, па је и 1000 мг политички исправно. А стварна доза витамина C је много већа од службено одређене количине[6].

Људи, примати, заморци и неколико других врста животиња не могу синтетизирати C витамин у организму. Животиње које то могу у просјеку стварају 30 мг по килограму тјелесне тежине, за особу тешку 70 кг то значи 2 г витамина C дневно. Под стресом, мишеви, штакори и кунићи стварају седмероструко већу количину аскорбинске киселине.

Нашем организму је потребно најмање три пута више C витамина од препоручене дневне дозе.

– Марк Левине

[7]

Присуство витамина C у мокраћи не говори ништа о томе има ли у тијелу довољно или превише тог витамина. Чак четвртина људи у западно-развијеним земљама конзумира мање од 35 мг витамина C дневно [8], што поткрепљује чињеница да Витамин C који бисмо иначе конзумирали храном топлинском и биокемијском обрадом ишчезава, а оно што ипак уђе у тијело због стреса, пушења и других узрока онечишћења попут изложености смогу и диму, брзо изгара. Често употребљавани лијекови попут аспирина и контрацепцијских средстава брзо троше тјелесне залихе овог витамина.

Алберт Сзент-Гyöргyи на фестивалу Санта Луциа 1937.г; Стоцкхолм - награђен 1937. Нобеловом наградом за физиологију или медицину, због открића витамина C и станичног дисања

Када је Алберт Сзент-Гyöргyи вон Нагyраполт, лијечник открио C витамин заправо је у намирницама с аскорбинском киселином пронашао читав комплекс твари сродан витамину C. Управо је C-комплекс одговоран за импресивна терапијска достигнућа. C-комплекс је заправо комплекс твари точније аскорбата и биофлавоноида. Биофлавоноида као што је рутин, има око 800 врста и сви дјелују у синергији с витамином C. Када би у терапијске сврхе користили читав C-комплекс тада би се терапијске дозе могле смањити, па би уз мање дозе имали исте или боље учинке.

Витамин C и инфекције

[уреди | уреди извор]

Витамин C потиче рад нашег имунолошког сустава и убија бактерије. Ако га има довољно готово све станице у нашем организму добијају потпору од овог витамина, али највећу корист имају интерферон, антитијела и бијела крвна тјелешца (леукоцити), која тијеком болести губе витамин C[9]. Могуће је успјешно лијечење фурункулозе, која се манифестира као ружна кожна инфекција која као резултат има бројне чиреве по кожи. Витамин C је успјешан у случају када имамо инфекцијом нарушена бијела крвна тјелешца. Даван по један грам витамина C би посве очистило кожу[10] Међутим жртве чирева чија су бијела крвна тјелешца нормално дјелују немају веће користи од таквог љечења.

Тркачи маратона с једним грамом дневно витамина C могу избјећи инфекције горњих дишних путова које обично наступају након натјецања[11]

Вирусне инфекције

[уреди | уреди извор]

Витамин C би могао бити необично добро средство против вирусних инфекција као што су синдром кроничног умора, хепатитис и различите врсте херпеса па и АИДС-а. Код вирусних инфекција постоји правило толеранције цријева коју је развио Роберт Ф. Цатхцарт. Што је већа толеранција цријева то више витамина C можемо поднијети. Кад организам докући да има превише витамина C цријева се опусте и изазову привремени прољев, а што је болест озбиљнија, толеранција је већа. Код тежих случајева мононуклеозе, хепатитиса или АИДС-а пацијенти тјеком дана могу узети више од 50 грама C витамина без изазивања прољева [12].

Давање великих доза витамина C интравенозно у праксу уводи Фред Кленнер који је експериментирао са мега дозама витамина C и тако лијечио полиомијелитис код особа обољелих од АИДС-а[13]. Неради се о посебној терапији против АИДС-а, али се показало у лабораторијским стручним истраживањима да C витамин блокира размножавање вируса у станичним културама[14], надаље витамин C спрјечава слабљење имунолошког сустава. Витамин C може служити и за вањску примјену код лијечења Капосијевих лезија као честе компликације особа са ХИВ вирусом. Мање дозе од 100 грама за обољеле од АИДС-а-а нису толико дјелотворне.

Бактеријске инфекције

[уреди | уреди извор]

Витамин C се једнако бори и против бактеријских инфекција. Имунолошки сустав пружа добар одговор на C витамин што је добро јер је понекад тешко разлучити вирусне или бактеријске упале плућа или бронхитиса.C витамин се добро носи са са неугодним инфекцијама дишних путова[15]. Код акутног и инфективног напада, ако имунолошки сустав неометано ради побиједит ће оба изазова. Управо би ту стратегију требали користити код првих знакова појаве неке болести свеједно радило се о вирусној или бактеријској инфекцији. Терапију треба подупирати с цинком, витамином А и биофлавоноидима.

Прехлада

[уреди | уреди извор]

Докази из више од двадесет истраживања говоре у прилог тврдњи о смањивању јачине симптома прехладе. Но витамин C не лијећи прехладу. Један грам дневно витамина C може скратити трајање прехладе за око 20%[16], ако се дозе повећају до 6 грама витамин C се показује нешто дјелотворнији у смањивању симптома прехладе и скраћивању трајања.

Астма и алергија

[уреди | уреди извор]

Витамин C у дневним количинама од једног грама почиње дијеловати као антихистаминик[17]. Но међутим резултати конзумирања витамина C у смислу мањих алергијских реакција не морају се примјећивати тједнима.

Више од седам истраживања указују, да дневне дозе од 1-2 грама витамина C побољшавају функцију плућа и смањују опасност од асматићног напада.[18]. Једнака количина према двоструко слијепој провјери штити бронхијске путове и плућа од ниске температуре, пелудне грознице и смога.[19]. Два грама витамина C дневно код скупине дјеце и адолесцената посве су уклонила астму изазвану тјелесним напором.[20]

Карцином

[уреди | уреди извор]

Многи витамин C сматрају најснажнијим антикарценогеним храњивом.[21] Витамин C је у овом подручју медицине постао славан, због спријечавања стварања нитросамина, канцерогене твари. Нитросамин се у тијелу ствара од нитрата, који се налазе у прерађеним месним намирницама, духану, али и у природним желучаним излучевинама. Дјаловање витамина C овдје доприноси спрјечавању настанка рака у желуцу и гастроинтестиналном суставу. Грам или више аскорбата дневно смањује опасност од рака желуца и предтуморских лезија[22]. Витамин C штити од рака дојке[23]. црвикалног рака те предтуморских промјена станица (цервикална дисплазија). Недовољна конзумација овог витамина повећава опасност од рака гуштераче, док оптимална доза смањује ту опасност.

Осамдесет и осам популацијских студија је показало, да витамином C можемо превентивно дјеловати код слиједећих малигних болести: рак дебелог цријева, рак мокраћног мјехура, рак ендометрија и рака једњака[24].

Код особа с карциномом у завршној фази витамина C подиже квалитету преосталог живота и продуљује га. Рађено је истраживање на 100 људи у завршној фази те опаке болести са количином од 10 грама дневно. Преживјели су четири пута дуље од очекиваног[25], а након само 5 дана терапије пацијенти су изјављивали, да се осјећају боље, јаче и присебније такођер им се побољшао и тек. Бројне студије потврђују исто за вишеграмске дозе C витамина[26].

Витамин C није лијек против рака, али помаже тијелу својим оматањем у ткива на начин да штити здраве станице па се карценогене станице теже шире преко здравог ткива. Доказано је да Витамином C можемо смањити посљедице конвенционалних терапија против рака (кируршки захвати, зрачење и кемотерапија) које деструктивно дјелују на аскорбате. Аскорбинска киселина већ у дози од 40 грама појачава позитивно дјеловање кемотерапије, а смањује оне негативне попратне појаве кемотерапије као што је опадање косе.[27].

Срчане болести

[уреди | уреди извор]

Мала количина витамина C у ткивима представља стварну опасност од срчаних болести[28]. Спрјечава претворбу масноћа у атеросклеротичне наслаге[29]. Спријечава оксидацију липопротеина мале густоће. Изведено је истраживање над пушачима који су дневно узимали 1 грам витамина C којим је доказана смањена оксидација ЛДЛ колестерола[30]. Друга студија указује да је дебљина стјенке вратних каротидних артерија највећа код особа, које конзумирају мале количине витамина C, витамина Е и каротеноида[31]. Витамин Е и бета-каротен успоравају оксидацију ЛДЛ-колестерола, а потом ју витамин C посве спрјечава.

Грам витамина C има двоструко већи антиоксидацијски потенцијал од чаше црног вина, међутим витамин C не дијели лоша својства алкохола у трошењу минералних залика и надраживању јетре. Доказано је, да велика конзумирана количина аскорбинске киселине повећава концентрацију доброг ХДЛ-колестерола, облика који штити артерије[32]. Када се дневно користи у дози од два грама примјећује се смањење броја ненормалних артеријских сплазама или стезања; код обољелих од срчаних болести[33].

Како би се одговорило на питање дјелотворности витамина C, кардиолози су 119-орици пацијената над којима је био учињен ангиопластични захват давали по 500 мг C витамина дневно. Уобичајено је, да због поновног зачепљења крвних жила једна трећина таквих пацијената буде поновно подвргнута истом оперативном захвату, но међутим само је 14% пацијената морало поновити захват[34].

Дијабетес типа II

[уреди | уреди извор]

Дијабетес типа II је дијабетес о инзулину неовисан тип шећерне болести. Главна посљедица те болести је атеросклероза. Витамин C не лијечи дијабетес, али може благотворно дјеловати, јер штити од накупљања колестерола и од штете која може бити узрокована превеликом разином шећера - в.гликација. Разина шећера се и даље мора контролирати правилном прехраном, таблетама и редовном тјеловјежбом, но по неким истраживањима два грама дневно аскорбинске киселине има учинак надзора шећера (в. глукозе) у крви[35].

Овисност о дрогама

[уреди | уреди извор]

Вишеграмске дозе витамина C и то до 50 грама дневно посебице у комбинацији с Б-комплексом показали су се добрим у уклањању лоших симптома на терапији одвикавања од хероина. Витамин C се показао сигурнијим и дјелотворнијим од метадона, који заправо, овисност о једној твари замјењује другом[36].

Остале болести

[уреди | уреди извор]

Високи крвни тлак је један од чимбеника, који доприноси срчаним болестима. По неким истраживањима доза од једног грама дневно витамина C би требала смањити крвни тлак[37].

Превладавање душевних и тјелесних посљедица узрокованих стресом доста овиси о витамину C. Надбубрежна жљезда производи хормоне потребне приликом стресних ситуација. Ти хормони садрже више аскорбата од било којег другог дјела тијела. Витамин C помаже у стварању стресних хормона и штити од токсина створених њиховом тјелесном претворбом.

Витамин C никако не доприноси мршављењу, али свакако сам поступак мршављења може помоћи. Ако користимо разне редукцијске дијете или само смањимо калоријски унос за одређени број калорија и уз то користимо тјеловјежбу тада долази до изгарања масноћа, али у том читавом процесу долази и до ослобађања токсина. Витамин C потпомаже здраво мршављење тако што спријечава оксидацију и штити организам од токсина. На крају витамин C потпомаже и јетру, да издржи веће напоре узроковане већим бројем слободних радикала ослобођених тијеком губитка тежине.

Урични артритис, настаје због таложења мокрачне киселине на у зглобовима. Мокраћна киселина је продукт разградње пурина, који се налази у месу. Гихт изазива болове у зглобовима и натекнућа зглобова. Једина терапија је дијета, док су аналгетици једини излаз код болова.

Према неком испитивању витамин C у количини од 2 грама дневно је успорио стварање жучних каменаца[38].

Витамин C пружа очима антиоксидативну те тако спријечава настанак мрене и успорава њезин развој. За такво дјеловање потребно је око 800 мг дневно C и то у комбинацији с витамином Е и природним бета-каротеном. Аскорбинска киселина у дози од 500 мг такођер смањује очни тлак (в. Глауком) те тако смањује опасност од настанка глаукома, много чешћег код нижих концентрација витамина C у организму [39]

Дозирање

[уреди | уреди извор]
РДА Рецоммендед Диетарy Аллоwанце и УЛ Толерабле Уппер Интаке Левел - Витамина C
РДА за мушкарца 90 мг по дану
РДА за жену 75 мг по дану
Максимална горња граница за мушкарца 2,000 мг по дану
Максимална горња граница за жену 2,000 мг по дану

РДА витамина C није довољна количина тог нутријента по мишљењу већине знанственика. Однедавно, стручњаци сугерирају повећавање РДА на 100 – 200 мг витамина C дневно за одрасле. Доза витамина C од 500 мг, па и од једног грама, је постала политички исправна што је оправдано чињеницом количине витамина C у разним фармацеутским производима аскорбата (C-500, C-1000). Увијек је боље користити природну иначицу витамина C, јер долази са биофлавоноидима. 75 мг од укупне количине витамина C требало би потјецати из намирница.

Неки знанственици тврде, да веће дозе од 10 грама могу потицати стварање бубрежних каменаца и да витамин C у таквим дозама уништава тјелесне залихе витамина Б, а неки опет тврде, како је узимање великих доза изузетно и недвосмислено сигурно и да су тврдње о супротном оповргнуте.

Чињенице:

  • тијело користи витамин C убрзо након што га прими зато дневне дозе треба расподјелити током дана.
  • у терапеутском лијечењу витамином C нагло прекидање дневне дозе може довести до одскочног скорбута.
  • Витамин C је најбоље конзумирати с оброком, јер пробавни ензими поспјешују концентрацију витамина у крви.

Препоручене дневне дозе

[уреди | уреди извор]

Знанственици се не могу посве сложити о потребној количини витамина C па различите установе препоручују различите количине.

  • 40 милиграма по дану: препоручује УК агенција за храну - УКФСА
  • 45 милиграма по дану: препоручује WХО (Wорлд Хеалтх Организатион)[40]
  • 60–95 милиграма по дану: Сједињене Америчке Државе - Унитед Статес Натионал Ацадемy оф Сциенцес

Но дефинирана је и доза без посебног ризика за попратне појаве УЛ (Толерабле Уппер Интаке Левел) за одраслог мушкарца је 2,000 милиграма по дану.

Независни знанственици и установе

[уреди | уреди извор]

Независни знанствени пионири који се не слажу са РДА препорученим дозама, израчунали су ове количине:

  • 400 милиграма по дану: Линус Паулинг Институте.[41]
  • 500 милиграма по 12 сати, значи 1000 милиграма по дану: Професор Роц Ордман, истраживач на пољу биологије специјализиран за слободне радикале.[42]
  • 3,000 милиграма по дану (до 300,000 мг за вријеме болести): Витамин C Фоундатион.[43]
  • 6,000–12,000 милиграма по дану: Тхомас Е. Левy, Цолорадо Интегративе Медицал Центре.[44]
  • 6,000–18,000 милиграма по дану: Линус Паулингово особно кориштење витамина C .[45]

Мјере опреза

[уреди | уреди извор]

Прије узимања витамина C треба се посавјетовати с лијечником код:

  1. дијабетеса
  2. болести бубрега и повећаног ризик од бубрежних каменаца
Треба престати с узимањем аскорбинска киселине уколико настане алергијска реакција - потешкоће с дисањем, сужавање грла, отицање усница, језика или лица.
Треба смањити дозу уколико се појави: прољев, мучнина или дисурија.

Природни и умјетни извори витамина C

[уреди | уреди извор]
Плод шипка је богат C витамином

Богати природни извори витамина C су воће и поврће. Витамин C се може пронаћи и у месу посебице у јетри. Умјетни додаци витамина C су витаминске таблете, сокови и витамински прах.

Биљни извори витамина C

[уреди | уреди извор]

Биљке су добар извор витамина C, иако количина витамина C у појединим биљним врстама варира и овиси о: климатским увјетима у којима је биљка израстала и каквоћи тла, свјежини плода (стајањем убране биљке витамин C оксидира) и зависи о начину обрађивања биљке у сврху конзумације (кухање, сјецкање, мљевење)[46].

Сљедеће таблице приближно приказују релативне односе количина витамина C у појединим биљним врстама.[47][48][49] Количина витамина C је проматрана у милиграмима за 100 грама биљне намирнице. Количине витамина C су приказане као средње вриједности од више мјерења.

Биљка Количина аскорбата
(мг / 100г)
Какаду шљива 3150
Цаму Цаму -Мyрциариа дубиа 2800
Шипак 2000
Ацерола 1600
Индијски огрозд 720
Кинеска датуља 500
Баобаб 400
Црни рибиз 200
Црвена паприка 190
Першин 130
Сеабуцктхорн 120
Гујава 100
Киви 90
Брокула 90
Црне бобе - хибрид купине и малине 80
Рибизли - црвени 80
Патуљасти дуд 60
Каки јабука 60
Биљка Количина аскорбата
(мг / 100г)
Папаја 60
Јагоде 60
Наранча 50
Лимун 40
Диња, канталупа 40
Цвјетача 40
Греипфрут 30
Малина 30
Мандарина 30
Шпинат 30
Кељ зелени 30
Лимета- врста лимуна 20
Манго 20
Крумпир 20
Диња, хонеyдеw 20
Манго 16
Рајчица 10
Боровница 10
Ананас 10

Животињски извори витамина C

[уреди | уреди извор]

Већина животињских врста синтетизира свој властити витамин C. У јетри се налази највише витамина C. Животињски извор витамина C није поуздан, а одеђена популација људи (в. Вегани, Вегетаријанци) сматрају нехуманим убијање животиња ради конзумације од стране човјека. Витамин C налази се у мајчином млијеку, док се у пастерилизираном млијеку може пронаћи у траговима.[50].

Сљедеће таблице приближно приказују релативне односе количина витамина C у појединим животињским органима.Количина витамина C је проматрана у милиграмима за 100 грама животињске намирнице. Количине витамина C су приказане као средње вриједности од више мјерења.

Намирница Количина аскорбата
(мг / 100г)
Телећа Јетра (сирова) 36
Говеђа јетра (сирова) 31
Каменица (сирова) 30
Бакаларова икра (пржена) 26
Свињска јетра (сирова) 23
Јањећи мозак (кухани) 17
Пилећа јетра (пржена) 13
Јањећа јетра (печена) 12
Јањеће срце (пржено) 11
Намирница Количина аскорбата
(мг / 100г)
Јањећи језик (пирјан) 6
Људско млијеко (свјеже) 4
Козје млијеко (свјеже) 2
Кравље млијеко (свјеже) 2
Говеђи одрезак (пржен) 0
Кокошије јаје (сирово) 0
Свињска панцета (пржена) 0
Телећи нарезак (пржен) 0
Пилећи батак (пржен) 0

Припремање хране

[уреди | уреди извор]

Витамин C постаје кемијски нестабилан под одређеним увјетима који могу, али и не морају бити испуњени термичком обрадом хране. Кухањем хране постижемо температуру од 100 °Ц што не узрокује већи распад витамина C. Витамин C се распада на 190 °Ц. Међутим пржењем хране постижемо температуру распадања витамина C, исти ефект добијемо дужим кухањем хране, тако што излажемо аскорбат дуже времена температури од 100 °Ц.

Још један разлог нестанка витамина C из намирница је испирање намирница водом због његове топивости, витамин излази из намирнице у воду у којој се та намирница куха. Исто тако је доказано да витамин C не излази из свих намирница подједнаком брзином, па на примјер брокула најдуље задржава витамин C од било којег другог воћа и/или поврћа [51]. Истраживања су показала да свјеже убране намирнице које стоје у хладњаку неколико дана не губе значајне количине витамина C[52], супротно тврдњама неких знанственика.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.  едит
  2. ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ↑ Хеттне КМ, Wиллиамс АЈ, ван Муллиген ЕМ, Клеињанс Ј, Ткацхенко V, Корс ЈА. (2010). „Аутоматиц вс. мануал цуратион оф а мулти-соурце цхемицал дицтионарy: тхе импацт он теxт мининг”. Ј Цхеминформ 2 (1): 3. ДОИ:10.1186/1758-2946-2-3. ПМИД 20331846.  едит
  4. ↑ Јоанне Wиxон, Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст 17 (1): 48–55. ДОИ:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  5. ↑ Гаултон А, Беллис Љ, Бенто АП, Цхамберс Ј, Давиес M, Херсеy А, Лигхт Y, МцГлинцхеy С, Мицхаловицх D, Ал-Лазикани Б, Оверингтон ЈП. (2012). „ЦхЕМБЛ: а ларге-сцале биоацтивитy датабасе фор друг дисцоверy”. Нуцлеиц Ацидс Рес 40 (Датабасе иссуе): Д1100-7. ДОИ:10.1093/nar/gkr777. ПМИД 21948594.  едит
  6. ↑ Левине, M., ет ал., Анналс оф тхе Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес, 1987; 498: 424-44.
  7. ↑ Левине, M. ет ал., Јурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Нутритион, 1995; 62: 1347с-1356с..
  8. ↑ Бендицх, А. ет. ал ., Јоурнал оф тхе Америцан Цоллаге оф нутритион , 1995; 14(2): 124-36.
  9. ↑ Бендицх, А.. Фоод Тецхнологв, 1987; 41: 112-14.
  10. ↑ левy, Р.. ет ал., Јоурнал оф Инфецтиоус Дисеасе Архивирано 2007-08-26 на Wаyбацк Мацхине-у, 1996; 173: 1502-05.
  11. ↑ Петерс, Е., Интернатионал Јоурнал оф Спортс Медицине, 1997; 18: 569-77.
  12. ↑ Цатхцарт, Р., Медицал Хyпотхесес, 1954; 14: 423-33.
  13. ↑ Ктеннер, Ф., Јоурнал оф Апплиед Нутритион, 1971; 23: 61-88.
  14. ↑ Харакех, С., ет аЛ. Јоурнал оф Нутритицнал Медицине, 1994; 4: 393-401.
  15. ↑ Хунт, C, ет ал., Интернатионал Јоурнал оф Витамин анд Нутритион Ресеарцх, 1994; 64: 212-19.
  16. ↑ Јохнстон, C. С.. ет ал., Јоурнал оф тхе Америцан Диететиц Ассоциалион, Ауг. 1992; 92(8): 988-39.
  17. ↑ Јохнстон, C. С.. еЈ ал., Јоурнал оф тхе Америцан Диететиц Ассоциалион, Ауг. 1992; 92(8): 988-39.
  18. ↑ Хатцх, Г, ет аЛ, Америцан Јоурнал оф Цлиницал Нутритион, 1995; 61: 625С-630С.
  19. ↑ Буцца, C, ет. ал., Неw Yорк Ацадемв оф Сциенцес, Феб. 9-12, 1992; 16.
  20. ↑ МцКиннеy, M., Медицал Трибуне, Јуне 5, 1997; 6.
  21. ↑ Хенсон, D. Е., ет ал., Јоурнал оф тхе Натионал Цанцер Институте, Април 17,1991; 83(8): 547-50
  22. ↑ Цохен. M., ет ал., Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Нутритион, 1995; 14(6): 576-78.
  23. ↑ Хоwе, ГР., ет ал., Јоурнал оф тхе Национал Цанцер Институте, 1990; 82: 561-69.
  24. ↑ Блоцк, Г. Епидемиологy, 1992; 3(3): 189-91.
  25. ↑ Цамерон. Е., ет ал., Цанцер Ресеарцх, 1979; 39: 663-81.
  26. ↑ Цамерон. Е., анд А. Цампбелл, Цхемицал-Биологицал Интерацтионс, 1974; 9: 285-315.
  27. ↑ Блоцк, Г., Америцан Јоурнал оф Цлиницал Нутритион, 1991; 53(1): 270С-282С.
  28. ↑ Мансон, Ј., ет ал., Цирцулатион, 1992; 85: 865.
  29. ↑ Симон Ј. А.. Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Нутритион, 1992; 11(2): 107-25.
  30. ↑ Исwарлел, Ј.,ет ал.,Атхеросцлеросис, 1996; 119:139-50.
  31. ↑ Критцхевскy, С. Б , ет ал., Цирцулатион, 1995; 92(8): 2142-50.
  32. ↑ Халлфисх, Ј., Америцан Јоурнал оф Цлиницал Нутритион, 1994; 60:100-05.
  33. ↑ Левине. Г. Н., ет ал., Цирцулатион, Марцх 15,1996; 93(6): 1107-13.
  34. ↑ Томода, Х, ет ал., Америцан Јоурнал оф Цардиологy, 1996; 1284-86.
  35. ↑ Ерикссон, Ј., Анналс оф Нутритион анд Метаболисм, 1995; 39: 217-23.
  36. ↑ Фрее, Н., ет ал., Јоурнал оф Ортхомолецулар Псyцхиатрy, 1978; 7: 264-70.
  37. ↑ Фелдман, Е. Б., Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес, Феб. 9-12,1992; 9.
  38. ↑ Густафссон, У., ет ал, Еуропеан Јоурнал оф Цлиницал Инвестигатион, 1997; 27: 387-91.
  39. ↑ Јане, Б., Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Нутритион, 1991; 10(5): 536.
  40. ↑ „Витамин анд минерал реqуирементс ин хуман нутритион, 2нд едитион”. Wорлд Хеалтх Организатион. 2004. Архивирано из оригинала на датум 2007-11-29. Приступљено 20. 02. 2007. 
  41. ↑ Хигдон, Јане. „Линус Паулинг Институте Рецоммендатионс”. Орегон Стате Университy. Приступљено 11. 04. 2007. 
  42. ↑ Роц Ордман. „Тхе Сциентифиц Басис Оф Тхе Витамин C Досаге Оф Нутритион Инвестигатор”. Белоит Цоллеге. Приступљено 22. 02. 2007. 
  43. ↑ „Витамин C Фоундатион'с РДА”. Архивирано из оригинала на датум 2007-02-08. Приступљено 12. 02. 2007. 
  44. ↑ Левy, Тхомас Е. (2002). Витамин C Инфецтиоус Дисеасес, & Тоxинс. Xлибрис. ИСБН 1401069630.  Поглавље 5 - Оптимална доза витамина C.
  45. ↑ Паулинг, Линус (1986). Хоw то Ливе Лонгер анд Феел Беттер. W. Х. Фрееман анд Цомпанy. ИСБН 0-380-70289-4. 
  46. ↑ „Тхе витамин анд минерал цонтент ис стабле”. Данисх Ветеринарy анд Фоод Администратион. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-14. Приступљено 07. 03. 2007. 
  47. ↑ „Натионал Нутриент Датабасе”. Нутриент Дата Лабораторy оф тхе УС Агрицултурал Ресеарцх Сервице. Архивирано из оригинала на датум 2015-03-03. Приступљено 07. 03. 2007. 
  48. ↑ „Витамин C Фоод Дата Цхарт”. Хеалтy Еатинг Цлуб. Архивирано из оригинала на датум 2007-03-05. Приступљено 07. 03. 2007. 
  49. ↑ „Натурал фоод-Фруит Витамин C Цонтент”. Тхе Натурал Фоод Хуб. Приступљено 07. 03. 2007. 
  50. ↑ Цларк, Степхание, Пх.D (8. 1. 2007.). „Цомпаринг Милк: Хуман, Цоw, Гоат & Цоммерциал Инфант Формула”. Wасхингтон Стате Университy. Архивирано из оригинала на датум 2007-01-29. Приступљено 28. 02. 2007. 
  51. ↑ Цомбс ГФ. Тхе Витаминс, Фундаментал Аспецтс ин Нутритион анд Хеалтх. 2нд ед. Сан Диего, ЦА: Ацадемиц Пресс, 2001:245–272
  52. ↑ Хитти, Миранда (2. 6. 2006.). „Фресх-Цут Фруит Маy Кееп Итс Витаминс”. WебМД. Приступљено 25. 02. 2007. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Wатсон, Роналд Росс; Зибади, Схерма; Преедy, Вицтор Р. (2010). Диетарy Цомпонентс анд Иммуне Фунцтион. Спрингер. ИСБН 978-1-60761-061-8. 
  • Левине M, Румсеy СЦ, Wанг Y, Парк ЈБ, Даруwала Р (2000). „Витамин Ц”. у: Стипанук МХ. Биоцхемицал анд пхyсиологицал аспецтс оф хуман нутритион. Пхиладелпхиа: W.Б. Саундерс. стр. 541-67. ИСБН 978-0-7216-4452-3. 
  • Пацкер, L. (1997). „Витамин C анд редоx цyцлинг антиоxидантс.”. у: Пацкер L, Ф. Ј.(ед).. Витамин C ин хеалтх анд дисеасе. Неw Yорк: Марцел Деккер Инц. 
  • Пурвес WК, Садава D, Орианс ГХ, Хеллер ХЦ (1998). „30”. Лифе. Тхе Сциенце оф Биологy. Парт 4: Тхе Еволутион оф Диверситy. 
  • Гроппер СС, Смитх ЈЛ, Гродд ЈЛ (2004). Адванцед Нутритион анд Хуман Метаболисм (4тх изд.). Белмонт, ЦА. УСА: Тхомсон Wадсwортх. стр. 260-275. 
  • Паулинг, Линус (1976). Витамин C, тхе Цоммон Цолд, анд тхе Флу. Сан Францисцо, ЦА: W.Х. Фрееман анд Цомпанy. 

Повезано

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Портал Медицина
Портал Хемија
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vitamin_C&oldid=42174172”