Salajka
| Salajka | |
|---|---|
 Salajka - Kisačka ulica
| |
| Grad | Novi Sad |
  Salajka Salajka (Novog Sada)
| |
Salajka je gradska četvrt u Novom Sadu.
Zapadnu i južnu granicu Salajke čini Kisačka ulica, istočnu Temerinska ulica, a severnu kanal Dunav—Tisa—Dunav. U administrativnom smislu, naselјe se nalazi u sastavu mesne zajednice „Salajka“, koja pored Salajke obuhvata Pervazovo naselјe, Radnu zonu sever 3 (koja se smatra delom Podbare) i zapadni deo Radne zone sever 4, koja se nalazi sa druge strane kanala Dunav—Tisa—Dunav.
Prostor današnje Salajke, bio je neravan sa dve grede i dosta udublјenja. Barovito, nisko i vodoplavno zemlјište obraslo šašom, palackama, trskom i delimično vrbovom šumom, predstavlјalo je stecište za ptice močvarice i divlјač, a prema predanju tu su našli utočište i kurjaci po kojima je i nastao naziv Kurjački sokak. Prvi stanovi naselјenika su bile zemunice, pokrivene trskom i ritskim rastinjem, da bi se već početkom 19. veka gradile kuće na brazdu, od naboja, sa višim krovovima pokrivenim trskom, koje su se sve do današnjih dana nazivale trščarama. Pored dva talasa naselјenika u 18. veku, već od samog početka pa sve do kraja 19. veka, Salajka je sukcesivno naselјavana pojedinačnim dolaskom porodica sa Čenejskih salaša, okolnih šajkaških sela, kao i ostalih mesta iz čitave Vojvodine. Više faktora je uticalo na doselјavanje uglavnom siromašnog seoskog stanovništva i stočara u Novi Sad i u Salajku. Pre svega, Magistrat je vukao dobre poteze, brižno je radio na isušivanju bara i kopanju kanala tako da se dobilo mnogo pašnjaka, obradivog i građevinskog zemlјišta.
Grad se širio, broj stanovnika se povećavao, pa je bilo potrebno sve više hrane. Otuda je Magistrat početkom XIX veka doneo odluku da se sve kultivisano, isušeno zemlјište prodaje za bašče ili da se izdaje na šestogodišnji zakup siromašnim doselјenicima i zainteresovanim paorima, koji će, pod uticajem kolonizovanih Nemaca u Vojvodinu, tokom 18 veka, u periodu 1740-1790. godine (Terezijanska i Jozefinska kolonizacija), pored pasulјa i luka početi da gaje kupus, kelј, paradajz, salatu i dr.
Ukupno oko 25 povrtarskih kultura. Tako je baštovanstvo, pored trgovine i zanatstva, steklo pravo građanstva u Podbari i Rotkvariji. Baštovani su postali važan privredni stalež koji će odigrati veliku ulogu u razvoju privrede, a još važniju u na-cionalnom životu novosadskih Srba. Salajčani su po ugledu i pri-meru na rotkvarske i podbarske baštovane, počeli da zapostavlјaju stočarstvo i da se laćaju obrađivanja zemlјišta i gajenja povrća. Po pisanju Dake Popovića u članku “Novosadski baštovani”, koji je publikovan u Istorijskom glasniku, 1934, “novosadski paori su bez ičije pomoći kako Magistrata i države, bez semenarskih stanica i bez stručnih škola, podigli baštovansku kulturu na zavidne visine”.
Izgradnjom železničke pruge Novi Sad - Budimpešta, osamdesetih godina 19. veka, baštovanstvo dobija veliki polet, dobar deo povrća i glas novosadski dopire do Berlina i čak Hamburga. Na širenje i razvoj baštovanstva u Salajki veliki uticaj imalo je i prokopavanje kanala Franje Josipa (1871-1875), kada se veliki prostor vodoplavnog ritskog zemlјišta, severnije od Novog Sada kultivisao i predstavlјao izvor za iznalaženje posla doselјenicima, bezemlјašima i preorijentisanim stočarima, bolјe rečeno čobanima, u baštovane. Tako je od prvobitnog stočarskog naselјa, Salajka postala paorsko-baštovanski kraj, ili još bolјe rečeno, selo u gradu, sa specifičnim načinom života i jezikom, koji je još i danas prepoznatlјivim u gradu po svom akcentovanju reči i izraza.
Zanimlјivo je da su Salajčani, kao najsiromašniji paorski svet, u odnosu na Rotkvarce i Podbarce, obrađivali zemlјu drvenim plugom sve do 1888. godine, kada je u Novom Sadu otvorena fabrika polјoprivrednih mašina “Zigmund i Drug” sa sto zaposlenih radnika. Kako je počela proizvodnja gvozdenih plugova, Salajčani su počeli da kupuju “novotariju”. Zlatno doba salajačkog baštovanstva datira od početka 20. veka, sa izuzetkom zastoja u periodu od 1914. do 1918. godine, u vreme Prvog svetskog rata, kada su muškarci, očevi i sinovi bili učesnici rata, ili su bili internirani u Segedin, Debrecin i stoni Beograd, ili su “logorovali” krijući se po tavanima, pa čak i Almaškom groblјu, od austro-ugarskih konštablera. Ceo teret obrađivanja zemlјe i rada u baščama pao je na žene, decu i starce.
Posle stvaranja Kralјevine SHS, Jugoslavije, i otvaranja zelene pijace na Temerinskoj ulici, koja je dala veliki podstrek Salajčanima, baštovanstvo je dostiglo vrhunac razvoja, jer su prinosi u baštama bili visoki, zahvalјujući modernoj obradi, navodnjavanju i bušenju arterskih bunara na samim baščama. Tako je proizvedeno i mnogo viškova pa su se povrtarske kulture izvozile po zemlјama srednje Evrope i ostalim delovima Jugoslavije. Pored izvoza, velike količine kvalitetnog povrća prerađivale su se i u Novom Sadu, u fabrici “Kulpin”.
Ovaj period je značajan i po osnivanju “Srpsko-ratarskog udruženja za međusobno pomaganje - Salajka” čiji je cilј bio da se uredi salajačko područje, kaldrmišu ulice, “patošu” staze, trotoari ispred kuća, izbuše javni arterski bunari na svakom ćošku, izvrši elektrifikacija i osvetlјenje ulica preko banderskih sijaličnih mesta, kao i da se utiče na pojeftinjenje cena elektrifi-kacije i električne struje. Od planiranog učinjeno je dosta pa je Salajka postala daleko privlačniji deo grada, gde se naročito 1930-1941. godine naselio veći broj stanovnika, koji su građenjem “kuća na front” počeli donekle da menjaju paorsko-seoski izgled Salajke.[1]
Susedne četvrti su: Podbara (na istoku), Stari Grad (na jugoistoku), Rotkvarija (na jugozapadu), Banatić, Pervazovo Naselјe i Industrijska Zona Jug (na zapadu) i Vidovdansko Naselјe (na severu, preko kanala).
Prema podacima preduzeća JKP Informatika Novi Sad, na području mesne zajednice „Salajka“ živi 5.911 stanovnika (2010. godina).[2]
Po popisu iz 1891. godine, u Novom Sadu živelo je 21.735 stanovnika. Ako se tome dodaju žitelјi Čenejskih salaša i Klise, onda taj broj iznosi 24.555 duša. Od toga je u Salajki živelo 1.562 stanovnika. Ako se izuzmu 533 vojnika, odmah je vidlјivo daje tada od 951 stanovnika, bilo više žena nego muškaraca. Značajno je konstatovati da je u jednoj kući živelo u proseku devet članova, žitelјa, što očito govori da su porodice bile mnogočlane. Po tom popisu, u Salajki je živelo 2.026 stanovnika što u odnosu na predhodni popis predstavlјa uvećanje za 464 stanovnika. U proseku se svake godine, od 1891. do 1901, broj Salajčana povećavao za 46,4 stanovnika, te je priraštaj bio od 27 odsto godišnje. Na osnovu pregleda oba popisa, većina stanovnika u Salajki bila je srpske nacionalnosti, sa izuzetkom nekoliko mađarskih, nemačkih, slovačkih i rusinskih porodica. Po popisu iz 1901. godine u Salajki je živelo 32 Rusina, 27 Slovaka, 12 Nemaca, 8 Mađara i 5 Jevreja, ukupno 84 stanovnika nesrpske nacionalnosti, što iznosi 4,2 odsto u odnosu na 95,8 odsto Srba pravoslavne veroispovesti.
Salajki bio veliki priraštaj stanovnika, naročito između 1891. i 1901. godine, iako je u tom periodu u Novom Sadu i celoj Vojvodini harala velika epidemija kuge od čijih posledica je mnogo sveta pomrlo. Međutim, na osnovu dva uvida u matične knjige rođenih, krštenih, i umrlih Almaške parohije i Nikolajevske parohije za 1900. godinu, može se videti da nije bilo prirodnog priraštaja, jer se te godine rodilo 110 dece, a umrlo 119 žitelјa. I 1941. godine prirodnog priraštaja nije bilo, rođeno je 64 a umrlo 76 stanovnika. Oba pokazatelјa upućuju na to da je prirodni priraštaj bio negativan u Salajki i u Almaškom kraju, ali je zato u periodu između 1891. i 1941. godine bio veliki priliv doselјenika naročito iz šajkaških sela, srednje Bačke kao i znatan broj pridošlica iz Like. Posebno je značajan podatak da je bio veliki priliv seoske sirotinje u Novi Sad, posebno u salajački kraj, gde je bila najjeftinija kirija u celom gradu, u najžešćem periodu velike Velike svetske ekonomske krize, posle 1928. godine. Te pridošlice nalaze posao u svojstvu poslužitelјa, dostavlјača pri administrativnim nadleštvima, sudstvu, banskoj upravi, bankama itd, a najviše nalaze posla kao nadničari kod salajačkih, rotkvarskih i podbarskih paora, baštovana. Nemali broj pridošlica našlo je posao u građevinarstvu, kao priučeni zidari, tesari na građevinama na tzv. Malom Limanu, koji je tada bio isušen i na čijoj su se teritoriji užurbano gradile kućespratnice od kojih vredi pomenuti zgradu velelepne Dunavske banovine.
Jer Salajčani su bili, naročito za vreme austrougarske vladavine, veliki rodolјubi i nacionalisti. Valјa istaći i to da je posle stvaranja Kralјevine SHS, kasnije Kralјevine Jugoslavije, ovaj nacionalizam malo splasnuo što se očituje naročito u periodu 1918. do 1941. kada se na prostor Salajke doselјava veliki broj nesrpskih porodica, koje se uglavnom kratko zadržavaju kao kiridžije.
Samo da spomenemo blizu sto porodica Mađara, oko šezdeset porodica Nemaca, blizu trideset jevrejskih, oko dvadeset pet rusinskih, dvadeset osam slovačkih, petnaestak hrvatskih, od toga nekoliko porodica izbeglih iz Istre, desetak slovenačkih, petnaest ruskih, izbeglice “belih” posle Oktobarske revolucije, dve češke porodice. Čak je zabeleženo da je Reže Leon, francusko vojno lice, crnac iz Senegala, živeo u Salajki oženivši Jelenu Vrbaški 1919. godine. Venčanje je obavlјeno u Gradskoj kući 27. novembra iste godine.[1]
Salajka je jedna od starijih gradskih četvrti Novog Sada, nekada izrazito srpski i paorski kraj. Vremenom, naselјe je promenilo svoj karakter, tako da njegovi stanovnici nisu više ratari, povrtari i stočari, već zanatlijsko-trgovačko, radničko i intelektualno gradsko stanovništvo.
Ime Salajke najverovatnije dolazi od imena nekadašnje ugarske županije Zala ili Sala (u susedstvu zapadne Slavonije, preko Drave, na tlu današnje Mađarske), odakle se ovamo doselio deo Srba, kojima je pretilo unijaćenje. Srbi su sebe nazivali Zalajci ili Salajci, a vremenom su nastali oblici Salajka i Salajčani.
U telu Novog Sada istrajavalo je jedno selo, Salajka, tako kazuje naš poznati publicista Raša Popov. „Salajčani su isprva bili, u 16. veku stočari, a posle regulacije i odvodnjavanja ritova — baštovani, zemlјoradnici. Salajka je omeđena ulicama, Temerinskom i Kisačkom, sa juga, a sa severa kanalom. To su sve značajni toponimi novosadske varoši. Iz toga proizilazi razumna pretpostavka da se ova oaza nastanjena paorima, neizbežno i brzo morala urbanizovati”. Često su se u dugim zimskim večerima, na sedelјkama, vodili nepresušni, ali korisni razgovori o svemu što je tištilo salajački paorski svet. Raspravlјalo se o velikoj porezi, poplavama koje su bile česte, o prokopavanju Kanala Franje Josipa, planovima za prolećno sejanje, pripremi za pravlјenje toplih leja,trapova, a pokatkad su se vodili i dramatični dueli o tome kada je nastala Salajka, ko su bili i odakle su se doselili prvi Salajčani. Oni koji su bili donekle obavešteni o tome, ubeđivali su drčne sagovornike, na osnovu priča i predanja koja su slušali i zapamtili od svojih predaka, da su prvi naselјenici došli iz Male Vlaške, Zapadne Slavonije.
Bili su to brkati i dugokosi stočari koji su gonili čopore ovaca, krava i volova, kako bi stigli bliže Futogu jer su se tu, u periodu od Mitrovdana do Đurđevdana, održavali vašari na kojima se prodavala i kupovala “egzotična” roba sa Istoka (tamjan, svila, smokve i razni sredozemni začini) a ponajviše koža, krzno i živa stoka.
Lađe iz srednje Evrope su pristajale u Futogu i donosile manufakturnu robu, posebno svilu, smokve i začine, da bi iz Futoga utovarivale stoku i stočne prerađevine. Predanje kazuje da su se Srbi “Malovlašani” odlučivali da napuste Zapadnu Slavoniju, koja je nekada pripadala Vojnoj Krajini, a kasnije Zala vermeđi županiji, gde su hrvatski plemići, a pogotovo ugarski baroni, hteli nasilno da pretvore Srbe graničare i sve ostale u kmetove.
To su bili razlozi što su porodice Bogdanovići, Mišići, možda Gavrilovići i još mnoge, a zasigurno Palančanini, odlučile da napuste zavičaj i potraže novi, tražeći plodne pašnjake i miran život. Ali, Salajčani nisu znali da kažu godinu kada su im se preci naselili, niti su istoričari mogli da potvrde predanja, jer verodos-tojnih dokumenata nema. Možda bi se na osnovu matičnih knjiga krštenih, venčanih i umrlih, a najsigurnije domovnih protokola Almaške parohije, mogle rešiti dileme i objasniti nedoumice.
Međutim, dokumentacija je uništena prilikom bombardovanja Novog Sada 1849. godine. Samo dve-tri sačuvane požutele matične knjige iz 1767. godine, koje se nalaze u parohijskoj arhivi, kazuju donekle istinu jer u njima nema ni jednog salajačkog prezimena. U tim knjigama najčešće se mogu pročitati prezimena: Čerevićanin, Kamenčanin, Sivčanin, Bukovčanin i druga detoponimna prezimena. Nedostatak podataka u knjigama umrlih i venčanih baziran je na tome što ne postoji rubrika “mesto rođenja”, tako da se poreklo pomenutih porodica ne može tačno odrediti.
Tek uvidom u matične knjige iz 1772, 1773. i 1774. godine mogu se naći i salajačka prezimena što navodi istoričare da konstatuju približno vreme i godinu kada je nastala Salajka, a to je verovatno 1770. ili 1771. godina. No, ni u tim knjigama ne postoji rubrika “mesto rođenja” pa se ne mogu uzeti kao tačna predanja, donekle obaveštenih Salajčana.
Ipak, drugi talas naselјavanja salajačkog područja može se sasvim pouzdano utvrditi jer su stočarske porodice Fratucan, Fujka, Budošan, Balaš, Erdelјan, Moga, Marušan, Munćan, Stoja, Čakovac i druge stigle iz Erdelјa i rumunskog Banata krajem 18. veka, a među njima je bilo više Srba nego Rumuna. Starosedeoci Salajčani su i jedne i druge pridošlice nazivali Vlasima pošto su ovi bolјe govorili rumunski nego srpski jezik.[1]
U Temerinskoj ulici još u 19. veku bila je velika pijaca, na kojoj se sem povrća i voća prodavala i stoka, živina, nudili se zanatski proizvodi, drvo i drugo. Na ulazu u grad kod Salajke postojale su dve kapije, Kisačka i Temerinska, na kojima se kontrolisao promet robe i lјudi i naplaćivala trošarina.
Do 1918. godine, Salajka se prostirala do današnje Šajkaške ulice, koja se tada zvala Šanačka. U međuratnom periodu od Šulcovog mlina do Kanala parcelisano je zemlјište za gradnju kuća, pa je tu nastao novi deo Salajke, pod imenom Šulcovo naselјe. Otvarane su zanatske radionice, a na levoj strani Temerinske ulice nizale su se trgovačke i uslužne radnje.
Salajčani su po prirodi bili živahni i temperamentni, borbeni i veliki rodolјubi. Poznato je da još u vreme Austrougarske nijedan žandarm nije se usuđivao da sam dođe na Salajku, kad bi izbio neki incident. Za vreme mađarske okupacije (1941-1944), Salajčani su podržavali pokret otpora, mnogi mladi lјudi su bili članovi diverzantskih i propagandnih grupa, hapšeni i osuđivani na robiju, a veliki broj ih je stradao u zatvorima i logorima.
Kad je posle rata donesen prvi urbanistički plan grada, trebalo je da se deo Salajke raseli, da bi se na tom prostoru napravila industrijska zona. Otpor građana je bio tako velik, da je Gradska skupština 1986. godine odustala od tog plana i industrijsku zonu smestila na drugi teren.
U periodu između 1980. i 1989. godine, na Salajci se nalazilo sedište gradske opštine Slavija, koja je, pored Salajke, obuhvatala Pervazovo Naselјe, deo Rotkvarije, Podbaru, Vidovdansko Naselјe, Slanu Baru, Klisu, Deponiju, Radnu zonu sever 4, Šangaj, područja današnjih naselјa Veliki Rit, Mišin Salaš i Mali Beograd, kao i prigradska naselјa Kać, Budisavu i Kovilј.
Salajčanin nije voleo vlast, policiju, žandarme, a ponajviše je mrzeo austrougarske perjare, konštablere, sa njima je bio u „zavadi“ i to bez razloga. Zato su čuvari reda krstarili kroz sokake uvek udvoje, a ponekad i utroje, jer stalno im je bila prisutna ona poznata bećarska opomena: „Dođi malo u Salajku malu, pa ćeš dobit razbijenu glavu!“
U stvari, Salajčanin je prznica i zavojita osoba, ne da na sebe. Mrzi gulikože i fendere. Nikad se ne oseća krivim, ne priznaje poraz. Ne umilјava se nikom, govori ono što misli ili, bolјe rečeno, „što mu je na umu, to mu je na drumu“. Ipak, dobroćudan je, hoće da pomogne. Sažalјiv je, brani uvređene i ponižene i one koje su drugi osudili. Duševan je, ne boji se to i javno da pokaže. U stanju je odmah da reaguje pesnicom i bricom kada su mu čast i život u opasnosti. Ne traži ničiju pomoć. Hvalisav je, hoće uvek da bude prvi i najjači. Zna da bude i osvetolјubiv. Plače kao dete za komšijom kada umre, nalazi se uvek među prvima da čestita svečare onom iza i onom ispred kuće, sa kojima nije baš u bog zna kakvoj „lјubavi“, ali to ne čini da im se dodvori. Jednostavno, svestan je da i taj, nazovimo ga protivnikom, ima svoj obraz i dostojanstvo.
Salajčanin zna i da zapeva, da zaigra, da bude duhovit, ali i da se sprda na svoj i na tuđ račun. Ume da uvredi i omalovaži čoveka poruganijom, naročito kada je u alkoholisanom stanju.
Ženu ne priznaje kao ravnopravnog saputnika, oslovlјava je često sa „Hej, ti!“, čini se u tom momentu da joj je čak i ime zaboravio. Ipak, on voli svoju i „tuđe“ žene, ali ga je sramota da to pokaže. Ljubomoran je, zna pokatkad i da išćuša ženu i da se zbog te nepromišlјenosti jedi, i da po nekoliko dana s njom ni reči ne progovori. Psuje, bogoradi na stoku, na posao koji mu predstoji. Lenj je na brijanju, nije baš vredan ni na ustajanju, ipak sve poslove završava. Primitivan je u jarosti, ali zna i da se uzdrži, ali to retko biva. Široka je srca, retko nasmejan, ali je u duši veseo. Voli da rizikuje pa se možda i razlikuje od Podbaraca i Rotkvaraca, nema šta da izgubi, jer ustvari ništa nema. Nema zemlјe, a ako i ima, malo je imao,samo okućnica sa baštom. Ali je ipak paor. Voli da je gazda, da se razmeće, da časti u bircuzu. U bircuz zalazi pri odlasku ili povratku sa bašče, koju je zakupio u arendu na Telepima, ili u Futoškoj šumi. Pije slatko, gustiozno, pućka usnama fraklić, i to s nogu. U bircuzu se duže zadržava samo onda kada se fes nalije.
Na spisku od 942 stare salajačake porodice, registrovali smo stoosamdeset zanimanja, kojima su se Salajčani bavili: paor, čoban, trgovac, policajac, gvožđarski trgovac, muzičar, skeledžija, birtaš, sladoledžija-limundžija, bunardžija, šeširdžija...
Posebno ističemo dva zanimanja: štrojač, verovatno stoke i prosjak. Bilo ih je samo dvojica, od kojih je jedan bio Nemac. I o životu nadničara ispredeno je mnogo priča.
Kapija kod krsta nalazi se na ćošku Knez Miloševog i Vardarskog sokaka ili, kako su još nazvali taj ćošak, kod „Štuke“. „Kapija“ je u stvari bila berza gde su se nadničari nudili za rad, a gazde dolazile i pogađale se sa nadničarima oko visine nadnice za rad na bašči ili njivi. Prve takve kapije, berze, u Novom Sadu bile su kod Vladičinog dvora, kasnije kod Čepca na ćošku Knez Miloševe i Kurjačkog sokaka, Karađorđevog sokaka, pa kapija na kraju Kisačkog sokaka, ispred kuće Jove Mijatovića Rašana, da bi, pred sam početak Drugog svetskog rata, salajačka i podbarska sirotinja, tražila posao ispred pekare, koju je držao Milan Čordarov, pored parkića u Kisačkoj ulici. Ipak, najznačajnija kapija, berza, bila je „Kod krsta“, gde se na širokom prostoru, oko samog krsta, ranom zorom, ili još u mraku, pogađalo oko visine nadnice, da bi već oko šest sati, gazda odneo na talјigama nadničare na bašču, kako bi se što više posla obavilo do zalaska sunca, kada su se nadničari vraćali kućama. Pogodbe, odnosno visine nadnica bile su različite, sve je zavisilo od toga, ko je bio dužan da obezbedi ishranu nadničarima. Poneki gazda je davao dva obroka, fruštuk i ručak, a opet nadničari su bili prinuđeni, da na bašču nose i svoju hranu.
Događalo se da su gazde spremali za ručak čorbastu hranu bez mesa, u kojoj je bilo najviše krompira, što je izazivalo nezadovolјstvo kod nadničara. Otuda su nadničari i pevali bećarac:
„Gazdarice spremaj punu torbu samo nemoj, ladnu krompir-čorbu!“
Život nadničara bio je težak i mukotrpan, rano su ustajali, a kasno legali, bili su neispavani i premoreni. Uz to, gazda je davao malo vremena za odmor, koji je bio samo za vreme ručka. Nadničari su brzo jeli, da bi ukrali desetak minuta, kako bi mogli da se ispruže negde u hladovini ispod talјiga ili pod drvetom, dok gazda ne obavi ručak, jer pravilo je glasilo i važilo: kada gazda završi sa ručkom tada se nastavlјa posao. Da bi posao tekao onako kako gazda zamisli i hoće, on se prvi laćao posla i prednjačio okopavanjem i vezivanjem paradajza za tačke i sl. Bogme, i gazdi su otpadala leđa. Visina nadnice je varirala, ako je bilo malo nadničara na kapiji, nadnice su bile veće. Sve je zavisilo od ponude i potražnje. Bilo je i opakih gazda koji su vikanjem i namrštenim licem nastojali da nadničari, bez imalo odmora, rade do mrklog mraka. Tada su nadničari znali da zapevaju ovaj bećarac:
„Hej, sunce seda, gazda kući ne da. Ej, treba gazdu, turiti u brazdu, Ej, pa da vidi, kako bolu leća, Ej, bolu leđa i košulјa vređa!“ [1]
Kroz ceo 18. vek i skoro do sredine 19. veka, Salajčani su nosili brade ili su se sami brijali brijačem ili bricom. No, i tada su postojali berberi, “brice” koji su se pored brijanja mušterija,bavili još vađenjem zuba ili “puštanjem “ krvi onima koji su bili gojazni. Jednom rečju bili su “doktori”, ali bez diplome, samozvanci, neispitani, kod kojih su paori hrlili i tražili pomoć. Često su u “lečenju” koristili i pijavice, kada se radilo o nabreklim venama na nogama. Mnogima su pružili odgovarajuću pomoć, ali se dešavalo da su preduzeli sve ono što su znali, a pacijent nije mogao da bude izlečen, već je usled nehigijenskih uslova pri lečenju umro. Posle vađenja zuba kao zaštitno sredstvo se najčešće koristila rakija komovica, kojom su se ispirale desni u ustima. Tek početkom 20. veka, berberi su obavlјali one poslove za koje su bili stručni, jer su završavali školu, naučili da briju, da šišaju specijalnom mašinicom, da “štucuju” brkove, i da čak nameštaju kosu i budu frizeri. Berberski zanat su po pravilu izučavali fizički slabiji dečaci, često bolešlјivi i nesposobni, prema shvatanjima samih roditelјa, da se bave paorlukom, koji je zahtevao snažne i izdržlјive osobe, koje mogu da podnose letnje žege, mrazeve i sve nedaće koje su pogađale paore.
Paori su se, obično, samo jedanput nedelјno brijali, i to obavezno subotom, kako bi bili ulјudni i spremni da krenu u crkvu. Dok su berberi u varoškom delu Novog Sada uzimali novac za obavlјene poslove, dotle su salajački paori dva puta godišnje izmirivali svoje dužničke obaveze za brijanje i šišanje u naturi. Najčešće se dugovanje izmirivalo u kukuruzu, pšenici, krompiru i luku, ili u obavlјanju polјoprivrednih radova u berberskoj bašti.
Žene nisu odlazile kod berbera koji su znali i frizerski posao, jer je to bilo sramota da se u brijačnici sedi zajedno sa muškarcima, pa su jedne drugoj, obično komšinica komšinici, pravile bauš i lokne, nameštale šiške ili skraćivale kurjuke, kako bi se mogle pojaviti na svečarima ili nedelјom u crkvi.
Pored poslova u samoj berbernici, često su berberi, po dogovoru, odlazili u kuće mušterija i tamo brijali, noseći u ruci berbersku okruglastu tašnu u kojoj se nalazio kompletan berberski pribor.
Dečak koji je izučavao zanat, počeo bi i da svira u tamburu, pa se pored brijanja bavio i sviranjem u orkestru. Mogao je postati i kapelnik orkestra, iako najčešće nije znao note, već je svirao “na sluh”. Takvih berbera u Salajki je bilo mnogo, da pomenemo samo Đoku Bugarskog Zorulana i Vladu Tokina. Čak i oni koji nisu imali sluha muzicirali su, ali samo za svoju “dušu”, pa od sviranja nisu imali dodatnu zaradu.Salajki nije bilo frizerskih radnji, ali treba istaći da se pored berberskog posla frizerajem bavio i Salajčanin Boris Bezdekovski, koji je neko vreme imao frizerski salon u “varoši”. Iz pouzdane dokumentacije Đoke Bugarskog kao i iz dokumentacije Zanatske komore u Novom Sadu, može se videti da je u Salajki bilo preko pedeset izučenih berbera, samo u međuratnom periodu, oni su držali radnju ili su bili pomoćnici na dobrom glasu.
Pored berberskih usluga, lečenja visokog pritiska i vađenja zuba, a uz to još i sviranjem u orkestrima, kao i uveselјavanjem lјudi na svečarima, svadbama i zabavama, kao i učešću u tamburaškom društvu pri “Zanatskom kolu”, čiji je kapelnik bio dugo godina poznati tamburaš i kompozitor Marko Nešić, salajački berberi su doprineli da pesma “Berberi su prvi lјudi”, bude večito popularna i rado pevana u svim prilikama. Sve do pred kraj 19. veka u Salajki nije bilo ni jednog šustera, jer je stanovništvo bilo uglavnom paorskog zanimanja. Glavna obuća do tada bila je opanak. Međutim, prilivom stanovništva krajem 19.i početkom 20. veka, koje se nije bavilo paorlukom, već poslovima u samoj varoši, javila se potreba za “građanskom” obućom, cipelama i sandalama, papučama, cipelama na štikle i čizmicama.
Povećanje stanovništva u Novom Sadu, zahtevalo je otvaranje novih obućarskih radnji, pa je tako veliki broj, ne samo pridošlih dečaka već i salajačkih, paorskih, krenuo na izučavanje zanata. Mahom su to bili dečaci slabije fizičke konstrukcije, jer se smatralo da im obućarski posao neće biti naporan. Posla je bilo mnogo. Cipele i uopšte obuća bila je skupa, pa su lјudi bili prinuđeni da je popravlјaju. Pendžetiranje đonova, ušivanje rasparanih kapni, zakucavanje blokeja i leplјenje i sređivanje štikli na ženskoj obući, bili su poslovi koji su se morali brzo i na vreme završiti. Otuda su šusteri, koji su imali radionice, najčešće u stanu, radili po ceo dan. Malo je bilo onih šustera koji su imali svoj lokal i koji su izrađivali obuću po narudžbini, inače skuplјu od fabričke obuće. U Salajki je bilo preko šezdesetak šustera. Bilo da je udavača iz siromašne ili bogate kuće, kao po pravilu, ona je ženiku u kuću morala da donese nešto od "tala", pa je baba obavezno kupovao ćerki kuhinjski, a najčešće sobni nameštaj, koji se nosio kod zeta na dan venčanja, kako bi svatovi videli šta je udavača donela budućem izabraniku. Nameštaj je baba naručivao kod nekog od tišlјera Švaba, u varoškom delu Novog Sada, kod kojih su zanat učili i salajački mladići. Neki od tih izučenih majstora otvarali su tišlјerske radionice u svojim kućama, ili su oni siromašniji, koji nisu mogli da opreme radionicu potrebnim alatima, radili kao pomoćnici kod majstora. Pored nameštaja od orahovine, koji su obično kupovali dobrostojeći, i hrastovine, nameštaj ili delove nameštaja tišlјeri su izrađivali i od bagremovine i čamovinejelovine. To su bili "prosti" astali sa ukrštenim nogama. Da bi nameštaj bio što dugovečniji, drvo i daske su se "kuvali". Tišlјeri su često, u nedostatku svojih poslova, radili i kolarske poslove, kada se radilo o izradi spica za točkove na talјigama. Od nastanka Salajke pa sve do naglog priliva nepolјoprivrednog živlјa, u periodu posle 1918. godine, u ovom paorskom delu Novog Sada, nije bilo pekarskih radionica i prodavnica. Paorske žene same su "komlovom", hlebni kvasac spravlјen od hmelјa i kukuruznog brašna, zamesivale testo, koje se "odmaralo" u saćurama sat-dva, posle ga oblikovale, stavlјale pomoću poduže lopate u zažarenu zidanu peć.
Hleb se tako pekao u zimskom periodu. Međutim, leti se hleb pekao u manjoj peći, koju su paori sami sazidali u dvorištu, avliji. Peć se ložila "ogrizinama" i "vašinama" sečenim ili kuplјenim u Majurskom ritu. Žene su hleb mesile jedanput nedelјno, po sedam-osam hlebova od 5 kilograma težine. Ujedno, prilikom pečenja hleba, žene su pekle i lepinje koje su još tople mazale mašću i pripremale kao fruštuk za ukućane. Doselјavanjem nepolјoprivrednog stanovništva, posle 1918. godine, javila se potreba da se otvaraju pekare u Salajki, jer novopridošlice nisu imale mogućnosti da same peku hleb.
Otvaranjem pekarskih prodavnica, najpre u Temerinskoj, a kasnije i u ostalim salajačkim ulicama, omogućeno je da se salajački mladići, snažnih mišićavih ruku, jer se hleb ručno mesio, zapošlјavaju kod majstora kao priučeni radnici. Ovi majstori, pekari doselјavali su se u Novi Sad iz stare Srbije, iz Bitolјa, Ohrida i drugih južnosrpskih krajeva. Da napomenemo samo neke pekarske porodice kao: braća Đorđevići i Stojkovići. Pekari su pekli hlebove, koji su bili lakši, "cipovke" od 12 kilograma , nastojeći da hlebna kora, "pupuška", bude rešija i ukusnija za jelo. Pored hleba, pekari su svakodnevno pekli i perece, kifle i zemičke, dok su oni sa Temerinske ulice, gde se nalazila pijaca, pekli i burek sa sirom, jabukama i mesom. Peciva su kupovali samo dobrostojeći, dok su hleb kupovali uglavnom novopridošli Salajčani i poneka paorska porodica, koja je prestala da peče hleb u svojoj režiji, dajući brašno pekarima koji su u zamenu svakodnevno davali hleb.Najviše pekarskih radionica i prodavnica bilo je u Temerinskoj ulici.
Kasapski, odnosno mesarski i kobasičarski zanat, naglo se počeo razvijati tek u 20. veku, kad su se u Salajku počele naselјavati nepolјoprivredne porodice. Pre toga vremena, nije otvorena nijedna kasapska radnja, iako je bilo kasapa Salajčana, koji su izučavali zanat i radili kao pomoćnici, kalfe, kod varoških mesara i kobasičara. Među majstorima kasapima bilo je najviše Nemaca. Novopridošlice su se snabdevale mesom i mesnim prerađevinama iz kasapnica, najviše u Temerinskoj ulici, oko same pijace.Paori nisu bili prinuđeni da odlaze u kasapnice i da kupuju meso i prerađevine, jer su sami gajili i tovili stoku, kao i i sve vrste živine. Toveći najviše svinje, paori su u kasnojesenskim danima obavlјali svinjokolј ili, kako su je popularno nazivali, "zabijačku". Toplјenjem sala dobijala se mast i čvarci, od iznutrica, dodavanjem crvenog luka, paprike i soli, veoma ukusna džigernjača, a dodavanjem krvi i krvavica.
Od mesa sa rebara i sa grudi, mlevenjem uz dodatak bibera, šafrana, belog luka i lјute aleve paprike, izrađivane su kobasice i kulen. Da bi meso što duže trajalo, ostavlјeno je u "salamuri", i kroz dvadeset pet do trideset dana u pušnicama sušeno zajedno sa butovima, oblikovanim u primamlјive šunke. Intenzivno izučavanje kasapskog zanata, bilo je masovno u međuratnom periodu, jer se javila veća potreba za mesom i prerađevinama, što je uzrokovano povećanjem broja novih stanovnika u samom gradu. Među šegrtima bilo je mnogo salajačkih dečaka, koji su posle izučenog zanata, otvarali svoje samostalne radnje i to u prometnim novosadskim ulicama. Pored Cigana sa "brega" kod Almaškog groblјa, Salajka je dala mnogo muzikanata. Bili su muzički neobrazovani, ali veoma talentovani, svirali su "na sluh" i to u tamburaškim orkestrima i bandama po novosadskim kafanama. Od sviranja su izdržavali svoje porodice. Nije zapamćen ni jedan muzikant koji potiče iz dobrostojeće porodice, već isklјučivo mladići iz najsiromašnijih porodica. Jedan od najpoznatijih muzičara, tamburaša bio je Aleksandar Šaca Perlić iz Dositejeve ulice, koji je svirao u poznatom "Belom orlu", orkestru najčuvenijeg kovilјskog tamburaša Vase Jovanovića. Vasa je muzicirao po Evropi svirajući kompozicije klasičnih majstora.Pored Ace, svojom virtuoznošću isticao se i Pera Jovanović, zvani Cigan Pera, koji je sebe nazivao i smatrao umetnikom. Pera je svirao u svim novosadskim hotelima i najpoznatijim kafanama.
Za njega je vezano ustanovlјenje "Omnibusa", pokrivenih kola za prevoz putnika, na relaciji temerinski most — železnička stanica, koji je radio u posleponoćnim satima, kada je tramvajski saobraćaj mirovao. Veoma je značajno da je ne mali broj salajačkih mladića, uglavnom iz redova trgovačkih i zanatskih zanimanja, bio učlanjen u tamburaški orkestar "Kola zanatlijske omladine". Oni su, kao amateri, redovno svirali na igrankama i strukovnim zanatskim zabavama u "Zanatskom domu".Đoka Bugarski berber, Mita Mrđan šuster, Imre Hajtfogel, Vlada Tokin, Ariško Šilić, Đoka Šilić, Vlada Ranisavlјev i Maša Sablјar su više od decenije bili članovi ovog popularnog orkestra, koji je pod dirigentskom palicom Marka Nešića svrstavan među najkvalitetnije orkestre u Novom Sadu.
Pored pomenutih tamburaša i ponekog violiniste, koji su profesionalno svirali i živeli od zarade, moraju se spomenuti i salajački čobani, koji su umeli da raspolože društvo na sedelјkama i svečarima svirajući u frulu. Retko koji čobanin nije znao da svira na fruli. Ako i nije imao frulu znao je, čuvajući ovce, da zviždanjem podržava frulaša. Najpoznatiji salajački frulaši bili su iz porodice Brzakovih-Tekelijinih, Sava i sin mu Ilija. Sava je čuvao ovce ali je bivao "beštelovan" da u večernjim satima svira u Srpskom narodnom pozorištu, u komadima iz seoskog života: "Đidi" Janka Veselinovića, "Saćurici i šubari" i drugi.
Prvi fijakerista u Novom Sadu, još 1845. godine, bio je Jovan Kleut iz Baje, da bi se već naredne godine uortačio sa Rotkvarcem Milošem Sarandom, i izdejstvovao kod Magistrata dozvolu da vrši fijakersku službu za narednih deset godina. Pojavom prvih fijakerista u Novom Sadu, davalo je mađarskoj i slovačkoj sirotinji priliku da se, ostavivši nadničarenje, bave korisnim i dobro plaćenim poslom, prevozeći "gospodu" ili one zabludele sinove i noćobdije u sitnim satima do konačišta.
Fijaker je imao sedište iza kočijaša koje je bilo natkriveno pokretnim kožnim zastorom koji je štitio mušteriju od vetra i kiše. Fijaker je bio jednopreg sa točkovima, na kojima je iznad šina bio pričvršćen gumeni opseg, da se fijaker ne bi tresao kada se kreće po kaldrmisanim ulicama i da se ne čuje tandrkanje kada fijakerista ošine kamdžijom po konju. Tek početkom 20. veka u Salajki se javlјaju fijakeristi.Fijakerista je morao uredno da drži konja, na njega je vezivao od platna kolenice i tako ga štitio od prskanja vode i kalјanja nogu. Na amu su bile učvršćene "bronze" koje su zvonile.
Da se konj ne bi oneredio pri vožnji ili kada stoji na fijakerskim stanicama i stvarao prlјavštinu i smrad, fijakerista mu je vezivao "torbu" u koju se izbalegao.Ne postoje podaci o tome kada je otvorena prva birtija u Salajki, ni ko je bio prvi birtaš. Verovatno je već početkom 2o. veka bilo birtija u ovom paorskom delu Novog Sada, ali one nisu bile registrovane pri Magistratu. Po pričanju starijih Salajčana, to su bile najobičnije točionice pića u privatnim kućama, gde su se rakija i vino točili krišom od vlasti i policije.. Inače, birtija je bilo u Salajki na svakom ćošku, i svim birtašima je bilo berićetno, jer su Salajčani bili česti, a većina njih i svakodnevni gosti. Doduše, nakratko su se "gosti" zadržavali u njima. Onako, "s nogu" ispijali su frakliće s rakijom, svesni da ih čeka posao na bašči.
Nadničari su žurili na "kapiju" da nađu posao kod novosadskih gazda, ali su i oni bili jutarnji gosti, pijući na veresiju da bi, se posle isplate nadnica u večernjim satima ponovo našli u birtiji i popili po nekoliko pića, a uz to i isplatili dug. Najviše se u birtijama pilo vino. Nedelјom i praznikom, kada je bilo više vremena, pilo se kod kuće a radnim danom u birtiji. Oni Salajčani koji su voleli da "trgnu" više, svraćali su u jedan bircuz, brzo istresali čašu da bi već za koji minut stigli u drugi, pa u treći, dok se ne bi "nalili", opili.
Fest pijani, badrckali su i vređali pogrdama i psovkama ostale goste, tako da je birtaš morao da se umeša i, što se često dešavalo, izbaci pijanog nasilnika iz lokala.Leti se najviše pilo pivo i to na krigle iz bureta. Birtaši su bili pravi majstori da točenjem piva, preko pipe, nalivaju u krigle više pene, i da tako zakidanjem što više ućare. Birtije su bile često mesta, gde su se gosti prerečili i posvađali, naročito oni pod "gasom". Dolazilo je i do tuča u kojima su razbijane glave, sevale brice a događala su se i krvoprolića i ubistva, nasuprot rotkvarskim birtijama, gde se takve ružne stvari nisu dešavale. Novosadske paorske porodice su se veoma dobro poznavale. Znale su se generacije i generacije predaka jer su neke porodice bile u rođačkim odnosima a druge u ženidbenim, tako da „provodadžija“ nije morao imati udela u posredovanju oko udadbe ili ženidbe budućih bračnih interesenata. Ali, ako se salajački momak upoznao i imao ozbilјnih namera da oženi neku devojku sa Klise, Čeneja i sela oko Novog Sada, onda su njegovi roditelјi tražili neku poverlјivu osobu da „ispita“, pre svega imovno stanje, zatim kako se „vlada“ dotična udavača i uopšte o tome kakvog su morala devojčini roditelјi, da li su tetke poštene ili su bile „šarene“, ima li u toj porodici nekih koji hoće da prevare i ukradu. Ponajviše se gledalo i ispitivalo da li devojačka porodica, sa majčine strane, ima kakav „feler“ i bolezan od kojih su preci umirali. Tu se obično mislilo i vodilo računa da buduća sna ne donosi neku naslednu boleštinu, na primer, sušicu i srčanu manu, jer samo zdravo čelјade može da radi baštenske poslove. Taj provodadžija je morao sve da ispita i da saopšti momkovoj familiji. Provodadžija je bila obično ženska osoba, visprena, razgovetna i ozbilјna, koja je u ceo slučaj ispitivanja uklјučivala svoje poznanike iz tih sela i tako, posle detalјnog ispitivanja, predlagala momkovoj porodici da se momak ženi ili da se ostavi ćorava posla. Ako se sklopio brak, provodadžija je obično bila nagrađivana novom halјinom. No, dešavalo se da „novo sito“ u kući nije baš bilo po volјi svekrvi i svekru.
U Salajki su se brakovi sklapali na tri načina, najčešće je devojka odlučivala da „odbegne“ za volјenog mladića. „Beg“ od kuće, bez bilo kakvog dogovora sa roditelјima se događao u kasnim večernjim satima, kada su devojčini roditelјi počeli da brinu da se nešto nije desilo sa njihovom ćerkom, jer odavno je prošlo vreme kada im je ćerka morala doći sa sokaka. Otac se usplahirio i obično, vikao na suprugu optužujući je, kako je ona za sve kriva i da je znala šta će se desiti, da će im ćerka odbeći. Ali su onda oboje shvatili da je to možda najbolјe jer neće biti mnogo troškova, izostaće prstenovanje i veridba, a da bi se na taj način odvijao proces oko sklapanja braka, trebalo se dogovoriti o „talu“, šta će devojka da donese u miraz momku i još koješta. I kada se roditelјi ne bi složili oko toga sve bi se završilo veridbom i prstenovanjem, a po Salajki bi se svašta pričalo i nagađalo. Ovako, svako čudo za dva dana.
Posle ovakvog načina sklapanja braka, krađom i „begom“, sutradan u momkovoj kući se slavilo. Roditelјi su mu pravili „rakiju“. Pozvani su bili kolege i komšije da uz bogato meze, rakiju i vino, uz obavezno prisustvo sviraca, gajdaša ili harmonikaša, proslave doček novog čelјadeta. Ako je bilo leto, ili lepo, vedro i prijatno vreme u jesen, stolovi su bili postavlјeni napolјu u avliji, gde se ručalo i nastavlјalo veselјe. Međutim, u kasno jesenskom i zimskom periodu svatovi su se održavali u kući, u svim prostorijama. Posle obilnog ručka svatovi su otpratili kuma kući da bi ga oko sedam ili osam sati uveče ponovo doneli među svadbare. Kum je imao najbolјe mesto, odakle je mogao da posmatra šta se dešava za stolovima meću svatovima. On je bio glavni komandant na svadbi. Nјegova reč se morala poštovati, on je komandovao svircima, ali ga je to komandovanje „skupo“ koštalo. Često je iz buđelara vadio novac i darivao svirce. Posle večere se odigravao najzanimlјiviji deo svatovskog programa. Prikazivao se „kravalј“, darovi koje su svatovi doneli mladencima. Dobar divandžija, duhovit i šeretski raspoložen i nadahnut, a to je obično bio neki od komšija, prikazivao je poklone, podigavši ih uvis da ih svi vide, uz duhovit komentar, koji je izazivao smeh. Prikazivač je nastojao da pecne darodavčevu porodicu i da ispriča neke neugodnosti i lošije osobine koje su ispolјavali u nekim ranijim događajima, ali je to tako činio, da ne bude uvreda i podcenjivanja. Dešavalo se pokatkad da se dotični „grešnik“ i nalјuti ali su ga ostali svatovi ubeđivali da je to bila samo šala.
Ako su svatove pravili bogatiji onda se veselilo i po dva dana, a ako su brak sklopili mladenci iz siromašnijih kuća, svatovi su se razilazili u kasnim jutarnjim satima. Svadba se nije mogla zamisliti bez kumovskog gajdaša, a i onog drugog koji je bio stalno pored „babe“. Kasnije, kada su se u Salajki pojavili tamburaši, svirka gajdaša je bila sve ređa.
Mladina rodbina nije zvanično bila u svatovskoj povorci kada se odlazilo na venčanje, ili kada se išlo na „vozanje“. Ipak, prisustvovali su venčanju kao gledaoci. Sve su mirno i dostojanstveno posmatrali, ali samo do ponoći, a onda se svirci „predaju“ najstarijem pogačaru, koji im nije dao ni da „danu“ već su morali bez prestanka da ispunjavaju pogačarske želјe. Svi pogačari pevaju, kere se, poneki i razbijaju čaše. Čašćenje i podvikivanje traje sve do jutra, kada najstariji pogačar govorom zahvalјuje domaćinima i svim svatovima za gostoprimstvo.[1]
Salajka je dobila osnovnu školu 1911. godine. Škola je najpre bila četvorogodišnja, zatim šestogodišnja, a od 1958. godine osmogodišnja, pod imenom „Vuk Karadžić“. Novi Sad je do 1911. godine imao osam srpskih veroispovednih škola a 1911. godine dobija i devetu, Salajačku školu. Izgradnja škole počela je u drugoj polovini avgusta 1911. godine a završena je juna iduće, 1912. godine. Zgrada je bila prizemna sa dve učionice. Pored učionice bila je ostava za učila. Svečano otvaranje škole bilo je 21. septembra 1912. godine. Školske 1920/1921. godine povećao se broj učenika, tako da je polovinom 1922. godine škola dograđena, dodat je sprat sa dve učionice, stepeništem , hodnikom i dve manje prostorije. Od 1924/1925. godine uvodi se 5. razred koji se školske 1933/1934. iz nepoznatih razloga ugasio. Godine 1930. škola dobija ime “Stepa Stepanović“. U okviru škole, od 1931-1941. godine, radilo je redovno i zabavište sa po jednim odelјenjem. Za vreme okupacije 1941-1945. nastava se povremeno odvijala u jednom delu zgrade, jer se u drugom delu nalazila okupaciona vojska. U toku rata, zgrada škole je potpuno oštećena, te su đaci do januara 1945. išli u školu “Jovan Jovanović Zmaj“ (sadašnja “Ivan Gundulić“). U januaru 1953. godine škola konačno dobija ime “Vuk Karadžić“. Školske 1955/1956 godine, prvi put je proslavlјen Dan škole. Tada je bilo osam odelјenja od 1. do 4. razreda i dva odelenja zabavišta. U školskoj 1958/1959. godini škola je prerasla u osmogodišnju školu i radila je sa 15 odelјenja. Školske 1981/1982. godine u školi je organizovana nastava slovačkog jezika. Adaptacija školske zgrade počela je juna 1986. godine i trajala je do 1987. godine. Zbog adaptacije, nastava se izvodila u pavilјonu Srednje hemijske škole “Đorđe Zličić“ i u sali mesne zajednice “Salajka“. Tada škola dobija današnji izgled. Osnovna škola “Vuk Karadžić“ u Novom Sadu odlikovana je Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvezdom 1986. godine.
Od 1961. godine, na Salajci postoji srednja stručna škola, koja se nekada zvala Hemijsko-tehnološka škola, a danas nosi naziv Tehnička škola Pavle Savić Novi Sad. Tehnička škola “Pavle Savić” Novi Sad osnovana je 25.07.1961. godine pod nazivom Hemijsko-tehnološka škola. Novoosnovana škola je na samom početku izvodila nastavu sa dva odelјenja na dva odseka: analitički i pogonski, sa svega 60 učenika. U momentu osnivanja škola nije imala svoju zgradu, te se nastava odvijala u zgradi Združene mlinske industrije.
Tek 1977. godine, 16 godina od osnivanja, škola dobija svoju zgradu-školski centar “Mlinpek” ustupa joj svoju zgradu na korišćenje. Međutim, već sledeće godine, zbog reforme obrazovanja i uvođenja pozivno usmerenog obrazovanja i vaspitanja srednjeg stupnja, stečeni školski objekat se pokazao kao prostorno nezadovolјavajući. Zbog toga u leto 1979. godine počinju radovi na dogradnji drugog sprata, koji je završen 1981. godine, čime se školski prostor povećao za 30%.
Počev od školske 1997/98. godine menja se struktura škole, te pored postojećeg područja rada hemija, nemetali i grafičarstvo, škola dobija odobrenje za školovanje učenika u području rada lične usluge za obrazovne profile ženski i muški frizer.
Školske 2000/2001. iz Polјoprivredne škole u Futogu dolaze 22 odelјenja iz područja rada polјoprivreda, proizvodnja i prerada hrane, sa celokupnim nastavnim kadrom, te Škola ponovo ima problema sa prostorom, pa se nastava, sve do septembra 2006. god. odvijala u dva odvojena objekta (u matičnoj zgradi i u zgradi Mašinske škole.
Od školske 2002/2003. uvedena su četiri nova obrazovna profila: manikir i pedikiriz područja rada lične usluge, tehničar za kozmetičku tehnologiju, tehničar za zaštitu životne sredine i tehničar za industrijsku farmaceutsku tehnologiju iz područja rada hemija, nemetali i grafičarstvo.
Tehnička škola “Pavle Savić“obrazuje učenike u tri područja rada: hemija, nemetali i grafi čarstvo, lične usluge i polјoprivreda, proizvodnja i prerada hrane, sa 17 obrazovnih profila, sa 1199 učenika od prvog do četvrtog razreda, koliko ih je upisano u avgustu 2007.
Škola je, od samog početka, uklјučena u reformu obrazovnog sistema kojom je školske 2007./2008., obuhvaćeno 13 oglednih odelјenja. Naša škola je jedna je od pedeset srednjih stručnih škola sa teritorije Republike Srbije koja je bila uklјučena u CARDSprojekat (CARDS projekat finansira Evropska unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju).
Zbog nedostatka školskog prostora, neophodnog za normalno i nesmetano odvijanje nastave, u leto 2004. započeta je dogradnja zgrade, koja je, osim sale za fizičko vaspitanje, završena u avgustu 2006. god. tako da se nastava sada odvija u matičnoj zgradi Tehničke škole „Pavle Savić“. Nastava fizičkog vaspitanja odvija se u prostorima DFVSR „Partizan 2“.
Škola se nalazi na školskom placu čija površina iznosi 5000m2, a završenom dogradnjom školske zgrade, dobijena je ukupna korisna površina od 4250m2. Školska zgrada je proširena za 6 novih učionica, tri pripremne prostorije za profesore, dve savremeno opremlјene laboratorije, svečanu salu, biblioteku, novu zbornicu i novi administrativni blok. Stara zbornica je adaptirana u 2 nove laboratorije, a puštena je u rad i mini-pekara.[3]
Na Salajci se nalazi igralište sportskog društva „Slavija“, u okviru kojeg deluje fudbalski klub Slavija. Ovde se još od 1926. godine okuplјala omladina i igrala fudbal, a u novije vreme i rukomet i košarku.Kao i žensku odbojku u ŽOK "Slavija" od 2012. godine.Dok se ne steknu uslovi devojke igraju utakmice na podbari u OŠ "Ivan Gundulić"
Fudbalski klub Slavija je osnovan 1926 godine u Novom Sadu. Deo omladine sa Podbare i Salajke rešio je da osnuje svoj klub.Od početka je crveno-plava boja, boja Slavije. Osnivači Sportskog Kluba Slavija su bili podelјeni oko davanja imena svom novom klubu. Poneseni uspesima beogradske, sarajevske i praške Slavije jedni su bili za to ime a drugi za Sloga. Dogovoreno je da se odigra utakmica izmedju suprotstavlјenih a ko je pobednik znate po imenu Kluba. Prva utakmica je odigrana protiv FK Trgovački iz Novoga Sada. Prva prvenstvena utakmica je odigrana 1929 protiv SC Čeba( SC Tscheb) današnjeg Čelareva i Slavija je 5:2 pobedila.[4]
U naselјu se nalazi verski objekat protestantske Hristove duhovne crkve. Službe u crkvi se obavlјaju na srpskom jeziku.
Salajka - zvanična FB prezentacija
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Istorija: Salajka koje više nema“, 11. decembar 2008. Pristuplјeno 31. jula 2015.
- ↑ „statistike iz opštih podataka |”. Nsinfo.co.rs. Pristupljeno 19. 11. 2010.
- ↑ tspavlesavic.edu.rs/?page_id=35 „Istorijat: TŠ Pavle Savić“, 22. decembar 2011. Pristuplјeno 31. jula 2015.
- ↑ „Istorijat: OFK Slavija“, 10. decembar 2008. Pristuplјeno 31. jula 2015.
- Bogdan T. Stanojev, Salajka, Enciklopedija Novog Sada, knjiga 24, Novi Sad, 2004.
- Jovan Mirosavlјević, Brevijar ulica Novog Sada 1745-2001, Novi Sad, 2002.
- Jovan Mirosavlјević, Novi Sad - atlas ulica, Novi Sad, 1998.
- Milorad Grujić, Vodič kroz Novi Sad i okolinu, Novi Sad, 2004.
- Zoran Rapajić, Novi Sad bez tajni, Beograd, 2002.
