Иван Кукуљевић Сакцински

Иван Кукуљевић Сакцински
Лични подаци
Датум рођења	(1818-05-29)29. мај 1818.
Место рођења	Вараждин, Аустријско царство
Датум смрти	1. август 1889.(1889-08-01) (71 год.)
Место смрти	Дворац Пухаковец у Загорју, Аустроугарска

Иван Кукуљевић Сакцински (Вараждин, 29. мај 1816 — дворац Пухаковец у Загорју, 1. август 1889) био је хрватски политичар, историчар, књижевник и председник Матице хрватске.

Биографија

Порекло и образовање

Потиче из племићке породице Кукуљевић Сакцински. Отац Антун био је хрватски политичар, заступник у заједничком хрватско-угарском сабору у Пожуну и врховни директор школа у Хрватској.

Школовао се у гимназији у Вараждину и Загребу, код језуита, где је и матурирао 1831. године. Потом уписује Војну академију у Кремсу. Већ током школовања пише прве књижевне радове на немачком језику.

Војничка каријера

Године 1833. ступио је у војску, а три године касније (1836) постао је официр у Бечу. Од 1837. године, када је упознао Људевита Гаја, постаје одушевљени присталица илиризма. Године 1840. премештен је у Милано. Само годину дана касније напушта војску, враћа се у Хрватску, и укључује се у политички живот борећи се против мађаризације и цензуре.

Политичар

Као један од вођа илирског покрета одржао је први говор на хрватском језику у Хрватском сабору 1843. године. Током Револуције 1848-49. био је један од чланова владе тријумвирата, архивар, одборник земаљске одбране и предстојник одељења за просвету у Банском већу. Залагао се за сарадњу Јужних Словена, али и Словена уопште у Хабзбуршкој монархији. На његов предлог 1848. организован је Свесловенски конгрес у Прагу. Његови саборски говори штампани су још пре револуције у Београду, у илегалном илирском листу Бранислав. У мају 1848. бан Јосип Јелачић послао га је, заједно са Стеваном Хркаловићем, у мисију код патријарха Јосифа Рајачића у Сремске Карловце, где је био изасланик при Главном одбору, и код Илије Гарашанина у Београд, да би преговарао о стварању српско-хрватске политичке заједнице и о војној сарадњи у случају мађарског напада.

За време Баховог апсолутизма (1851—1860) повукао се из јавног живота и посветио науци и књижевности. По укидању режима постао је загребачки велики жупан (1861). Приближио је политичке ставове Бечу, одвојио се од Народне странке и са Иваном Мажуранићем основао Самосталну народну странку (1863). Именован је 1865. за банског намесника. Након аустро-угарске нагодбе 1867. смењен је са свих функција.

Књижевни рад

Насловна страна прве књиге Аркива за повјестницу југославенску

Најпознатије дело Кукуљевића Сакцинског је Јуран и Софија или Турци код Сиска, јуначка игра у трих чиних (1839), прва хрватска драма илирског раздобља, посвећена победи хришћанске војске над Турцима код Сиска 1593. године. Написао је и трагедију Марула (1879) и збирке песама Славјанке (1848) и Повијесне пјесме (1874).

Научни рад

Основао је Друштво за југославенску повјестницу и старине (1850) и часопис Аркив за повјестницу југославенску (излазио 1851-75. у 12 свесака). Био је начелник и оснивач Хрватског археолошког друштва. Прикупио је и издао бројне изворе за хрватску историју, написао је биографски лексикон са 800 биографија уметника, а сматра се и пиониром хрватске научне библиографије.

Био је један од потписника Бечког књижевног договора 1850. о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата.

Академик

Насловна страна збирке историјских извора Надписи средовјечни и нововјеки на црквах, јавних и приватних сградах итд. у Хрватској и Славонији (1891)

Био је потпредседник Матице илирске (1851—1859) и председник Матице хрватске (1874—1889). Почасни члан Југославенске академије знаности и умјетности био је од 1886. године. Кореспондентни члан Друштва српске словесности био је од 1858, а дописни члан Српског ученог друштва од 1864. године.

Смрт

Преминуо је 1. августа 1889. године у дворцу Пухаковец крај Светог Крижа Зачретја у Хрватском Загорју. Сахрањен је у илирској аркади на загребачком гробљу Мирогој.

Заоставштина

По Ивану Кукуљевићу Сакцинском је названа највиша награда за постигнућа у библиотекарској струци, Кукуљевићева повеља, коју од 1968. додјељује Хрватско књижничарско друштво.

Мишљење српских савременика

Патријарх Јосиф Рајачић га је оптужио, након једне изјаве дате на сабору 1861, да поистовећивањем Срба и Хрвата жели да негира права и идентитет Срба у Хрватској, и да је циљ његовог политичког деловања асимилација. Сличног мишљења касније је био и Димитрије Руварац.