Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Градац (река)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Суваја (река))
Градац
Река Градац, средњи део тока
Опште информације
Дужина28 km
СливЦрноморски
Водоток
УшћеКолубара (река)
Географске карактеристике
Држава/е Србија
НасељаВаљево
ПритокеБуковска река, Забава
Река на Викимедијиној остави

Градац је река понорница која извире испод планине Повлен, а после неколико километара понире и поново избија код села Богатића, повише манастира Ћелије, код Јаког извора. Одатле до Ћелија, Градац тече кроз кривудаву клисуру, прави известан лук око манастира и одлази према Ваљеву, где се улива у Колубару.[1] Река Градац, водом најбогатија притока Колубаре, усекла је клисурасто-кањонску долину дужине 22,7 km. Од саставака Буковске реке и Забаве, где у ствари настаје, до ушћа у Колубару ова река има дужину 28 km и укупан пад 187 метара.[2]

Кањон реке Градац

[уреди | уреди извор]

Дужином од 22,7 km и дубином од 150-200 метара, кањон Градца је најдужи и најмаркантнији облик речне ерозије Ваљевском красу. Кањонска долина Градца се састоји из два дела:

Горњи део

[уреди | уреди извор]

Горњи део који се пружа између Ластре и Богатића, односно од Остојића вира до врела. Тај део по називу Суваја, познат је као периодски ток. Подземна циркулација се одвија испод речног корита на непознатој дубини, и усмерена је према врелу Коловрат које се налази с десне стране корита низводно од Зеленаца - главног врела.

Доњи део низводно од врела до Ваљева.

Уливање Градца у Колубару

Основне карактеристике кањона

[уреди | уреди извор]

Основне карактеристике кањона су вертикалне литице, у вишим деловима кањонских страна, док се у њиховом подножју јављају сипари, услед сталног подсецања и померања, радом речне воде. У кањону Градца истражено је 69 спелеолошких објеката: 67 пећина и 2 јаме. Дегурићка пећина, Краљева пећина, Градска пећина са колонијама слепих мишева, заштићене су Законом о заштити природе Републике Србије.

Биљни и животињски свет у клисури реке Градац

[уреди | уреди извор]

Животињски свет

[уреди | уреди извор]

Биљни свет и гљиве у клисури

[уреди | уреди извор]

Клисурасто кањонски усек као и укупни слив реке Градац се одликује изузетном разноликошћу биљних врста као и бројем гљива. До сада је, на овом простору регистровано 400 биљних таксона као и 240 врста гљива.

  • На обалама Градца присутне су плавине са Лопухом, млечикама, раставићима, ментама.
  • На алувијалним наносима у клисури су развијене ливадско-пашњачке заједнице са разним врстама трава или плављене, проређене шуме Врбе.
  • На подлогама са више камења живе Топола као и Јеова.
  • У кањону реке могу се наћи и ретке врсте као што су орхидеје.
  • У шумама које се налазе у кањону реке налази се и велики број гљива.

Антропогени утицаји

[уреди | уреди извор]

Основни проблем у заштити природног добра и заштити природе уопште, долази од деловања човека и његових утицаја на нормалне, природне процесе и односе.

  • Највећи загађивач клисуре реке Градац је свакако железничка пруга Београд-Бар која пролази кроз највећи део клисуре.
  • Непланска сеча шуме, изазивање пожара, вађење песка и шљунка, одлагање отпада чак формирање дивљих депонија су сасвим непожељне активности које, уз криволов дивљачи и рибе, представљају насртаје на основне вредности овог природног амбијента.
  • Присутне бетонске бране ( Градац, Дегурић, Белић ) без рибљих стаза или без одржавања проточних отвора, представљају такође тачке неповољних, антропогених утицаја у погледу слободне миграције фауне. Посебно се тај неповољни утицај осећа у зимским месецима када је онемогућена природна, мрестна миграција Поточне пастрмке у горње делове водотока.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мала енциклопедија Просвета (3ед.). . Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. ^ Књига РЕКА ГРАДАЦ (монографија) група аутора Екод „Градац” Ваљево, Ваљево 2002 год. ISBN 978-86-83949-00-7.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]