Vuk Trnavac e-mail:vuktravac@gmail.com Filozofski fakultet, Novi Sad Platonovo konstituisanje „materijalizma“ Dakle, Jedno neće biti ni različito, ni identično, ni od sebe ni od drugog – Biti identičan sebi, jeste prestati biti jedno! Platon, Parmenid, BIGZ, Beograd, 1973., str. 24. Za svojevrsni „credo“ ovog istraživanja uzet je Platonov citat iz Parmenida pag - 139e, koji zajedno sa napomenom Auguste Dies-a iz dela Oeuvres completes povodom mesta u Parmenidu na kojem , po ovom interpretatoru Platon iznosi sofistički zaključak, a koje je navedeno u fusnoti našega izdanja. Po našem uverenju, ovaj zaključak zajedno sa gorenavedenim citatom možda na najbolji način iskazuje sav Platonov dijalektički raskoš koji vrhuni upravo u ovom njegovom delu, ali i odnose onog to auto i to heteron, ovde postavljene spram “Jednog”, koji će nam biti važni celinu ovoga rada. Sažetak: U radu nastojimo da pokažemo kako se ono što mi danas nazivamo materijalizam pojavljuje upravo kod Platona i na koji način je njegova ontološko-prirodnjačka postavka presudno uticala na konstituisanje ovog filozofskog koncepta, kao onog drugog u odnosu na idealizam. U nameri da ovo sprovedemo, osim izvornog i interpretativnog analiziranja Platonove filozofije, koristili smo i analogije sa najsavremenijim naučnim otkrićima iz oblasti neuronauke i savremene fizike. U okviru Platonovih dijaloga Sofist i Timaj pronašli smo ključna mesta na kojima Platon, u prvom dijalogu negativnim putem, a u drugom pozitivnim, dolazi do određenja onoga što smo mi postavili kao Platonov „koncept materije“. Zaključili smo da su „metodološke drugosti“ prvevashodno u izvođenju „koncepta materije“ u Timaju presudno uticale na mogućnost razdvajanja idealizma i materijalizma i postavili pitanje iz perspektive sadašnjosti, da li nam je povrh svega ontološko-prirodnjačkog u Platonovoj filozofiji trenutno fundamentalan njen etičko-antropološki smisao? Ključne reči: Platon, „koncept materije“,ontološko, materijalno, Sofist, Timaj, biće, isto, drugo, prostor, postajanje. Uvod „Materijalizam“ je u (filozofsku) upotrebu morao ući putem pojma māteria, odnosno kroz latinski jezik. Ovo treba da bude kako povesna tako i filozofska indikacija da se ovaj termin u kontekstu filozofije svakako pojavljuje vremenski kasnije, ali može se reći i kao ono drugo Svi boldovi, navodnici i kurzivi za vlastita imena ili strane reči, kao i potpune kurzive za doslovno citiranje - V. T. u odnosu na idealizam, koji nam dolazi putem onog povesno-filozofski starijeg i “prvog”, tj. pojmova eidos-a - oblika i idea – ideja dokučivih samo logos-om, kao tekovine grčke filozofije i jezika. Da li je to slučajno ili postoji i filozofsko utemeljenje za tako nešto, treba da proverimo kod Platona koji je filozofski konstruisao gorepomenute pojmovne koncepte, koji su svakako učinili da nastane termin idealizam. Na početku, treba da nam bude jasno da ovo istraživanje nema za cilj da pokaže kako je Platon bio materijalista ili konstituisao materijalizam kao filozofski pravac, na šta može da ukaže sam naslov ovog rada – naprotiv, ovaj pojam konstitucije treba da shvatimo u funkciji sastavljanja, kao jednu od karakteristika Platonove filozofije u kojoj je i pitanje o „konceptu materije“, kako ćemo ga postaviti - važan integralni deo tog sastava. Dakle, ovo istraživanje treba da pokaže putem analize Platonovih stavova i dovođenjem istih u vezu sa nekim stavovima savremene nauke da je pojava upravo njegove filozofije uslov mogućnosti da se govori o nečemu što u savremenom filozofsko-naučnom diskursu nazivamo materijalizam. Iako govor o arhe-u, sa kojim započinje filozofija grčkih fizičara u svojoj osnovi ima principe koje bismo danas nazvali materijalističkim, to ipak nije dovoljno da se ona nazove materijalizmom. Principi koji su uzimani za počelo nemaju jasne ontološke okvire, odnosno shvatani su jednoznačno, nemajući modele negacije po kojima su izvedeni, stoga nisu na dovoljno sistematičan način utemeljeni da bi mogli da se podvedu pod neki „izam“. Još jedan od razloga je taj što pojedinačna bića (čitajmo - ljudi) koja učestvuju u saznanju ovih principa, nisu jasno i sistematski podeljena na ono što je duševno i telesno, kao i taj što u njihovim filozofijama nisu tematizovani „koncept ideja“, kao eidos-a odnosno praoblika i hyle-a kao onoga što je tvar, odnosno potonji - „koncept materije“. Ovim putem dolazimo do uvida da se svaki od „izama“ konstituiše pre svega u obliku neke filozofske sistematičnosti, stoga treba da nam bude jasno da je upravo Platon prvi koji odbija da na jednostavan i jednoznačan način govori o navedenim ontološkim problemima. Njegov projekat je „pionirski“, jer se putem jasno utvrđenog metoda dijalektike, na složeniji, odnosno (mogli bismo reći – učitatano na način – „izma“) pitao o onome šta je to on, na koji način je ono ontos on i koji su najviši rodovi bića (magiste gene). Platon je takođe na sasvim drugačiji način tematizovao pitanja o ousia to on i ontos einai, te ga zbog toga možemo smatrati osnivačem ontologije čiji je materijalizam, o kojem ovde govorimo jedan od osnovnih formi, ili kako bi analitička definicija glasila osnovnih „klasa“, naravno u okviru ontologije „monizma”. Struktura ovog istraživanja je koncipirana da ide u dva smera istog pravca. Zadati smerovi određeni su u odnosu na jedno mesto iz Platonovog Fedra Platon, Fedar, Dereta, Beograd, 2002., str. 89., - paginacija (u daljem tekstu pag.) 237d. na kojem Sokrat nastojeći da ispita korist i štetu pojma - ideje ljubavi, kaže Fedru da oni treba složno da se sporazumeju oko navedenog pojma Eros-a imajući na oku i umu ono na čemu ova ideja (a i druge) počiva, a to su njena dynamis (moć, snaga) i njena fizis (suština, priroda). Prvi smer nam je upravo odredio pojam dynamis-a kojim Platon određuje bivstvovanje u okviru ontološke rasprave u Sofistu, koja se ispostavlja kao negativan put utemeljenja, odnosno konstituisanja materijalizma. Drugu stranu, odnosno pozitivan put, otvoriće nam pojam fizis-a koji kao „priroda” za Platona ne postoji kao samostalan filozofski koncept, već je uvek određujući za nešto, dakle priroda je za Platona uvek priroda nečega. Prirodno je da nas pojam fizis vodi u rakurs Platonove rasprave u Timaju o pitanjima koja su u osnovi ontološka, ali koju bi „danas“ pre smestili u područje o kojem raspravlja „filozofija prirode”. Naravno da je Timaj ključan kada su u pitanju pozitivna određenja pojma onoga što je Platonov „koncept materije“, a samim tim i uslov mogućnosti nastanka i utemeljenja „materijalizma kod Platona”. Negativni put konstitucije „materijalizma“ u ontološkoj raspravi iz Sofista Platon u okviru rasprave o biću i nebiću u Sofistu dolazi do stava da odrediti šta je biće nije ništa lakše nego odrediti šta je nebiće. Platon, Sofist, Naprijed, Zagreb, 1975., str. 251., pag. - 246a. Analiziraćemo deo rasprave koja je u okviru onoga što je u navedenom izdanju dijaloga označeno podnaslovom: „obrazlaganje filozofije materijalizma“ u kojem Platon kroz lik Stranca kaže da je prisutna izvesna gigantomahija usled prepirke o egzistenciji. Dakle, ciljajući na „fizičare“, „atomiste“ i Aristipa on ističe da oni telo i egzistenciju definišu isto, jer po njima postoji samo ono što dopušta neki otpor i dodir, a da neće ni da čuju da postoji nešto drugo. Isto., str. 251., pag. - 246b. Sa druge strane, navodi Platon, oni koji se brane sa nekog nevidljivog mesta prisiljavaju samo neke misaone i bestelesne oblike da budu prava egzistencija, a istinu njihovih protivnika, odnosno tela koja razbijaju u govorima na komade nazivaju pokretnim postajanjem. Up. Isto., str. 252., pag. - 246c. Postajanje je pojam, koji ćemo na ovom mestu markirati po prvi put, jer će nam on kroz celo istraživanje biti važan u formiranju Platonovog „koncepta materije“. Nakon ovoga, Stranac iz pobuda za traženjem istine, za čiju je potragu osim pristanka „boljih“ (idealista), potrebno imati, iako je manje vredan, ipak i pristanak „gorih“ (materijalista), te je potrebno ući u kako to prevodilac Branko Pavlović je preveo i priredio ovo izdanje Platonovog Sofista. naziva: „polemiku sa filozofijom materijalizma“. Platon, Sofist, Naprijed, Zagreb, 1975., str. 252., pag. - 247a. U okviru ovog poglavlja Sofista iznosi se da se „gorima“ čini da i duša ima telo, iako smatraju da je ona neko biće koja može da poseduje pravednost ili nepravednost - stvari koje nisu vidljive. Ipak „materijalisti“ su i dalje nepokolebljivo uvereni da sve što nisu u mogućnosti da stisnu rukama uopšte ni ne postoji. Međutim, Stranac u čijem se liku verovatno sam Platon u okviru ovog dijaloga javlja, želi ih da pita iznova, jer ako su voljni da dopuste da postoji neko biće, koje je ma koliko malo, ali bestelesno to će za njega biti dovoljno. Platon, Sofist, Naprijed, Zagreb, 1975., str. 253., pag. - 247a-d. On smatra da je u raspravi neophodno objasniti ono što je kod ovih netelesnih i telesnih bića iste prirode (fizis) i s obzirom na šta kažu - da i jedna i druga postoje, te u odnosu na to se pita da li bi prihvatili njegovu definiciju bivstvovanja (bitka) tj. bića: „Kažem da što god ima neku snagu da ili djeluje na bilo koju drugu stvar ili da trpi i najmanje djelovanje od najneznatnije stvari, pa bilo to i samo jedanput – kažem da sve to zaista ima bivstvovanje (ontos einai). Postavljam naime definiciju bića da ono nije ništa drugo osim mogućnost“ (ta onta dynamis). Isto., str. 253-254., pag. - 247e. Posle iznošenja ove definicije Stranac ostvlja ponovo tu mogućnost (dynamis), da će se ovaj stav „kasnije” činiti drugačije i jednima i drugima. Isto., str. 254., pag. - 248a. Na ovom mestu možemo dovesti u pitanje spekulativnu višesmislenost ovog Platonovog „kasnije”, jer nije jasno da li se misli jednostavno na dalji tok rasprave, njegove naredne dijaloge ili Stranac naizgled bezazlenom i skromnom konstatacijom na kraju poglavlja, ipak briljira anticipirajući dalji tok razvoja filozofije. Svakako ovde treba da naglasimo da Platon dynamis shvata mnogo složenije nego neprekidnu promenu, kao što smo mogli da vidimo na gorenavedenom primeru promene stavova, jer u toj promeni se ipak zahteva da bude nečega što je samo-stalno, što nije puki varijetet, stoga može i mora da postoji ono što je jedno-stavno. Dakle, Platonov dynamis ne možemo odrediti stavom da ništa nije po sebi, nego da je sve po drugom, nasuprot tome tako treba odrediti, već gorenaglašeno postajanje (genesis) za koje ćemo u drugom delu rada videti na koji način ima direktne veze sa „konceptom materije”. Platon ovu distinkciju postojanja i postajanja u daljem tekstu i eksplicira stavom: postajanje zovete jedno, a egzistencija drugo i nastavlja time da smo telom putem oseta u vezi sa postajanjem, a dušom putem mišljenja sa pravom egzistencijom (postojanjem), odnosno idejama kao istinskim bićem. Egzistencija je uvek ista i nepromenjiva, a je postajanje svaki čas drugačije, odnosno nešto je po samom sebi, a nešto uvek teži za drugim. Up. Isto., str. 254., pag. - 248a-b. Postojanje, kao izvorna dynamis, se kod Platona takođe određuje u odnosu na delovanje i trpljenje koje su kod ovog filozofa ponovo odlike jednog fizisa, ovoga puta kao prirode duše bilo božanska ili ljudska, ona se otkriva u odnosima delovanja i trpljenja, dok se kosmička duša pokazuje kao svrsishodna (umna) organizacija postojeće materije, analogno njoj tako se ispostavlja i individualna duša u individualnom organizmu, a to možemo objasniti time što je duša kao biće određena suštinom istog i suštinom drugog. Predgovor Branka Pavlovića u: Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 30-33. U prilog ovome, treba dodati da je „koncept duše” možda i ključan kod Platona kako u okviru njegove antropologije, tako i problema dijalektičkog autodijaloga duše i dijalektike odnosa čulnog i inteligibilnog. Raspravu o dynamis-u, postojanju, postajanju i duši ilustrovaćemo jedinim savremenim stanovištem koje može da pomogne da bolje razumemo ovaj deo Sofista. Odabrana “ilustracija” nam dolazi putem ozbiljnih istraživanja na području neuronauke iz prethodne decenije. Naime, neuronaučnik Đulijo Tononi na Univerzitetu Vinskonsin-Medison u okviru centra za san i svest izložio je svoju „integracionu informatičku teoriju” koja se i trenutno smatra za jednu od najboljih teorija o tome šta je consciousness odnosno svest. Fenomenološka je teorija u osnovi, ali jedna od centralnih tvrdnji ove teorije jeste da svest mora imati uzrok-efekt od same sebe. Dok je Tonini razrađivao svoju teoriju, osim što mu je pomagala, njegova specijalizantkinja neurolog Melanija Boli, koja je na istom univerzitetu radila sa Toninijem je možda čitala Platona, a možda i nije, ali je putem svog istraživanja došla do stava: „da sve što postoji (odnosno bivstvuje) mora da bude u mogućnosti da ima efekat, da napravi malu razliku u odnosu na nešto drugo“. Bolijeva zaključuje da svest postoji za sebe i po sebi, tako bi trebalo da ima uzrok za sebe. Goldhill., O., „2,300 years later, Plato’s theory of consciousness is being backed up by neuroscience“, https://qz.com/709969/2300-years-later-platos-theory-of-consciousness-is-being-backed-up-by-neuroscience/, 30. 09. 2018., preveo V.T., kao i: „Ova teorija podataka sadrži nekoliko aspekata odnosa između svesti i mozga. Počinje od suštinskih osobina fenomenalnog iskustva, iz kojeg se dobijaju zahtevi za fizičkom podlogom svesti. Teorija tvrdi da fizički supstrat svesti mora biti maksimalna intrisična snaga uzroka i efekta i daje sredstvo za utvrđivanje u principu kvaliteta i kvantiteta iskustva. Teorija vodi ka nekim kontinuiranim predviđanjima i može se koristiti za razvoj novih alata za procenu svesti kod nekomunikativnih pacijenata.“ na: https://www.nature.com/articles/nrn.2016.44, 30.09.2018. Iz ovoga uviđamo da u savremenoj (neuro)nauci, koja je svakako formirana u okvirima nekog vida materijalizma, istraživači imaju prilike da daju pozadinu, odnosno svesno ili nesvesno potvrđuju da je ova definicija bivstovanja i bića iz Platonovog Sofista itekako aktuelna i da možemo reći kako dobro funkcioniše u tumačenju filozofskog problema svesti, za koji nam je jasno da nije na ovakav način tematski razmatran kod Platona, nego je tek od doba modernosti u središtu interesa filozofije. Iz svega navedenog, jasno nam je da kako svest kod neuronaučnika, tako i svet koji je kod Platona u prvom planu, mora da ima taj dynamis, koji je kao ontološki koncept odnosa Istog (to auto) i Drugog (to heteron) koje uspostavlja kretanje u Istom, u osnovi i danas aktuelan, kao i u Platonovo vreme. Ipak, treba da istaknemo kako je ova definicija bića iz Sofista kao dynamis-a za Platona u izvensnoj meri materijalistička, stoga on nije želeo da je afirmiše, nego da pomoću nje u razmatranju pitanja o tome kako je moguća greška u mišljenju odredi da ništa nije samo po sebi, već da uključuje i drugo. Sa druge strane, definicija je i antimaterijalistička, jer u sebi sadrži svakako i ono netelesno i upravo se time pokazuje da je kod Platona, a ni bilo kog drugog ontologa nemoguća jednoznačna definicija bivstovanja. Up. Prole, D., “Ontologija kao ciklično mišljenje – Levinas i Platon” u Arhe 13 (2010)., str. 43-44. Dakle, Platon u Sofistu još uvek bliže ne određuje „koncept materije“, iako je jasno da je to za njega jedna vrsta bića, koja se ipak ne može jednostavno odrediti kao puko nebiće, jer nebiće ima samo relativno važenje, pošto je uvek u relaciji spram bića i kao drugo (heteron) učestvuje u biću i zbog toga jeste. Up. Isto., str. 47. Aristotel je pojednostavljeno izneo u Fizici Aristotel, Fizika, Globus, Zagreb, 1988., str. 26-27. pag - 192a. time da je „ono materijalno“ za Platona nebiće, ali ipak treba razlučiti da li je to sasvim tako, odnosno izložiti kako je Platon pozitivnim putem razmatrao pitanje o „konceptu materije“ i koja mu je određenja davao. Pozitivni put konstituisanja Platonovog „koncepta materije” u Timaju Činjenica koju odmah na početku ovog poglavlja treba da naglasimo jeste da termin, tj. pojam materija kao takav kod Platona ne postoji, ali ni samostalni “koncept materije”. Aristotel ga uvodi, kao “koncept pratvari” – „prve materije” (prote hyle), a Platonov treći rod bića o kojem ćemo ovde, putem Timaja govoriti, proglašava za hyle. Aristotel, Metafizika, Signum: Medicinska naklada, Zagreb, 2001., str. 26., pag - 988a. Kod Platona ovaj pojam postoji u značenju drvene građa za brodove, građe, gradiva. Platon ga koristi u Zakonima kada pita o pomorskoj ili kopnenoj moći i vrlini države, Platon, Zakoni,BIGZ, Beograd, 1990., str. 113, pag – 705c u okviru IV knjige pita ATINJANIN: “A dalje? Kako stoje stvari sa drvetom za brodogradnju (hyle) u tom kraju?” KLEINIJA mu odgovara: “Nema tu ni jela ni omorika u količini vrednoj spomena, nema mnogo ni čempresa.” dok se u Timaju termin hyle pominje u funkciji gradiva koje leži pred graditeljima. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 134., pag. - 69a. Platon hyle pominje i u Filebu pag. - 54c. Nakon ekspliciranja ove bitne činjenice, vratićemo se na odnos netelesnog i telesnog iz Sofista, koji iz perspektive Timaja izgleda tako da „Kosmos“ kao organizam ima telo i da je njegov početak prelazak iz stanja haosa (B. Pavlović bi rekao entropije Predgovor Branka Pavlovića u: Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 39.) u stanje uređenosti, reda, kosmos-a, koji već sobom sadrži sve „ono materijalno“, odnosno rodove vatre, vazduha, vode i zemlje koje su njegovo telo, koje nakon što Demjurg stavi Um u dušu, ona se skladno sjedinjava sa telom. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 75., pag - 30b-c., str 77., pag - 32d-33a. i str 83., pag - 36e. Konfordovim komentarima Beleška Branka Pavlovića u: Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 167. Timaja postaje nam jasnije da se „pitanje o materiji“ kod Platona tematizuje kao delo „Nužnosti“ koja je na izvestan način takođe „ono drugo“, jer je za razliku od „Uma“, koji je autonoman, „Nužnost“ treba shvatiti kao nešto što se kao lutajući uzrok (planomene aitia) suprotstavlja namerama „Uma“ i pokreće nestalni i neočekivani tok događaja, koji nije deterministički, kako mi danas shvatamo nužnost, ali se može se reći da je izvesna smetnja u demjurgovom stvaranju. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 101., pag. - 48a-b. i na istoj i 102. strani 102. fusnota - Marjanca Pakiž. Ipak, „Nužnost“ je nadvladana je od strane da „Uma“, koji je ubedio da najveći deo onoga što nastaje je po Dobru, odnosno onom najboljem zbog čega stvari postoje i koje je permanentno postojano Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976., str. 202., pag - 509b-c., a zatim tok rasprave ide pravcu da početna podela nije dovoljna i da se u odnosu na područja inteligibilnog noeton-a i čulnog horaton-a mora uvesti i „treći rod bića“, koja kao „ono treće“ ispostavlja sledeća određenja „koncepta materije“ kod Platona: Prvo je kao „prihvatiteljka sveg nastajanja“, odnosno primateljka - ὑποδχή (npod-je) i τιθήνη (titini) – negovateljica sveg postajanja. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 102., pag. - 49a. Drugo što odlika jeste „stalni tok i promena“. Neprekidni proces u kojem jedna suprotnost smenjuje drugu, sličan Heraklitovoj reci u kojem kako se Platonu čini elementi vode, zemlje, vazdua i vatre jedni drugima daruju rođenje u krug. Isto., str. 103., pag. - 49b-c. Treća karakteristika „koncepta materije“ kod Platona jeste da nije neko pojedinačno biće (bivstvo, supstancija), već kakvoća (kvalitet) – dakle ni za jedan od gorepomenutih „rodova“ se ne može reći „to“, nego „takvo“, budući da jednako uvek kruži, jer vatra je uvek nešto „takvo“, a na isti način treba razumeti i sve drugo što se odlikuje postankom. Isto., str. 103-104., pag. - 49d-e. Četvrto određenje jeste „materijal za oblikovanje“. Platon sada i za geometrijske oblike govori da im ne treba pripisati da su bića, ako nastaju u zlatu, već i njima treba dodeliti kvalitet „takvo“, jer se u trenutku određivanja preobražavaju. „Ono materijalno“ za Platona ne može izgubiti sposobnost da sve prima (panta dekestai). „Koncept materije“ je ono što je po prirodi podložno svakom oblikovanju - ἐκμαγεῖον ((ek)mageon) – ono oformljivo (meka materija u koju se može utisnuti neki lik ili bilo kako uobličiti). Zahvaljujući tome se pojavljuje svaki put drugačije, a ono što u nju ulazi, kao i ono što iz nje izlazi su odrazi večnih bića (geometrijski oblici, simetrija, brojevi i numeričke relacije), koji su utisnuti po uzoru na njih, i pojavljuju se na teško izreciv i čudesan način jer nedostupan razumu, samo osetu. Isto., str. 104., pag - 50b-c. Kao petu stavku u okviru izlaganja „koncepta materije“ Platon navodi tri roda: 1. onaj u sličnosti sa kojim se rađa postajući rod - oblikujući, koji je uzor i poredi se sa - ocem, to je suštinski kao što je ideja, umstvena i svagda na isti način biće, a za čulni svet bića je paradigma. 2. onaj u kome ovaj prvi postaje – primajući, odnosno u kome se dešava rođenje i koji se naravo jasno da uporediti sa - majkom - μήτηρα (maćera). „Shvatanje da pri nastanku novog bića majka ima isključivo ulogu da pruži mesto (topos), gde će se ono razviti, a da jedino otac „proizvodi“ potomstvo i da je samo on pravi roditelj, bilo je dosta rašireno u antici.“ Marjanca Pakiž u Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 105., napomena 108. Ovakvu tvrdnju možemo podupreti i novoplatoničkim, konkretno Plotinovim (kod koga se hyle kao treći momenat emanacije ispostavlja kao nebiće i koje poseduje neke sličnosti sa Platonovim „konceptom materije“) poimanjem podudarnosti pojmova žene/majke i materije, kada govori, o već pominjanom Erosu, jasno referišući ovoga puta ne na Fedar, nego na Platonovu Gozbu: Majka mu je Penija zato što težnja uvek pripada onome što je potrebito/oskudno. A Penija je materija zato što je i materija oskudna u svemu, i zato što neodređenost žudnje za Dobrim – jer u onome što za njim teži nema nikakvog obličja niti pojma – čini to što teži ukoliko teži materijalnim. A ono što je ka sebi (okrenuto) samo je oblik pošto miruje u sebi; ono što teži da ga primi priprema to što ga može pripremiti kao materiju za ono što će doći. Tako je Erot neko materijalno (biće) i demon koga je duša rodila, ukoliko joj Dobro ne-dostaje, već za njim teži. u: Plotin, Eneade I-VI, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1984., III.5.9.49-55, str. 67. Iako ovo nije središnja tema našeg istraživanja, na ovo veoma treba obratiti pažnju, jer kako je u uvodu rečeno u latinskom jeziku se jasno očituje etimološka povezanost pojmova majka i materija, a donekle se to može i filozofski opravdati s obzirom da je već kod grčkih stoika Hrizipa i Zenona prva materija bila shvatana supstratom svih stvari, kao onoga iz čega je sve nastalo i što niti raste niti se smanjuje, a što je blisko i savremenijim konceptima materije. Up. Aćimović, M., “Platon i kvantna fizika” u Arhe 13 (2010)., str. 83. 3. onaj koji postaje - rađajući dakle priroda između njih kao njihov potomak, odnosno samo postajanje (genesis). Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 105., pag. - 50d. Šesti momenat „koncepta materije“ jeste da je ono bezoblično što će u sebi primiti sve rodove, odnosno vrste čulno opažljivih bića koje upoređuje sa mirišljavim pomastima, koji ljudi prave na veštački način, počinjući time što samu osnovnu tečnost, koja će u sebe primiti miris, prave što je moguće bezmirisnijom. Na osnovu toga Platon zaključuje nešto slično što smo već istakli u četvrtom određenju: onome čemu predstoji da na lep način, više puta i celom svojom protežnošću primi u sebi slike svih večnih bića, dolikuje da samom svojom prirodom bude izvan svih oblika. Isto., str. 105-106., pag - 51a. U sedmom određenju Platon ponavlja određenja iz petog kao majke (μήτηρα) i prvog kao prihvatiteljke svega što se rodilo (τιθήνη) naglašavajući da negovateljica svega što se rodilo nije nikakav element, nego naprotiv: ako kažemo, ona je nekakva nevidljiva i bezoblična ideja, koja sve prima, a na neki zamršen i teško uhvatljiv način učestvuje u onom umnom nećemo slagati. Ono što se o njenoj prirodi da dokučiti je da: onaj njen deo, koji je zapaljen, pojavljuje se svaki put kao vatra, kao voda, onaj koji je vlažan, a kao zemlja i kao vazduh pojavljuje se u onoj meri u kojoj prime njihove odraze. Isto., str. 106., pag - 51b. U okviru daljih određenja „koncepta materije“, koja ćemo prestati da numerišemo Platon se dublje pita o egzistenciji stvari čulnih stvari koje telom osećamo i njihovim idejama, odnosno bićima po sebi u smislu onoga što će kasnije u filozofiji biti problem odnosa realizma i nominalizma. Isto., str. 106., pag - 51c. Platon zatim dolazi do ključnog principa podele koji je sličan poređenjem sa linijom iz Države, jer po Platonovom mišljenju postoje dva različita zasebna roda koji su odvojeno postali. Prvi je um (nous) koji ne može biti poljuljan ubeđivanjem, jer u njemu udela imaju bogovi i tek nekolicina ljudskog roda, logički je, jer počiva na istinitom dokazu i do njega dolazimo učenjem - dijalektikom, dok drugi je (istinito) mnenje (doxa) koji pripada većinskom broju ljudi, alogički je, jer ne zahteva dokazivanje, i naravno može biti pod uticajem retorike. Isto., str. 106-107., pag - 51d-e. Branko Pavlović u predgovoru, na str. 40-41. navodi kako bi se koncept „istinitog mnenja“ mogao dovesti u vezu sa onim što je kasnije u helenističko-rimskoj i potonjoj filozofiji bio zajednički osećaj stvoren navikom - sensus communis, a još kasnije u novovekovnom diskursu „zdrav razum“. Pomoću principa Platon ulazi dalje u prvu ključnu podelu jasno naglasivši razliku nerođene, nepromenjive i nepropadljive ideje koja može da se posmatra samo iz domena neopažljivog i nepropadljivog noeton-a i „onog drugog“ što je slično ideji, ali je rođeno, postajuće i nestajuće, uvek u kretanju i do čega dolazimo mnenjem uz pomoć domena opažljivog - horaton-a. Isto., str. 107., pag - 52a. I ovde Platon dolazi do prvog od dva po nama ključna elemenata „koncepta materije“ kod Platona a to je prostor - χώρα (hora). Potrebno je citirati celokupno Platonovo određenje ovog pojma: Treće biće je, pak večiti rod prostora, Marjanca Pakiž ovde stavlja jasnu napomenu (br. 110.) da je ἐκμαγεῖον (ekmageon) - majka primateljka, treća vrsta mračna, teška i bezoblična, koja učestvuje u umnom na „nepravi“ način tek je ovde, posle pregršt metafora, karakteristika i poređenja prvi put nazvana imenom χώρα – „prostor“. Interpretatorka smatra da bi ovaj naziv verovatno trebao da asocira na glagol horein – dati mesto sadržati i dodaje da je „koncept prostora“ iz Timaja kao starijeg od kosmosa i vremena više podseća mnogo na Aristotelovu hile, nego na Demokritovu prazninu i da bi „protežnost“, takođe bio delimično odgovarajući prevod. Međutim Platonov „koncept prostora“ kao χώρα jeste predmet mnogih ozbiljnih filozofskih studija na čelu sa Žakom Deridom koji je jednu celu svoju knjigu posvetio ovom problemu. Kako ni ovo nije centralni problem našeg istraživanja uputićemo čitaoce samo na istraživanja u kojima mogu pronaći kako Deridina, tako i ostala tumačenja Platonove koncepcije „hore“ u: Caputo, „Khora: Being Serius with Plato“, https://grattoncourses.files.wordpress.com/2012/11/khora-by-caputo-in-deconstruction-in-a-nutshell.pdf, 30. 09. 2018., ali i tekstove koji nas mogu uputiti na širu upotrebu ovog pojma u filozofsko-teološkoj tradiciji kod: Hite, J., „Reflections on khora“, https://jeanhite.wordpress.com/2012/02/15/reflections-on-khora/, 30.09.2018. koji ne podleže propadanju, a pruža boravište svemu što postaje; uhvatljiv je izvesnim nepravim zaključivanjem u odsustvu opažanja, i jedva da se u njega može verovati. Jer zapravo ga gledamo kao u nekom snu, pa kažemo da svako biće nužno mora biti na nekom mestu i zauzimati neki prostor, a da ono, što nije ni na Zemlji ni na nebu, nije ništa. Ali, obuzeti tim snoviđenjem nismo u stanju, ma i probuđeni, da načinomo sva ova i ovima srodna razgraničenja, čak i ako se odnose na istinsku prirodu izvan sna, te da iskažemno ono istinito: da je, naime: slici (reč je o Kosmosu) – kad već samo njoj ne pripada ono prema čemu je postala već ona uvek trepti kao privid nečeg drugog – svojsveno da nastaje u nečemu drugom, držeći se kako tako bića, ili da uopšte ne bude. S druge strane stvarnom biću (ontos on) podršku pruža ovaj tačan i istinit govor: sve dok je jedno jedno, a drugo drugo, nijedno od ta dva ne može nikad postati u onom drugom – pa da tako ta dva u isti mah postaju i dva i jedno te isto. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 107-108., pag. - 52b-d. Ova „dva“ su ovde ideje i prostor, odnosno biće i nebiće. Platon je svakako prvi filozof koji ovako temeljno razmatra problem „koncepta materije“ što se vidi u obilju određenja ovog problema, koja su izvođena jedno za drugim. Međutim, nijedno u potpunosti ne zadovoljava, jer iako je kod Platona u pitanju kvalitativan „koncept materije“, „Platonova materija“ je sa druge strane jedan proces permanente negacije svakog kvaliteta, te se neda definisati konvencionalno, a ni univokacijski-racionalno, kao što se to ne može učiniti ni za definisanje bivstovanja tj. bića. Dakle, „Platonovo materijalno“ jeste ono što ispunjava prostor, ali je „to materijalno“ nemoguće definisati, jer se može reći da nema temelja stabilnosti „toga“. Platonovim uvođenjem „koncepta prostora“ uviđamo da „koncept materije“ u odnosu na ono što su „dva domena“ noeton i horaton postaje na izvestan način „treći domen“. Sa druge strane, „koncept materije“ je na neki način i drugo u odnosu na noeton i horaton, jer Platon nema nameru da razdvaja ove, kako ih neki imenuju „svetove“, pošto su oni za njega u jednoj vrsti preplitajućeg dijalektičkog puta logos-a koji se služi idejama i time se gubi razlika među ovim, kako smo ih označili „domenima“. Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976., str. 204., pag. -511b-c. Ipak, u odnosu na „koncept materije“, ovakvo preplitanje nije izvodivo, jer (kao što je to Platon i izneo u gorecitiranoj „definiciji prostora“ (52b-d)) je ovaj koncept par exellence „drugo“ u odnosu na biće, koje je po sebi i ima odliku samostalnosti, ali je ipak i u nekakvom odnosu spram te „drugosti“, odnosno „domena opažljivog“ i „koncepta prostora“ koji čine prvobitni Platonov „koncept materije“. Ova drugost je svakako afirmativna, jer kao što smo ranije istakli kod Platona svaka stvar ima kvalitet po nečemu drugom i postajući Drugo (to heteron), koje svakako nije mislivo bez onog Istog (to auto). Iz navedenih određenja nam je takođe postalo jasno da kod Platona sve „ono materijalno“ direktno prima svoja određenja. Upravo iz tog razloga je kod Platona koncept Aristotelove pratvari (prote hyle) zamisliv isključivo hipotetički, jer „koncept materije“ kod Platona ne može biti samostalan koncept, budući da svoja određenja prima samo po Drugom, što je za Aristotela forma, koja kao oblikovana tvar (ono Drugo od tvari) jeste jedan od krajnjih dometa koji kod ovih filozofa mišljenje postavlja u odnosu na bivstvovanje. Platon je, nakon kod nas poslednjeg (sedmog) numerisanog određenja „koncepta materije“ a pre utvrđivanja principa podele u odnosu na um i istinito mnenje, izneo da se u toj raspravi upuštamo u razgraničavanje i temeljnije obrazlaganje ovih (rodova) Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 106., pag. - 51c. i osim što je u ovom delu tematizovao potonja filozofska pitanja o dva gorenavedena „izma“ (realizma i nominializma), možemo reći da se ovime anticipiraju idealizam i materijalizam, iako Platonu to nije cilj, jer on hoće ono što Aristotel uspeva svojim hilomorfizmom, da „ono što sadrži sve stvari“ (kosmos kao prostor) bude u mogućnosti da primi (sve) oblike i bude u nekom sistematskom odnosu sa bićem, kao eidos-om tj. idejama. Ipak, Platon mora da na jasan način napravi ontološku distinkciju između zbiljskog bića, što su ideje i onog drugog što je „koncept materije“. U tom smislu donosi zaključak izveden iz onoga za šta je glasao u raspravi Isto, str. 108., pag. - 52e. Motiv glasanja je veoma važan, jer kao što spekulativnom višeznačnošću i višesmislenošću onoga ranije razmatranog „kasnije“ iz Sofista Platon naizgled ostavlja otvorenim mogućnost da stvari nisu takve kako ih on postavlja, sa druge strane smatramo da ovo treba tumačiti kao svojevrsan vid „metodološkog trika“ kao Platonova dijalektička distanca posredovanja i u nekom smislu ironije spram onoga što se jezgrovito izlaže i jasno tvrdi, kako bi doneo dodatnu dozu ozbiljnosti i digniteta samoj raspravi. da je postojanje na tri načina, a finalni „koncet materije“ treba razumeti kao da ga Platon podvodi pod druga dva: 1. biće (ontos on) 2. prostor (hora) 3. postajanje (genesis –koji obuhvata domen horaton-a) Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995., str. 108., pag. - 52e. - troje koje na tri načina postoji rođeno (ovde nije jasno u kom smislu Platon mislio ovo „rođeno“, jer tu spada i biće) pre postanka neba. Možemo zaključiti da je za Platonovo konačno određenje „onog materijalnog“ metodološki bilo ključno upotrebiti brojne „metodološke drugosti“ kao što su principi podele, razgraničenja i same podele, odnosno mnogobrojne klasifikacije kako bi se time na neki način odvojilo i „zaštitilo“ zbiljsko biće (ontos on) od „koncepta materije“ kao „koncepta prostora“ i postajanja (genesis-a), koji kao i ontos on postoje pre Kosmosa (neba). Ovakav odnos u smislu na neki način „učestvovanja“ Platon još ranije analogijski objašnjava: kao što se rađanje odnosi prema biću, tako se verovanje odnosi prema istini. Isto., str., 73., pag. - 29c. Nakon postavljene glave teze o „konceptu materije“ Platon dalje opisuje rađanja, naizgled jednih iz drugih i pretvaranja u oblike putem ideja i brojeva rodove: vatre, vazduha, vode i zemlje i onih tela koja se usrazmerena između njih. Ipak, kasnije objašnjava primarne oblike osnovne geometrijske figure prostora - trougla iz čijih se formi zaista rađaju gorepomenuti rodovi i koji učestvuje u oblikovanju pet osnovnih, ne lako vidljivih „prostornih oblika“ – eidos-a koji su spoj četiri elementa (roda) i pet geometrijskih tela. Ispostavlja se da tetraedar, odnosno pravilna piramida odgovara vatri, oktaedar vazduhu, ikosaedar vodi, kocka zemlji, a dodekaedar – ono potpuno oslikano - jeste jedinstveni kosmos u kojem su sadržani (svi) likovi Zodijaka. Isto., str., 108-114., pag. - 53-56c. Postoji duga povest i mnogobrojna istraživanaja o nastanku i razviću koncepta Platonovih „prostornih oblika“, odnosno na koje se sve načine - kao tela u prirodi, nauci i tehnologiji pojavljuju i koriste pravilni poliedri i njihove simetrije. Milošević, T., Platonova tela (master rad), Univerzitet u Nišu, Prirodno-matematički fakultet, 2014. u okviru ovog rada se razmatraju Platonova tela iz perspektive matematike, prirodnih nauka i tehnologije, što takođe nije naš središnji interes u ovom radu, ali je nudimo kao jednu od mogućih perspektiva posmatranja ove, kao što vidimo široke tematike. Pitanje o simetriji nas može podstaći tome da pokušamo da iz finalne perspektive zađemo u Platonov ontološko-prirodnjački „koncept materije“ dovedeći ga u vezu sa savremenom fizikom, s obzirom na ono što smo u istraživanju pokazali, a što i neki savremeni naučnici smatraju da se „pitanje materije“ u istoriji nauke suštinski nije u mnogome promenio. Fizičar Verner Hajzenberg je još od tinejdžerskih dana bio inspirisan Platonovim Timajem Hajzenberg, V., Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1989., str. 40. koji ga je podstakao da i u zrelom dobu smatra da ontologija materijalizma počiva na iluziji da se vrsta egzistencije, direktne „stvarnosti” sveta oko nas, može primeniti na atomski opseg, jer kako on misli ova „ekstrapolacija“ nije moguća zbog toga što atomi nisu stvari, a nisu ni stvarni, nego su više verovatni i mogući. Up. Aćimović, M., “Platon i kvantna fizika” u Arhe 13 (2010)., str. 93. Hajzenberg je principom relacije neodređenosti, koji nije neposredno izveden iz kvantne teorije, nego je shvaćen kao osnovni zakon prirode, prema kome svi drugi zakoni prirode moraju biti konzistentni, jer je konačan i apsolutan iskazao nemogućnost istovremene izmerljivosti položaja i impulsa čestice kao neposredni izraz ontološkog uverenja u dualističku prirodu elementarnih čestica materije. Isto., str. 90. Po Hajzenbergu, elementarne čestice otelovljuju simetrije, one su njihove najjednostavnije predstave, ali su tek posledica simetrija, elementarne čestice se mogu uporediti s pravilnim telima u Platonovom Timaju, elementarne čestice su praslike, zamisli materije. Hajzenberg, V., Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1989., str. 356-357. Dakle, nameće nam se pitanje, koji je onda smisao objašnjavati „od čega se sastoji proton, da li je elektron deljiv ili nije, da li je foton složena ili prosta čestica, jer, šta uopšte znače pojmovi deliti ili sastojati“ Aćimović, M., “Platon i kvantna fizika” u Arhe 13 (2010)., str. 93., a za ovakvo izvođenje ontološki fundamentalnih određenja osnovnih činioca prirode Platonova dijalektika, kao što smo videli, nam se pokazala maestralnom. U prilog tome i Hajzenberg iznosi: „A možda je cela ta filozofija pogrešna. Možda uopšte nema one najsitnije građe koja se više ne može deliti”, možda se materija i može deliti dalje, ali na kraju to i nije više neko deljenje, „nego se energija pretvara u materiju, a delovi više nisu manji od deljenog“. No šta je onda bilo na početku? Prirodni zakon, matematika, simetrija? Na početku beše simetrija”. Isto., str. 91. Ovaj način poimanja, je kao što Hajzenberg i sam kaže, svakako tačniji nego Demokritova teza da „na početku beše čestica” Hajzenberg, V., Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1989., str. 356., ali osim što je tačniji od Demokritove teze, neuptino zvuči kao par exellence Platonova ontologija prirode u Timaju. Kako Timaj, ne sledeći pitagorejce nije ni pokušao da telesni svet izgradi iz tačaka, a završava se nekim možemo uslovno reći „praktičkim“, ali svakako antropološkim pitanjima o prirodi čoveka, njegovom zdravlju i bolesti - naše ključno pitanje za Platona bi iz perspektive etike kao sudišta (pa i njegove) ontologije Prole, D., “Ontologija kao ciklično mišljenje – Levinas i Platon” u Arhe 13 (2010), str. 33-36. bilo: da li bi se on iz današnje perspektive složio sa stavom „čoveka“ https://youtu.be/IawqKUR9WiU?t=3m5s koji kaže za sebe da je (kao koncept klasične fizike) „materijalna tačka“ (bilo ona Euklidova ili Arhimedova)? Ovo bi možda mogao biti, ili ga možda već živimo?, neki novi koncept posmatranja etike, ne kao sudišta ontologije, već discipline čiji će smisao i sudbina zavisiti od budućih tehnoloških rezultata naučno-dominantne struje scijentizma i fizikalizma, kao posmatranja celokupne zbiljnosti prvenstveno na način „materijalizma“. Literatura Aćimović, M., “Platon i kvantna fizika” u Arhe 13 (2010): 73 – 94. Aristotel, Fizika, Globus, Zagreb, 1988. Aristotel, Metafizika, Signum: Medicinska naklada, Zagreb, 2001. Goldhill, O., „2,300 years later, Plato’s theory of consciousness is being backed up by neuroscience“, https://qz.com/709969/2300-years-later-platos-theory-of-consciousness-is-being-backed-up-by-neuroscience/, 30. 09. 2018. Hajzenberg, V., Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1989. Milošević, T., Platonova tela (master rad), Univerzitet u Nišu, Prirodno-matematički fakultet, 2014. Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976. Platon, Fedar, Dereta, Beograd, 2002. Platon, Parmenid, BIGZ, Beograd, 1973. Platon, Sofist, Naprijed, Zagreb, 1975. Platon, Timaj, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995. Platon, Zakoni, BIGZ, Beograd, 1990. Plotin, Eneade I-VI, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1984. Prole, D., “Ontologija kao ciklično mišljenje – Levinas i Platon” u Arhe 13 (2010): 33 - 48. Vuk Trnavac Faculty of Philosophy, Novi Sad Plato’s constitution of materialism Abstract: The problem of this paper is the question of how to look upon elements of materialism in Plato’s philosophy in such a way that could lead us to compose our own “theory“ of Plato's “concept of matter“. The main point of this research is not to show Plato as a philosopher of materialism or to portray him as someone as someone who has constituted the philosophical direction of materialism - quite the contrary, we imply that the term “constiution” should be understood as a function of compositing – a characteristic of Plato’s philosophy where the question of the “concept of matter” is an important integral part of that composition. Our methodology was the following: after we had found and reflected upon all key-points of Plato’s philosophy, in which he has discussed the ontological structure of his theory and which can be regarded as elements of philosophy of materialism, we analyzed them and tried to find a connection to some similar concepts in contemporary science. We believe that we have gathered positive results primarily from Plato’s dialogues Sophist and Timaeus in relation to certain neuroscience and quantum physics theories and therefore have successfully conveyed the positive results of this study. Key words: Plato, concept of matter, Sophist, Timaeus, ontological, materially, being, auto, hetero, space, genesis. 14