Aleksandar Novaković alnov75@yahoo.com, Nova akademija umetnosti ŽENE NA VLASTI U DRAMAMA ĐURE JAKŠIĆA (“JELISAVETA, KNEGINJA CRNOGORSKA”), MILUTINA BOJIĆA (“KRALJEVA JESEN”) I MILOŠA CRNJANSKOG (“MASKA”) Apstrakt Srž rada Žene na vlasti u srpskoj drami (1734-1990) je u priči o položaju žena u dramama: “Jelisaveta, kneginja crnogorska” Đure Jakšića, “Kraljeva jesen” Milutina Bojića i “Maska” Miloša Crnjanskog. One su određene i omeđene etnički (ne pripadaju srpskom narodu), kao pripadnice aristokratije i rodno. Njihova moć i uticaj prkose patrijarhalnim principima zajednice i zbog toga bivaju kažnjene. Samim tim, žena je opasnost ako nije verna supruga ili ”ljuba”, a još veća ako vlada. Lepota i zavodljivost, pa i sama inteligencija ovih žena, predstavljaju pre prokletstvo nego dar prirode. Žena koja vlada patrijarhalnom zajednicom ili ima velikog uticaja u njoj, pogotovo ako je strankinja, predstavlja remetilački faktor. Kao strankinja ona predstavlja uticaj “drugog” na državu a kao osoba od uticaja predstavlja opasnost po patrijarhalni, aristokratski tip vladavine. Koristeći se sociološko - istorijskim metodom i paralelnom analizom pobrojanih dela, prikazao sam, na primeru drama poznatih srpskih pisaca, još jedan ustaljeni stereotip kako u našem pozorištu tako i u našoj kulturi uopšte koji je bio zastupljen u analiziranom periodu. Ključne reči žene, patrijarhalnost, vlast, Srbija, drama Žene su, u patrijarhalnoj sredini, od dolaska Slovena na Balkan pa do početka XX veka smatrane nižim bićima, radnom snagom. Docnije su, u Kraljevini Jugoslaviji, uprkos narastajućem sifražetskom pokretu i formiranju Ženske stranke, žene gurane u stranu. Zlostavljanje i porodično nasilje su bili česti. Iako je ženama u brojnim evropskim i svetskim zemljama bilo priznato pravo glasa posle Prvog svetskog rata, kod nas je zakonski regulisano tek 1945. godine. Sa visokom stopom porodičnog nasilja, Srbija je u prvoj polovini XX veka stajala pri vrhu evropske liste. Seksualnost je, s druge strane, i dalje bila potiskivana, što nije bilo slučajno s obzirom da se smatralo da je seks “ugrožavanje roda, plemena” (Konstantinović 1969: 245). Patrijarhalni ideal dominacije je stajao i u stihovima Milana Rakića: “I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela Ko despot stari vladam tobom sada” (Konstantinović 1969: 250). Dakle, dok ne dominirate ženom, potpuno, kao bespomoćnom igračkom, nećete je posedovati ni seksualno. Naslov ovog rada bi trebalo shvatiti uslovno zbog toga što žene kojima se bavim nemaju nominalnu vlast. One nisu suverene gospodarice država u kojima se nalaze, ali imaju načina da utiču na društvo oko sebe. Njihova trostruka izdvojenost: polna, nacionalna i klasna, čini ih istovremeno željenim i omraženim. Generalica u Masci Miloša Crnjanskog suvereno vlada svojim salonom. Simonida u Bojićevoj Kraljevoj jeseni upravlja umovima i srcima dvorana kao i supruga kralja Milutina. Slično mesto u emotivno - političkoj hijerarhiji ima Jelisaveta u Jelisaveti, kneginji crnogorskoj Đure Jakšića. Pobrojane žene utiču na dešavanja oko sebe, ali je konačna odluka uvek na muškarcima: Bebeu, kralju Milutinu ili Đurđu Crnojeviću. Na srpskom dvoru su često vladale žene koje su bile omražene Simonida (vizantijskog porekla) i, docnije Dušanova žena Jelena (bugarskog porekla) a na dvoru Brankovića Jerina (vizantijskog porekla). Na dvoru Crnojevića u Crnoj Gori krajem 15.veka je bila omražena Jelisaveta Erico, princeza mletačkog porekla udata za kneza Đurađa Crnojevića. Spomenimo, među omraženim ženama na vlasti i “kučku Vidosavu” koja je uništila junaka Momčila, Maru, ćerku despota Lazara Brankovića i, u novijoj istoriji, Dragu Mašin. Setimo se tvrdnje Grigorija Camblaka da je Stefan Dečanski oslepljen, a Radoslav Nemanjić izgubio presto zbog žene. Najpoznatija među “okrunjenim vešticama” je svakako “prokleta Jerina”, vizantijska aristokratkinja Irina Kantakuzin, žena despota Đurđa Brankovića. Njena je želja, po narodnoj pesmi, bila da ceo narod Despotovine podvrgne kuluku zbog podizanja Smedereva, što istorijski nije tačno. Muž se, zanimljivo, u narodnoj pesmi uopšte ne spominje, kao da je ona vladarka cele zemlje. Naravno, istina je da je Despotovinom vladao Đurađ Branković, vešt ratnik i iskusan diplomata.Dodao bih da je iisto važilo i za Đurđa Crnojevića koji nije bio ni star ni slabašan kao ostareli Milutin Nemanjić te da ga savremenici opisuju kao “veoma lepog, visokog, u haljini od zlata po grčkom” (Ćorović 1989: 110). Negativan odnos prema ženama u patrijarhalnoj kulturi ima svoj slikoviti opis u zborniku iz Hilandara iz XV veka gde stoji poslovica koju citira Aleksandra Fostikov u svom radu “Žena- između vrline i greha”: nema glave kao što je glava zmije i nema zla kao što je zlo žene” (Privatni život u srpskim zemljama... 2004: 326). U srednjem veku su se, stoji u radu Fostikove, ženi pripisivali “pričljivost, paganizam, izražavanje seksualnosti i loše vođenje kuće” (Privatni život u srpskim zemljama... 2004: 326). Brutalno ophođenje prema ženi je bilo ozakonjena praksa. U predratnim pamfletima SPC osuđuju se žene koje se oblače “po evropski”, što je podrazumevalo kratke suknje, slobodno ponašaju ili puše. Takve žene su tretirane kako Radina Vučetić kaže u poglavlju “Žena u gradu”: “problematično ženskinje, mišolovke” ( Privatni život kod Srba... 2007: 150). Uzdisali su brojni autori, pa i Nušić u svom Uježu, za “starovremskom Srbijom” u kojoj nije bilo sifražetkinja. Koncepcija lika i karakterizacija Generalica iz komada Maska Miloša Crnjanskog je privlačna sredovečna rimska aristokratkinja nastanjena u Beču. Generalica je od svog salona stvorila mikrokosmos u kojem se sreću najugledniji umetnici i političari. Njena namera je jasna: u noći pred Pepeljavu sredu 1851. godine (doba kad se građani, prvi dan posta pred Uskrs, posipaju u crkvi pepelom, ali su, samim tim, brojni među njima nameravali da zgreše što više kad odu na večernje masken - balove), ona želi da zasija među uglednim zvanicama i potvrdi svoju lepotu koja je polako napušta. Ne treba zaboraviti da je ona izmeštena iz još jednog razloga: italijanske države predvođene Pijemontom vode, u to vreme, ratove za ujedinjenje protiv glavnog protivnika - Austrije. Generalica je odomaćena Bečlijka, koja ima dva ljubavnika: barona Šalera ali je za nju bolje ako je njen ljubavnik uticajni političar, koji je aktivan na polju odnosa Austrija s balkanskim zemljama i pukovnika Stratimirovića, vođu Srba u Južnoj Ugarskoj. Stratimirović je poslan od strane apsolutističkog kancelara Baha u Lombardiju da guši ustanak naroda koji takođe traži svoje pravo na slobodu kao i srpski narod. Mladi pukovnik je u njenim očima naočit, pravi “srpski hrast”. Generalica želi da Stratimirovića učini ljubomornim i izjavljuje: “Baron Šaler ume da voli!” (Crnjanski 1966: 35). Generalica, u očajničkoj želji da vrati mladost, što je njena jedina težnja u komadu, koketira sa svim muškarcima. U njenom fokusu su mahom Srbi. Ona je odbijena hladnoćom filologa Đure Daničića, a zatim se udvara Korneliju Stankoviću, kompozitoru i, docnije, bolesnom Branku Radičeviću. Njen ukus je jednostavan: “Sve što je mlado do ludila volim!” (Crnjanski 1966: 54). Generalica je toliko grčevita u svojim opsesijama, da ne pušta Radičevića da ode čak ni onda kad joj kaže da ona stari, a da on umire. Rimska aristokratkinja mu oprašta i te teške reči. Fascinirano ga posmatra i kad mu krv izbije na usta. Mladost, čak i ona umiruća, potrebna joj je više od ičeg. Ovakva opsednutost strašću i mladošću služi joj da se i sama, barem na kratko, oseti mladom. U njenim razmišljanjima nema ničeg osim glamura i pompe, ona je teatralna, amoralna i zavodi, kao “nužnu zamenu”, a na zgražavanje gostiju, slugu Žana. Onda, kad je sve ostalo izgubljeno, Generalica pribegava očajničkom triku: krije svoj lik maskom, predstavljajući se lažno kao Čezareova ljubavnica, Glumica. Ona je, do tog trenutka, bila koketa i razvratnica, ali barem nije koristila prevaru i pokušala da spava sa svojim nećakom. Generalica gubi svoju reputaciju kada je gosti zateknu s nećakom koji, zgrožen njenim namerama, izvrši samoubistvo. Iako se radnja komada čini tračgičnom zanimljivo je da je Masku Miloš Crnjanski opisao kao “poetičnu komediju” a njene protagonist kao “komedijante”. Tako je, po Mirjani Miočinović, Crnjanski nagovestio “ličnu distancu prema priči, prema licima koja u njoj učestvuju” (Miočinović, 1987: 18). Generalica, naravno, ne predstavlja samo mizoginu viziju raspusne plemićke žene što bi za Crnjanskog bilo suviše jednostavno. Generalica pripada “romantičkom operskom kodu” (Miočinović, 1987: 18) i jeste na prvi pogled tip posrnule sredovečne zavodnice, ali doživljava transformaciju. Ovo je očito ako uporedimo onu samouverenu koketu na početku komada i očajnu ženu željnu seksa po svaku cenu na kraju komada. Samim tim, njen lik je dinamičan, slojevit, poseduje dubinu, odnosno, razliku između spoljašnjeg, razdraganog, površnog, i unutrašnjeg života lika, anksioznog, isfrustriranog. Generalica podjednako šarmira predstavnike srednjoevrpske - Austrijance i pripadnike “vizantijskog kruga” - Srbe. S druge strane, ona sama dolazi iz drevnog grada bez čije civilizacije, kulture, nauke ne bi ni bilo obrazovanih i prosvećenih Austrijanaca ili Srba, svejedno. Zanimljivo je da se svojim ponašanjem i direktnošću Generalica pre uklapa u XX vek nego u 1851. godinu. Naime, “tada su (sredinom 19.veka,prim.aut.) dame obarale oči govoreći o tome da ih je sam Bog sveo s njihovim ljubavnikom a ove tu drsko gledaju mladim ljudima u oči i ravno traže, da ih uzmu sebi ma samo na jednu noć”. (Prohaska, 19191: 174) Generalica, bahantski raspoložena, podseća na ženu drevnog patricija koja odlazi krišom do tamnica u kojima su spavali gladijatori i sa njima, iako su sužnji, provodi noć. Gladijatori za rimsku matronu predstavljaju, preki, divlji i varvari, suštinu muževnosti koju njen muž nikad neće posedovati. Takvi “gladijatori” su, samo u građanskom salonu, srpski “varvari” i njen omiljeni “poluvarvarin”, Čezare kojeg ona zove Bebe a za kojeg ima, rečima Mirjane Miočinović u eseju Maska Miloša Crnjanskog (objavljenom u zborniku Eseji o drami,) “nagoveštaja da je Bebe Generaličin vanbračni sin” (Eesejio drami,1975:80) Generalica je stara, nakinđurena Evropa koja pokušava da iscedi lepotu i snagu iz balkanskih naroda i donosi smrt onima koji nisu sigurni pripadaju li zapadnom ili istočnom svetu (Čezare). Stoga ne čudi što je ovo delo, puno isprekidanih, kratkih razgovora, svo u dramskom stakatu, isprva neshvatljivo, prebrzo, mnogima i pomalo zbrkano čekalo “šest decenija prvo izvođenje” (Marjanović 1995: 58). Jelisaveta, kneginja crnogorska Đure Jakšića je, za razliku od Maske, imala zapaženu javnu sudbinu neposredno nakon što je napisana, 1868. godine. Jelisaveta. Njen Lik kneginje Jelisavete je baziran na istorijskoj ličnosti Elizabeti Erico, kćeri mletačkog dužda koja je zaista bila žena kneza Đurđa Crnojevića, koji je vladao Crnom Gorom od 1490 do 1496.godine . S obzirom na već navedene predrasude o Mlecima, Jelisaveta nije mogla da ispadne ništa bolja. Njeno “latinsko”, “prevarantsko” poreklo i oholost potiče iz klasnog položaja, ali i romantičarskog motiva, “zle kobi lepote” koja vodi u propast. neopisive lepote. Izmeštena u daleku, surovu zemlju, ona nariče, u autokomentaru, nad svojom sudbinom i u očajanju se odriče svoje otadžbine: “Ne, to nije moja Venecija Nevesta sjajna mora zelenog” (Jakšić 2000: 26) Svom ocu, iako je ne vidi, poručuje, s balkanskim patosom: “Što me udade Što me prodade?” (Jakšić 2000: 26) Jelisaveti ne pomažu reči glasnika Leonarda da njena nesreća “Venecijancima sreću donosi” (Jakšić 2000: 29). Razlog “mletačke sreće” je jednostavan: iz dinastičkog braka sa Đurđem Crnojevićem će, a za nešto pušaka, baruta i štampariju, nastati čvrsta veza sa ratobornom državicom. Crna Gora će tako sa svojih hiljadu “gorskih lavova” štititi Veneciju od turskog napada, s obzirom da se sultan zakleo da Mletke pretvori u pepeo. Zanimljivo je da je sličan dogovor, povoljan za Mletke, sklopljen i u Maksimu Crnojeviću. Sva sredstva su opravdana zarad cilja. Venecijanska zavodnica s ponosom govori o tome kako se Mleci gnušaju poštenja, savesti, pravičnosti ali istovremeno za svoje zemljake kaže: “Žene ste, svi!” ( Jakšić 2000: 34). Ovo se može protumačiti kao krik očajne žene, ali i kao poruka samog autora koja je veštački nalepljena na njene usne. Patrijarhalna okolina oseća opasnost koja dolazi od Jelisavete. Brat Staniša više puta spominje Đurđu koji je, iako strog i patrijarhalan, zaljubljen u nju, da “ne da na volju” svojoj mladoj supruzi. Spominje se i da se zaboravilo ko nosi pantalone u kući, tačnije: “ona kalpak, a on perišane” (Jakšić 2000: 42). Perišane su ukrasne igle koje su nosile žene dok kalpak pristaje nekom epskom junaku, sa sve “čekrli čelenkom”. Dakle, slušati ženine zahteve, želje, ne samo nerazumne, kakve Jelisaveta ima, znači ništa drugo do potčiniti se i izgubiti muškost. Kneginja je navikla na drugačiji tretman što dodatno povećava omrazu jer očekuje da joj svi ljube ruku, pa i Staniša jer je takav običaj na evropskim dvorovima. Crnogorcima, koji jedino oca i sveštenika ljube u ruku, zahtev za poštovanje evropske etikecije je ništa drugo do emaskulinizacija. Dragulji koje dobija na poklon joj, s druge strane, nisu strani. Ipak, ona se gnuša alema koji joj poklanja Staniša kao deverski dar jer je skinut sa bule skadarskog paše kojeg je ubio. Iako uživa sve moguće pogodnosti na crnogorskom dvoru Jelisaveta, puna mediteranske strasti, traži još i ljubavnika. Nalazi ga u liku kapetana Đuraška, naivnog junaka koji postaje oruđe mletačke politike. Tako on odaje sve vojvode i serdare, u prvom redu Stanišu Crnojevića i Orloviće, koji se odupiru slanju Crnogoraca u Mletke jer ne žele da brane tuđu zemlju umesto svoje. Đuraško nije Jelisavetina ljubav ali joj se dopada. Kneginja smatra da je on varvarin ali ne u toj meri kao drugi Crnogorci. Njena lepota je neprikosnovena. Dive joj se i crnogorske žene pa čak i Staniša, njen najvećiprotivnik, primećuje da je krasi “rubin usnica” (Jakšić 2000: 57). Mada, rukovodeći se verovanjem da je ne samo oteto već i lepo prokleto, što je romantičarski motiv, sledi da je Jelisaveta prokleta Latinka i da je njena lepota “ko u medu nesnosna žaoka” ( Jakšić 2000: 89). To je žena koja “očima može da ubije”, privlačna i zastrašujuća. Lik Jelisavete Erico se, iz gore navedenog, može shvatiti kao tip fatalne zavodnice i razmažene lepotice. Ona, usred političkih previranja, uništava sve čega se dotakne dok je na kraju njeni postupci ne odvedu u ludilo. No, istorija govori nešto sasvim drugo: Đurađ Crnojević jeste ostavio vlast Stevanu Crnojeviću. Staniša, koji je preuzeo islam, zavladao je tek 1514. godine. Crna Gora potpuno gubi nezavisnost 1499. godine, bez otpora. Zanimljivo je da je Jelisaveta Erico, koja je, ako je suditi po istorijskim knjigama, dosta doprinela razdoru među Crnojevićima (Ćorović 1989: 110) bila voljena od muža kojeg je ostavila. Đurađ Crnojević je prošao tegoban i prevrtljiv put, od Venecije gde je predvodio odred plaćenika do imanja u Anadoliji, poklona turskog cara na kojem je i umro. Jelisaveta je , suprotno običajnom pravu, nasledila njegovo imanje. Njegov testament i, ujedno, ljubavno pismo svojoj ženi, tako netipičan za to doba glasi: “ ...sjećajući se ljubavi kojom smo se voljeli, i čuvanja vlastite časti, bilo kad sam bio na putu, bilo kad sam se nalazio kod nje. Drugo ne pišem, samo da te Bog sačuva sa dječicom, draga ženo. U tvoju korist, Izabeto, ponavljam, odričem se svih svojih posjeda u cjelini poslije moje smrti” (Stara srpska književnost 2001: 366). Jelisaveta u komadu je oličenje putene, političke, civilizacijske, kulturne, moralne pretnje. Njeni planovi deformišu državu, pleme i sve oko nje. Ona unosi haos u crnogorske redove, proteruje starog Orlovića, simbol časti i junaštva. Kneginja okreće braću jedne protiv drugih. Mnogi zbog toga iz inata prelaze u islam. Jelisaveta izaziva građanski rat koji dovodi tursku vojsku na granicu. Crna Gora gubi vladara koji s njom, poludelom, napušta zemlju. Kći mletačkog dužda ne okleva da naizmenično preti, šarmira, ubeđuje. Čini se da je napisana kao potpuno definisan, pravolinijski lik. No, postavlja se pitanje njenog motiva. Ona se, na početku komada, nalazi u nemogućoj situaciji i čini sve što se od nje očekuje, iako iz toga nema nikakve koristi. Njena otadžbina će možda biti spašena, ali je ona nikad neće videti niti dobiti neko priznanje. Njen muž je, sve i da mu otkrije mletačke namere, neće drugačije gledati. Ljubavnik joj je jedina uteha, ali je i on samo jedan od njenih piona. Tako, kad se Đuraško vrati ne ubivši Orlovićevog sina, ona ga odgurne i kaže: “On i dalje živi!” ( Jakšić 2000: 189). Usamljena je, izneverena od svih. U njenom srcu nema mesta za druge. Velika je misterija da li Jelisaveta voli sebe ili samo svoj fizički izgled. Jelisaveta nema interesa da pomogne bilo kome, a ni načina da pomogne sebi. Lik Jelisavete pripada tradiciji zrelog romantizma. Ona predstavlja “la belle dame sans merci” Kitsa koji ženu izjednačava sa snom i smrću. To je novina koju uvodi Jakšić; on, štaviše, spaja dva romantičarska apsoluta: ženu i politiku. Jelisaveta je potpuni antipod patrijarhalnom tipu žene, samovoljna, senzualna pretnja zajednici. Na kraju komada, ona se od simbola spušta do ličnosti i, shodno tome, poludi. Kneginja ne teži ni tome da Đuraška postavi za marionetskog vladara već ispunjava mletačka naređenja od reči do reči iako rizikuje a nagrade neće biti. Ona je prevrtljiva, dakle, po nekoj svojoj fiktivnoj “ženskoj prirodi” i, kao takva, u službi najprevrtljivije države - Mletačke. Sazdana po uzoru na Ledi Makbet, ona je oličenje svega manipulativnog. Jelisaveta ima demonsku snagu koja je toliko snažna da joj Đuraško, i pored toga što je svestan da ona manipuliše njim i tera ga u propast, ne može odoleti i on odlazi da uništava svoje saplemenike rečima: “Ja u mrak odoh... zbogom svetlosti!” (Jakšić 1987 : 204) Jelisaveta pokazuje svoju slabost tek na kraju komada. Manipulisati ljudima je jedno, ali suočiti se s ratom i krvoprolićem nešto sasvim drugo. Ludilo Jelisavetino je zanimljivo prikazano, kao kombinacija Ofelijinog i Lejdi Makbet. Ona hoda, kako se turska vojska približava, hladnim kamenim zdanjem u dugoj noćnoj haljini. Muče je demoni, strahovi, priviđenja. Cetinjski dvor se pretvara u grobnicu, a plemići u avetinje. Iako podmukla i manipulativna, ona nije Amazonka. Sklona je spletkama koje se realizuju daleko od njenih očiju, na sigurnoj udaljenosti. Samim tim, ona ne može da gleda nasilje i pretvara ga u nešto što ono nije. Za razliku od Lejdi Makbet koja, pritisnuta savešću, vidi na rukama krv koju ne može oprati, Jelisaveta potpuno potiskuje svoju savest i svoju krivicu pretvara u ukras. Tako je Đuraško sav u krvi a ona to ne primećuje i ubeđuje sebe da njen ljubavnik nosi jako lepu crvenu košulju. Jelisavetu tako uništavaju užasi koje je sama napravila. Istini za volju, Jelisaveta nije samo “slabo žensko”. Ona je otelotvorenje mletačke politike “Serenissime” kao takve, prebogate i bezobzirne, lepe i zavodljive, kojoj kako Jelisaveta kaže “ne priliči hladna ozbilja”. Venecija je okrivljena za kraj crnogorske državnosti. “Latinka” jeste “đavolica” (Jakšić 2000: 114) kao što su u očima Crnogoraca Latini “pusti đavoli”, ali ona nema snagu da podigne sečivo. Mnoge stvari koje se odvijaju su suprotne njenim planovima i ona ih odobrava. Tako Đurađ, na svoju ruku, proteruje protivnike politike saradnje s Mlecima. Jelisaveta ne želi da bilo ko bude proteran, samo da hiljadu ratnika ode u Mletke. Ipak, ona se, uvučena u kolo sopstvenih planova, ne može izvući. Gorštačku hrabrost ne može skršiti niko osim nesloge i infiltrirane, inoverne žene zamamnog izgleda i dijaboličkog uma. Njeno delovanje na crnogorskom dvoru predstavlja slom patrijarhalnog sistema i rušenje epskih etičkih modela. Strah od dominantne žene je toliki da je za deo vlastele manje zlo da se poturče i unište državu. Jelisaveta je tip manipulativne zavodnice koju uništava njena slaba “ženska priroda” nenaviknuta na nasilje. U Jelisaveti postoji i nešto neobjašnjivo, ludo, što tera i druge da polude za njom. Tako Đuraško, teško ranjen, prati Jelisavetu u stopu. Upravo nelogičnosti koje sam naveo, manjak realnih motiva, čine Jelisavetu enigmatičnim karakterom sa transpsihološkom koncepcijom. Priroda njenog ludila se ne može objasniti šokom zbog ratnih strahota. U njenom delovanju, stavu prema životu, postoji nešto što teži destrukciji kao takvoj, možda i uništenju svega što predstavlja njoj znani svet. Radnju svog komada Kraljeva jesen Milutin Bojić je smestio u 1314.godinu. na dvor kralja Milutina Nemanjića u Paunima. Milutinova mlada supruga je Simonida, kći vizantijskog cara. Ovom dramom dominira atmosfera “dvorske i erotske intrige” kako stoji u predgovoru Bojićeve knjige drama koji je napisao Jovan Hristić (Bojić 1987: 23). Simonida, junakinja “dramata u jednom činu”. je u ranim dvadesetim. Autor je eksplicitnom tehnikom karakterizacije opisuje kao visoku, bele puti, na licu joj je “patnički izraz rane zrelosti. Tip grčki. Kosa kao vatra. Zelene oči sa velikim zenicama” (Bojić 1987: 23). U nju su zaljubljeni svi, od slugu, paževa do crkvenih velikodostojnika, pa i samog Danila, igumana Hilandara. Čak ni ovaj ledeni cinik, verni Milutinov pomoćnik, ne može da odoli njenim dražima. Simonida je od drugog kova u odnosu na Jelisavetu. Ona je već sa pet godina udata za Milutina, kralja kojem popuštaju odlučnost i snaga, jer je već duboko ušao u svoju “jesen”. Država mu jeste moćna i velika, ali on tako malo liči na nju. No, i ta moć je varljiva. Turska se pojavljuje kao nova sila i srpski vitezovi, na čelu sa velikim vojvodom Novakom Grebostrekom, već su odneli svoje prve pobede nad otomanskim zavojevačima. Istorijski gledano, ovi uspesi su bili prolaznog karaktera. Dvor je pun stranaca: Mađara, Vizantinaca, katoličkih kaluđera “franciškanaca”. Svako predstavlja interese svoje države koji su, svi odreda, suprotstavljeni interesima Srbije. Milutin je gluv na preklinjanje vlastele, pa i Teodore Smiljac, Tatarke, supruge njegovog sina Stefana (koji se u Zeti odmetnuo od oca i leži okovan u Skoplju), da ga poštedi kazne oslepljivanjem. Milutin je, i to treba napomenuti, već vodio mučne ratove protiv svog brata Dragutina. Severni deo Srbije je postao posebna država pod mađarskim protektoratom. Milutin mora da bude nepopustljiv ako želi da sačuva jedinstvo države. Razlog je i u dokazivanju da “stari lav” još ima zube. Milutin je pritom i pod pritiskom svog “kancelara” igumana Danila. Srpska kraljica, nekadašnja vizantijska princeza, sa svojom imperijalnom, ali putenom lepotom je jedina koja može da oslobodi mladog kraljevića njegove nesrećne sudbine. Simonida je svesna svoje lepote i uticaja. Daleko je od ponizne, zaglupljene žene kakvu propagira patrijarhalno društvo. Njeno izražavanje je, čak i kad govori o bludu, poetsko i skladno. Ona poseduje masku natrpirodne lepote i gracioznosti, iza koje se krije zaljubljena žena. Ovaj očajnički poduhvat, s obzirom da Stefanova žena sa dvoje dece na rukama nije uspela u tome, ima kao svoju metu najtvrdokornijeg, najprevejanijeg podanika kralja Milutina - igumana Danila. Iguman je visok, snažan, plećat, u “najboljim godinama” i, iako ima 35 godin,a deluje kao da ima 44. Njegovo držanje pre pristaje nekom hajduku ili raskalašnom vitezu nego monahu. Pritom je Danilo i bogat, obrazovan, pisac, rođeni diplomata. Ni vojevanje mu nije strano - uspeo je da odbrani Hilandar od “Katalunske kompanije”, španskih vitezova - odmetnika. Danilo živi u raskoši neprimerenoj monahu - u velikoj kući sa čvrstim, visokim zidinama, pravom minijaturnom dvorcu. Simonidina ljubav, Stefan, je slika svega onoga što je njen muž nekada bio - privlačan, muževan, omiljen, ali istovremeno ima u sebi i nešto rafiniranosti koja ne pripada svetu srpskog dvora baš kao što je to “nešto” Jelisaveta našla u Đurašku. No, Stefan nije eteričan, idealizovan mladić i njena želja je vrlo putena: “usta su mu slična čarobnome voću. Hoću da ih pijem” (Bojić 1987: 61), “daj mi da tonem u te oči” (Bojić 1987: 63).. Konstantin, Milutinov sin, zaljubljen u nju shvata da u Simonidinom bračnom životu nešto nije “po pravilima” i kaže: “Ta za sinove kralj te uze!” (Bojić 1987: 60). Njegove reči su verovatno tačne, jer brak, po svemu sudeći, nije konzumiran. Za svoja nedra na jednom mestu Simonida kaže: “ni prezreli kralj ih još nije takao” ( Bojić 1987: 67). Istorijski podaci se razlikuju u odnosu na one iznesene u drami. Simonida je sa pet godina, 1299. godine, ušla u brak sa Milutinom. Ovo je bio očajnički potez vizantijske krune u težnji da se zaustave uspešni pohodi srpske vojske prema današnjem severu Grčke. Nema dokaza da je bila u vezi sa Stefanom ili gajila bilo kakva osećanja prema njemu. Zanimljivo je da je Simonida 1317. godine pobegla od Milutina. Zamonašila se ne bi li izbegla bračne veze. Brat Konstantin ju je, izmoždenu, oteo iz manastira i vratio na srpski dvor (Ćorović 1989: 178). Simonida se, po Milutinovoj smrti, vratila u Grčku i umrla u manastiru Svetog Andreja. Sa Milutinom nije imala dece. Postoje nagađanja da je to bilo zbog starosti kralja, njene neplodnosti ili, čak, kršenja dogovora o “konzumaciji braka”, tj. Milutinovog silovanja maloletne Simonide. Šta god da je od ovih pretpostavki tačno sigurno je jedno: Simonida nije bila srećna na srpskom dvoru. Da li su tome razlog bili “mrski skoti” , “Srbi masnih vlasi i crvena vrata” (Bojić 1987: 62) kojima se “pod čizmama novim opanci vide” ( Bojić 1987: 43) što govori da je, po Simonidi, srpskom dvoru nedostajala otmenost i raskoš vizantijskog dvora. U komadu je akcenat stavljen na ljubav koja ne zna za stid i ona otvoreno kaže Danilu kako bi se odrekla krune za poljubac. Zaljubljenost ipak ne ometa Simonidu u njenim namerama - ona pragmatično nudi povlastice i blaga. Simonida konsterniranom Danilu nudi mesto arhiepiskopa, a zna i da mu preti. Kao odgovor dobija: “Jedna je vera, moć je njojzi ime Jedan Bog je samo - država se zove” (Bojić 1987: 66) Ali, na spominanje njenih čari u Danilu se “javlja čovek, mužjak”. Ona nudi sebe, direktno, bez oklevanja: “Na, ljubi i siši” (Bojić 1987: 67). Da bi zasladila ponudu tvrdi da je dobra ljubavnica: “u ložnici mojoj greh bije u strune” (Bojić 1987: 68) i njen poziv se pretvara u vapaj: “za leš prikovana dok mi nedra pupe!” (Bojić 1987: 72). Simonida tako kaže da će njena mladost, bez ljubavnika, uludo proći. Spremna je da Danilu služi “ciparskoga vina” i da mu se podaje “do rođaja dana” tj. da provedu noć zajedno. Ona to radi u očajanju, jer je njeno telo posednje što može da ponudi. Transformiše se iz sigurne, inteligentne princeze u slomljenu osobu koja još jedino može da ponudi sebe. Danilo odbija njen predlog u ime državnih ciljeva. Kao predstavnica emotivnog, putenog principa, Simonida kaže: “Ja ne želim večnost - ja sam samo žena” (Bojić 1987: 72). Danilo se, suzdržavajući se od onog što stvarno želi, pravdajući da “država to traži”. Ovaj moćnik se ponaša kao Reichov malograđanin kod kojeg seksualno potiskivanje dovodi do “nastajanja grčevitih osjećajnih predstava o časti, obavezi, hrabrosti i samosavladavanju” (Reich 1981: 64). Milutin zatiče Danila i Simonidu i pravi se da ne primećuje šta se između njih događa. Razlog je jednostavan: ne želi da se, star i ugrožen sa svih strana, sukobi sa svojom desnom rukom. Odluka se neće menjati: Stefan će biti oslepljen. Simonida nije tipična predstavnica razvrata i intrige. Njena politika je naivna i u startu nema šansu da se realizuje. Jedino što na kraju ima da ponudi je ona sama. Njena usamljenost je najveća u odnosu na druge dve “žene na vlasti”. Nema snažnog saveznika, ljubavnika, paževi je milo gledaju, ali je to izvan njenog vidokruga. Porodica iz koje potiče je drži na distanci i zanimaju je samo sopstveni interesi. Zanimljiv je i sam izbor teme. Bojić se nije okrenuo velikim epovima i junačkim delima već svetu dvorskih zavera, naličju epa. Srpski dvor na pozornici je onakav kakav je i van pozornice - bez morala, rukovođen ličnim interesima. U takvom svetu sve što je lepo i čisto mora biti zaprljano ili uništeno. Samim tim i Simonida. U vizantijskoj princezi postoji naglašena odbojnost prema sredini u kojoj se nalazi. Ovaj deo Simonidine ličnosti je naročito podvučen jer, bez obzira na to što je, na prvi pogled, u pravu, ona je odlučila da se meša u državnu politiku. Arogantna je, sigurna u svoju lepotu, potencijalna (ili već jeste) preljubnica koja se meša u “muške poslove”. Stoga njene želje i planovi moraju biti kažnjeni, a država “vraćena u normalu”. Simonidu njena sredina tretira kao iskušenje koje se, mada ne zlobno i krvožedno kao Jelisaveta, nudi “srpskom rodu” oličenom u plemstvu i Crkvi. Autor nije opravdavao Simonidine postupke samom činjenicom da je predstavio kao potencijalnu preljubnicu, ali joj je dao ljudsku dimenziju koja nadilazi stereotipe. Njeno vizantijsko poreklo nije toliko bitno koliko njena težnja da bude zajedno s onim kojeg voli. Simonida, s druge strane, ima kvalitete i predstavlja dinamičan lik, prefinjenu, osećajnu, inteligentnu, slojevitu individuu. Simonida u drami je, ipak, suprotstavljena onoj iz stare srpske književnosti. Po Grigoriju Camblaku, Simonida je bila uzrok oslepljenja Stefana Dečanskog: “žena ga je uništila kao što je žena navela Konstantina da ubije sina Priska” i dodaje: “ugasi se roditeljska toplota s ženskom bestidnošću” (Stara srpska književnost 2001: 253). Camblak aludira na rimskog cara Konstantina koji je ubio sina Priska zbog zavere i to na nagovor svoje žene. Simonida je, dakle, demon koji je ušao u Milutinovov um, grešna, strana žena. Nedostaje joj samo optužnica da se bavila veštičarenjem kao Mara Branković, i deformisala inače dobrog vladara koji se pre “beše načinio pomoćnikom Višnjega i ka Njemu jedino gledaše” (Stara srpska književnost 2001: 252). Milutin, brutalan vladar koji se ženio i razvodio najmanje četiri puta i ratovao protiv rođenog brata ne može se nazvati bogobojažljivom. No, Camblakov postupak je bio standardan s obzirom da su svi Nemanjići (osim Dušana Silnog) bili kanonizovani. bili opraštani. Milutinov sin, Stefan Dečanski, jeste zvanično oslepljen u Ovčem polju i otac mu je, pred kraj svog života, oprostio pobunu. Oslepljivanje je, po svemu sudeći, bilo fiktivno. Dželat je bio potkupljen da, verovatno, oprlji Stefanove kapke i Stefan je, po očevoj smrti, naprasno progledao. Stefan je započeo borbu za presto, ubio pretendenta Konstantina pozivajući se na “slovensko poreklo po majci” a Konstantinovo telo je “prikovano ekserima za drvo, rasečeno na pola” ili je pak “od lobanje napravio pehar kao bugarski hanovi” ( Ćorović 1989: 182). Surovi lik oca bi tako pristajao i sinu. Ostala bi doduše jedna priča sa delom istine u sebi: o princezi koja je kao dete udata za kralja silne neprijateljske zemlje. Nakon analize Maske, Jelisavete, kneginje crnogorske i Kraljeve jeseni nameće se zaključak da žene na vlasti, pogotovo strankinje, predstavljaju razuzdani nemoral (Generalica) ili smetnju (Simonida) ili, u slučaju Jelisavete, opasnost po državni poredak. Naime, ako žena preuzme poziciju predviđenu za muškarca patrijarhalna struktura je direktno ugrožena. Činjenica da državu vodi žena dovodi u pitanje muževnost svih muškaraca koji su primorani da je služe. Njena lepota, zavodljivost, desturktivnost skreću muškarcima misli s bitnih političkih pitanja i izazivaju raskol. Nije reč samo o mizoginiji i patrijarhalnom duhu. Ksenofobija je takođe bitna odrednica kao i strah od uticaja stranih sila koji se javljao svaki put kad bi neki lokalni vladar sklopio brak sa ženom koja nije istog etničkog porekla kao njegovi podanici Jelisaveta jeste očit primer “zla stranog” dok je Generalica, uslovno rečeno, manje zlo, svedeno na salonske zakulisne igre. Simonida, iako je rukovođena ljubavlju prema Stefanu, krši porodične, državne i verske zakone jer želi ono što je zabranjeno - sina svog muža. Pokušavajući da zavede episkopa Danila, Simonida podređuje državna pitanja “pitanjima srca” i, samim tim, dovodi ugled i moć njenog supruga, kralja Milutina i, saimim tim, celog dvora u pitanje. Crnjanski, Jakšić i Bojić imaju jednu dodirnu tačku: žena, strastvena, iracionalna, romantičarski prikazana, predstavlja razaranje poretka, sukob i omrazu i kao takvoj joj nije mesto na vlasti. Literatura: Bojić, Milutin, Izabrane drame, NOLIT, Beograd, 1987 Crnjanski, Miloš, Maska, Prosveta, Beograd, 1966 Ćorović, Vladimir, Istorija Srba, 1-2, BIGZ, Beograd, 1989 Drama između dva rata (priredila: Miočinović, Mirjana) Nolit, Beograd, 1987 Eseji o drami,Beograd, 1974 Istorija srpske književnosti 2- barok, Naučna knjiga/Dosije, Beograd, 1991(priređivač: Pavić, Milorad) Istorija srpske književnosti 3- klasicizam, Naučna knjiga/Dosije, Beograd, 1991 (priređivač: Pavić, Milorad) Jakšić, Đura, Jelisaveta, kneginja crnogorska, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000 Konstantinović, Radomir, Filosofija palanke, Treći program Radio - Beograda, Beograd, 1969 Marjanović, Petar, Jugoslovenski dramski pisci XX veka, Akademija umetnosti u Novom Sadu, 1985 Marjanović, Petar, Mala istorija srpskog pozorišta, Pozorišni muzej Vojvodine, 2005 Marjanović, Petar, Crnjanski i pozorište, Prometej/ Akademija umetnosti Novi Sad, 1995 Marjanović, Petar, Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2009 Marjanović, Petar, Srpski dramski pisci XX stoleća, FDU, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, 2000 Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, Clio, 2007 (priređivač: Ristović, Milan) Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka, Clio, Beograd, 2004 (priredile: Marjanović - Dušanić, Smilja / Popović, Danica) Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba, Clio, Beograd, 2005 (priređivač: Fotić, Aleksandar) Prohaska, Dragutin, Miloš Crnjanski, Maska, Jugoslavenska njiva, Zagreb III/11,1919 Reich, Wilhelm, Masovna psihologija fašizma, Mladost/ BIGZ, Zagreb/Beograd, 1981 Srpska književnost srednjeg veka, Medijski centar Marko, Beograd, 1997 (Izbor: Simić, Svetlana) Stara srpska književnost, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/ Novi Sad, 2001 (Priredila: Tomin, Svetlana) WOMEN IN COMMAND IN SERBIAN DRAMA: ĐURA JAKŠIĆ (“JELISAVETA, KNEGINJA CRNOGORSKA”), MILUTIN BOJIĆ (“KRALJEVA JESEN”) AND MILOŠ CRNJANSKI (“MASKA”) Key words: women, patrirarchy, government, Serbia, drama SUMMARY The essence of my article Women in command in Serbian drama… is a story of multi-layered excommunication and isolation of women in plays “Jelisaveta, kneginja crnogorska” (Jelisaveta, TheDuchess of Montenegrins) by Đura Jakšić, “Kraljeva jesen” (King’s Autumn) by Milutin Bojić and “Maska” (The Mask) buy Miloš Crnjanski. Women in these plays are confined with their ethnical identity, their sex and as members of aristocracy. Jelisaveta (Jelisaveta, TheDuchess of Montenegrins ), Generalica (The Mask) and Simonida (King’s Autumn) represent foreigners and therefore a foreign threat, may it be cultural or political. Their power and influence are defying the patriarchal principles of the community and they are, therefore, punished. This is easy to explain if you look through eyes of patriarchal beholder: woman is dangerous if she is not the faithful wife, “ verna ljuba”, and furthermore if she reigns over you. Beauty, sex appeal and intelligence of these women are more curse than blessing from the nature. I was, for this article, using the sociological- historical- theatre studies approach. Of course, I was also using the parallel analysys of text of plays mentioned. Hence, I demonstrated, using plays of popular Serbian playwrites. It is also important to realize that viewing the women ruling is also bad omen, like woman on a pyrate ship. Of course, in Serbia, approach towards women was changing through the agfes and, Q.E.D., all of three writers mentioned wrote plays placed hundreds of years back in time. The “freshest” is The Mask, placed in 1850 and written after WWI. Nonetheless, this article shows the very roots of prejudice towards women and, also, the sad truth about mysoginy that still xists, lthough in the smaller extent, on Balkans. 2

ŽENE NA VLASTI U SRPSKOJ DRAMI (1734- 1990) Žene su, u patrijarhalnoj sredini, od dolaska Slovena na Balkan pa do početka XX veka smatrane nižim bićima, radnom snagom, ponekad “nemim i nevidljivim stubom porodice”. Docnije su, u Kraljevini Jugoslaviji, uprkos narastajućem sifražetskom pokretu i formiranju Ženske Stranke, žene gurane u stranu. Zlostavljanje i porodično nasilje su bili česti. Iako je ženama u brojnim evropskim i svetskim zemljama bilo priznato pravo glasa posle Prvog svetskog rata, kod nas je zakonski regulisano tek 1945. godine. Sa visokom stopom porodičnog nasilja, Srbija je u prvoj polovini XX veka stajala pri vrhu evropske liste. Seksualnost je, s druge strane, i dalje bila potiskivana, što nije bilo slučajno s obzirom da se smatralo da je seks “ugrožavanje roda, plemena” (Konstantinović 1969: 244/5). Patrijarhalni ideal dominacije je stajao i u stihovima Milana Rakića: “I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela Ko despot stari vladam tobom sada” (Konstantinović 1969: 250). Dakle, dok ne dominirate ženom, potpuno, kao bespomoćnom igračkom, nećete je posedovati ni seksualno. Naslov ovog rada bi trebalo shvatiti uslovno zbog toga što žene kojima se bavim nemaju nominalnu vlast. One nisu suverene gospodarice država u kojima se nalaze ali imaju načina da utiču na društvo oko sebe. Njihova trostruka izdvojenost: polna, nacionalna i klasna, čini ih istovremeno željenim i omraženim. Generalica u Masci Miloša Crnjanskog suvereno vlada svojim salonom. Simonida u Bojićevoj Kraljevoj jeseni upravlja umovima i srcima dvorana kao i supruga kralja Milutina. Slično mesto u emotivno - političkoj hijerarhiji ima Jelisaveta u Jelisaveti, kneginji crnogorskoj Đure Jakšića. Pobrojane žene utiču na dešavanja oko sebe, ali je konačna odluka uvek na muškarcima: Bebeu, kralju Milutinu ili Đurđu Crnojeviću. Na srpskom prestolu su, ne samo na crnogorskom, često vladale žene koje su bile omražene (Simonida i, docnije Dušanova žena Jelena na dvoru Nemanjića, Jelisaveta u Crnoj Gori, Jerina na dvoru Brankovića). Naravno, sve su bile strankinje. No, i žene srpskog porekla nisu prolazile ništa bolje. Spomenuo bih “kučku Vidosavu” koja je uništila junaka Momčila, Maru, ćerku despota Lazara Brankovića i, u novijoj istoriji, Dragu Mašin. Setimo se tvrdnje Grigorija Camblaka da je Stefan Dečanski oslepljen a Radoslav Nemanjić izgubio presto zbog žene. Najpoznatija među “okrunjenim vešticama” je svakako “prokleta Jerina”, vizantijska aristokratkinja Irina Kantakuzin, žena despota Đurđa Brankovića. Njena je želja, po narodnoj pesmi, bila da ceo narod Despotovine podvrgne kuluku e da bi podigli Smederevo, što se uopšte ne uklapa u istorijske podatke. Muž se, zanimljivo, u narodnoj pesmi uopšte ne spominje, kao da je ona vladarka cele zemlje, a despot “papučić”. Đurađ Branković, vešt ratnik i iskusan diplomata, to sigurno nije bio. Dodao bih da Đurađ Crnojević, suprotno ostarelom Milutinu, nije bio ni star ni slabašan i savremenici ga opisuju kao “veoma lepog, visokog, u haljini od zlata po grčkom” (Ćorović 1989: 110). Negativan odnos prema ženama u patrijarhalnoj kulturi ima svoj slikoviti opis u zborniku iz Hilandara iz XV veka gde stoji poslovica koju citira Aleksandra Fostikov u svom radu “Žena- između vrline i greha” “nema glave kao što je glava zmije i nema zla kao što je zlo žene” (Privatni život u srpskim zemljama... 2004: 326). U srednjem veku su se, stoji u radu Fostikove, ženi pripisivali “pričljivost, paganizam, izražavanje seksualnosti i loše vođenje kuće” ( Privatni život u srpskim zemljama... 2004: 326). Grešno je, zapravo, bilo sve što ne vodi začeću, čak i pomisao na sopstvenu ženu. Brutalno ophođenje prema ženi je bilo ozakonjena praksa. U predratnim pamfletima SPC osuđuju se žene koje se oblače “po evropski”, što je podrazumevalo kratke suknje, slobodno ponašaju ili puše. Takve žene su se smatrale za, kako Radina Vučetić, u poglavlju “Žena u gradu” kaže “problematično ženskinje, mišolovke” ( Privatni život kod Srba... 2007: 150). Uzdisali su brojni autori, pa i Nušić u svom Uježu, za “starovremskom Srbijom” u kojoj nije bilo sifražetkinja. Izgled Sve tri spomenute žene - vladarke su izuzetno fizički privlačne, s tim što su mletačka i vizantijska lepotica u svojim dvadesetim, a Generalica je odavno prešla četrdesetu. Jelisaveta ima velike zenice što sugeriše da je reč o osobi slabih nerava. Kostim Na njima su provokativni kostimi: Generalica nosi balsku haljinu koja otkriva sve njene draži, Jelisaveta je u raskošnim mletačkim haljinama, a Simonida nosi zelenu vizantijsku haljinu koja ima veliki izrez na grudima. Jezik Generalica govori muževljevim nemačkim i maternjim itallijanskim. Simonida govori srpski. Jakšić je stavio napomenu da Jelisaveta ne zna srpski jezik. U scenama u kojima Jelisaveta komunicira sa Crnogorcima srpski menja italijanski. Koncepcija lika i karakterizacija Generalica, rimska aristokratkinja, je od salona stvorila svoj mikrokosmos. Njena namera je jasna: u noći pred Pepeljavu sredu 1851. godine (doba kad su građani gledali da se, prvi dan posta pred Uskrs, posipaju u crkvi pepelom, ali su, samim tim, brojni među njima gledali da zgreše što više kad odu na večernje masken - balove), ona želi da zasija među uglednim zvanicama i potvrdi svoju lepotu koja je polako napušta. Ne treba zaboraviti da je ona izmeštena iz još jednog razloga: italijanske države predvođene Pijemontom vode, u to vreme, ratove za ujedinjenje protiv glavnog protivnika - Austrije. Generalica ne govori mnogo o sebi, ali su zato njena dela indikativna tj. Crnjanski primenjuje kod nje implicitno neposrednu tehniku karakterizacije. Ona jeste odomaćena Bečlijka, ali je za nju bolje ako je njen ljubavnik uticajni političar, baron Šaler kojeg jedino zanimaju Austrija i Balkan. Njen ljubavnik je i pukovnik Stratimirović, vođa Srba u Južnoj Ugarskoj 1848. godine. Stratimirović je poslan od strane apsolutističkog kancelara Baha u Lombardiju da guši ustanak naroda koji takođe traži svoje pravo na slobodu kao i srpski narod. Mladi pukovnik je u njenim očima naočit, pravi “srpski hrast” ali, kad se suočava s njegovim gnevom ona ne poriče da “Baron Šaler ume da voli!” (Crnjanski 1966: 35). Bili u pitanju ljubavnička veština ili zaštita, tek Stratimirović ostaje uskraćen za odgovor. Udarajući šamar mladalačkoj sujeti Generalica pokazuje da ume da kontroliše svoju sudbinu. Generalica, u očajničkoj želji da vrati mladost, što je njena jedina težnja u komadu, koketira sa svim muškarcima. U njenom fokusu su mahom Srbi. Ona je odbijena hladnoćom filologa Đure Daničića, a zatim se udvara Korneliju Stankoviću, kompozitoru i, docnije, bolesnom Branku Radičeviću. Njen ukus je jednostavan: “Sve što je mlado do ludila volim!” (Crnjanski 1966: 54). Generalica je toliko grčevita u svojim opsesijama, da ne pušta Radičevića da ode čak ni onda kad joj kaže da ona stari, a da on umire. Rimska aristokratkinja mu oprašta i te teške reči. Fascinirano ga posmatra i kad mu krv izbije na usta. Mladost, čak i ona umiruća, potrebna joj je više od ičeg. Ovakva opsednutost strašću i mladošću služi joj da se i sama, barem na kratko, oseti mladom. U njenim razmišljanjima nema ničeg osim glamura i pompe, ona je teatralna, amoralna i zavodi, kao “nužnu zamenu”, a na zgražavanje gostiju, slugu Žana. Onda, kad je sve ostalo izgubljeno, Generalica pribegava očajničkom triku: krije svoj lik maskom, predstavljajući se lažno za Čezareovu ljubavnicu, Glumicu. Ona je, do tog trenutka, bila koketa i razvratnica, ali barem nije koristila prevaru i praktikovala incest. Njen pad se, samim tim, završava užasnim otkrićem i Bebeovim samoubistvom što je ujedno i kraj komada i njenog dotadašnjeg položaja u društvu. Generalica, naravno, ne predstavlja samo mizoginu viziju raspusne plemićke žene što bi za Crnjanskog bilo suviše jednostavno. Ona jeste na prvi pogled tip posrnule sredovečne zavodnice, ali doživljava transformaciju. Ovo je očito ako uporedimo onu samouverenu koketu na početku komada i očajnu ženu željnu seksa po svaku cenu na kraju komada. Samim tim, njen lik je dinamičan, slojevit, poseduje dubinu, odnosno, razliku između spoljašnjeg, razdraganog, površnog, i unutrašnjeg života lika, anksioznog, isfrustriranog. Ako bismo Generalicu pogledali iz drugog ugla, zaključili bismo da je ona zapravo sve vreme posrednica između kultura. Ona podjednako šarmira predstavnike srednjoevrpske - Austrijance i pripadnike “vizantijskog kruga” - Srbe. S druge strane, ona sama dolazi iz drevnog grada bez čije civilizacije, kulture, nauke ne bi ni bilo obrazovanih i prosvećenih Austrijanaca ili Srba, svejedno. Ukoliko odlučimo da odemo korak dalje, zaključićemo da je ona bahantski raspoložena. Generalica podseća na ženu drevnog patricija koja odlazi krišom do tamnica u kojima su spavali gladijatori i sa njima, iako su sužnji, provodi noć. Gladijatori za rimsku matronu predstavljaju, preki, divlji i varvari, suštinu muževnosti koju njen muž nikad neće posedovati. Takvi “gladijatori” su, samo u građanskom salonu, srpski “varvari” i njen omiljeni “poluvarvarin”, Čezare. Blisko mi je, samim tim, tumačenje Dragutina Prohaske iz 1919. godine da Generalica predstavlja staru Evropu koja je zaljubljena u “mlade” narode. Generalica je stara, nakinđurena Evropa koja pokušava da iscedi lepotu i snagu iz balkanskih naroda i donosi smrt onima koji nisu sigurni pripadaju li zapadnom ili istočnom svetu (Čezare). Stoga ne čudi što je ovo delo, koje ne ide “na prvu loptu”, puno isprekidanih, kratkih razgovora, svo u dramskom stakatu, isprva neshvatljivo, prebrzo, mnogima i pomalo zbrkano čekalo “šest decenija prvo izvođenje” (Marjanović 1995: 58). Sličnog, italijanskog, mletačkog porekla, i, nimalo nevažno, katoličke veroispovesti, je i Jelisaveta. Njen lik je baziran na istorijskoj ličnosti Elizabeti Erico, kćeri mletačkog dužda koja je zaista bila žena kneza Đurđa Crnojevića. S obzirom na već navedene predrasude o “Mlecima”, Jelisaveta nije mogla da ispadne ništa bolja. Njeno “latinsko”, “prevarantsko” poreklo i oholost potiče iz klasnog položaja, ali i neopisive lepote. Izmeštena u daleku, surovu zemlju, ona nariče, u autokomentaru, nad svojom sudbinom i u očajanju se odriče svoje otadžbine: “Ne, to nije moja Venecija Nevesta sjajna mora zelenog” (Jakšić 2000: 26) Svom ocu, iako je ne vidi, poručuje, s balkanskim patosom: “Što me udade Što me prodade?” (Jakšić 2000: 26) Jelisaveti ne pomažu reči glasnika Leonarda da njena nesreća “Venecijancima sreću donosi” (Jakšić 2000: 29). Razlog “mletačke sreće” je jednostavan: iz dinastičkog braka sa Đurđem Crnojevićem će, a za nešto pušaka, baruta i štampariju, nastati čvrsta veza sa ratobornom državicom. Crna Gora će tako sa svojih hiljadu “gorskih lavova” štititi Veneciju od turskog napada, s obzirom da se sultan zakleo da Mletke pretvori u pepeo. Zanimljivo je da je sličan dogovor, povoljan za Mletke, sklopljen i u Maksimu Crnojeviću. Sva sredstva su opravdana zarad cilja. Venecijanska zavodnica s ponosom govori o tome kako se Mleci gnušaju poštenja, savesti, pravičnosti ali istovremeno za svoje zemljake kaže: “Žene ste, svi!” ( Jakšić 2000: 34). Ovo se može protumačiti kao krik očajne žene, ali i kao poruka samog autora koja je veštački nalepljena na njene usne. Patrijarhalna okolina oseća opasnost koja dolazi od Jelisavete. Brat Staniša više puta spominje Đurđu koji je, iako strog i patrijarhalan, zaljubljen u nju, da “ne da na volju” svojoj mladoj supruzi. Spominje se i da se zaboravilo ko nosi pantalone u kući, tačnije: “ona kalpak, a on perišane” (Jakšić 2000: 42). Perišane su ukrasne igle koje su nosile žene dok kalpak pristaje nekom epskom junaku, sa sve “čekrli čelenkom”. Dakle, slušati ženine zahteve, želje, ne samo nerazumne, kakve Jelisaveta ima, znači ništa drugo do potčiniti se i izgubiti muškost. Kneginja je navikla na drugačiji tretman što dodatno povećava omrazu jer očekuje da joj svi ljube ruku, pa i Staniša jer je takav običaj na evropskim dvorovima. Crnogorcima, koji jedino oca i sveštenika ljube u ruku, zahtev za poštovanje evropske etikecije je ništa drugo do emaskulinizacija. Dragulji koje dobija na poklon joj, s druge strane, nisu strani. Ipak, ona se gnuša alema koji joj poklanja Staniša kao deverski dar jer je skinut sa bule skadarskog paše kojeg je ubio. Iako uživa sve moguće pogodnosti na crnogorskom dvoru Jelisaveta, puna mediteranske strasti, traži još i ljubavnika. Nalazi ga u liku kapetana Đuraška, naivnog junaka koji postaje oruđe mletačke politike. Tako on odaje sve vojvode i serdare, u prvom redu Stanišu Crnojevića i Orloviće, koji se odupiru slanju Crnogoraca u Mletke jer ne žele da brane tuđu zemlju umesto svoje. Đuraško nije Jelisavetina ljubav ali joj se dopada. Kneginja smatra da je on varvarin ali ne u toj meri kao drugi Crnogorci. Njena lepota je neprikosnovena. Dive joj se i crnogorske žene pa čak i Staniša, njen najveći protivnik, primećuje da je krasi “rubin usnica” (Jakšić 2000: 57). Mada, rukovodeći se verovanjem da je ne samo oteto već i lepo prokleto, sledi da je Jelisaveta prokleta Latinka i da je njena lepota “ko u medu nesnosna žaoka” ( Jakšić 2000: 89). To je žena koja “očima može da ubije”, privlačna i zastrašujuća. Lik Jelisavete Erico se, iz gore navedenog, može shvatiti kao tip fatalne zavodnice i razmažene lepotice. Ona, usred političkih previranja, uništava sve čega se dotakne dok je na kraju njeni postupci ne odvedu u ludilo. No, istorija govori nešto sasvim drugo: Đurađ Crnojević jeste ostavio vlast Stevanu Crnojeviću. Staniša, koji je preuzeo islam, zavladao je tek 1514. godine. Crna Gora potpuno gubi nezavisnost 1499. godine, bez otpora. Zanimljivo je da je Jelisaveta Erico, koja je, ako je suditi po u istorijskim knjigama, dosta doprinela razdoru među Crnojevićima (Ćorović 1989: 110) bila voljena od muža kojeg je ostavila. Đurađ Crnojević je prošao tegoban i prevrtljiv put, od Venecije gde je predvodio odred plaćenika do imanja u Anadoliji, poklona turskog cara na kojem je i umro. Jelisaveta je , suprotno običajnom pravu, nasledila njegovo imanje. Njegov testament i, ujedno, ljubavno pismo svojoj ženi, tako netipičan za to doba glasi: “ ...sjećajući se ljubavi kojom smo se voljeli, i čuvanja vlastite časti, bilo kad sam bio na putu, bilo kad sam se nalazio kod nje. Drugo ne pišem, samo da te Bog sačuva sa dječicom, draga ženo. U tvoju korist, Izabeto, ponavljam, odričem se svih svojih posjeda u cjelini poslije moje smrti” (Stara srpska književnost 2001: 366). Jelisaveta u komadu je oličenje putene, političke, civilizacijske, kulturne, moralne pretnje. Njeni planovi deformišu državu, pleme i sve oko nje. Ona unosi haos u crnogorske redove, proteruje starog Orlovića, simbol časti i junaštva. Kneginja okreće braću jedne protiv drugih. Mnogi zbog toga iz inata prelaze u islam. Jelisaveta izaziva građanski rat koji dovodi tursku vojsku na granicu. Crna Gora gubi vladara koji s njom, poludelom, napušta zemlju. Kći mletačkog dužda na ne okleva da naizmenično preti, šarmira, ubeđuje. Čini se da je napisana kao potpuno definisan, pravolinijski lik. No, postavlja se pitanje njenog motiva. Ona se, na početku komada, nalazi u nemogućoj situaciji i čini sve što se od nje očekuje, iako iz toga nema nikakve koristi. Njena otadžbina će možda biti spašena, ali je ona nikad neće videti niti dobiti neko priznanje. Njen muž je, sve i da mu otkrije mletačke namere, neće drugačije gledati. Ljubavnik joj je jedina uteha, ali je i on samo jedan od njenih piona. Tako, kad se Đuraško vrati ne ubivši Orlovićevog sina, ona ga odgurne i kaže: “On i dalje živi!” ( Jakšić 2000: 189). Usamljena je, izneverena od svih. U njenom srcu nema mesta za druge. Velika je misterija da li Jelisaveta voli sebe ili samo svoj fizički izgled. Uzmimo Jelisavetu kao potpuno pragmatičnu manipulantkinju. Ona nema interesa da pomogne bilo kome, a ni načina da pomogne sebi. Zašto onda čini to što čini? Ona je psihološki teško objašnjiva i odbranjiva, manipulativna i mizantropkinja, ali bez nekog opipljivog ličnog interesa. Lik Jelisavete pripada tradiciji zrelog romantizma. Ona predstavlja “la belle dame sans merci” Kitsa koji ženu izjednačava sa snom i smrću. To je novina koju uvodi Jakšić; on, štaviše, spaja dva romantičarska apsoluta: ženu i politiku. Jelisaveta je potpuni antipod patrijarhalnom tipu žene, samovoljna, senzualna pretnja zajednici. Na kraju komada, ona se od simbola spušta do ličnosti i, shodno tome, poludi. Kneginja ne teži ni tome da Đuraška postavi za marionetskog vladara već ispunjava mletačka naređenja od reči do reči iako rizikuje a nagrade neće biti. Ona je prevrtljiva, dakle, po nekoj svojoj fiktivnoj “ženskoj prirodi” i, kao takva, u službi najprevrtljivije države - Mletačke. Sazdana po uzoru na Lejdi Makbet, ona je oličenje svega manipulativnog. Jelisaveta ima demonsku snagu koja je toliko snažna da joj Đuraško, i pored toga što je svestan da ona manipuliše njim i tera ga u propast, ne može odoleti i on odlazi da uništava svoje saplemenike s rečima: “Ja u mrak odoh... zbogom svetlosti!” ( Jakšić 1987 : 204) Jelisaveta pokazuje svoju slabost tek na kraju komada. Manipulisati ljudima je jedno ali suočiti se s ratom i krvoprolićem nešto sasvim drugo. Ludilo Jelisavetino je zanimljivo prikazano, kao kombinacija Ofelijinog i Lejdi Makbet. Ona hoda, kako se turska vojska približava, hladnim kamenim zdanjem u dugoj noćnoj haljini. Muče je demoni, strahovi, priviđenja. Cetinjski dvor se pretvara u grobnicu, a plemići u avetinje. Iako podmukla i manipulativna, ona nije Amazonka. Sklona je spletkama koje se realizuju daleko od njenih očiju, na sigurnoj udaljenosti. Samim tim, ona ne može da gleda nasilje i pretvara ga u nešto što ono nije. Za razliku od Lejdi Makbet koja, pritisnuta savešću, vidi na rukama krv koju ne može oprati, Jelisaveta potpuno potiskuje svoju savest i svoju krivicu pretvara u ukras. Tako je Đuraško sav u krvi a ona to ne primećuje i ubeđuje sebe da njen ljubavnik nosi jako lepu crvenu košulju. Jelisavetu tako uništavaju užasi koje je sama napravila. Istini za volju, Jelisaveta nije samo “slabo žensko”. Ona je otelotvorenje mletačke politike “Serenissime” kao takve, prebogate i bezobzirne, lepe i zavodljive, kojoj “ne priliči hladna ozbilja”. Venecija je okrivljena za kraj crnogorske državnosti koja je, po autoru, u sledećih dva veka simbolično tinjala oličena u lokalnoj crkvi. “Latinka” jeste “đavolica” (Jakšić 2000: 114) kao što su u očima Crnogoraca Latini “pusti đavoli”, ali ona nema snagu da podigne sečivo. Mnoge stvari koje se odvijaju su suprotne njenim planovima i ona ih odobrava. Tako Đurađ, na svoju ruku, proteruje protivnike politike saradnje s Mlecima. Jelisaveta ne želi da bilo ko bude proteran, samo da hiljadu ratnika ode u Mletke. Ipak, ona se, uvučena u kolo sopstvenih planova, ne može izvući. Gorštačku hrabrost ne može skršiti niko osim nesloge i infiltrirane, inoverne, katoličke opasnosti u lepom pakovanju koje predstavlja žena zamamnog izgleda i dijaboličkog uma. Njeno delovanje na crnogorskom dvoru predstavlja slom patrijarhalnog sistema i rušenje epskih etičkih modela. Strah od dominantne žene je toliki da je za deo vlastele manje zlo da se poturče i unište državu. Jelisaveta je, s jedne strane, tip manipulativne zavodnice koju uništava njena slaba “ženska priroda” nenaviknuta na nasilje. U Jelisaveti postoji i nešto neobjašnjivo, ludo, što tera i druge da polude za njom. Tako Đuraško, ranjen, u krvi, pred ludom ljubavnicom i dalje ostaje opčinjen Jelisavetom i prati je u stopu. Upravo nelogičnosti koje sam naveo, manjak realnih motiva, čine Jelisavetu enigmatičnim karakterom sa transpsihološkom koncepcijom. Priroda njenog ludila nije jednostavna i ne može se objasniti šokom zbog ratnih strahota. U njenom delovanju, stavu prema životu, postoji nešto što teži destrukciji kao takvoj, možda i uništenju svega što predstavlja njoj znani svet. Na, po mišljenju stranaca, divljačnom srpskom dvoru u Paunima, 1314. godine živi Simonida. Ona je kći vizantijskog cara, u zemlji koja je “poprište večnog Bizanta i Rima “ (Bojić 1987: 33), prikazana u atmosferi “dvorske i erotske intrige” (Bojić 1987: 23). Ova junakinja “dramata u jednom činu” je u ranim dvadesetim. Autor je eksplicitnom autorskom tehnikom karakterizacije opisuje kao visoku, bele puti, na licu joj je “patnički izraz rane zrelosti. Tip grčki. Kosa kao vatra. Zelene oči sa velikim zenicama” (Bojić 1987: 23). Simonidine zenice za razliku od Jelisavetinih, predstavljaju strast, a ne pritajeno ludilo. Simonidina lepota, doduše, deluje više keltski no grčki. U nju su zaljubljeni svi, od slugu, paževa do crkvenih velikodostojnika, pa i samog Danila, igumana Hilandara. Čak ni ovaj ledeni cinik, verni Milutinov pomoćnik, ne može da odoli njenim dražima. Simonida je od drugog kova u odnosu na Jelisavetu. Ona je već sa pet godina udata za Milutina, kralja kojem popuštaju odlučnost i snaga, jer je već duboko ušao u svoju “jesen”. Država mu jeste moćna i velika, ali on tako malo liči na nju. No, i ta moć je varljiva. Turska se pojavljuje kao nova sila i srpski vitezovi, na čelu sa velikim vojvodom Novakom Grebostrekom, već su odneli svoje prve pobede nad zavojevačima koji drobe Vizantiju. Istorijski gledano, ovi uspesi su bili prolaznog karaktera. Dvor je pun stranaca: Mađara, Vizantinaca, katoličkih kaluđera “franciškanaca”. Svako predstavlja interese svoje države koji su, svi odreda, suprotstavljeni interesima Srbije. Milutin je gluv na preklinjanje vlastele, pa i Teodore Smiljac, Tatarke, supruge njegovog sina Stefana (koji se u Zeti odmetnuo od oca i leži okovan u Skoplju), da ga poštedi kazne oslepljivanjem. Milutin je, i to treba napomenuti, već vodio mučne ratove protiv svog brata Dragutina. Severni deo Srbije je postao posebna država pod mađarskim protektoratom. Milutin mora da bude nepopustljiv ako želi da sačuva jedinstvo države. Razlog je i u dokazivanju da “stari lav” još ima zube. Milutin je pritom i pod pritiskom svog “kancelara” igumana Danila. Srpska kraljica, nekadašnja vizantijska princeza, sa svojom imperijalnom, ali putenom lepotom i, parafrazirao bih Krležu, “viškom fosfora u očima”, je jedina koja može da oslobodi mladog kraljevića njegove nesrećne sudbine. Simonida voli Stefana i spremna je da sve učini da bi ga spasila. Ona je svesna svoje lepote i uticaja. Daleko je od ponizne, zaglupljene žene kakvu propagira patrijarhalno društvo. Njeno izražavanje je, čak i kad govori o bludu, poetsko i skladno. Ona poseduje masku natrpirodne lepote i gracioznosti, iza koje se krije zaljubljena žena. Samim tim njen lik poseduje dubinu. Ovaj očajnički poduhvat, s obzirom da Stefanova žena sa dvoje dece na rukama nije uspela u tome, ima kao svoju metu najtvrdokornijeg, najprevejanijeg podanika kralja Milutina - igumana Danila. Iguman je visok, snažan, plećat, u “najboljim godinama” i, iako je u srednjim četrdesetim deluje kao da ima deset godina manje. Njegovo držanje pre pristaje nekom hajduku ili raskalašnom vitezu nego monahu. Pritom je Danilo i bogat, obrazovan, pisac, rođeni diplomata. Ni vojevanje mu nije strano - uspeo je da odbrani Hilandar od “Katalunske kompanije”, španskih vitezova - odmetnika. Danilo živi u raskoši neprimerenoj monahu - u velikoj kući sa čvrstim, visokim zidinama, pravom minijaturnom dvorcu. Ovo je i istoriografija potvrdila - igumanovo boravište na Hilandaru odgovara ovoj slici. Vino i žene mu nisu strani i naložnice ga redovno posećuju. Priče kruže, ali dokaza čvrstih nema, tako da vrline i dalje ostaju javne, a poroci tajni. Ako bi posmatrali po fizičkoj privlačnosti čini se da bi, na prvi pogled, Simonida iz brojnih razloga izabrala Danila za ljubavnika, ali to nije tako. Njena ljubav, Stefan, je slika svega onoga što je njen muž nekada bio - privlačan, muževan, omiljen, ali istovremeno ima u sebi i nešto rafiniranosti koja ne pripada svetu srpskog dvora baš kao što je to “nešto” Jelisaveta našla u Đurašku. No, Stefan nije eteričan, idealizovan mladić i njena želja je vrlo putena: “usta su mu slična čarobnome voću. Hoću da ih pijem” (Bojić 1987: 61), “daj mi da tonem u te oči” (Bojić 1987: 63). Ne treba zaboraviti da njenu strast i idealizovanje Stefana pojačava i to što, po svemu sudeći, ili nikad nije bila sa muškarcem ili joj je on bio jedini ljubavnik. Konstantin, Milutinov sin, zaljubljen u nju, ponosan na svoje grčko poreklo (izuzet iz detaljnije analize zbog male epizode) shvata da u Simonidinom bračnom životu nešto nije “po pravilima” i kaže: “Ta za sinove kralj te uze!” (Bojić 1987: 60). Njegove reči su verovatno tačne, jer brak, po svemu sudeći, nije konzumiran. Za svoja nedra na jednom mestu Simonida kaže: “ni prezreli kralj ih još nije takao” ( Bojić 1987: 67). U istoriji stvari stoje sasvim drugačije: Simonida je sa pet godina, 1299. godine, ušla u brak sa Milutinom. Ovo je bio očajnički potez vizantijske krune u težnji da se zaustave uspešni pohodi srpske vojske prema današnjem severu Grčke. Dakle, imala je par godina manje nego u komadu. Nema dokaza da je bila u vezi sa Stefanom ili gajila bilo kakva osećanja prema njemu. Zanimljivo je da je Simonida 1317. godine pobegla od Milutina. Zamonašila se ne bi li izbegla bračne veze. Brat Konstantin je, izmoždenu, oteo iz manastira i vratio na srpski dvor (Ćorović 1989: 178). Simonida se, po Milutinovoj smrti, vratila u Grčku i umrla u manastiru Svetog Andreja. Sa Milutinom nije imala dece. Postoje nagađanja da je to bilo zbog starosti kralja, njene neplodnosti ili, čak, kršenja dogovora o “konzumaciji braka”, tj. Milutinovog silovanja maloletne Simonide. Šta god da je od ovih pretpostavki tačno sigurno je jedno: Simonida nije bila srećna na srpskom dvoru. Da li su tome razlog bili “mrski skoti” , “Srbi masnih vlasi i crvena vrata” (Bojić 1987: 62) kojima se “pod čizmama novim opanci vide” ( Bojić 1987: 43)? U komadu je akcenat stavljen na ljubav koja ne zna za stid i ona otvoreno kaže Danilu kako bi se odrekla krune za poljubac. Zaljubljenost ipak ne ometa Simonidu u njenim namerama - ona pragmatično nudi povlastice i blaga. Simonida konsterniranom Danilu nudi mesto episkopa, arhiepiskopa, a zna i da mu preti. Kao odgovor dobija: “Jedna je vera, moć je njojzi ime Jedan Bog je samo - država se zove” (Bojić 1987: 66) Ali, na spominanje njenih čari u Danilu se “javlja čovek, mužjak”. Ona nudi sebe, direktno, bez oklevanja: “Na, ljubi i siši” (Bojić 1987: 67). Da bi zasladila ponudu tvrdi da je dobra ljubavnica: “u ložnici mojoj greh bije u strune” (Bojić 1987: 68) i njen poziv se pretvara u vapaj: “za leš prikovana dok mi nedra pupe!” (Bojić 1987: 72). Simonida tako kaže da će njena mladost, bez ljubavnika, uludo proći. Spremna je da Danilu služi “ciparskoga vina” i da mu se podaje “do rođaja dana” tj. da provedu noć zajedno. Ona to radi u očajanju, jer je njeno telo posednje što može da ponudi. Transformiše se iz sigurne, inteligentne princeze u slomljenu osobu koja još jedino može da ponudi sebe. Danilo odbija njen predlog u ime državnih ciljeva. Kao predstavnica emotivnog, putenog principa, Simonida kaže: “Ja ne želim večnost - ja sam samo žena” (Bojić 1987: 72). Danilo se, suzdržavajući se od onog što stvarno želi, pravdajući da “država to traži”. Ovaj moćnik se ponaša kao Reichov malograđanin kod kojeg seksualno potiskivanje dovodi do “nastajanja grčevitih osjećajnih predstava o časti, obavezi, hrabrosti i samosavladavanju” (Reich 1981: 64). Milutin zatiče Danila i Simonidu i pravi se da ne primećuje šta se između njih događa. Razlog je jednostavan: ne želi da se, star i ugrožen sa svih strana, sukobi sa svojom desnom rukom. Odluka se neće menjati: Stefan će biti oslepljen. Simonida nije tipična predstavnica razvrata i intrige. Njena politika je naivna i u startu nema šansu da se realizuje. Jedino što na kraju ima da ponudi je ona sama. Njena usamljenost je najveća u odnosu na druge dve “žene na vlasti”. Nema snažnog saveznika, ljubavnika, paževi je milo gledaju, ali je to izvan njenog vidokruga. Porodica iz koje potiče je drži na distanci i zanimaju je samo sopstveni interesi. Zanimljiv je i sam izbor teme. Bojić se nije okrenuo velikim epovima i junačkim delima već svetu dvorskih zavera, naličju epa. Više ne postoji svet romantičarskih istorijskih drama. Srpski dvor na pozornici je onakav kakav je i van pozornice - bez morala, rukovođen ličnim interesima. U takvom svetu sve što je lepo i čisto mora biti zaprljano ili uništeno. Samim tim i Simonida. U vizantijskoj princezi postoji naglašena odbojnost prema sredini u kojoj se nalazi. Ovaj deo Simonidine ličnosti je naročito podvučen jer, bez obzira na to što je, na prvi pogled, u pravu, ona je odlučila da se meša u državnu politiku. Arogantna je, sigurna u svoju lepotu, potencijalna (ili već jeste) preljubnica koja se meša u “muške poslove”. Stoga njene želje i planovi moraju biti kažnjeni, a država “vraćena u normalu”. Simonidu njena sredina tretira kao iskušenje koje se, mada ne zlobno i krvožedno kao Jelisaveta, nudi “srpskom rodu” oličenom u plemstvu i Crkvi. Autor nije opravdavao Simonidine postupke samom činjenicom da je predstavio kao potencijalnu preljubnicu, ali joj je dao ljudsku dimenziju koja nadilazi stereotipe. Njeno vizantijsko poreklo nije toliko bitno koliko njena težnja da bude zajedno s onim kojeg voli. Simonida, s druge strane, ima kvalitete i predstavlja dinamičan lik, prefinjenu, osećajnu, inteligentnu, slojevitu individuu. Simonida u drami je, ipak, suprotstavljena onoj iz stare srpske književnosti. Po Grigoriju Camblaku, Simonida je bila uzrok oslepljenja Stefana Dečanskog: “žena ga je uništila kao što je žena navela Konstantina da ubije sina Priska” i dodaje: “ugasi se roditeljska toplota s ženskom bestidnošću” (Stara srpska književnost 2001: 253). Camblak aludira na rimskog cara Konstantina koji je ubio sina Priska zbog zavere i to na nagovor svoje žene. Simonida je, dakle, demon koji je ušao u Milutinovov um, grešna, strana žena. Nedostaje joj samo optužnica da se bavila veštičarenjem kao Mara Branković, i deformisala inače dobrog vladara koji se pre “beše načinio pomoćnikom Višnjega i ka Njemu jedino gledaše” ( Stara srpska književnost 2001: 252). O bogobojažljivom Milutinu, brutalnom vladaru koji se ženio i razvodio najmanje četiri puta i ratovao protiv rođenog brata nema ni govora. No, Camblakov postupak je bio standardan s obzirom da su svi Nemanjići (osim Dušana Silnog) bili sveci. Mali kuriozitet: Dušan Silni nije kanonizovan za sveca ali ne zbog toga što je naredio da se njegov otac Stefan Dečanski ubije. Patricid je, ne samo u Srbiji, bio uobičajena praksa u unutardinastičkim borbama. Razlog je bio u tome što je, bežeći od kuge, poveo svoju suprugu na Svetu Goru gde je zabranjeno da kroči žena. Pretpostavlja se da je ovaj, za srednji vek šokantan gest, počinjen iz ljubavi i brige prema svojoj ženi, doveo Dušana u veliki sukob s Crkvom. Stoga je Dušan izostavljen sa spiska svetaca kojima su svi zločini bili opraštani. Bojićeva drama bi, da je odigran i njen istorijski, drugi deo, bila zaista sušta suprotnost tragičkom tonu Kraljeve jeseni. Naime, Stefan Dečanski jeste zvanično oslepljen u Ovčem polju i otac mu je, pred kraj svog života, oprostio pobunu. Oslepljivanje je, po svemu sudeći, bilo fiktivno. Dželat je bio potkupljen da, verovatno, oprlji Stefanove kapke i Stefan je, po očevoj smrti, naprasno progledao. Stefan je započeo borbu za presto, ubio pretendenta Konstantina pozivajući se na “slovensko poreklo po majci” a Konstantinovo telo je “prikovano ekserima za drvo, rasečeno na pola” ili je pak “od lobanje napravio pehar kao bugarski hanovi” ( Ćorović 1989: 182). Surovi lik oca bi tako pristajao i sinu. Ostala bi doduše jedna priča sa delom istine u sebi: o usamljenoj princezi koja je kao dete udata za kralja silne neprijateljske zemlje. ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ Analizirane drame: “Jelisaveta, kneginja crnogorska” Đura Jakšić “Kraljeva jesen” Milutin Bojić “Maska” Miloš Crnjanski Izvori: Bojić, Milutin, Izabrane drame, NOLIT, Beograd, 1987 Crnjanski, Miloš, Maska, Prosveta, Beograd, 1966 Jakšić, Đura, Jelisaveta, kneginja crnogorska, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000 Literatura: Ćorović, Vladimir, Istorija Srba, 1-2, BIGZ, Beograd, 1989 Istorija srpske književnosti 2- barok, Naučna knjiga/Dosije, Beograd, 1991(priređivač: Pavić, Milorad) Istorija srpske književnosti 3- klasicizam, Naučna knjiga/Dosije, Beograd, 1991 (priređivač: Pavić, Milorad) Konstantinović, Radomir, Filosofija palanke, Treći program Radio - Beograda, Beograd, 1969 Marjanović, Petar, Jugoslovenski dramski pisci XX veka, Akademija umetnosti u Novom Sadu, 1985 Marjanović, Petar, Mala istorija srpskog pozorišta, Pozorišni muzej Vojvodine, 2005 Marjanović, Petar, Crnjanski i pozorište, Prometej/ Akademija umetnosti Novi Sad, 1995 Marjanović, Petar, Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2009 Marjanović, Petar, Srpski dramski pisci XX stoleća, FDU, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, 2000 Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, Clio, 2007 (priređivač: Ristović, Milan) Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka , Clio, Beograd, 2004 (priredile: Marjanović - Dušanić, Smilja / Popović, Danica) Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba, Clio, Beograd, 2005 (priređivač: Fotić, Aleksandar) Reich, Wilhelm, Masovna psihologija fašizma, Mladost/ BIGZ, Zagreb/Beograd, 1981 Srpska književnost srednjeg veka, Medijski centar Marko, Beograd, 1997 (Izbor: Simić, Svetlana) Stara srpska književnost, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/ Novi Sad, 2001 (Priredila: Tomin, Svetlana) 1