Aleksandar Novakovic

Opus slavnog američkog pisca Kurta Vonegata (Kurt Vonnegut) (1922-2007) iako brojkama i kvalitetom impresivan i žanrovski i stilski svestran (antiutopijski Mehanički pianino, realistički Majka Noć, naučnofantastična Klanica pet, satirična Zatvorska ptičica da navedemo samo neke od romana a valja napomenuti da je Vonegat bio i autor većine ilustracija svojih knjiga, esejista, slikar i pesnik) uglavnom nije nailazio na naročito dobar odjek kod publike u pozorišnoj ili filmskoj formi. Ovo je neobično s obzirom na to da je Vonegat jedan od najuticajnijih američkih pisaca dvadesetog veka i drugi od dvojice najvećih američkih satiričara. Prvak američke satire je Mark Tven s kojim je Vonegat delio mnogo sličnosti po, načinu života i životnoj sudbini (čak i fizionomiji) ali ne i po pitanju javne sudbine dramatizacija i adaptacija. Razlog za to nije samo u dramaturzima i rediteljima koji su imali problem da se izbore sa specifičnim stilom za koji čak postoji izraz vonnegatesque (lansiran u filmu Dnevnik Bridžet Džons) čije su karakteristike nagli vremenski skokovi, flešbekovi, flešforvardi i "nešto između njih" (naročito u vremenskim putešestvijima glavnog junaka Klanice pet, Bilija Pilgrima) kao i specifičnom naracijom koja nam, na primer, objašnjava značenje već postojećih stvari kao da smo vanzemaljci koji prvi put dolaze na Zemlju (Doručak šampiona) ili predstavlja izazov za sve, od glumaca do izrađivača maski i kostima da bi stvorili bića koja su spoj ljudi, foka i pingvina (Galapagos) već i u činjenici da je Vonegat iza sebe ostavio svega nekoliko drama tj. da je pre svega pisao romane i pripovetke i u tome bio najuspešniji. VONEGAT NA FILMU No, neka Vonegatova dela su, ako ništa drugo, navela reditelje i scenariste da iskušaju granice svojih mogućnosti. Dug spisak od tridesetak filmskih i televizijskih ostvarenja inspirisanih Vonegatovim delima se stalno dopunjuje na stranici www.imdb.com a u javnosti postoje i nagađanja da li će meksički reditelj Giljermo del Toro režirati seriju po romanu Kolevka za macu (kod nas takođe poznat kao Svračije noge mada bi najbolji naslov bio Kolariću-Paniću, prim.aut.) te ko je misteriozni Veliki Demijurg koji stoji iza ekranizacije Plavobradog a čija se premijera očekuje 2019. godine. Vonegatov "debi" u filmskom i tv-svetu (ako izuzmemo tv-dramu Put ispred nas, snimljenu 1954. godine) je bio veoma uspešan: Džordž Roj Hil (Žaoka) je, na krilima uspeha Klanice pet iz 1969. godine, antiratnog romana

Пише: Александар Новаковић Сукоб националних идентитета у српском филму 1992-2017 У филму Боре Драшковића, Вуковар, једна прича, првом у корпусу оних који се баве сукобом националних идентитета, постоји велики број фактографских грешака које су превелике да би биле случајне. Прва је укорењена у самом језику. Вуковарски Срби се разликују од Хрвата јер не говоре ијекавски већ штокавски (?!) тј.не користе локални акценат а инфинитив у реченици им је потпуно стран што је чудно с обзиром да се хрватски Срби не разликују по говору од својих хрватских суседа. Штавише, ако је веровати овом филму, код Срба не постоје политичке партије с националним предзнаком а камоли националисти. На протесту на почетку филма, који се одвија паралелно с митингом Туђманове Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), Срби носе заставе СФРЈ и СР Србије. Њих одређују не толико језик, не порекло, класа (они су, као и Хрвати, припадници средње грађанске класе) или обичаји колико мржња комшија Хрвата одређује као "друге" што подсећа на тензије између католика и протестаната у Северној Ирској. Ваља напоменути да је "Југославија била изграђена на два концепта: федерација нација и зајединичко културно-историјско искуство" (Смит, 2010: 228/ 229) те да су, са распадањем федерације и порицањем заједничког културно-историјског искуства на површину избиле етничке омразе. Српски национални идентитет се буди као одговор на хрватски али се не спомиње ниједан његов елемент а Срби који учествују у борбама то раде да би сачували своје породице и домове. Штавише, јединице ЈНА (ни речи о српским парамилитарцима) су мултиетничке, састављене од Срба, Бошњака, Македонаца као и Хрвата који их вероломно напуштају. До сукоба два народа долази, по редитељу, искључиво због хрватске националистичке хистерије те избацивања Срба из Устава хрватске као конститутивног народа а љубавна прича Србина Томе и Хрватице Ане, младих интелектуалаца, приказаних шаблонски романтично, бачених у вихор рата је, у суштини, у сенци ових збивања која им уништавају град, брак и остављају ожиљке

УВОД У српском послератном филму приметно је, као и у југословенском филму генерално, слабо присуство историјског "филма епохе". Да се неко бавио српском историјом само преко поратног филма открио би да, поред тзв. НОБ (Народноослободилачке борбе) (19451-1945) други периоди у нашој, близу хиљаду и пет стотина година дугој историји, као да нису ни постојали. Заиста, све остало би се свело на неколико филмова о политичарима Србије с почетка 20.века-(пример Снови, живот, смрт Филипа Филиповића (1980) Милош Радивојевић), један једини спектакл посвећен Првом светском рату-Марш на Дрину (1964) Жика Митровић, један занимљиви источно-србијански вестерн смештен у време непосредно после првог светског рата Хајдук (1980) Александар Петковић, спектакл који није испунио очекивања (Сеобе (1989) Александар Петровић) и неколико остварења посвећених устанцима против Турака (Песма са Кумбаре (1955) Радош Новаковић, Карађорђева смрт (1983) Ђорђе Кадијевић). Што се српског средњовековља тиче, ситуација је ту , може се рећи, чак и гора. На прсте једне руке се могу набројати остварења кој описују овај замашан период наше историје иако је он бременит занимљивим темама: сеоба на Балкан, време првих, паганских кнезова (иначе у школама слабо изучаван период историје), сукоби са локалним силама-Византијом, Бугарском и доцније Угарском, христијанизација Срба и њихово укључивање у породицу цивилизованих европских народа, феудализација, формирање државе Немањића, верски конфликти православних и богумила, династичке борбе, успон Душановог Царства, битке на Марици и Косову, деспотовина Стефана Лазаревића, зидање Смедерева, пад под Турке, наведимо само неке од њих. Инспиративно би за наше филмаџије било и сведочанство Михајла из Островице који је у последњим данима деспотовине 1454. године одведен у турско робље и постао елитни војник а доцније пребег на пољски двор-"Дневник једног јањичара". Тема је дакле, много а о разлозима њиховог "необрађивања" постоји неколико логичних објашњења. Једно лежи у самој чињеници да су, у некадашњој СФРЈ, главна средства одвајана за партизанске спектакле и домаће комедије те да много PAGE 21

Немачке државе (уједињене од 1871. године) и Срби нису имали много контаката током средњег века ако изузмемо крсташке походе, неколико немачких витезова-плаћеника у служби српских владара и посету Фридриха Барбаросе Нишу. Издвојио бих, као пример спорадичних опсервација немачких интелектуалаца, а у вези са тадашњим приликама на Балкану, Кантову мисао: "Нације европске Турске никад нису имале нити ће имати услове да стекну неки одређени национални карактер" (Цвијић/Андрић, 1988: 192). Немачко интересовање за Србију расте по уједињењу под кајзером Вилхелмом и с развијањем империјалних тежњи чије су нам последице добро знане. Односи са Аустријом су били много интензивнији, и политички и културни, нарочито после пропасти Деспотовине 1459. Године. Односи Срба и Аустрије су били савезнички, како убројним ратовима против Турске тако и у гушењу устанка у Мађарској 1848. године. Но, по устанку и изневеравању обећања за стварање Војводине као посебне аутономне јединице, Срби у Аустро-Угарској као и у Србији развијају непријатељски став према Аустрији. "Швабе" тј. Аустријанци су сматрани за способне, методичне, радне, али и хладне, манипулативне иноверце који желе да униште Србе колико и Турци. Разлика је била једино у томе што су били "суптилнији" од њих. Због заједничког језика Аустријанаца и Немаца као и историја које су се много пута преплитале, али и због одсуства неке јасне динстинкције у очима српских писаца између ова два народа, као и малог спомињања Аустријанаца, овај рад је посвећен Немцима и Аустријанцима. Језик Кроз језик салонског света Маске Црњанског се провлаче реченице на немачком. Тако је и у Небеском одреду док српски "мења" немачки у Команданту Сајлеру. Физички изглед

Александар З. Новаковић (Београд, Нова академија) alnov75@yahoo.com  Апстракт: Распад СФРЈ је актуелна и изазовна тема како за историчаре тако и за истраживаче који се баве домаћом кинематографијом. Фокус овог рада је био пре свега на брзим, драматичним променама које су крајем прошлог века, као пследица политичких, друштвених и економских проодица настале у породици "као основној ћелији друштва". Мој приступ анализи је је био свеобухватан: драматуршки али и историчарски, психолошки и социолошки. Анализирајући проодицу Крањц, посветио сам посебну пажњу, поред сагледавања сваког од филмских јунака као посебне, заокружене индивидуе, и стереотипима веѕаним за нације и професије јер су они у Држави мртвих присутни мање као део карактеризације а у већој мери као одреднице које се користе за описивање "другог" или личног дистанцирања од позиције "другог" коју доживљавају као нежељену, наметнуту. Не треба заборавити ни корен сукоба у бившој СФРЈ, набујалу ксенофобију и национализам који смештају актере у одређене оквире или служе томе да они, који нису део националне матрице, буду избачени из друштва. Кључне речи: југословенска кинематографија, Живојин Павловић, Динко Туцаковић, Синиша Ковачевић, СФРЈ, Словенија, идентитет, стереотип, ЈНА, рат У свом раду Идентитет, идеологија и филм Јукари Ито тврди: "Идентитет је заснован на супротности између себе и другог. Идентитет се често ствара на такозваној игри разлика. Да би развио свој сопствени идентитет свако мора да нађе своје и да класификује друге" (Ito, 2015: 8) Држава мртвих (Живојин Павловић /Динкo Туцаковић, 1998) , снимљена по сценарију Синише Ковачевића и Живојина Павловића, приказује рат идентитета у оквиру породице која је симбол југословенства и пароле од Вардара до Триглава. Јанез Крањц, подофицир ЈНА, тридесет година чека да коначно дође у Словенију из које потиче да би убрзо морао да је напусти због рата 1991. године. Гледано по

Apstrakt: U ovom radu je prikazana pozicija radničke klase u tri filma Živojina Pavlovića: Kad budem mrtav i beo (1967), Zadah tela (1983) i Na putu za Katangu (1987). Cilj ovog istraživanja je bio da sagledam navedene filmove iz ugla filmskog kritičara ali i iz sociološko-istorijske perspektive s obzirom da je društveno-politički kontekst neodvojiv od Pavlovićevog opusa. Akcenat će, svakako, biti na filmskom s obzirom na to da je reč o delima visoke umentičke vrednosti a ne o jednodimenzionalnom "agitpropu" iza kojeg stoji određeni, jasno isprofilisani politički program. Pavlovićeva kritika nedostataka jugoslovenskog socijalističkog društva se u analiziranim filmovima prelama kroz više nivoa: politički, ekonomski i društveni. Srž Pavlovićeve kritike nije u pozivanju na promenu društvenog uređenja nego, pre svega, u ukazivanju na mane SFRJ i devijacije koje su društvene i ekonomske nejednakosti izazivale tj. o protivrečnostima samog sistema. Pripadnici radničke klase, koji vode teške, proleterske živote, nisu prikazani na stereotipan način već realistično, sa vrlinama i manama kao kompleksne ličnosti. Ključne reči: Živojin Pavlović, radnička klasa, Crni talas, jugoslovenska kinematografija, proletarijat, socijalizam Radnička klasa: između heroja i odbačenih Jedan od glavnih stubova mita socijalističke Jugoslavije bio je kult radnika-udarnika koji je predstavljao čoveka novog doba, fizički snažnog i moralno ispravnog, odanog ideji "boljeg sutra". U nizu filmskih žurnala i televizijskih emisija taj, imaginarni neumorni pregalac, dobijao je herojski oreol. Teški, nehumani uslovi u kojima su mnogi radnici živeli, neretko slaba ili nikakva zaštita na radu te odliv radne snage u Zapadnu Evropu naročito nakon neuspeha "mini reforme" (1963) i 1 alnov75@yahoo.com

... Stojanović, T. (1997) Balkanski svetovi - prva i poslednja Evropa. Beograd: Equilibrium. Stojanović, T. (1999) Pogledi na nas, vas i na drugoga. Beograd. Šo, DB Katarina Velika. FDU, šapirografisani tekst iz bilbioteke. Tesic, S. (1981) Division street. New York: Samuel French. 25 ...