Дејан С. Радисављевић, Београд Средњовековна некропола на локалитету Старо (Турско) гробље у Голубовцу код Трстеника Апстракт: Рад представља продукт антрополошко-археолошког рекогносцирања дела територије општине Трстеник јужно од Западне Мораве, спроведених од стране аутора ових редова током децембра 2017. и мартааприла 2019. године. Теренским истраживањима смо дошли до сазнања о постојању неколико значајних средњовековних археолошких локалитета, од којих се својом очуваношћу издваја некропола на потесу Пискавица у селу Голубовцу. Прелиминарне резултате, до којих смо дошли проучавањем некрополе на локалитету Старо (Турско) гробље, саопштићемо у овом чланку. Кључне речи: локалитет Старо (Турско) гробље, средњовековна некропола, аморфни камени надгробници, Голубовац, Општина Трстеник, Пискавица Уводна разматрања Атар села Голубовца заузима крајњи југоисточни део територије општине Трстеник. Село је смештено на размеђу источних побрђа планине Гоча, питоме Жупе александровачке и плодне западноморавске долине, на око 14 км ваздушлом линијом југоисточно од града Трстеника. Адекватни климатски услови, и разноврсност типова обрадивог земљишта, погодовали су насељености наведеног простора током ранијих периода. Овде би требало навести археолошке локалитете у ближој околини Голубовца : Бабићке градине (касноантичка вила рустика) у Велућу (Рашковић 2001 : 15-16; Рашковић-Берић 2002 : 143-144), Јеринин град (касноантичко и рановизантијско утврђење) у Риђевштици (Рашковић-Берић 2002 : 148-150; Радисављевић 2019а : 183-192), Милошев град (рановизантијско и средњовековно утврђење) и Манастирак (остаци веће цркве из средњовековног периода) у Мрмошу (Лутовац 1980 : 98; Рашковић 2000 : 17; Рашковић 2000а : 47), триконхална сакрална грађевина у Лаћиследу (14. век) (Лутовац 1980 : 78; Вукадин 1975 : 312), манастири Велуће (крај осме или почетак девета деценије 14. века) (Ђокић 2014 : 369-395) и Руденице (почетак 15. века) (Мирковић 1931 : 83-112; Стародубцев 2006 : 101-111; Цветковић 2009 : 79-100), и др. Дејан С. Радисављевић, Београд 30 Голубовац, колико је до сада познато, не спомињу доступни средњовековни извори. Највероватније је територија овог села припадала жупи Расини, која је била саставни део удеоне кнежевине Стефана Немање (1166-1196), потоњег великог жупана (Ферјанчић 1972 : 6). Након градње Жиче и успостављања независне српске архиепископије 1219. године, жупа Расина се нашла под њеном директном јурисдикцијом (Ферјанчић 1972 : 7; Благојевић 1972 : 28-29). Током друге половине 14. и првих деценија 15. века ближа околина Голубовца, са градом Крушевцем као престоницом, постаје центар новоуспостављене кнежевине Лазара Хребељановића и његових наследника. Економски полет наведене области најочитије се испољава у градитељској делатности, како владарске породице и њених фамилијара, тако пак и средње и крупне властеле (црква Св. Стефана (Лазарица) у Крушевцу, манастири Велуће и Љубостиња, и црква Мати Божја Бучјанска на територији општине Трстеник, Руденица и Дренча недалеко од Александровца) (Петковић 1955 : 45-59; Стричевић 1956 : 115-128; Спремић 1972 : 9-10; Благојевић 1972 : 37-40; Тодић 1989 : 67-76; Радисављевић 2019 : 429-443 и др.). Након дефинитивног пада Крушевца у османлијске руке 1454/1455. године, већи део територије Расинског округа, јужно од реке Западне Мораве, улази у састав Крушевачког или Алаџа-хисар санџака (Амедоски 2007 : 158). Први пут је једно село под називом Голубовац, као саставни део нахије Козник (Golubofça k., Koznik n.: 409), убележено у турском дефтеру споменутог санџака из 1530. године (167 Numarli muhasebe-i vilayet-i rum-ili defteri (937/1530) II 2004 : 85; Стојадиновић 2015 : 36). Међутим, везивање Голубовца из дефтера са данашњим истоименим селом у Општини Трстеник, се мора узети са крајњим опрезом, с обзиром да је у Жупи александровачкој постојала и пољана1 Голубовац. У дефтеру из 1530. године су готово све познате жупске пољане, посведочене пописом 1834. године, убележене као села (Велика или Мала Крушевица Kruşovçe, Марковина - Markofça, Покрп - Pokorpi, Црвена Јабука - Çırvene Yabuka, Горња или Доња Варина – Varna Çirkva, Лукаревина – Luka Ravine, Бабице – Baba (Bayse) и др.) (167 Numarli muhasebe-i vilayet-i rumili defteri (937/1530) II 2004 : 79-98; Лутовац 1980 : 31). М. Тодосијевић је изнео претпоставку да су назив данашњег Голубовца донели из своје постојбине први насељеници. Наиме, преци најстаПољане су представљале сезонска насеља, за становништво Жупских и ободних предела, изграђена у близини винограда, у којима су се чували продукти винарске производње и неопходан пољопривредни алат. Идентичне су пимницама или пивницама у Неготинској крајини. 1 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 31 рије породице у селу, Мрчићи, доселили су се током прве половине 19. века из места Голубовац код Никшића (Тодосијевић 2015 :497, 510). Прихватање тумачења да је име села настало тек у 19. веку, и да се Голубовац не јавља у ранијим изворима, већ да је реч о истоименој пољани у Жупи александровачкој, оставља отвореним питање о првобитном називу насеља, које је судећи по постојању средњовековне некрополе, како ћемо касније видети, морало егзистирати у истом временско периоду. У југозападном делу атара данашњег Голубовца, судећи по очуваној топономастици, се налазило село под именом Војнеж (Karye-i Voynage nam-ı dığer Vidinaje), које је, такође, по попису из 1530. године припадало нахији Козник (167 Numarli muhasebe-i vilayet-i rum-ili defteri (937/1530) II 2004 : 97; Стојадиновић 2015 : 38)2. Историјат истраживања средњовековних некропола на територији Општине Трстеник и у ближем окружењу Досадашњим, углавном скромним, археолошким истраживањима на територији централног и западног дела Расинског округа, биле су најчешће обухваћене само некрополе на локалитетима око значајнијих цркава и манастира (Велуће, Дренча, Руденица). На другој пак страни, сеоске средњовековне некрополе, уочене током рекогносцирања, до наших данас нису биле предмет озбиљних проучавања, са изузетком локалитета Конопљара у Читлуку код Крушевца. На постојање средњовековних некропола, на простору округа северно од Западне Мораве, први указује пуковник Јован Мишковић у свом „Топографском речнику Јагодинског округа“ из 1885. године. Аутор наводи да се на локалитету Гробљанци3 на потесу Смрдан4, у атару села Парцане, 2 О даљој судбини насеља на месту данашњег Голубовца и Војнежа немамо сачуваних података све до почетка 19. века. Војнеж је, као село, престао да постоји у поменутом периоду, па је као сећање на њега остао сачуван само истоимени топоним. Голубовац је до 1833. године био саставни део великог поседа Челеби Али-аге Франчевића, и у пописима до средине 19. века се бележи као заселак оближње Омашнице. Значајнији прилив досељеника у Голубовац догодио се након Српско-турског рата 1876/77. године, када је кнежевина Србија остварила значајнија проширења ка југу Балканског полуострва (Тодосијевић 2005 : 498-499). 3 Локалитет (43.695 N, 21.202 E) је мештанима Парцана познат под називом Гробљанце, и налази се на северној падини брда Осоја, западно од села. На Гробљанцу су се, по причи информанта Здравка Максимовића, коме се овом приликом срдачно захваљујемо, раније налазиле велике положене плоче од камена, димензије 2 х 1 m. Око 1875. године је мештанин Таса Милић ископао испод једног надгробника «вучију» (вероватно посуда) од камена, величине грамофонске плоче, пуну златног новца. Локалитет, чија је подлога бела песковита земља, данас је под воћњаком, и захвата један део парцеле бр. 1154/1, КО Парцане (општина Варварин) површине 5085 m2, у власништву Миловановић Верице и Милана. На површини терена се не запажају трагови некрополе, као ни покретни РАСИНСКИ АНАЛИ 17 32 Дејан С. Радисављевић, Београд налазе остаци старог гробља „за које се држи да је још од Римљана“ (Мишковић 1885 : 50). На једној брдској коси, која се протеже дуж десне обале Кованлучке реке, између Ропоча и Буковачког потока, евидентирао је локалитет Гробови5 (Мишковић 1885 : 50). Сватовско гробље је Ј. Мишковић убицирао на једној брдској коси, поред пута и шуме, а на међи атара села Парцана, Коњуха и Љубаве. Раније је на наведеном локалитету било много гробова, који су уништени. По народном предању, на том месту су се сусрели сватови, који су се завадили и међусобно поубијали, па су ту и сахрањени (Мишковић 1885 : 166). Податке о средњовековним некрополама на територији данашње Општине Трскеник, налазимо у антропогеографској студији Левча, коју је написао 1903. године Тодор Бушетић, учитељ из Пољне. Аутор набраја локалитете : Џидовско гробље и гробље око црквишта Госпођине цркве у Пољни, Латинско гробље у Рујишнику, затим у Богдању Џидовско гробље у виноградима, Гробљиште у центру села, и Гробљиште код сеоске суднице, Џидовско гробљиште у Планиници, Гробљиште у Горњем Дубичу и Старо гробље у Раинцу, код остатака цркве Раине (Св. Петар). Т. Бушетић указује да су надгробне плоче на поменутим некрополама израђене „од простог нетесаног брдског камена (микашиста)“. На неким гробовима је чело главе покојника побијан само „прост камен“ (Бушетић 1903 : 498, 500). Пионир српске археологије, професор Mилоје Васић је једно од својих првих археолошких ископавања спровео 1905. године на локалитету Басат6 у Пољни, 13 km ваздушном линијом североисточно од Трстеника. На делу имању Раке Мићића, јужно од пута који води од села ка брду Благотину, откривено је неколико приближно кружних јама и огњиште. На основу пронађених покретних археолошких артефаката, које су чинили углавноми фрагменти керамике, локалитет на ком је постојало насеље је датован у 15. и почетак 16. века. У порти сеоске цркве запажен је већи број положених плоча од камена. Надгробници су покривале гробове, који су били оријентисане по оси запад-исток. Глава покојника је била на западној страни. По једна, мања или већа плоча је била усађена чело главе и код ногу преминулих. М. Васић је истражио три гроба, чија се релативна дубина укопа кретала од 1.20 до 1.50 m. У гробу, са остеолошким археолошки артефакти. Рекогносцирање Гробљанца је обавио аутор овог рада током октобра 2018. године. 4 Смрдан је потес југозападно од Гробљанца. 5 Потес јужно од села Мала Сугубина, на граници са атаром Мале Дренове. 6 Назив Басат данас је непознат становништву Пољне. Судећи по приложеној карти и ближем опису локалитета, који даје М. Васић, потес Басат је обухватао предео око цркве Св. Петра и Павла, и протезао се северно и североисточно од ње, ка јужним падинама брда Великог Благотина. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 33 материјалом који је припадао одраслој мушкој особи, у пределу груди пронађено је пет „ситних бронзаних пуцади“. У другом гробу је лежао скелет одрасле женске индивидуе, поред ког је откривена „само једна сребрна минђуша (слепоочница ?), која има веома карактеран облик“. У трећем гробу није било покретних налаза. Аутор је некрополу на локалитету Басат у Пољни, на основу откривених археолошких артефаката, хронолошки датовао у 15. или почетак 16. века (Васић 1906 : 39-46). Наредна археолошка ископавања једне средњовековне некрополе на територији Општине Трстеник везана су за истраживање простора унутар и непосредно око цркве манастира Велућа. Токоп прве кампање 1973. године, спроведене од стране стручњака Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, која је била заштитног карактера, у цркви је истражено седам гробова, од којих су само три били in situ. Већина гробних јама је била без икаквих прилога. У једном дечијем гробу, уз спољашњи зид припрате, пронађена је средњовековна наушница7 (Цветковић-Гаврић 2015 : 15). Другу кампању је, такође, спровео Завода за заштиту споменика културе у Краљеву 2006. године, и имала је заштитни карактер. Непосредно уз зидове цркве, истражена је средњовековна некропола, и том приликом је откривено према речима истраживача „16 хришћанских гробова, претежно без прилога“. Већина гробова није имала посебних надгробних белега, док је извесни број био обележен масивним положеним необрађеним камееним плочама. Неке гробне јаме су имали конструкцију од насатично постављеног камена или опеке. Један гроб је окарактерисан као свештенички, с обзиром да су у пределу груди покојника пронађене златне нити, највероватније од епитрахиља. Антрополошка анализа је обављена на 14 скелета8. Три скелета су опредељена као дечија (2, 4, 12 година), док су остали припадали мушким индивидуама, у старосној доби од преко 40 година. Некропола око манастирског храма Велућа није прецизније хронолошки датована, осим опште констатације да припада периоду средњег века, и да је формирана након изградње цркве (Цветковић-Гаврић 2015 : 15-16). Током конзерваторско-рестаураторских радова на цркви манастира Руденица, спроведена су сондажна археолошка ископавања унутар и око храма, у периоду од 19. до 26. октобра 1995. године, а под руководством Гордане Тошић из Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Том приликом су делимично откопана два гроба, изнад којих је саграђен зид, који дели наос од припрате. У сонди, која је захватала већи део нартекса, За наушницу нису достављени подаци о облику, материјалу и димензијама, као ни аналогије на основу којих је закључено да је из периода средњег века. 8 Аутори не наводе ко је и када обавио антрополошку анализу скелетних остатака покопаних покојника. 7 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 34 Дејан С. Радисављевић, Београд констатована су три гроба. Сви покојници су били положени на леђа, са рукама прекрштеним на грудима или карлици, оријентисани по оси западисток, са главом на западу. Два покојника су била сахрањена у сандуцима, на шта указују пронађени ексери и остаци дрвета. Гробови испод зида који одваја припрату од наоса, хронолошки претходе изградњи цркве, док покојници у нартексу припадају млађој фази сахрањивања. У југозападном углу припрате делимично је откопана положена необрађена надгробна плоча, која једним својим делом залази под темељ цркве, и испод које су уочене фрагментоване кости неколико покојника, утопљених у малтер. Надгробна плоча, поред два поменута скелета, указује да је манастирски храм саграђен на месту старије некрополе. Археолошко истраживање је настављено ископавањем простора уз спољашњи јужни зид олтара, и том приликом је делимично истражен гроб са скелетним остацима покојника, чији горњи део залази у западни профил сонде. Некропола, осим уопштене констатације да је претходила изградњи цркве, није ближе хронолошки датована (Тошић 1996 : 112-114). Археолошка истраживања комплекса манастира Дренче код Александровца, спроведена током неколико кампања у 20. и почетком 21. века, имала су заштитни карактер. У југозападном углу цркве откривена је озидана ктиторска гробница, а северно од ње, у западном травеју још четири скелета покојника, укопаних у једноставне гробне јаме, без икаквих конструкција. Ни у једном гробу није било покретних археолошких налаза. Трагови дрвета и ексера имплицирају постојање сандука, у које су били полагани неки од покојника. Око цркве, на све четири стране, је формирана некропола. Како оријентација цркве одступа од главне осе запад-исток за 33.5 степена према југоистоку, гробови унутар и изван ње углавном прате њен правац, са мањим девијацијама. Археолошки је истражено 30 гробова. Седам од њих има неку врсту конструкције (опеке изнад или повише главе и испод ногу покојника (2 гроба), камен уз ногу или преко ноге (2), камен повише главе (1), два камена повише и два испод ногу (1) или камен повише и испод ногу (1)). Већина покојника је слободно укопана у земљу, док се за два, а на основу налаза гвоздених клинова или трагова дрвета, може рећи да су сахрањена у сандуку или покривена даском. Скелетни остаци углавном припадају одраслим особама. Четири гроба су била дечија. Један дечији гроб је имао конструкцију од две опеке са траговима малтера, на основу чега се може закључити да припада млађем хоризонту сахрањивања, из периода након рушења манастирске цркве у Дренчи. Хронолошко датовање гробова у Дренчи, због недостатка покретног археолошког материјала, није могло бити прецизно одређено. Доњу границу представља 1382. година, односно време изградње манастирског РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 35 храма, с обзиром да некропола не претходи његовом подизању. Секундарно употребљене опеке са траговима малтера, имплицирају трајање сахрањивања на локалитету и након рушења цркве. Аутори монографије о Дренчи нису предложили време када је дошло до делимичног уништења и напуштања манастира, па горња граница коришћења некрополе остаје упитна (Гаврић-Ковачевић 2015 : 35-39). Ваљало би споменути и заштитна археолошка ископавања сеоске некрополе на локалитету Конопљара, источно од ушћа реке Пепељуше у Западну Мораву, спроведена током три кампање (август-новембар 1994. године, април-октобар 1995. године и мај-јул 1996. године), од стране стручњака из Народног музеја у Крушевцу. У потпуности је истражена средњовековна некропола са 126 гробова (13 гробова је уништено 50-их година 20. века, приликом копања бунара), која је захватала источни део локалитета на површини од 700 m2. Гробне јаме су биле укопаване до дубине од 37 до 110 cm од нивоа тла. Скелетни остаци су били у већини случајева веома лоше очувани. Покојници су полагани директно у земљу, без било каквих гробних конструкција, по оријентацији запад-исток, са мањим одступањима. Једино је покојник у гробу бр. 126 сахрањен по оси север-југ. Руке сахрањених су биле положене на груди или појас, а нешто ређе на карлицу или испружене поред тела. Сахрањивање је вршено у редовима, односно у групама од по 3 до 6 гробова. Гробни прилози су евидентирани у 27 гробова, и то искљућиво поред млађих особа или деце. Пронађени артефакти („прстење, наушнице, наруквице, бројанице, пређице, новац , нож, копље и мамузе“) су датовани у период од 11. до краја прве половине 13. века (Трифуновић и др. 1997 : 4, 19-20). Археолошким ископавањем током 2009. и 2011. године на локалитету Град у Жупањевцу9 откривени су остаци манастирског комплекса, изграњеног највероватније крајем 12. или почетком 13. века, са једном каснијом фазом обнове (крајем 14. века). Унутар припрате цркве откопано је осам положених, и квалитетно клесаних, правоугаоних издужених плоча, равне горње површине и окомитих ивица. Неки примерци су били израђени од мермера. Димензије надгробних обележја нису достављене, као ни њихово хронолошко датовање (Рашковић-Грковић 2014 : 334-340). Један број средњовековних некропола на подручју западног и централног дела Расинског округа евидентирао је 90-их година 20. века, током теренских истраживања, археолог Д. Рашковић из Народног музеја у Крушевцу. Најчешће забележена гробна обележја на овим локалитетима 9 Жупањевац се налази у општини Рековац, која припада Поморавском округу. Лолалитет Град у Жупањевцу је обрађен у нашем раду, јер се налази у области, на коју се својом северном границом ослања територија општине Трстеник. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 36 Дејан С. Радисављевић, Београд представљају веће аморфне положене плоче (Спомење у Вучаку, Ђуниски вис у Ђунису, Изнад Ђурицког поља у Ћелијама, Испод Градишта у Богишу, Мошутско гробље у Дупцима, Селиште у Разбојни, Латинско гробље у Лепенцу, Сватовско гробље на тромеђи Комарана, Каменара и Парцана). Аморфни усадници су констатовани само на некрополи Гробљиште у Жилинцима (Рашковић 2011 : 153-169). Аутор овог рада је током рекогносцирања дела територије Општине Трстеник, у периоду од 2017. до 2019. године, дошао до сазнања о постојању средњовековних некропола, које до сада нису биле познате широј научној јавности : Латинско (Римско) гробље у заселку Пуношевићи села Риђевштице, Римско гробље у Округлици, Турско гробље у Бучју, Старо гробље (Урвина) у Горњој Црнишави, Склопицко гробље у Старом Трстенику, Бачвиште у Јасиковици, Турско гробље у Угљареву, Турско гробље у Лозни и Турско гробље у Грабовцу (Радисављевић 2019б : 177200; Радисављевић 2019ц). Сл.1-лево: Локалитет Старо (Турско) гробље у Голубовцу, поглед са југа Карта 1-десно: Археолошки локалитети у атару села Голубовац (Општина Трстеник):1. Старо (Турско) гробље, 2. Селиште, 3. Војнеж Некропола, позната међу локалним становништвом као Старо и/или Турско гробље, налази се у потесу Пискавица (Карта 1, Сл. 1), који захвата већи простор на самој граници атара села Голубовца и Мрмоша. Терен Пискавице чини једна брдска греда, која се пружа правцем југозападРАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 37 североисток, и која представља развође Голубовачке реке, десне притоке Западне Мораве, и Блатског потока, леве саставнице реке Пепељуше.10 Сама некропола је смештена на благој заравни врха једног доминантног брежуљка (301 m), десно од атарског пута, који води од заселка Прњавор села Голубовца ка центру Мрмоша. Локалитет је данас под шумом храста, цера и граба, и зарастао у готово непроходну шикару глога, трњине и оструге. Старо (Турско) гробље се простире на парцели бр. 985, у власништву Мрчић Вучка Николе из Голубовца, а на територији катастарске општине Мрмош, на самој административној линији између општина Трстеник и Александровац. Укупна површина локалитета износи 30 ари (3027 m2).11 Прве и једине податке о наведеној некрополи налазимо у књизи Момчила Тодосијевића „Поджупска села трстеничког краја“. Аутор је забележио локалну легенду, која казује да се нико од становника села, сем слуге Голубана, није одазвао кнежевом позиву да се придруже Косовском походу (1389. године). Због проклетства, узрокованим неодазивање на позив у бој, село је изумрло, а као подсетник на њега остало је само Старо гробље на Пискавици (Тодосијевић 2015 : 497, 501). Скица 1. Распоред надгробних белега на некрополи Старо (Турско) гробље у Голубовцу – теренска скица локалитета (Д. Радисављевић) Током рекогносцирања локалитета Старо (Турско) гробље децембра 2017. и марта-априла 2019. године уочили смо 41 надгробни белег (Скица 1, Сл. 7). Топографска карта 1 : 25 000, секција Крушевац 3-4 (Велика Дренова-југ), број листа 531-3-4, Војногеографски институт, Друго издање, Београд, 1971 11 Податке о величини парцеле и власништву смо прикупили на сајту Републичког геодетског завода, http://katastar.rgz.gov.rs/KnWebPublic/FindParcelaResult.aspx. 10 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 38 Дејан С. Радисављевић, Београд Сл. 7. Група надгробних белега у северном делу некрополе Прелиминарне резултате истраживања некрополе на Пискавици саопштили смо у оквиру рада „Средњовековне некрополе на територији општине Трстеник“ (Радисављевић 2019б : 187-195). Ради лакше прегледности и будуће типологизације, достављамо описе свих откривених надгробника, њихове димензије, као и врсту стене од којих су исклесани. Надгробник I : аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца, која се постепено сужава ка истоку. Дужина 189 cm. Највећа ширина у западном делу 78 cm, а у источном 25 cm. Висина 14 cm (Сл. 2). Сл. 2. Надгробник I – аморфна положена плоча ос шкриљца РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 39 Сл. 3-лево. Надгробник II – аморфни усадник од шкриљца Сл.-десно 4. Надгробник IV – аморфни усадник од калцита Надгробник II : аморфни усадник од шкриљца, висине 20 cm. Ширина 34 cm. Дебљина 20 cm (Сл. 3). Надгробник III : аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца облика троугла, слеменасто обликоване горње површине. Ужа страна окренута истоку. Дужина 97 cm, највећа ширина у западном делу 52 cm, а у источном 20 cm. Висина 15 cm. Надгробник IV: аморфни усадник од калцита. Висина 26 cm, ширина надгробника у горњем делу 36 cm, у доњем 43 cm. Дебљина 47 cm (Сл. 4). Надгробник V: аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца, са слеменасто обликованом горњом површином. Надгробнику је клесањем веома сужен у источном делу, до ширине од 12 cm. Дужина 123cm. Највећа ширина у западном делу 66 cm. Очувана висина од нивоа тла 17cm (Сл. 5). Сл. 5.-лево Надгробник V – аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца Сл. 6.-десно Надгробник VII - аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца РАСИНСКИ АНАЛИ 17 Дејан С. Радисављевић, Београд 40 Надгробник VI : аморфна, и делимично утонула, положена трапезоидна плоча од шкриљца, која се сужава према истоку. Видљива дужина 69 cm. Ширина у западном делу 37.5 cm, а у источном 28 cm. Висина 8 cm. Надгробник VII : аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца, клесањем затупљене источне стране. Дужина 125 cm. Највећа ширина у западном делу 61 cm. Сужена у крајњем источном делу до ширине од 14 cm. Висина 14 cm (Сл. 6). Надгробник VIII : аморфни усадник од шкриљца. Висина 14 cm. Ширина западне и источне стране 41 cm. Дебљина 9.5 cm. Надгробник IX : аморфни усадник од шкриљца. Висина 8 cm. Ширина 22 cm у доњем, и 17 cm у горњем делу. Дебљина 12 cm. Надгробник X: аморфна положена трапезоидна плоча од калцита, са слеменасто обликованом горњом површином. Надгробник се постепено сужава ка источној страни до 30 cm ширине. Дужина 87 cm. Највећа ширина у западном делу 33 cm. Висина 16 cm (Сл. 8). Сл. 8. Надгробник X - аморфна положена трапезоидна плоча од калцита са слеменасто обликованом горњом површином Надгробник XI : аморфни усадник од шкриљца. Висина 10 cm, ширина 29 cm, дебљина 13 cm. Надгробник XII: аморфни усадник од шкриљца. Висина 19 cm. Ширина у доњем делу 36 cm. Дебљина 22 cm. Надгробник XIII: аморфни усадник-облутак природно углачане источне стране. Ширина у доњем делу 35 cm, а у горњем 29 cm. Висина 28 cm. Дебљина 29 cm. Надгробник XIV : аморфна положена трапезоидна плоча од шкриљца, слеменасто закошене горње површине. Дужина 107 cm. Надгробник се сужава у источном делу до ширине од 12 cm. Највећа ширина у западном делу 32 cm, а у централном 25 cm. Висина 28 cm. Надгробник XV : аморфни усадник од шкриљца. Висина 16 cm. Највећа ширина 38 cm. Дебљина 13-15 cm. Надгробник XVI : аморфна масивна положена плоча од калцита. Дужина 86 cm. Ширина 48 до 51 cm. Висина 31 cm. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 41 Надгробник XVII : масиван аморфни усадник-плоча од калцита. Дужина 77 cm. Ширина 66 cm. Висина 24 cm. Надгробник XVIII : аморфни усадник од калцита. Висина 23 cm. Ширина 41 cm. Дебљина 23 cm. Надгробници XVII и XVIII чине јединствену гробну целину. Надгробник XVII је постављен на западној страни гроба, чело главе покојника, док надгробник XVIII обележава гроб са источне стране, и служи као „доњак“. Надгробник XIX: фрагментована положена аморфна трапезоидна плоча од калцита. Храст, који је израстао по њеној средини, ју је преполовио. Западни фрагмент има дужину од 72 cm, и највећу ширину од 46 cm. Сужава се ка истоку до ширине од 39 cm. Источни фрагмент, удаљен 25 cm од западног, и благо закошен ка југозистоку, дуг је 70 cm. Ширина му се постепено сужава од 32 cm у северозападном, до 23 cm у југоисточном делу. Видљива висина западног фрагмента је 5 cm, а источног 8 cm. Надгробник XX : аморфна положена трапезоидна плоча од калцита, која се постепено сужава ка истоку, неравне горње површине. Дужина 86 cm. Највећа ширина 61 cm. Ширина у источном делу 12 cm. Висина 13 cm. Надгробник XXI : аморфна полоСл. 9. Надгробник XXI - аморфна жена плоча од калцита, нешто положена плоча од калцита, нешто правилније окомито клесаних дужих правилније окомито клесаних дужих страна. Дужина 129 cm. Ширине је страна доста уједначене од 67 до 70 cm. Источна страна је делимично сужена до ширине од 50 cm. Висина 16 cm (Сл. 9). Надгробник XXII: аморфни усадник од шкриљца. Висина 22 cm. Ширина 40 cm. Дебљина 13 cm. Надгробник XXIII: аморфни усадник од шкриљца. Висина 10 cm. Ширина 40 cm. Дебљина 12 cm. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 42 Дејан С. Радисављевић, Београд Надгробник XXIV12 : аморфни усадник од калцита. Надгробник XXV : аморфни усадник од шкриљца. Надгробник XXVI : аморфни усадник од калцита. Надгробник XXVII : масивна аморфна положена плоча од калцита, неравне горње површине. Надгробник XXVIII : аморфни плочасти усадник од шкриљца. Надгробник XXIX : масивна аморфна положена плоча од калцита, неравне горње површине. Надгробник XXX : аморфна масивна положена плоча од шкриљца. Надгробник XXXI : аморфни усадник од шкриљца. Надгробник XXXII : аморфни усадник од шкриљца. Надгробник XXXIII : аморфна масивна положена плоча од плавог шкриљца, померена са првобитне локације илегалним ископавањима трагача за благом (златом) (Сл. 10 и 11). Сл. 10. лево - Надгробник XXXIII – аморфна дислоцирана масивна положена плоча од плавог шкриљца Сл. 11.десно - Ископ настао деловањем „трагача за благом“, уништени гроб XXXIII Надгробник XXXIV : аморфна масивна положена плоча од плавог шкриљца. Надгробник XXXV : аморфни усадник/плоча од плавог шкриљца. Надгробник XXXVI : аморфна положена трапезоидна плоча од плавог шкриљца, која се нагло сужава ка источној страни. 12 Нажалост, због временског ограничења и лоших временских услова нисмо успели да прибележимо величину свих надгробних белега. Међутим, њихова димензије се крећу у оквирима који су прецизирани код статистички већ обрађених надгробника. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 43 Надгробник XXXVII : аморфна положена плоча од плавог шкриљца. Надгробник XXXVIII : аморфни усадник од шкриљца. Надгробник XXXIX : аморфна положена плоча од плавог шкриљца. Надгробник XL : аморфна положена плоча од плавог шкриљца. Надгробник XLI : аморфни усадник од шкриљца. Запажена надгробна обележја на локалитету Старо (Турско) гробље се на основу општих карактеристика и функције могу поделити на два основна типа : аморфне положене плоче и аморфне усаднике. На основу облика аморфне положене плоче се могу разврстати у неколико подтипова : 1. аморфне положене плоче заравњене горње површине (надгробници I, VI, VII, XVI, XIX, XXX, XXXIII, XXXIV, XXXVI, XXXVII, XXXIX, XL); 2. аморфне положене плоче са слеменасто обликованом горњом површином (надгробници III, V, X, XIV); 3. аморфне положене плоче неравне горње површине (надгробници XX, XXVII, XXIX); 4. положене плоче равне горње површине и окомито окресаних подужних ивица (надгробник XXI). Општа карактеристика надгробника сва четири подтипа је одсуство значајнијих клесарских интервенција на камену од ког су направљени. Једини изузетак представља положена плоча XXI, израђена од калцита, чије су дуже ивице окомито обрађене клесањем, а горња површина делимично заравњена. Један број положених плоча, без обзира ком подтипу припадају, имају трапезоидни облик, за који се може рећи да схематски прати контуре људског тела, и постепено се, или нагло, сужавају ка источном крају (надгробници I, III, V, VI, VII, X, XIV, XIX, XX, XXXVI). На основу материјала, тј. врсте стене од којих су израђени, аморфне положене плоче се могу сврстати у две одвојене групе : аморфне положене плоче од плавог или мрког шкриљца (надгробници I, III, V, VI, VII, XIV, XXX, XXXIII, XXXIV, XXXVI, XXXVII, XXXIX, XL) , и аморфне положене плоче од белог калцита (надгробници X, XVI, XIX, XX, XXI, XXVII, XXIX). Димензије аморфних плоча варирају зависно од врсте стене од које су клесани. Дужина плочастих надгробних белега од шкриљца се креће у распону од 69 до 189 cm, ширина од 32 до 78 cm, а висина 5 до 28 cm. Просечна дужина износи 132 cm, ширина 54 cm, а висина 16 cm. Дужина РАСИНСКИ АНАЛИ 17 44 Дејан С. Радисављевић, Београд аморфних плоча од калцита се креће од 86 до 129 cm, ширина од 33 до 67 cm, а уочена висина 6 до 31 cm. Просечне димензије аморфних положених плоча од калцита имају следеће вредности : дужина 97 cm, ширина 70 cm и висина 19 cm. Запажа се да су аморфне положене плоче од плавог или мрког шкриљца знатно дуже од оних израђених од калцита, док је ситуација обрнута када је реч о њиховој ширини. Видљива висина надгробних белега, без обзира на врсту материјала од којих су исклесани, приближно је иста. Разлози због којих су надгробници слабије обрађени, вероватно су вишеструки. Мрки или плави шкриљац изузетно је порозна стена, која се лако цепа на мање листиће, што отежава прецизнију обликовање. С друге пак стране, до белог калцита теже је доћи, и углавном се јавља у облику мањих жила или појединачних стена. Ова врста стене је тежа за обраду, и изискује доста клесарског труда и вештине. На читавој некрополи једино су, као што смо већ напоменули, ивице надгробника XXI нешто прецизније клесане до форме правоугаоника. Не сме се оставити по страни чињеница, да надгробници са Старог (Турског) гробља леже највероватније над гробним ракама сеоског становништва слабијег материјалног статуса, и да су настали као продукт рада чланова породице преминулог или неког неуког локалних каменоресца, а уз употребу несавршеног алата. Аморфни усадници на наведеној некрополи немају неку стандардизовану форму, са изузетком надгробника XXVIII, који је приближно плочастог облика са релативно поравнатом горњом ивицом. Аморфни усадници се, на основу врсте стене од које су израђени, могу разврстати у три подтипа : аморфни усадници од мрког или плавог шкриљца (надгробници II, VIII, IX, XI, XII, XV, XXII, XXIII, XXV, XXXI, XXXII, XXXVIII, XLI), аморфни усадници од белог калцита (надгробници IV, XVIII, XXIV, XXVI), и аморфни усадници од речног облутка (камена мрке боје) (надгробник XIII). Усадници су само делимично притесани, док се на једном примерку, већем речном облутку (надгробник XIII), не уочавају било какве мајсторске интервенције. Неки надгробни белези представљају прелазну форму између аморфног усадника и плоче, и тешко их је поуздани дефинисати (надгробници XVII, XXVIII, XXXV). Надгробна обележја XXVIII и XXXV су израђена од шкриљца. Надгробник XVII је исклесан од једног комада калцита, и постављен чело главе покојника, па на тај начин чини саставни део сложене гробне целине са „доњаком“ XVIII. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 45 Висина видљивог дела аморфних усадника, без обзира на материјал од којих су израђени, се креће од 8 до 28 cm, ширина од 22 до 43 cm, а дебљина 9.5 до 47 cm. Просечне димензије износе : висина око 18 cm, ширина 36 cm, и дебљина око 20 cm. Употреба калцита, без обзира да ли је реч о аморфним положеним плочама, или усадницима, представља специфицност некрополе на Старом (Турском) гробље у Голубовцу, коју до сада нисмо сусретали на другим сличним локалитетима у ближој околини. Већина надгробника је на својом првобитном положају, и оријентисани су, пратећи гробну раку, по оси запад-исток, уз мање девијације ка југу или северу. Спорадично се на површини терена уочавају удубљења, настала откопавањем и одношењем појединих надгробних белега, највероватније већих аморфних плоча од шкриљца, током неког периода у прошлости, а о чему ће касније бити више речи. Рекогносцирањем је такође опажено да су трагачи за златом, својим илегалним ископавањима, уништили један гроб, и померили са првобитне локације масивну аморфну положену плочу од плавог шкриљца, која је лежала на њим (надгробник XXXIII). На око 700 m западно од Старог (Турског) гробља, на потесу Селиште (Карта 1), налази се црква чатмара посвећена Св. Марини. Црква има правоугаону основу. Сл. 12. Црква-чатмара посвећена Св. Марини на локалитету Спољашње димензије су јој 4.58 х 3.54 х Селиште у Голубовци 4.67 х 3.70 m (Сл. 12). Сл. 13. лево - Ентеријер цркве Св. Марине у Гулубовцу, стуб часне трпезе у углу десно (фото Д. Радисављевић) Сл. 14. десно - Дислоцирани надгробник – аморфна положена плоча од светлоплавог шкриљца, источно од цркве Св. Марине РАСИНСКИ АНАЛИ 17 46 Дејан С. Радисављевић, Београд Конструкцију грађевине чине стубови и греде од храстовог или церовог дрвета, док је за испун коришћена чатма (блато помешано са исецканом пшеничном или овсеном сламом, уз додатак ситно дробљеног камена). Зидна платна су постављена на темељима изграђеним од ломљеног плавог и мрког шкриљца, везаног блатом помешаном са исецканом сламом. На 66 cm од источног зида цркве лежи аморфна положена надгробна плоча равне горње површине, постављена по оси југозападсевероисток, и исклесана од једног комада светлоплавог шкриљца. Дужина надгробног белега износи 157 cm, док је његова највећа ширина 49 cm. Висина се креће од 17 до 18 cm (Сл. 14 и 15). Сл. 15. лево - Црква Св. Марине са дислоцираним надгробним белегом на локалитету Селиште у Голубовцу (фото Д. Радисављевић) Сл. 16. - десно Темељна зона цркве Св. Марине начињена од ломљеног шкриљца везаног блатом Становници Голубовца приповедају легенду која говори да је на Селишту, у даљој прошлости, постојао манастир посвећен Св. Марине. Следећи забележено предање мештани су, на наведеном локалитету, саградили цркву чатмару у првој половини 20. века. О постојању неког старијег култног места, на истом простору, сведочи очуван стуб часне трпезе висине 50 cm, и приближно квадратног пресека (31 х 30 х 34 х 27 cm). Стуб се налази у југоисточном углу цркве (Сл. 13)13. Такође, само име заселка Прњавор села Голубовца, може указивати на постојање неког манастирског комплекса у близини. С друге стране, конфигурација терена и положај садашње цркве не иду у прилог претпоставцу да се на Селишту некада у прошлости налазио манастир. Без детаљнијих геомагнетних и сондажних археолошких истраживања тешко се може разрешити ова недоумица. Вероватнија је претпоставка да се на Селишту постојала сеоска црква, можда чак и брвнара. 13 Стуб часне трпезе је удаљен 134 cm од источног, и 105 cm од јужног унутрашњег зида цркве. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 47 Сматрамо да су становници Голубовца за изградњу темеља црквечатаре Св. Марине, током прве половине 20. века, вадили и преносили аморфне положене плоче, од плавог и мрког шкриљца, са средњовековног Старог (Турског) гробља (Сл. 16). Томе сведоче удубљења настала на првобитним положајима надгробника на некрополи, једна очувана аморфна положена плоча од светлоплавог шкриљца источно од цркве, као и идентична текстура камена темељне зоне грађевине и надгробних белега. Запажа се и одсуство употребе калцита у изградњи, вероватно зато што је ова врста стене много тежа за обраду, па и ломљење, од порозног шкриљца. Касносредњовековну некрополу на локалитету Старо (Турско) гробље формирало је сеоско становништво неког оближњег насеља. Забележено народно предање и топономастика указују на два потенцијална локалитета у близини, на којима би требало тражити село, чији су се становници покопавали своје покојнике на споменутој некрополи. Првобитно је село Голубовац,14 судећи по забележеној топономастици и приповедању мештана, било позиционирано на потесу Селиште. Локалитет се налази на око 700 m западно од Старог (Турског) гробља, на супротној, левој, обали Голубовачке реке, и представља благу падину окренуту истоку. На истом локалитету је, као што смо већ навели, током прве половине 20. века саграђена црква-чатмара посвећена Св. Марини.15 Међутим, током обиласка терена нисмо успели да уочимо било какав покретни археолошки материјал на Селишту. Самим тим, једино назив локалитета указује на постојања неког старијег, могуће средњовековног, насеља. На око 2 km југозападно од Старог (Турског) гробља смештен је потес Војнеж (Карта 1). Народно предање говори да се на овом локалитету одиграла нека велика битка у доба деспота Стефана Лазаревића. По причи мештана, приликом обраде винограда на Војнежу, ископавани су делови људских скелета и мачеви од гвожђа (Тодосијевић 2015 : 452). Тешко је на основу досадашњих истраживања дати потврду народне легенде о средњовековном сукобу на наведеном локалитету. Оно што са сигурношћу можемо тврдити је да је Војнеж постојао као село 1530. године, када је убележен у османском попису Крушевачког санџака, у оквиру нахије Козник. Наравно ова претпоставка важи, под условом да је Голубовац првобитни назив села, с обзиром да отомански дефтер из 1530. године можда бележи истоимену пољану у Жупи александровачкој. 15 На врху падине, јужно од цркве-чатмаре, оформљено је крајем 19. века садашње гробље села Голубовца. На равном терену, окруженом храстовом и церовом шумом, јужно од сеоског гробља, саграђена је у периоду од 2003. до 2015. године нова црква Св. Марине, која је у краћем временском периоду служила као манастирски храм. 14 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 48 Дејан С. Радисављевић, Београд Одговор на питање да ли је некропола Старо (Турско) гробље припадала насељу на ближем Селишту, или пак селу Војнеж, даће нека будућа археолошка ископавања и истраживања доступне историјске грађе. Покушај датовања некрополе на локалитету Старо (Турско) гробље у Голубовцу Некропола на локалитету Старо (Турско) гробље се, на основу типологизације надгробних белега, а уз одсуство археолошких ископавања, може само оквирно хронолошки датовати. Непостојање икаквих уклесаних или урезаних мотива, и натписа, отежава прецизније одређивање времена настанка ових гробних обележја. Пошто средњовековне некрополе, и њихови надгробници, нису биле предмет систематских истраживања на територији централне Србије, покушаћемо, на основу аналогија из суседних области, да дамо одговор на питање о времену њиховог трајања. Аморфне положене плоче срећу се на великом броју некропола југозападне Србије. На некима од надгробника готово се не препознају трагови клесарских активности. Дужина им се креће до око 2 m, а висина до 40 cm. Примерке аморфних положених плоча изузетне величине налазимо у селу Грубетиће и на локалитету Латинско гробље у Друштинцима (засеок села Палеж, у долини Људске реке). Међутим, сусрећу се и аморфне положене плоче мањих димензија (локалитети : Црквина у Кознику на Рогозни, Гај у Слатини, Грчко гробље у Балетићу, Грчко гробље у засеоку Велико Лукаре) (Ердељан 1996 : 42). За доњу границу употребе аморфних положених плоча као надгробних белега у области Раса може се узети крај 13. и почетак 14. века. На некрополама са очуваним првобитним распоредом надгробника, овај тип споменика редовно заузима сам центар локалитета или чине први низ гробних обележја око цркава, црквина или заветина (Балетић, Грубетић, Доњи Штитари, Попе). У прилог овој претпоставци говоре и резултати систематских археолошких ископавања на локалитету Црквина код Тутина, где су аморфне положене плоче заузимале прве редове око цркве, и полагане непосредно након њене изградње крајем 13. или почетком 14. века (Ердељан 1996 : 85-86; Зечевић 2005 : 50). Аморфне положене плоче и усадници чине 19.62 % (606 примерака) свих евидентираних средњовековних надгробних белега на простору западне Србије (Зечевић 2005 : 50). Ј. Ердељан издваја у посебан тип положене плоче равне горње површине, које представљају једноставне и правилно клесане камене блокове, окомитих страна и правоугаоног пресека. Надгробници овог типа могу бити правих или заобљених углова. У неким случајевима плоче се РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 49 благо сужавају према доњој ивици, па попримају облик издуженог трапеза. Димензије плоча равне горње површине се крећу од 1 до 2 m дужине, и 10 до 30 cm висине. На њима се не запажају неке значајније клесарске интервенције (Ердељан 1996 : 42-43). Коришћење положених плоча равне горње површине као надгробних споменика јавља се упоредо са аморфним плочама, крајем 13. и током првих деценија 14. века (црква Св. Петра и Павла код Новог Пазара, Попе, Дићи код Љига). Археолошка ископавања некрополе око цркве Св. Петра и Павла у Попама су показала да се као горња граница употребе положених плоча равне горње површине мора узети сам крај 15. века. Међутим, примери са других некропола показују да је овај тип надгробних белега био коришћен кроз читав 15. и 16. век (некропола која је преткодила изградњи Цркве III на Трговишту код Новог Пазара, плато испред пећинског манастира Св. Архангела Михаила под Градином) (Ердељан 1996 : 8687). Положене плоче од пешчара равних горњих површина и окомито клесаних страна биле су веома распрострањене током друге фазе сахрањивања око цркве у Славковици код Љига, од краја 14. до последњих деценија 15. века (Мадас 1984 : 37-95). Ј. Ердељан у посебну категорију надгробних белега издваја и ниске плочасте слемењаке, чија је горња површина клесана на две воде, и који не прелазе висину од 40 cm. По дужини плоче, на месту сучељавања две закошене површине, јавља се истурени гребен. Дужина овог типа надгробника се креће од 150 до 220 cm. Ретки су украшени примерци, а када се и срећу једину декорацију им представљају плитко урезани крстови (Ердељан 1996 : 45-46). Ниски плочасти слемењаци издуженог правоугаоног, или трапезоидног облика, јављају се у великом броју на некрополама у области Раса током 14. и 15. века. Археолошка ископавања простора око цркве Св. Петра и Павла у Новом Пазару потврдила су као доњу границу коришћења овог типа надгробних споменика сам крај 13. и прве деценије 14. века (Ердељан 1996 : 92). Различите форме положених надгробника потпуно нестају из репертоара клесарских радионица југозападне Србије крајем 16. и током првих деценија 17. века (Ердељан 105). Аморфни усадници чине посебан тип надгробних обележја на некрополама југозападне Србије. Карактерише их одсуство значајне клесарске интервенције, мада има и примерака који су само делимично притесани. Висина им достиже 30 до 40 cm, док је просечна дебљина овог типа усадника око 15 cm (Ердељан 1996 : 53-54). РАСИНСКИ АНАЛИ 17 50 Дејан С. Радисављевић, Београд Архаична форма, и рустична израда, аморфних усадника отежава њихово прецизно хронолошко датовање. Судећи на основу археолошких истраживања локалитета у окружењу Трговишта код Новог Пазара и у ближој околини манастира Сопоћани, овај тип надгробних обележја се први пут јавља крајем 14. или на самом почетку 15. века. Од тог раздобља, аморфни усадници су коришћени као гробна обележја у области Раса све до краја 17. века (Ердељан 1996 : 95-96). У једном случају, као што смо већ напоменули, на некрополи Старо (Турско) гробље је запажена сложена сепулкрана целина, састављена од усадника/положене плоче чело главе и „доњака“ изнад ногу покојника (надгробници XVII и XVIII). Основни тип сложених сепулкраних целина на некрополама југозападне Србије представљају групе састављене од по два усадника и положене плоче. Некада се у саставу наведених целина срећу аморфне положене плоче и аморфни усадници (некрополе на локалитетима Гај у Дољанима и Слатина). Најчешће су клесани од лако обрадивог пешчара (Ердељан 1996 : 59-62). Сложене сепулкране целине, састављене од усадника и положених плоча, различитих облика, налазимо у области Раса већ током 14. века, што оповргава претпоставку да су оне ушле у употребу код локалног становништва под утицајем исламске фунерарне праксе (два нишана која обележавају гроб покојника) (Ердељан 1996 : 97-98). Различити типови усадника су крајем 16. и почетком 17. века постали доминантни облик надгробних белега на простору југозападне Србије (Ердељан 1996 : 103). Вратимо се сада територији у окружењу Голубовца. Археолошким ископавањима је посведочена употреба положених аморфних плоча, као надгробних обележја, на некрополама у Руденици и Велућу. Отежавајућу околност за њихово прецизније датовање представља отсуство покретних археолошкошких артефаката у гробним јамама. Откривена аморфна положена плоча у Руденици припада старијој фази сахрањивања на локалитету, односно претходила је подизању манастирског храма (Тошић 1996 : 113). Време градње цркве у Руденици, задужбине властелина Вукашина и његове супруге Вукосаве, је различито хронолошки дефинисано. Л. Мирковић смешта подизање и живописање Руденице у период између половине 1409. и 11. јула 1411. године (Мирковић 1931 : 91). Т. Стародубцев, на основу очуваних ктиторских портрета и доступне историјске грађе, зидање и фрескописања Руденице оквирно датује у раздобље од 1403. до 1405. године (Стародубцев 2006 : 104-106). Без обзира које хронолошке оквире прихватимо, прва деценија 15. века представља горњу границу за сахрањивање на старијој некрополи у Руденици. Мора се узети у обзир да гробље РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 51 вероватно није било већ дуго у употреби, а да је поштовано као свето место, па је свакако то био један од главних разлога због ког су ктитори одабрали баш овај локалитет за градњу своје задужбине. Време подизања цркве у Велућу се, такође, различито хронолошки опредељује у период између 1381. и 1390. године (Петковић 1955 : 59; Бошковић 1955 : 74), око 1377/1378. године, а свакако пре Косовске битке 1389. године (Стричевић 1956 : 121-123), око 1377/78. године (Тодић 1989 : 75), између 1370. и 1375. године (Ђокић 2014 : 391), и од 1405. и 1410. године (Цветковић-Гаврић 2015 : 81). Ако прихватимо тумачење већине аутора да би датум изградње цркве у Велућу требало тражити у осмој деценији 14. века, онда се некропола формирана око ње мора датовати у период након тог догађаја. Употреба усадника као надгробих обележја запажена је, као што смо већ напоменули, током археолошких ископавања некрополе у порти манастира Дренче. Аморфни усадници од камена или опеке постављани су чело главе и код ногу покојника. Некропола је настала након изградње манастирске цркве, чије се време подизања може прецизно одредити забележеним датумом у даровној повељи. Самим тим, доњу границу сахрањивања покојника на наведеној некрополи представља 1382. година (ГаврићКовачевић 2015 : 21). Секундарно употребљене опеке са траговима малтера, имплицирају трајање сахрањивања на локалитету и након рушења манастирског храма. Аутори монографије о Дренчи нису навели егзактан тренутак када је дошло до делимичног уништења и напуштања манастира, па се горња граница коришћења некрополе не може поуздано одредити (Гаврић-Ковачевић 2015 : 35-39). Археолошка ископавања 1905. године у Пољни указују да је употреба аморфних усадника и положених плоча била присутна у ближем окружењу Голубовца током 15. и почетком 16. века (Васић 1906 : 45-46). Откривене квалитетније тесане положене плоче окомитих ивица са локалитета Град у Жупањевцу, нису хронолошки датоване, тако да не знамо да ли припадају периоду после изградње првобитног храма (крај 12. и 13. век), или времену након његове обнове (друга половина 14. века) (Рашковић-Грковић 2014 : 334-340). Речни облутак представља надгробни белег једног гроба у Голубовцу. Д. Рашковић је забележио употребу великих речних облутака као надгробника на локалитету Римско гробље у Каонику, смештеном на увишењу удаљеном око 200 m северно од цркве Св. Мине (источни део територије Града Крушевца) (Рашковић 2011 : 158). Током рекогносцирања слива Рибарске реке у периоду од 2017. до 2019. године запазили смо да велики необрађени речни облутци представРАСИНСКИ АНАЛИ 17 52 Дејан С. Радисављевић, Београд љају главни тип надгробних белега на средњовековним некрополама овог краја (локалитети код цркве Св. Архангела Гаврила и на брду Ћуковац у Великом Шиљеговцу, надгробник у каоничком гробљу, два надгробника са натписима из Здравиња). Срећну околност представља чињеница да се надгробници из Здравиња могу лако хронолошки определити на основу уклесаних датума и палеографских карактеристика текста. Први облутакбелег се, на основу прелиминарних резултата истраживања, датује уклесаним датумом 8. јул 1292. године, док други има урезану 1474. годину. Надгробник, масивни плочасти облутак, са савременог гробља у Каонику, није на свом првобитном положају и постављен је данас као усадник, чија је страна са натписом окренута југу. Палеографске карактеристике делимично сагледивог уклесаниог текста, и њихова сличност са млађим натписом из Здравиња, хронолошки опредељују употребу овог необрађеног облутка као надгробног обележја у другу половини 15. или сам почетак 16. века. На некрополи код цркве на брду Ћуковац у Великом Шиљеговцу запазили смо већи плочасти усадник-облутак са траговима натписа у једном реду, који због оштећености није могао бити ишчитан16. Сумирајући прикупљене податке долазимо до закључка да су аморфне положене плоче обележавале гробове преминулих током дужег раздобља од краја 13. до почетка 17. века. У ближој околини Голубовца посведочене су на некрополама у Руденици (пре прве деценије 15. века) и у Велућу (након 70-их година 14. века). Положене плоче од камена равне горње површине и окомито клесаних страна биле су у употреби од краја 13. и почетка 14. века, па до првих деценија 16. века. Најближе аналогије једном примерку са Старог (Турског) гробља у Голубовцу налазимо на некрополи у Пољни из 15. и са почетка 16. века. Надгробници у облику ниских плочастих слемењака су били честа појава на некрополама Рашке области током 14. и 15. века. На територији Расинског округа посведочени су до сада једино описаним примерцима са некрополе Старо (Турско) гробље у Голубовцу. Аморфни усадници чинили су надгробне белеге на некрополама југозападне Србије од краја 14. до краја 17. века. Аналогне примере из ближе околине Голубовца налазимо на локалитетима Турско гробље у Лозни, Басат у Пољни (15. и почетак 16. века) и манастир Дренча (након 1382. године). 16 Надгробни натписи из Здравиња, као и они из Каоника и Великог Шиљеговца, тема су посебног рада : Дејан Радисављевић, Средњовековни надгробни натписи из слива Рибарске реке код Крушевца, Натписи и записи 5, Београд, 2019, 9-24. РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 53 Велики речни облутци са средњовековних гробаља из слива Рибарске реке, који чине и њихову главну карактеристику, коришћени су за надгробне белеге, као што смо видели, од друге половине 13. до краја 15. или почетка 16. века. Употреба стене калцита за израду надгробника различитих типова посведочена је за сада само на некрополи Старо (Турско) гробље у Голубовцу, и представља његову специфичност, до сада незабележену на истодобним локалитетима. С обзиром да се на наведеној некрополи јављају сви приказани типови надгробника, доба њеног трајања би се оквирно могло сместити у временски распон од средине 14. до краја 16. века. Потврду наших запажања могу дати само нека будућа систематска археолошка истраживања касносредњовековне некрополе Старо (Турско) гробље у Голубовцу. Закључак Некрополу Старо (Турско) гробље формирало је највероватније становништво насеља, које је постојало на локалитету Селиште, у атару села Голубовца. Не сме се у потпуности одбацити ни могућност да су на некрополи покопавани мештани оближњег Војнежа, забележеног у отоманском дефтеру из 1530. године у оквиру нахије Козник и санџака Алаџахисар. Судећи по описаним типовима надгробних белега (аморфне положене плоче, положене плоче равне горње површине и окомито клесаних ивица, ниски плочасти слемењаци, аморфни усадници и усадници-облутци), са сахрањивањем на Старом (Турском) гробљу се отпочело средином или током друге половине 14. века. Престанак коришћења некрополе се највероватније може везати за другу половину или сам крај 16. века. Разлози за одумирање насеља су били вишеструки. Наиме, османска освајања северно од Саве, након пада Београда 1521. и Мохачке битке 1526. године, проузроковала су кретање народа из унутрашњости султаната у новозаузете области. Становништво у унутрашњим деловима државе је померањем граница ка северу изгубило раније привилегије, попут влашког статуса, што је утицало на њихове миграције у потрази за бољим статусним положајем у новоосвојеним крајевима. Велики број колониста је долазио управо из Крушевачког санџака. У нахији Козник Крушевачког санџака, којој је припадала и територија данашњег села Голубовац, је у периоду од 1516. до 1536. године број пореских обвезника опао са 3230 на 1520, тј. 53 %. И у осталим нахијама споменутог санџака РАСИНСКИ АНАЛИ 17 54 Дејан С. Радисављевић, Београд долази до драстичног пада броја становника (Крушевачка нахија – од 8000 на 2000, нахија Петруш – од 3000 на 1300). Наредни талас депопулације Крушевачког санџака је уследио након освајања Баната и успостављања Темишварског ејалета 1552. године (Амедоски 2010 : 233-236). Други разлог депопулације биле су епидемије куге током друге и треће деценије 16. века. Највећи број смртних случајева проузрокованих споменутом болешћу био је забележен у крајевима поред значајнијих путних праваца, као и у рударским областима (Амедоски 2010 : 234-235). Када је пак реч о насељима у ближем окружењу Голубовца, отомански дефтери бележе да је село Јасиковица, које се налазило на око 7 km удаљености ваздушном линијом од некрополе на Пискавици, запустело у неком периоду након 1540. године. У дефтеру из 1572. године Јасиковица се јавља као пусто село, чију земљу обрађују мештани оближњег Лопаша и суседних насеља (Радисављевић 2019ц). Услед повећања пореских обавеза, последњих деценија 16. века долази до немира и побуна осиромашеног, поглавито хришћанског, становништва против централне отоманске власти. Стални сукоби и устанци су потресали читав простор насељен српским народом од Јадранског мора до Темишвара, а што је потакло Синан-пашу, главног заповедника турске војске, да 1594. године узме мошти Св. Саве из манастира Милешеве и спали их у Београду (Ћоровић 1993 : 326). Ратна разарања, и сталне миграције, су онемогућила нормално привређивање, што је довело до појаве глади. Тако и сам патријарх Јован (15921614) бележи у једном рукопису послатом у манастир Хиландар на Светој Гори : „Хришћанин нигде не беше миран“. Други су у истом периоду записали : „Тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата. Оле беде! Тада беше роб по 5 гроша, а во по 15 дуката, кило жита по пет гроша, пинта вина по дукат.“ Један анонимни хришћанин пише : „Тада се умножила свака неправда међу људима и бешчашће родитељима од њихове деце. И усахну свака љубав блага код људи.“ Колике су биле тешкоће ратних разарања и глади сведочи и следећи запис : „Ох беда, ох туга, ох скрби те године од проклете деце агаренске на хришћански род. Ох, ох, ох!“ (Ћоровић 1993 : 328). Једна забелешка из 1587. године се односи на село Стопању, смештену недалеко од данашњег Голубовца : „И беше те године глад од истока до запада по целој земљи. И на васкрсење Христово пада снег три дана тад на земљу. И беше жито скупо : товар смесе по пет стотина , пшеница товар по десет и (20?) 45. И ја грешни поп Радосав из Гом...ову књигу написах презвитеру у Стопањи (Стопане) духовнику Милошу и брату нашем. Оци РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 55 свети ако сте учитељи...добри или зли, не куните, но благословите...“ (Стојановић 1905 : бр. 5625, 162; Живановић 1997 : 27-28). Не може се одбацити ни могућност, иако мање вероватна, да је насеље, ком је припадала некропола Старо (Турско) гробље, напуштено током Великог бечког рата (1683-1699), када долази до масовних сеоба Срба, и другог становништва, са простора данашње централне и југозападне Србије у крајеве северно од Дунава и Саве (Ћоровић 1993 : 349-355). Међутим, очувана топономастика, као сећање на насеља забележена у српским средњовековним изворима и турским пописним књигама, сведочи да није дошло до потпуног напуштања крајеве јужно од доњег тока Западне Мораве. Очигледно се један број старинаца повукао у пределе удаљеније од главних путева, а од краја 18. и почетка 19. века учествовао, заједно са новопридошлим досељеницима, у генетском и културолошком обликовању дела садашњег становништва Општине Трстеник. За израду надгробних обележја на некрополи коришћен је лако доступан плави и мрки шкриљац. Међутим, бели калцит, који је такође обележавао велики број гробних рака, био је много теже доступан и непогоднији за обраду, а вероватно је због своје боје имао значајну естетску, а можда и магијску вредност. Рудиментарна клесарска обрада надгробинка указује да су обележавали места последњег почивалишта сеоског становништва слабијег економског и нижег друштвеног статуса. Нешто брижљивије обрађена аморфна плоча од калцита, равне горње површине и окомито оклесаних ивица (надгробик XXI), можда је положена на гроб неког угледнијег члана локалне заједнице. Некропола Старо (Турско) гробље за сада представља јединствен пример, на просторима централне Србије, употребе блокова белог калцита кристаласте структуре за обликовање надгробних белега. На овом степену истражености не може се потврдити локално веровање да је у потесу Селиште, у атару Голубовца, постојао манастирски комплекс. Садашња црква чатмара посвећена Св. Марини саграђена је током прве половине 20. века на неком старијем култном месту, чији остатак представља очувани стуб часне трпезе. За зидање темеља храма послужиле су аморфне положене плоче од плавог и мрког шкриљца, које су ископаване и преношене са Старог (Турског) гробља, што потврђује и један надгробни белег, који данас лежи на простору источно од цркве. Како је наше размишљење о трајању и хронолошком датовању некрополе Старо (Турско) гробље у Голубовцу засновано пре свега на типологизацији надгробних белега и њиховом поређењу за сличним примерима са простора југозападне и централне Србије, потврду наших РАСИНСКИ АНАЛИ 17 Дејан С. Радисављевић, Београд 56 претпоставки могу донети једино нека будућа археолошка истраживања наведеног локалитета, и оближњих потеса Селиште и Војнеж. Деловање трагача за благом, који су већ раскопали један гроб на некрополи Старо (Турско) гробље, призивају ургентна археолошка истраживања и заштиту овог јединственог, и за сада добро очуваног, средњовековног локалитета. Abstract THE MEDIEVAL NECROPOLIS IN THE OLD (TURKISH) CEMETERY, IN GOLUBOVAC NEAR TRSTENIK The paper is a product of anthropological and archaeological reconnaissance of a part of the territory of the municipality of Trstenik, south of the West Morava, conducted by the authors of these lines during December 2017 and March-April 2019. Through field research, we came to know about the existence of several important medieval archaeological sites, of which the necropolis on the Piskavica meadow, in the village of Golubovac, stands out for its preservation. Литература  167 Numarli muhasebe-i vilayet-i rum-ili defteri (937/1530) II 2004: TC Başbakanlik devlet arşivleri genel müdürlüğü, Osmanlı arşivi daire başkanlığı, Yayın Nu 69, Defter-i Hakani Dizisi IX, Ankara  Амедоски 2007: Драгана Амедоски. Оријенталне грађевине Крушевца од османског освајања до краја XVI века. Историјски часопис књ. LV, ур. Тибор Живковић, Историјски институт, Београд, 157-171  Амедоски 2010: Драгана Амедоски. Демографске промене у нахији Бован као пример депопулације Румелије у 16. веку. Историјски часопис, књига LIX, Историјски институт, Београд  Благојевић 1972: Милош Благојевић. Манастирски поседи крушевачког краја, у Крушевац кроз векове, Зборник реферата са симпозијума одржаног од 4. до 9. октобра 1971. године у Крушевцу, ур. Адам Стошић и др, Народни музеј у Крушевцу, Крушевац, 25-48  Бошковић 1955: Ђурђе Бошковић. Манастир Велуће, архитектура и скулптура. Старинар, Орган Археолошког института, Нова серија, књига III-IV, (1952-1953), Београд, 60-76  Бушетић 1903: Тодор М. Бушетић. Левач. Насеља сепских земаља : расправа и грађа са 54 скице у тексту и атласом, свеска II, Књига 2, Београд, 460-511 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 57  Васић 1906: Милоје Васић. Старосрпска налазишта у Србији – прилози познавању старе српске културе, Старинар, Орган Српског археолошког друштва новог реда, година 1, Прва свеска, ур. Михаило Валтровић, Београд, 39-88  Вукадин 1975: Обренија Вукадин. Црква у Лаћиследу код Александровца. Рашка баштина 1, ур. Радомир Станић, Завод за заштиту споменика културе Краљево, Краљево, 312  Гаврић-Ковачевић 2015: Гордана Гаврић-Мирко Ковачевић. Манастир Дренча, од рушевине до храма. Завод за заштиту споменика културе Краљево, Едиција Капител, Краљево  Ђокић 2014: Небојша Ђокић. Нека запажања о ликовима на живопису Велуће. У Власт и моћ, властела моравске Србије од 1365. до 1402. године. ур. проф. Др. Синиша Мишић, Крушевац, 369-395  Ердељан 1996: Јелена Ердељан. Средњовековни надгробни споменици у области Раса, Археолошки институт Београд, посебна издања 31, Музеј Рас-Нови Пазар, Београд  Живановић 1997: Животије Живановић. Стопања - од ветрометине до благостања, монографија. Народни универзитет Трстеник, СтопањаТрстеник  Зечевић 2005: Емина Зечевић. Мраморје-стећци у западној Србији. Српско археолошко друштво, Посебна издања 3, Београд  Лутовац 1980: Мирослав В. Лутовац. Жупа александровачка, антропогеографска испитивања. Српски етнографски зборник XCIII, Одељење друштвених наука, Насеље и порекло становништва књига 43, Београд  Мадас 1984: Димитрије Мадас. Славковица : средњовековна црква, средњовековно гробље, гробови деспота Ђурђа, Јерине и Лазара Бранковића. Светлост, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац, Крагујевац  Мирковић 1931: Лазар Мирковић. Руденица, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књига 11, свеска 1-2, Београд, 83-112  Мишковић 1885: Јован Мишковић. Топографски речник Јагодинског округа. Гласник Српског ученог друштва књига 61, Београд  Петковић 1955: Владимир Петковић. Манастир Велуће, историја и живопис. Старинар, Орган Археолошког института, Нова серија, књига III-IV, (1952-1953), Београд, 45-59  Радисављевић 2019: Дејан Радисављевић. Покушај убикације цркве Мати Божје Бучјанске. Гласник Баштина, свеска 47, Институт за српску културу, Приштина-Лепосавић, 429-443 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 58 Дејан С. Радисављевић, Београд  Радисављевић 2019а: Дејан Радисављевић. Остаци утврђења на локалитету Градац (Градишта, Јаринин град) у Риђевштици код Трстеника. Јухорске зоре, тематски зборник, Својново-Крушевац, 2019, 183192.  Радисављевић 2019б: Дејан Радисављевић. Средњовековне некрополе на територији Општине Трстеник. Љубостињска приношења, Годишњак Јефимијиних дана, број 4, Трстеник/Љубостиња, 177-200  Радисављевић 2019ц: Дејан Радисављевић. Археолошки локалитет Бачвиште у Јасиковици и средњовековна црква у Бучју код Трстеника. У Крушевац и околина у историји српског народа, Историјски архив Крушевац, Крушевац, 2019, 31-44.  Радисављевић 2019д: Дејан Радисављевић. Средњовековни надгробни натписи из слива Рибарске реке код Крушевца. Натписи и записи 5. Београд. 2019, 9-24.  Рашковић 2000: Душан Рашковић. Рановизантијска утврђења у крушевачком окружју. Народни музеј Крушевац, Крушевац  Рашковић 2000а: Душан Рашковић. Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју. Трећа југословенска конференција византолога, (Крушевац 10-13. мај 2000), Ур. Љ. Максимовић, Н. Радошевић, Е. Радуловић, Београд-Крушевац, Народни музеј Крушевац, Студије и монографије књ. 2, 29-73  Рашковић 2001: Душан Рашковић. Трстенички крај у антици. Крушевачки зборник 7-8, Крушевац, 7-29  Рашковић 2011: Душан Рашковић. Прилози познавању средњовековне топографије крушевачког краја. Крушевачки зборник 15, Крушевац, 153181  Рашковић-Берић 2002: Душан Рашковић-Никола Берић. Резултати рекогносцирања античких и средњовековних налазишта трстеничке општине и суседних области. Гласник Српског археолошког друштва бр. 18, година 19, Београд, 137-156  Рашковић-Грковић 2014: Душан Рашковић и Марко Грковић. Археолошка истраживања налазишта „ Град“ у Жупањевцу, у Левчу. У Власт и моћ, властела моравске Србије од 1365. до 1402. године. ур. проф. Др. Синиша Мишић, Крушевац, 319-342  Спремић 1972: Момчило Спремић. Крушевац у XIV и XV веку, у Крушевац кроз векове, Зборник реферата са симпозијума одржаног од 4. до 9. октобра у Крушевцу, ур. Адам Стошић и др. Крушевац, 9-24 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ СТАРО (ТУРСКО) ГРОБЉЕ У ГОЛУБОВЦУ КОД ТРСТЕНИКА 59  Стародубцев 2006: Татјана Стародубцев. О ктитору Руденице. Саопштења XXXV-2003 и XXXVI-2004, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 101-111  Стојадиновић 2015: Милош Стојадиновић. Насеља у крушевачком и левачком крају 1530. године. Расински анали 13, Крушевац, 31-45  Стојановић 1905: Љубомир Стојановић. Стари српски записи и натписи – књига III. Српска краљевска академија, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд  Стричевић 1956: Ђорђе Стричевић. Хрнологија раних споменика Моравске школе. Старинар, Орган Археолошког института, Нова серија, Књига V-VI, (1954-1955), Београд, 115-128  Тодић 1989: Бранислав Тодић. Прилог, бољем познавању најстарије историје Велућа. Саопштења, књига 20-21, Београд, (1988-1989), 67-76  Тодосијевић 2005: Момчило Р. Тодосијевић. Поджупска села трстеничког краја. Библиотека „Хронике села“, Књига 300, Културно-просветна заједница Србије-Београд и Народна библиотека „Јефимија“-Трстеник, Народни музеј-Трстеник, Београд  Топографска карта 1 : 25 000, секција Крушевац 3-4 (Велика Дреновајуг), број листа 531-3-4, Војногеографски институт, Друго издање, Београд, 1971  Тошић 1996: Гордана Тошић. Манастир Руденица: археолошка истраживања у 1995. години. Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 20, Београд: Друштво конзерватора Србије, 112-114  Трифуновић и др. 1997: Милан Трифуновић и др. Хоризонти Конопљаре. Народни музеј Крушевац, Каталог изложбе, Крушевац  Ћоровић 1993: Владимир Ћоровић. Историја Срба. Друго издање, Београдски издавачко-графички завод, Београд  Ферјанчић 1972: Божидар Ферјанчић. Крушевац и околина до 1371. године, у Крушевац кроз векове, Зборник реферата са симпозијума одржаног од 4. до 9. октобра у Крушевцу, ур. Адам Стошић и др. Крушевац, 3-8  Цветковић 2009: Бранислав Цветковић. Руденице и Каленић : „двојна“, групна или сукцесивна ктиторија?, Саопштења XLI-2009, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 79-100 РАСИНСКИ АНАЛИ 17 60 Дејан С. Радисављевић, Београд РАСИНСКИ АНАЛИ 17