Aleksandar Bozovic

АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ до сада објављеној литератури објекат у Ресавској улици број 18 истицан је као репрезентативно здање ре-ализовано у духу академизма, а датован је у шири вре-менски контекст од 1883. године до почетка XX века. С обзиром на то да не постоје аутентични архивски подаци о времену изградње и ауторству над пројектом зграде, не могу се с прецизношћу утврдити ни један ни други податак. У сажетом монографском приказу опуса архитекте Јована Илкића, Богдан Несторовић 1 пројекат зграде у Ре-савској улици број 18 приписује архитекти Јовану Илки-ћу, а сам објекат наводи као кућу пуковника Димитрија Јоксића 2 : Према речима потомака Димитрија Јоксића, он је тражио од 'дворског архитекте' да му сагради кућу са сличним елементима и фигурама као на двору. Како је у то доба Илкић био дворски архитекта то је веро-ватно да је ово његово дело на шта наводи и концепција целе фасаде. Доцније је Јоксић ову зграду продао мини-стру Миловану Миловановићу. У каталошком прегледу београдске архитектуре периода од 1690. до 1914. године Гордана Гордић зграду у Ресавској улици број 18 иденти-фикује као кућу М. Миловановића 3 , датовану на почетак XX века 4. На исти начин предметни објекат идентифи-кује и датира Мирјана Ротер Благојевић 5 у синтетичкој студији и анализи фонда стамбене архитектуре Београда у периоду од XIX до 1914. године. 6 У енциклопедијском прегледу архитектуре Београда XIX и XX века, аутор С. Богуновић 7 наводи Илкића као аутора пројекта зграде у Ресавској улици број 18, а годину подизања 1883. 8 Према усменом сведочењу архитекте Ивана Здравковића, као сарадник на пројекту учествовао је и арх. А. Бугарски. 9 Сходно наведеним изворима, сви подаци који указују на ауторство и датирање објекта усменог су порекла, па се морају узимати с резервом. Сажетак: У оквиру релативно малобројних сачуваних објеката фонда стамбене архитектуре Београда с краја XIX и почетка XX века, зграда у Ресавској улици број 18 је веома значајно остварење. Иако не постоје сачувани архивски подаци о времену изградње и ауторству пројекта, објекат се датује у временски период од 1883. године до почетка XX века, а као аутор се наводи истакнути архитекта Јован Илкић. Зграда у Ресавској 18 развијеним просторним планом и репрезентативно решеним екстеријером и ентеријером спада у ред значајних објеката, који одсликавају све стилске вредности академске архитектуре с краја XIX и почетка XX века. Својим ликовним третманом издваја се концепт фронталне фасаде изведен на постулатима високе ренесансне и маниристичке архитектуре Италије, с посебним акцентом на архитектонску пластику и примену слободностојеће декоративне скулптуре. Abstract: The building at 18 Resavska Street is an important and representative work of architecture among the relatively few surviving residential buildings from the late 19th and early 20th century in Belgrade. Despite the lack of direct documentary evidence for the date of construction and the authorship of the design, it has been dated to a period between 1883 and the beginning of the 20th century, and attributed to the renowned architect Jovan Ilkić. With its developed spatial plan and high status interior and exterior it ranks among more important designs representing all stylistic features of the architecture of academicism of the late 19th and early 20th century. The concept of the street façade relies on the tenets of Italian High Renaissance and Mannerist architecture, with a special emphasis on the use of architectural ornament and freestanding sculpture.

Значај стамбене архитектуре Београда на прелазу из XIX у XX век није потребно посебно наглаша-вати. У урбаној структури овај грађевински фонд пред-ставља драгоцено историјско наслеђе, као и материјал-но сведочанство које доприноси конституисању карак-тера града и сведочи о његовој прошлости и развоју. Овај фонд не морамо посматрати искључиво кроз по-јединачне архитектонске, стилске или шире, амбијен-талне урбанистичке вредности, већ сама архитектура, као утилитарна уметност, такође нуди и важан елемент сагледавања укупне социјалне, економске и културне слике једног времена. Управо зато кућа архитекте Јова-на Илкића, као део овог архитектонског фонда, пружа информацију о начину урбане трансформације Београ-да, месту самог архитектонског дела у оквиру ауторо-вог опуса, као и у оквиру архитектуре академизма пре 1914. године. Такође, архитектура предметног објек-та вреднована у овом контексту и схваћена као начин Сажетак: Примаран циљ анализе архитектуре куће архитекте Јована Илкића у Улици Милоша Поцерца бр. 32 у Београду јесте валоризација предметног објекта у контексту архитектонског опуса аутора, њеног места у оквиру архитектуре свога доба, као и њеног значаја као материјалног сведочанства урбанистичког развоја Београда с краја XIX и почетка XX века. Abstract: The main goal of the analysis of the architecture of the house of Jovan Ilkić at 32 Miloša Pocerca Street in Belgrade is the evaluation of the building in the context of its author's architectural work, of its place in the context of the architecture of its time, and of its importance as material evidence of the urban development of Belgrade in the late 19th and early 20th century.

Сажетак: Монументалне јавне споменике почетком друге половине XX века изводила је генерација уметника формирана до 1941. године. Ова генерација вајара, која је по образовању припадала стилским токовима академизма и сецесије, након Другог светског рата за-држава своја стилска опредељења, заступајући естетику традиционалних пластичних вредности. Овакав естетски став надовези-вао се на идеолошке захтеве које је пред уметнике постављала ангажована уметност, односно преовладавајући социјалистички реализам, током педесетих година XX века. Посматран у овом контексту, Споменик Васи Чарапићу, подигнут 1951. године, пред-ставља значајно остварење тог периода, као и једно од најуспешнијих остварења из ауторовог опуса. Споменик је такође један од најранијих и истовремено репрезентативни пример новог дискурса југословенске јавне скулптуре, која се током педесетих година XX века удаљава од доминантног тока представљања тема из НОБ-а. кључне речи: Васа Чарапић, Први српски устанак, Радета Станковић, јавни споменик, Београд AbstrAct: In the beginning of the second half of the 20thcentury, a generation of artists formed before 1941 produced a wealth of public monuments. This generation of sculptors, educated under the influence of academism and Art Nouveau, retained their stylistic inclinations, expressing the aesthetics of traditional plastic arts. This aesthetic approach was responsive to the ideological demands placed upon the artists, that is, in line with socially engaged art-the prevailing socialist realism of the 1950s. In this context, the Monument to Vasa Čarapić, created in 1951, represents both a significant work of art from that period, and the most successful artistic achievements of its author. This monument is also one of the earliest and, at the same time, representative examples of a new discourse of the Yugoslav public sculpture in 1950s, deviating from prevailing trends of the presentation of motifs from the National Liberation War. СПОМЕНИК ВАСИ ЧАРАПИЋУ У БЕОГРАДУ АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ Т оком XIX и почетком XX века бројни јавни спо-меници се посвећују ратним херојима, аноним-ним војницима, херојима културног и поли-тичког живота, владарима и значајним историјским догађајима. 1 У процесу конституисања националне свести и идентитета посебно је била значајна тради-ција истицања култа бораца која је и у оквиру нацио-налних идеологија европских држава заузимала посеб-но место. Уобличавање оваквог типа патриотског култа мртвих може се пратити од Француске револуције и он се популаризује у европским оквирима током XIX, да би током последњих деценија XIX и првих деценија XX века досегао врхунац. 2 У овом периоду са уобличавањем националне идеологије, традиционални хришћански идеал жртво-вања за веру, допуњава се идеалом жртвовања за отаџ-бину. 3 Оваква схватања доводе до процеса стварања новог типа мученика страдалих за слободу отаџбине. У Србији се од Првог српског устанка почиње консти-туисати мит о победоносним биткама и вођама устанка чије поштовање прераста у култ националних хероја. У том смислу нација сама постаје колективни херој, а њен култ се систематски негује и меморише. Меморисање војводе Васе Чарапића као националног хероја Васа Чарапић 4 је рођен у Белом Потоку код Ава-ле. У Аустријско-турском рату, 1788-1791, борио се као добровољац на страни Аустријанаца, против Тур-ске. Након рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Српској народној војсци, организованој 1797. годи-не, био је буљубаша. За време Сече српских кнеже-ва 1804. побегао је на Авалу и организовао чету, са којом је у марту 1804. код Лештана из заседе убио ја-УДК 730.027.1(497.11) 725.94(497.11)