Art History

Сажетак: Монументалне јавне споменике почетком друге половине XX века изводила је генерација уметника формирана до 1941. године. Ова генерација вајара, која је по образовању припадала стилским токовима академизма и сецесије, након Другог светског рата за-држава своја стилска опредељења, заступајући естетику традиционалних пластичних вредности. Овакав естетски став надовези-вао се на идеолошке захтеве које је пред уметнике постављала ангажована уметност, односно преовладавајући социјалистички реализам, током педесетих година XX века. Посматран у овом контексту, Споменик Васи Чарапићу, подигнут 1951. године, пред-ставља значајно остварење тог периода, као и једно од најуспешнијих остварења из ауторовог опуса. Споменик је такође један од најранијих и истовремено репрезентативни пример новог дискурса југословенске јавне скулптуре, која се током педесетих година XX века удаљава од доминантног тока представљања тема из НОБ-а. кључне речи: Васа Чарапић, Први српски устанак, Радета Станковић, јавни споменик, Београд AbstrAct: In the beginning of the second half of the 20thcentury, a generation of artists formed before 1941 produced a wealth of public monuments. This generation of sculptors, educated under the influence of academism and Art Nouveau, retained their stylistic inclinations, expressing the aesthetics of traditional plastic arts. This aesthetic approach was responsive to the ideological demands placed upon the artists, that is, in line with socially engaged art-the prevailing socialist realism of the 1950s. In this context, the Monument to Vasa Čarapić, created in 1951, represents both a significant work of art from that period, and the most successful artistic achievements of its author. This monument is also one of the earliest and, at the same time, representative examples of a new discourse of the Yugoslav public sculpture in 1950s, deviating from prevailing trends of the presentation of motifs from the National Liberation War. СПОМЕНИК ВАСИ ЧАРАПИЋУ У БЕОГРАДУ АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ Т оком XIX и почетком XX века бројни јавни спо-меници се посвећују ратним херојима, аноним-ним војницима, херојима културног и поли-тичког живота, владарима и значајним историјским догађајима. 1 У процесу конституисања националне свести и идентитета посебно је била значајна тради-ција истицања култа бораца која је и у оквиру нацио-налних идеологија европских држава заузимала посеб-но место. Уобличавање оваквог типа патриотског култа мртвих може се пратити од Француске револуције и он се популаризује у европским оквирима током XIX, да би током последњих деценија XIX и првих деценија XX века досегао врхунац. 2 У овом периоду са уобличавањем националне идеологије, традиционални хришћански идеал жртво-вања за веру, допуњава се идеалом жртвовања за отаџ-бину. 3 Оваква схватања доводе до процеса стварања новог типа мученика страдалих за слободу отаџбине. У Србији се од Првог српског устанка почиње консти-туисати мит о победоносним биткама и вођама устанка чије поштовање прераста у култ националних хероја. У том смислу нација сама постаје колективни херој, а њен култ се систематски негује и меморише. Меморисање војводе Васе Чарапића као националног хероја Васа Чарапић 4 је рођен у Белом Потоку код Ава-ле. У Аустријско-турском рату, 1788-1791, борио се као добровољац на страни Аустријанаца, против Тур-ске. Након рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Српској народној војсци, организованој 1797. годи-не, био је буљубаша. За време Сече српских кнеже-ва 1804. побегао је на Авалу и организовао чету, са којом је у марту 1804. код Лештана из заседе убио ја-УДК 730.027.1(497.11) 725.94(497.11)

Значај стамбене архитектуре Београда на прелазу из XIX у XX век није потребно посебно наглаша-вати. У урбаној структури овај грађевински фонд пред-ставља драгоцено историјско наслеђе, као и материјал-но сведочанство које доприноси конституисању карак-тера града и сведочи о његовој прошлости и развоју. Овај фонд не морамо посматрати искључиво кроз по-јединачне архитектонске, стилске или шире, амбијен-талне урбанистичке вредности, већ сама архитектура, као утилитарна уметност, такође нуди и важан елемент сагледавања укупне социјалне, економске и културне слике једног времена. Управо зато кућа архитекте Јова-на Илкића, као део овог архитектонског фонда, пружа информацију о начину урбане трансформације Београ-да, месту самог архитектонског дела у оквиру ауторо-вог опуса, као и у оквиру архитектуре академизма пре 1914. године. Такође, архитектура предметног објек-та вреднована у овом контексту и схваћена као начин Сажетак: Примаран циљ анализе архитектуре куће архитекте Јована Илкића у Улици Милоша Поцерца бр. 32 у Београду јесте валоризација предметног објекта у контексту архитектонског опуса аутора, њеног места у оквиру архитектуре свога доба, као и њеног значаја као материјалног сведочанства урбанистичког развоја Београда с краја XIX и почетка XX века. Abstract: The main goal of the analysis of the architecture of the house of Jovan Ilkić at 32 Miloša Pocerca Street in Belgrade is the evaluation of the building in the context of its author's architectural work, of its place in the context of the architecture of its time, and of its importance as material evidence of the urban development of Belgrade in the late 19th and early 20th century.

АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ до сада објављеној литератури објекат у Ресавској улици број 18 истицан је као репрезентативно здање ре-ализовано у духу академизма, а датован је у шири вре-менски контекст од 1883. године до почетка XX века. С обзиром на то да не постоје аутентични архивски подаци о времену изградње и ауторству над пројектом зграде, не могу се с прецизношћу утврдити ни један ни други податак. У сажетом монографском приказу опуса архитекте Јована Илкића, Богдан Несторовић 1 пројекат зграде у Ре-савској улици број 18 приписује архитекти Јовану Илки-ћу, а сам објекат наводи као кућу пуковника Димитрија Јоксића 2 : Према речима потомака Димитрија Јоксића, он је тражио од 'дворског архитекте' да му сагради кућу са сличним елементима и фигурама као на двору. Како је у то доба Илкић био дворски архитекта то је веро-ватно да је ово његово дело на шта наводи и концепција целе фасаде. Доцније је Јоксић ову зграду продао мини-стру Миловану Миловановићу. У каталошком прегледу београдске архитектуре периода од 1690. до 1914. године Гордана Гордић зграду у Ресавској улици број 18 иденти-фикује као кућу М. Миловановића 3 , датовану на почетак XX века 4. На исти начин предметни објекат идентифи-кује и датира Мирјана Ротер Благојевић 5 у синтетичкој студији и анализи фонда стамбене архитектуре Београда у периоду од XIX до 1914. године. 6 У енциклопедијском прегледу архитектуре Београда XIX и XX века, аутор С. Богуновић 7 наводи Илкића као аутора пројекта зграде у Ресавској улици број 18, а годину подизања 1883. 8 Према усменом сведочењу архитекте Ивана Здравковића, као сарадник на пројекту учествовао је и арх. А. Бугарски. 9 Сходно наведеним изворима, сви подаци који указују на ауторство и датирање објекта усменог су порекла, па се морају узимати с резервом. Сажетак: У оквиру релативно малобројних сачуваних објеката фонда стамбене архитектуре Београда с краја XIX и почетка XX века, зграда у Ресавској улици број 18 је веома значајно остварење. Иако не постоје сачувани архивски подаци о времену изградње и ауторству пројекта, објекат се датује у временски период од 1883. године до почетка XX века, а као аутор се наводи истакнути архитекта Јован Илкић. Зграда у Ресавској 18 развијеним просторним планом и репрезентативно решеним екстеријером и ентеријером спада у ред значајних објеката, који одсликавају све стилске вредности академске архитектуре с краја XIX и почетка XX века. Својим ликовним третманом издваја се концепт фронталне фасаде изведен на постулатима високе ренесансне и маниристичке архитектуре Италије, с посебним акцентом на архитектонску пластику и примену слободностојеће декоративне скулптуре. Abstract: The building at 18 Resavska Street is an important and representative work of architecture among the relatively few surviving residential buildings from the late 19th and early 20th century in Belgrade. Despite the lack of direct documentary evidence for the date of construction and the authorship of the design, it has been dated to a period between 1883 and the beginning of the 20th century, and attributed to the renowned architect Jovan Ilkić. With its developed spatial plan and high status interior and exterior it ranks among more important designs representing all stylistic features of the architecture of academicism of the late 19th and early 20th century. The concept of the street façade relies on the tenets of Italian High Renaissance and Mannerist architecture, with a special emphasis on the use of architectural ornament and freestanding sculpture.

The usual understanding of the motives of the publishing enterprise of Božidar
Vuković (Dionisio della Vecchia) is premised on a simplified interpretation of the forewords and afterwords
to his printed editions, resulting in a construction that sees his endeavour mostly
in terms of patriotism and piety. Apart from unquestionable patriotism and piety
as upper-class ideals of the time, his engagement in publishing should, however, be
looked at from a much broader and more objective perspective, given that the content
of the colophons of printed books reflected an imagined ideal and that there
hardly was complete congruence between what they professed and real life. Unlike
the notes in manuscript books, which could contain the scribe’s personal confessions
and states of mind, printed books intended for the market were published in a large
number of copies and, therefore, the approach of their compilers could not be the
same. Constructing a desirable public self-image, the publisher as the conceptual author
of the colophon content usually used carefully selected information to commend
his publishing undertaking by placing it in an exclusively patriotic and pious context.
In view of the liturgical and ecclesiastical purpose of the books printed in Cyrillic
script and Serbian Slavonic language which contained such notes, it is quite understandable
why other motives, commercial above all, could not be mentioned, which
does not mean that they were not there at all. Besides, such rhetorical formulations,
based on biblical quotations as prefigurations and metaphors, were common in human
communication at the time because man’s identity was primarily grounded in
his relation to God. These notes should therefore not be viewed from the perspective
of the present, nor should today’s value system and outlook be read into them. In
the light of the spirit of the epoch, ridden with fears of an Ottoman invasion, whose
conquests of Christian lands were interpreted as being incurred by collective sin, the
content of the colophon in religious books should be viewed both in historical and
ecclesiological temporal categories. From this perspective, the printing of liturgical
and prayer books, which played a role in preserving the Christian faith and resisting
Islamisation, may be seen as an act of piety and patriotism since they, even though
Vuković made a profit from trading in them, were above all else embodiments of
God’s word and revelations of divine wisdom.
On the other hand, in contrast to medieval disdain for the merchant profession, in
Renaissance culture the image of the merchant underwent profound change. Commercial
engagement was no longer seen as being at odds with Christian ethics and,
consequently, the Renaissance merchant did not hold well-being and wealth in this
life to be irreconcilable with salvation of the soul. Hence, the fact that Vuković made a
fortune in trade did not prevent him from being a very active believer, even the head
of the Greek Orthodox religious community in Venice, seeking to atone for his sins
and to ensure eternal life by making charitable contributions and legacies.
Apart from Vuković’s two surviving wills, which specify the price of each title, commercial
aspects of his publishing activity are indicated both by the content and structure
of his editions and by their graphic design. Unlike the printing houses in the
Serbian ethnic areas, which printed only liturgical books, Vuković’s Venetian house
also printed devotional and didactic texts, such as the Collection for Travellers. Being
intended for a broader circle of believers and their personal, private piety, these editions,
printed by Vuković in 1520 and 1536, and reprinted by the subsequent publishers
of Serbian Slavonic books in Venice, can hardly be placed in a patriotic context,
but should rather be seen as a mercantile aspiration of Vuković and his successors.

The Library of the Hilandar Monastery houses four copies of the Apostles dating
from 1547 (Nos. 17, 18, 19, 20) published by Dimitrije Ljubavić, the grandson of
Božidar Goraždanin, who founded the printing house at Goražde. These have been
known in academic circles for a long time, as they have been described and cataloged
first in the book Rukopisy a starotisky Chilandarske by Sava the Hilandarian
and then in the Catalog of Cyrillic Manuscripts of the Hilandar Monastery, featuring
catalog descriptions by Dejan Medaković. What is confusing, however, is that the
archeographic descriptions in these two catalogs are inconsistent and incongruous
with each other.
A comparative typographical and morphological analysis of the Hilandar copies
of the Apostles has confirmed what scholars of historiography had already known:
there were in fact two editions of Dimitrije Ljubavić’s Apostles. This is evidenced by
the inscriptions in the colophons and the headpieces with superscriptions and the
coats of arms of Wallachia and Moldavia, stating that one of the editions had been
printed for the Hungarian-Wallachian ruler Mircea, and the other for the Moldavian
prince Iliaş. In addition, it has been established that the only differences are to
be found in the colophon contents and structure and some elements of the graphic
decorations, printed in the xylographic technique. The remaining parts of the book
blocks of both issues were printed in the same type, which is also suggested by the
same date in the preface of both issues.