Istorija Srbije

Прва историографска синтеза о Смедереву и смедеревском крају у Првом светском рату. Књига је заснована на вишегодишњим научним истраживањима архивске, музеолошке и друге изворне грађе, као и до сада непознате стране и домаће старије мемоаристике. У креирању књиге, у великој мери коришћени су новији историографски резултати савремене  домаће, али и стране науке. Узимајући све у обзир, ова књига, по количини обрађене грађе, темама које су у њој обухваћене, као и методолошким приступом, представља значајан искорак у досадашњем проучавању Првог светског рата Смедерева и околине. Књига коју представљамо јесте прегледна, на научним основама заснована монографија у којој ће како стручна, тако и шира јавност наћи одговоре на многа питања из домена завичајне историје Првог светског рата.

Рад анализира улогу заставе албанске народности у националној еманципацији Албанаца и њену симболику у националистичком, сецесионистичком покрету. Од 1969. године, када је застава истоветна оној НСР Албаније почела да се званично истиче, па до краја осамдесетих, када је она постала симбол националног јединства Албанаца и њиховог пркоса републичкој и федералној власти а за Србе симбол албанског сецесионизма, употреба заставе албанске народности и спорови око ње одсликавају превирања у САП Косово на једном микросличају.

Од шездесетих година XIX века, када је после слома
апсолутизма започео парламентарни живот у Монархији Хабсбурга, односи између Хрвата и Срба почели су се затезати и реметити.Неспоразуми, спорови и сукоби Хрвата и Срба полако су захватали све области живота. Из политике увлачили су се у науку и публицистику, трујући читав јавни живот и реметећи међусобне односе до граница једва сношљиве. Због тога што је "Обзор" захтевао од Срба да јавно изнесу шта су им Хрвати криви, Руварац је књигу посветио Обзору. Међутим, Обзор није на њу никада одговорио, већ је, како је забележио Браник, лист Српске народно либералне странке из Угарске, искрени заговорник слоге и сарадње Срба и Хрвата, „у место одговора вицловао,називајући проту Руварца ’пабирчарем“.
Познати српски политичар, барон Јован Живковић осврнуо се на књигу Ево, шта сте нам криви!, који је једно време, као истакнути униониста, заузимао положај предстојника за унутрашње послове Хрватске и Славоније. Учинио је то успут, у чланку који је објављен у наставцима са намером да изнесе више конкретних и аутентичних појединости о томе зашто је дошло до размирице између Хрвата и Срба и ко за то сноси одговорност. Живковић је сматрао да је Руварац „врло добро учинио, што је, ’у његовој‘ врло поучној књижици Ево, шта сте нам криви! сакупио и као једну целину на свет издао све оне податке од 1848. године на овамо, који нам показују и чудновато расветљавају поступак и понашање браће Хрвата према нама Србима кроз цео тај низ од четрдесет и више година!“

Es handelt sich um die Übersetzung des Tagebuchs von Petar Čarnojević aus der Zeit seiner politischen Tätigkeit in der Eigenschaft eines königlichen Kommissars (vom 27. April—28. Juli 1848), als man ihn beauftragt hatte, den Unruhen im Süden Ungarns ein Ende zu setzen. In der Einleitung wird in gedrängter Form auf den Charakte und die Bedeutung der politischen Tätigkeit von Petar Čarnojević hingewiesen. Darüberhinaus werden auch die seine Persönlichkeit und Tätigkeit kennzeichnenden Kontroversen erörtert und auf die Bedeutung der im Zusammenhang mit seiner Tätigkeit als königlicher Kommissar entstandenen historischen Materialien (Korrespondenz, Befehle, Anordnungen, Proklamationen) hingewiesen.

Ovaj rad je posvećen analizi događaja koji su se odvijali tokom osamdesetih godina XX veka u bivšoj Jugoslaviji i koji su neposredno prethodili građanskom ratu i često su bili dovođeni u neposrednu vezu sa raspadom Jugoslavije. Osim što je dat deskriptivni opis događaja u periodu od 1987. do 1989, ukratko su razmotreni institucionalni i socijalni razlozi za nastajanje političkih, etničkih i ustavnih tenzija tokom osamdesetih godina u Srbiji. Stoga, rad nastoji da uspostavi uzročno-posledičnu vezu između odluka donesenih od strane jugoslovenskog rukovodstva od kraja Drugog svetskog rata i događaja koji su usledili nakon smrti Josipa Broza Tita, posmatrajući pri tome Antibirokratsku revoluciju kao, jednu vrstu, očekivane posledice loših ustavnih i političkih rešenja.

This paper, for a conference on figures of Vojvodina in the context of European history, deals with field marshal Count András Hadik (1710-1790). Hadik belonged to a
noble family whose members held prominent positions in the Evangelical Church and the army. He began his military career in the Hussars, and distinguished himself in the many
Austrian wars of the 18th century. Stories abounded of his un
flinching courage and heroic exploits, best exemplified by the taking of Berlin in 1757. In 1763, Empress Maria Theresa granted him a patent for lands including the settlements of Gložan, Pertovač, Kisač, Rumenka, Begeč and —
ten years later — Čerević. To his military exploits, Hadik added significant political activity. As commander - general and governor of Transylvania from 1764 to 1768, Hadik was the first Hungarian official to propose abolishing serfdom. In 1769 he was royal commissioner at the Serbian Ecclesiastical assembly in Sremski Karlovci; in 1774 he was promoted to
field marshal and named head of the imperial war council. In 1776 he was appointed guvernor of Bács-Bodrog county. After injuries sustained during the 1789 siege of Belgrade,
Hadik was replaced as commander in chief of the Austrian army by Marshal von Laudon. The following year Hadik died. He is buried in Futog.

Гроф Андраш Хадик, (1710−1790) дао је богат прилог историји Аустријске монархије, Угарске и Футога, а стекао је славу и у европским размерама. Заслугама стеченим
у 23 похода Аустријске монархије, од ситног племића и заставника у хусарском пуку уздигао се до титуле грофа Немачке империје, односно маршала аустријске војске. Као председник Дворског ратног савета значајно је допринео осавремењавању аустријске војске. Краљица Марија Терезија поверила му је деликатне војнополитичке задатке: био је гувернер Будимпеште, Ердеља, Галиције; бавио се статусом и проблемима православних. Као
велики жупан Бачко-бодрошке жупаније и властелин футошког поседа унапредио је привреду јужне Бачке, помогао је насељавање Словака и Немаца, изградио је цркву, школу и замак у Футогу. Иза себе оставио је богату архивску грађу од значаја и за јужнословенске
народе.

Камена књига предака : (о натписима са надгробних споменика западне Србије) / Радојко Николић. - 2. допуњено изд. - Чачак : Народни музеј Чачак, 2018 (Чачак : Артера). - 399 стр. : илустр. ; 24 cm

Тираж 300. - Стр. 7-18: Плави хоризонти Радојка Николића: од микроисторије до социјалне антропологије / Милош Тимотијевић. - Стр. 19-23: Значајан вуковски подухват / Драгиша Витошевић. - Радојко Николић: стр. 397. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Регистар.

ISBN 978-86-84067-63-2
821.163.41-193.6:398
003.071=163.41"18/19"
726.82(497.11-15)"18/19"

COBISS.SR-ID 261062156

Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) francuski filozof, držao je katedru na College de France koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“. Njegova dela su imala ogroman uticaj na humanističke i društvene nauke druge polovine 20. veka. Fukoov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filozofije nauke kao i na mnoge druge. Poznat je po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane. Komentatori i kritičari savremenici često su opisivali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. U toku šezdesetih, često je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u početku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalistički pristup umetnosti. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“.

У ове податке уклапају се предања православних Словена. Апостол Павле је подвлачио значај чувања Предања: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1 Кор 11. 2, слично и 2 Сол 2. 15, 3.6). Располажемо предањима Словена о боравку апостола Павла у Илирику, код Срба и Руса, сачуваним захваљујући држању православља што га је утемељио. У руској ПВЛ(Повест времених лет – Несторова хроника прим. прир.)  налази се белешка да је његов рођак Андроник, апостол од седамдесеторице, био епископ у Сирмију, а да је лично апостол Павле покрштавао Словене у Илирику. Ту забележено Предање, описујући делатност словенских апостола у кнежевини Великој Морави, памти да је Свети Методије постављен на престо апостола Андроника, у Панонији (Сирмијум у Срему био је главни град Паноније, где су живели илирски Амантини): „По томе кнез Коцељ постави Методија за епископа у Панонији, на место светог апостола Андроника, једног од 70 ученика Светог апостола Павла. Том је словенском народу био учитељ апостол Андроник. Морави је долазио апостол Павле и ту је учио; то је Илирик где је долазио апостол Павле, ту су били први Словени, том словенском народу учитељ је био Павле, од тог народа смо и ми Руси, тако је и нама учитељ био апостол Павле, који је учио народ Словенски, и поставио је епископа и свог намесника, Андроника словенском народу“ (ПВЛ 1923: 21). Дакле, код Руса је забележено у 10-12. столећу да су у Панонији, Срему и Илирику живели Словени у доба Апостола Павла, да је тим руским прецима проповедао хришћанство Апостол Павле. Ово предање из ПВЛ уклапа се у археолошке податке о исељавању Словена (Илира) из углавном српског Подунавља ка Дњепру.

Апстракт: Овај рад је расправа о Србији и политичкој улози Св. Саве у односима са суседима и Византијом од средине XI до средине XIII века. Посебани акценат се ставља на место, улогу и значај Саве Немањића у византијско-источно-православном свету. Између осталог се доказује да су његова остварења била далеко већа него што се у светској и нашој науци сматра и поготову, у вези с тим, да је постао српско-бугарски патријарх 8. априла 1235. године.

Marvin Peri:
Zaokružiti temu o tome koliko je stari kontinent stvorio tokom proteklih vekova i naznačiti precizno ključne tačke te istorije ideja nije nimalo lako. Retki su istoričari koji odlučuju da se late takvog poduhvata; u njih nesumnjivo spada Marvin Peri.

Autor je više važnih izdanja od kojih ističemo: Western civilization - Ideas, Politics and Society, Western Civilization - A Brief History, Sources of the Western Tradition.

„...Ova je knjiga sinteza, ne mora se čitati od početka do kraja, već kao enciklopedija, po potrebi i želji“, kaže Ðorde Krivokapić, prevodilac kapitalnog dela o istoriji ideja Marvina Perija.

Tokom vekova mislioci Zapada raspravljali su o suštinskim pitanjima ljudskog postojanja. U tom procesu oni su iskovali instrumente racionalnog mišljenja koji su omogućili sistematsko istraživanje fizičke prirode i ljudske kulture, začeli ideju političke slobode i priznali unutrašnju vrednost pojedinca. Intelektualna istorija Evrope napisana je sa uverenjem da intelektualna tradicija Zapada ima nešto vredno da saopšti izučavaocima. Bez razumevanja istorijske evolucije ovih suštinskih ideala zapadnog sveta, kao i načina na koji su bili skovani, tumačeni, primenjivani, kako im se suprotstavljalo, kako su bili narušavani i branjeni, bila bi smanjena naša mogućnost da ih istinski prihvatimo.

Knjiga izučavaocima omogućava celovit pristup i svest o pravcima kojima se ide ka savremenoj evropskoj intelektualnoj istoriji, kao i da uoče ključne odnose unutar te istorije.Ovaj tekst ima dva uvodna poglavlja koja pružaju uvid u temelje i razvoj zapadne misli u antičkom svetu, u srednjem veku i na početku savremenog doba. Kako sve ključne ideje Zapada ne proističu iz razumskog sagledavanja velikih pitanja ljudskog postojanja, ova knjiga posvećuje znatnu pažnju i temi iracionalnog, jer su mnoge neracionalne ideje uticale na svest i politiku savremene Evrope.

Intelektualna istorija Evrope može da bude korisna knjiga i za studente, jer Peri u uvodima pojedinih poglavlja daje jasan pregled najvažnijih problema, jasno objašnjava komplikovane ideje koje smešta u istorijski kontekst. Nekoliko poglavlja ima zaključne eseje sa širim značenjem materijala o kojima je bilo govora. Brojni odlomci iz primarnih izvora uključeni su u pripovedanje.

В статье представлен анализ тенденций современной историографии в странах Западной Европы и США о событиях, спровоцировавших Первую мировую войну. Основное внимание также уделено интерпретации влияния современной геополитической ситуации в мире на восприятие исторических событий, а также на стремление изменить исторические факты о Первой мировой войне. В работе использована современная прозападная литература, опубликованная в период с 2010 по 2019 гг., а в качестве основного предмета сравнения взято современное отношение историографии к одним из главных участников Первой мировой войны – России и Сербии. Автор рассматривает празднования и особенности культуры памяти Первой мировой войны в странах Западной Европы, с особым вниманием к 2018 и 2019 гг. Результаты анализа дадут новую картину стремлений «западного мира» адаптировать историю к современной мировой политике.

This paper represents an analysis of current trends in Western European countries and the USAs contemporary historiography on the events which caused the World War I. Besides that, the main focus will be interpretation of how the worlds new geopolitical situation is influencing the perception of historical events as well as of the aspirations to change the World War I historical facts. During the analysis, contemporary pro-western literature will be
used, published in 2010–2019 time period, while the current relations of historiography towards the main actors of World War I, Russia and Serbia, will represent the main subject of comparison. Apart from literature, the author will provide a review of the analysis of celebrations and markings of the culture of remembrance of World War I in the Western European countries, with a special focus on the 2018 and
2019. The results of the research will provide a completely new picture of the aspirations of the “Western world” towards “the adjustments of history according to the contemporary world politics”.

Serbian medieval principality Morava - Lands and districts -
 
From  Byzantium  Porphyrogenitus  counted  independent  Slavic  tribes  which inhabited  the  whole  of  Dalmatia:  Croats,  Serbs,  Moravians,  Zahumljani, Travunjani, Konavlians, Dukljani and Neretljani - Pagani. For all the listed tribes, except Croats, Dukljani and Moravians he said they were Serbian tribes. Based on other information on Dukljani and Moravians, we find out that they were Serbs, too. It was also stated that these tribes had their archons - principalities. Serbian 'coastal lands' were: Duklja, Dalmatia  (Pagania)  Travunija  and  Hum,  and  the  'mainland'  ones  were  Raska  and Bosnia. These were the oldest Serbian lands.
  Dukljanin mentions another Serbia, in the basin of the rivers flowing north and flowing into the Danube, the territory of the Moravians and their tribal alliance. The earliest reference to the Balkan Moravians and archons Morava is preserved in an anonymous manuscript by a Bavarian Geographer, from the year 817. Arabian writer Al Masudi,  940-950,  also  says  that  with  the  Serbs  goes  the  Morava  tribe.  Moravians gathered  the tribes  Bodrici,  Branicevci, Kucani and Timocani  and  formed  their  own principality. They were considered Serbs if we bear in mind that the theme Morava was  renamed  into  Serbia.  Porphyrogenitus  does  not  say  which  districts  existed  in
Morava  or  Serbia.  For  some  reason  there  was  no  description  of  the  size  of  Morava principality.
  Porphyrogenitus  does  not  mention  lands  or  districts  of 'baptized  Serbia'  - mainland  Serbia,  but  he  lists  the  inhabited  cities:  Destinik,  Cernavusk,  Medjurecje, Dresneik, Lesnik, Salines and in Bosnia, Kotor and Desnik. Podgorje as a special area was mentioned only by Pop Dukljanin; it consisted of the following districts: Moraca, Onogost, Komarnica, Piva, Gacko, Nevesinje, Viseva, Kom, Idbar, Neretva and Rama.
  Serbian lands were: Rasa, Moravice, Lim, Drina, Soli, Usora, Bosnia, Gornji kraji, Donji kraji and Podgorje. All 'lands' of Serbia had  'at least 64 districts',  while Travunija, Zahumlje and Duklja had together 32 districts. Thus, a total of 96 districts.
  Archons  of  Zahumljani  consisted  of  the  following  cities:  Bona,  Hum,  Ston, Mokriskik, Josli, Galumainik and Dobrisisk. Dukljanin lists the following districts in the  country  Hum:  Ston,  Popovo,  Zapsko,  Luka,  Velika,  Gorimota  /Imota/,  Vecerici, Dubrava and Dabar.
  In the archons of Travunjani and Konavljani there were the folowing inhabited cities:  Trebinje,  Vrm,  Risan,  Lukavite  and  Zetlivi.  In  Travunia  there  were  districts: Trebinje /Trebisnjica/, Ljubomir, Fatnica, Rudine, Krusevica, Vrm, Risan, Dracevica, Konavli and Zrnovnica.
  The inhabited cities in Duklja were: Gradac, Novigrad and ontodokla. According to Dukljanin there were the following districts in Duklja: Luska, Podluzje, Gorska, Kupelnik, Oblik, Prapratna, Crmnica, Kuceva and Grbalj.
  Pagania consisted of only three districts: Rastoka, Mokro and Dalen/Duvno or Dolja/ and had populated cities: Mokro, Verulja, Ostrog and Slavinec with the islands Korcula, Mljet, Hvar and Brac.
  According to Masudi, Morava had the greatest number of cities, as many as 30. At its height the principality Morava included the cities: Morava, Sirmium, Belgrade, Kolubara, Moravica, Kucevo, Branicevo, Pek, Mlava, Idin, Brodar-Ravno, Petrus, Stalac, Gradac, Rabika, Dostinik, Toplica, Nis, Mokro, Svrljig, Timok, Baranica, Gamzigrad, Bidin, Sredac, Zvecan, Lipljan, Prizren, and also Ras for a while.
  About the tribes and the lands south of the Sava and the Danube, in the basin of the Velika Morava, the first data we receive from the Frankish chronicler Einhard. Einhard says that the assembly in Herestal was attended by the representatives of the following  tribes:  Abodriti,  Guduskani  and  Timocani.  In  Frankfurt  were  the  representatives  of:  Abodriti,  Serbs,  Ljutici,  Czechs,  Moravians,  Predecenti  and  Avars.  A similar situation was at the assembly in Aachen with one difference - Einhard informs us  that  bodriti/Bodrici  were  in  fact,  Predecenti.  The  prevailing  opinion  is  that  the Polabian-Baltic  Slavs  came  to  the  south  after  the  Croats  and  Serbs,  who  were  their
southern neighbours in their former homeland. Moravians and Timocani came after the Serbs,  but  before  Bodrici,  Kucani  and  Branicevci.  Moravians  and  Timocani  already settled this area so they welcomed them in the second half of the 7th century. Bodrici settled: Macva, Kucevo, Banat and Backa; Guduskani east of the Great Morava /Branicevo/; Timocani around the Timok and the Nisava; Moravci around the South and the West Morava and the middle flow of the Great Morava.
  The existence of the Moravian tribe and the Archons of Moravia south of the Danube clearly indicates that this was one 'state'. This land was inhabited by one tribe or an alliance of several tribes with a unifying name by which the country was named.
  After the disastrous defeat of the Great Moravian-Bavarian army in 906, by the army  of  the  Arpad  khan  of  Hungary  /896-907/,  the  masses  of  Slavic  refugees  from Moravia  and  Pannonia  moved  to the south  sheltering among  the  Croats,  Bulgarians, Serbs and other nations. The impact of the Hungarians triggered a great movement in which a number of Moravians from the north settled Morava in the Balkans.
  Balkan Morava was self-governing and independent as early as the beginning of the 9th century. From the 880s it was part of Bulgaria. Morava episcopate was part of the separate Byzantine Archbishopric and, around the middle of the 10th century, the principality of Morava was self-governing again. In 9-10th centuries, there was a semi-independent Moravian-Serbian  principality  in  the  Balkans  'neighboring  Serbian lands'. Actually, after converting the theme Morava into theme Serbia there were two Serbias in the South-Slavic area, a western and an eastern one, which was free for a little  while.  Eastern  Serbia  was  alternately  in  the  hands  of  Bulgaria and  Byzantium.
The first attempt to unite these two Serbias was carried out from 1072 to 1075, and a final one at the time of Grand Duke Stefan Nemanja and his descendants, in the first half of the 14th century.
  The Principality of Morava - Moravia was located in southeastern Europe, in areas of the rivers Drava, Sava, Tisa, Drina, Great Morava and the Danube. The eastern border of Serbia was, in fact, the western border of the Morava. To the east the theme Morava  was  bordered  by  the  themes  Peristrion  and Bulgaria. To  the  south  were  the themes of Macedonia and Durres. Srem was actually a part of Morava principality, so the northern border was the Danube. Porphyrogenitus says that behind the famous city of Sirmium extended the unbaptized Great Morava ruled by Svatopluk. The lands of Serbian  archons  Morava,  ie.  Byzantine  theme  Morava  and  subsequent  theme  Serbia were:  Srem,  Macva,  Kucevo,  Branicevo,  Timok,  Moravica,  Eastern  land  -  Toplica, Nisevska with Vrana, Lipljan - Kosovo and Prizren with Hvosno.
  In Greek and other sources written according to Greek terminology, the area of Serbian Morava was referred to as Bulgaria. However, many sources for this area use the  term  'lower  Serbia  called  Bulgaria'  –  'inferior  Servia  dicta  Bulgaria'  and  'Serbia called Bulgaria' – 'Servia ditta Bulgaria'. 'Serbian Morava' and 'Moravia Serbia' were mentioned in a number of sources from the first half of 9th to the middle of the 15th century.
  Moravians in the Balkans named their principality Morava, the land within the basins of the Great, South and West Morava. Within the Morava principality, on all these rivers called Morava, Moravica, as well as some others /Ibar, Lepenica, Gruza, Lugomir, Resava, Toplica, Krusilnica, Rasina, Luznica, Nisava.../, there were homonymous  administrative  units  of  smaller  size  –  districts  and  their  seats-centres  with  the same names. Thus there were districts Morava /around the West Morava/, the second Morava /around the South Morava/, Pomoravlje /around the Great Morava/ and Moravice /around the Moravica, a southern tributary of the West Morava/. One area Morava, though apparently far from the centre, was mentioned since 1020, in the episcopate of Kostur. The city of Korca was built by the river Morava which flows from the mountain area of Morava. Also, a number of toponyms Morava are still preserved in Srem.
  A part of the former land Morava, which was returned under the influence of the medieval Serbian state, was called the Eastern country. Under Serbian grand-duke Lazar and his son Stefan it was called Moravian Serbia.

Апстракт: Разматрањем података почев од старијих средњовековних извора, X-XIII века, до млађих, од XV до XVII века, долази се до сасвим нових сазнања и чињеница о пореклу великог жупана Стефана Немање него што су то она конструисана усиљено и критички необуздано у нашој средњовековној историји од стране биолога и математичара Љубомира Ковачевића, почетком XX века, на почетку успостављања наше модерне критицистичке школе од стране Илариона Руварца и Стојана Новаковића и оправданог коначног слома романтичарске историографије. Овакво порекло Стефана Немање је без икаквог научног оправдања прихваћено од стране бечког професора Константина Јиречека и потом безразложно и не аргументовано неговано и чувано у српској историјској науци све до данас што производи читав низ недоумица и спречава могућност разрешења многих "тешких питања" у српској историји и историји уметности средњег века. Прворазредне изворе за сазнања о животу Стефана Немање представљају три његова Житија која су написали: архиепископ Сава I, Стефан Немања II Првовенчани и Доментијан.

Живојин Андрејић УДК 929:321.17 Стефан Немања Рача Абстракт: У тексту се доказује директно порекло великог жупана Стефана Немање и рашких жупана Уроша II и Десе, њихових предака и потомака, од рашког жупана Техомила из времена врховне власти српског владара Часлава 927-950. године. Истражујући у више радова историју српског средњег века неминовно се долазило до питања порекла једног од најважнијих српских владара средњег века и родоначелника жупана Стефана Немање. У почетку је била релевантна, у нашој науци усвојена поставка да је Немањин отац Завида. Потом преовладава мишљење да је Завида Урош II. 1 Идући за апокрифним текстовима из неких наших познијих родослова и летописа који говоре о Немањином пореклу од сестре римског цара Константина Великог и цара Ликинија разматрао сам и донекле заступао већ познату претпоставку да је Немања један од синова дукљанског кнеза Драгихне са којима се завршава, за многе недовољно поуздан, Барски родослов или Летопис попа Дукљанина. 2 У последњем раду који се односи на утврђивање позиције Раса, једне од првих и најстаријих српских средњовековних престоница, његове улоге и трајања одбацио сам и претпоставку да је Стефан Немања син жупана Десе. Закључио сам, што такође није ново, да је његов отац Стефан Завида син Стефана Вукана. Дакле, Стефан Немања би био параунук жупана Марка, синовац великог жупана Вукана кога је на трон рашких владара поставио српски краљ и бугарски цар Константин Бодин са којим су несумљиво били у неком, да се претпоставити, блиском родбинском односу. 3 Међутим, што ће показати овај текст, Немања није имао оца Завиду. Круг као да се затвара и поново се долази до тога да је Стефан Вукан отац великог жупана Стефана Немање.