Луцерна
Луцерна или луцерка (латински: Медицаго сатива) је вишегодишња биљка из породице Махунарки (Фабацеае), рода Медицаго. Том роду припада 64 врста, од којих су најважније обична или плава луцерна (Медицаго сатива) и хибридна луцерна (Медицаго медиа).[1]
| Луцерна | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | Плантае |
| Дивизија: | Ангиоспермае |
| Разред: | Магнолиопсида |
| Ред: | Фабалес |
| Породица: | Фабацеае |
| Род: | Луцерна |
| Врста: | Медицаго |
| Двојни назив | |
| M. сатива Линнаеус. | |
Карактеристике
уредиОбична луцерна има снажан вретенаст коријен који уобичајено продире у тло до 5 метара.[1] Надземна стабљика је зељаста, разграната, висока 50 - 80 цм. Листови су троперасти, цвјетови плаво - љубичасти, а плод спирално увијена махуна. Лишће се сматра најважнијим дијелом луцерне јер је богато храњивим материјама, на које отпада до 50% биљке. Стока се храни луцерном у зеленом стању, у облику силаже, сијена или луцернина брашна.[1] Количина храњивих јединица и протеина највећа је ако се биљка користи у зеленом стању, или као брашно добивено дехидрацијом. Сијено луцерне је богато протеинима (16 до 20%), мастима (3%), минералима и другом материјама. Током године просјечно се може добити од 4 до 5 откоса, с приносом од 10 до 15 т/ха.[1]
Луцерна има изванредну способност брзе регенерације стабљика и лишћа након кошње. Тако да се у једној сезони може имати идо 13 жетви. Лишће луцерне је врло храњиво и укусно за стоку, јер садржи око 16 % протеина и 8 % минерала, а богата је и витаминима; А, Е, D и К.[2] Луцерна је позната по отпорности на сушу, врућину и хладноћу.[2]
Кад се узгаја као покровни усјев или као дио ротације усјева, луцерна побољшава количину храњивих твари у тлу и смањује потребу за синтетским гнојивима.[2]
Хисторија
уредиЛуцерна је једна од најстаријих крмних култура, која је позната још прије 8000 година. Узгајала се у Мезопотамији и Арабији. У Грчку је пренесена за Грчко-перзијских ратовова. Након тог су је Римљани и Арапи проширили по Медитерану. Крајем 18. вијека почела се садити и по јужнославенским земљама.
У свијет]]у се луцерна највише узгаја по Сјеверној Америци (13 348 325 т/ха), након тог по Европи (7 994 310 т/ха), Јужној Америци (7 770 500 ха), Оцеанији (1 133 000 ха), Африци (434 970 ха) и по Азији (199 400 ха). У Европи се највише сади по Италији (1 300 000 ха), Француској (556 000 ха), Румуњској (400 000 ха), Бугарској (399 000 ха) и Маџарској (337 500 ха).[1]
