Aleksandar Deroko
Za ostale upotrebe, v. Deroko.Aleksandar Deroko (16. septembar 1894. — 30. novembar 1988) bio je arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta. Član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.
| Aleksandar Deroko | |
|---|---|
| Rođenje | 4. 9. 1894. Beograd, Kraljevina Srbija |
| Smrt | 30. 11. 1988. (dob: 94) Beogrda, SR Srbija, SFRJ |
Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.
Život
urediAleksandar Deroko je rođen 4. septembra 1894. godine u Beogradu, od oca Evžena Deroka. U Beogradu je maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Diplomirao je u Beogradu 1926. godine, a naredne dve godine bio na specijalizaciji u Parizu.
1927. godine je izabran za asistenta na Univerzitetu u Beogradu, od 1929. godine radi u zvanju docenta, od 1937. godine kao vanredni profesor.
Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.
Od 1950. godine radi kao redovni profesor i odlazi u penziju 1965. godine. Predavao je istoriju arhitekture i folklornu arhitekturu. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[1].
Arhitektura
urediPo okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[1].
Kao arhitekt projektovao je i izveo dvadesetak objekata. Nekoliko kuća i vila, internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1938), konake u manastiru Žiča i u Nišu (1939), Crkvu u Novom Sarajevu (1935), Nadgrobne kapele Osmanu Đikiću u Mostaru i neke na groblju u Beogradu.
Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju.
Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956 i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[1].
Druge oblasti
urediPublikovao je oko stotinu stručnih i naučnih radova, od kojih desetak knjiga iz oblasti srednjevekovne i narodne arhitekture.
Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911., osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.
Dela
urediArhitektonska
uredi- Hram svetog Save u Beogradu, sa Bogdanom Nestorovićem
- Bogoslovski internat u Beogradu tzv. Bogoslovija, zajedno sa Petrom Anagnostijem
- Spomenik kosovskim Junacima na Kosovu polju
- Konak u manastiru Žiči
- Eparhijski konak u Nišu, zajedno sa Petrom Anagnostijem
- Mnoge crkve
Pisana
uredi- „Narodno neimarstvo“ - I tom 1939, II tom 1940.
- „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori“ 1950.
- „Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji“ 1953.
- „Rimski spomenici u Đerdapu“ 1959.
- „Arhitektura starog veka“ 1962.
- „Medieval Castles on the Danube“ („Srednjovekovni gradovi na Dunavu“) 1964.
- „Sveta gora“ 1967.
- „Atos“ 1967.
- „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ 1983.
Reference
urediLiteratura
uredi- Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)