Теочак

Теочак

[[Датотека:{{{карта}}}|163пx]]
Ентитет	Федерација Босне и Херцеговине
Кантон/жупанија	Тузлански
Сједиште	Теочак
Начелник	Таиб Муминовић
Површина	км²
Становништво  - Укупно  - Густоћа	/км²

Теочак је опћина у Босни и Херцеговини, у Тузланском кантону Федерације БиХ. Опћина је настала Даyтонским мировним споразумом, када је одвојена од бивше опћине Угљевик која је остала Републици Српској.

Географија

Теочак је смјештен на сјевероисточним падинама планине Мајевице, на надморској висини од 300 до 600 метара. Чини га више насеља: Турсуново Брдо, Стари Теочак, Билалићи, Узуновићи, Јасење, Огорелица, Бешићи, Луке, Ситно, Јасиковац, Хусејновићи, Центар, Сарићи, Скакавица, Снијежница (Сњежница) и Крстац.

Становништво

По попису становништва из 1991. године броји 7.200 становника (углавном Бошњаци).

Хисторија

Теочак је у далекој прошлости имао веома важну улогу због своје тврђаве и стратешког положаја. Теочак има такав положај да се из њега виде Дрина и Сава, Бијељина и Брчко и многа насеља Семберије. У Старом Теочаку су остаци тврђаве, а уз њу и насеља. Под самом тврђавом је џамија за чију се градњу спомиње име султана Фатиха II., послије заузимања тврђаве од Угара почетком 1474. године, када се у османлијској власти спомињу тузланска подручја. Становништво око Теочака некада је било католичко. До данас су у Теочаку очуване приче о мађарској и римској цркви и самостану. У Теочаку су биле двије некрополе стећака Мрамор и Харци, које свједоче о босанској посебности, а и до данас су неки од стећака очувани. На обронцима Мајевице према Дрини и Семберији смјештен је Теочак, на надморској висини од 300 до 600 м. Чини га више засеока и то: СТ. Теочак, Турсуново Брдо, Билалићи, Узановићи, Хусејновићи, Јасење, Јасиковац, Крстац и Снијежница. Са сјеверозапада протиче ријека Јања, са запада рјечица Растошница, са јужне стране уздиже се Висока Главица, један од врхова Мајевице и са истока рјечица Тавна и Турсаново Брдо. Са Мејдана (600 м. надморске висине) када је сунчан дан виде се Дрина и Лозница, Семберија са Бијељином, Сава и Брчко, те многа села Подриња, Семберије, Посавине и Мајевице.

У Ст. Теочаку су остаци старога града, за чију је градњу везано име Теочака. Легенда каже да су Зворнички стари град и овај Теочански, градиле двије сестре, и када су завршиле градњу разговарале су, какве су градиле градове. Она што је градила Зворнички, рече да је као звоно, те тако доби име Зворник, а што је градила Теочак, да је као телећак (тор за телад), те тако доби име Теочак. А друга прича каже да је ова друга рекла Теос, те да тако настаде име Теочак.

Центар Теочака је Крстац, за чије име је везана легенда која каже: да је на једној узвишици био фрањевачки самостан, чији се крст далеко видио и да је тако добио име Крстац. Прича даље каже, да је у самостану био разбој од злата за ткање, и када су требали да самостан напусте његови житељи, они су га расклопили и бацили у бунар који је био уз самостан и затрпали га. Житељи самостана су нестали једне ноћи, тако да локалитет бунара није имао ко да означи. Многи су послије трагали за закопаним златом, и зна се из новијег доба 1920 до 1925 г. да је пошло за руком једном мјештану Теочака да на локалитету гдје би требао да буде самостан, испод камене плоче ископа 3 шипке злата, тешке 7 кг. Али тадашња власт када је то пријавио, одузела му је и рекла да се ради о месингу и нешто му минимално платила.

На Мрамору (дио Крстаца) се налази некропола Богумилских стећака, све до 1945. г. I данас се налазе стећци на локалитету Бјеловница и Бегова Мејдана. Недалеко од Мрамора, између Јукановића и Хоџића (двије мање махале Крстаца) налази се доста велика камена плоча, нешто косо постављена према сјеверу, на којој су уклесане потковице коња, козији папци, кокошије и тучје (ћуреће) ноге (панџе), од непознатог умјетника вајара. Прича каже да је ту ерзелез Алија скочио са својим коњима са Кушлета, а одавде на Брезово Поље, Накића Кули.

Наводи Др. А. Ханџића у књизи Тузла и њена околина у XVI вијеку, да је џамија под старим градом, подигнута на темељима фрањевачког самостана не одговара чињеницама. Крстац је удаљен од Старога града 4 до 5 км, гдје се по свим казивањима крију темељи. Када се оправљала џамија под Старим градом, један дио темеља су ископани, али се ни на какве темеље није наишло. Усмена казивања нису ту лоцирала самостан. Прича се да је џамију подигао Султан Фатих II за посаду града, а послије и за становништво. Локалитет фрањевачког самостана по свим усменим казивањима и именима земљишта се мора налазити на простору од Мрамора преко Гаја. Илазоваче, чији је дио и Каразан и Винограда, то је све дужине два километра, локалитет на Крстацу. Сигурно би археолошка испитивања и ископавања на том локалитету то потврдила.

Непосредно уз тврђаву налазе се локалитети Шехитлуци, Метевизи, Караула, Нумера, Халка Бунар, итд. Прича се да су на Шехитлуцима укопани погинули у борбама са браниоцима тврђаве Мађарима, били чак из Анадолије и других крајева турске царевине. Били су подигнути нишани са именима, презименима, годином рођења и одакле су. Али временом и људском немарношћу нишани су поломљени и разнешени, тако је та лијепа документација, клесана и писана нестала.

Испод тврдјаве протиче рјечица Тавна, на којој се налази воденица која носи име Крвдија, Крндија, за коју се каже да је добила име због проливене крви бранилаца и нападача која се слијевала у Тавну и воденица мљела са водом и крвљу, и до данас носи тај назив.

Средином XV вијека (1453) године Усора је обухватала још и Зворник и Теочак. Угарска Панонска низија се природно простирала и преко Саве у Босанску Посавину. Због тога је ову границу најчешће одређивао низ утврђених градова јужно од Саве, између ријека Босне и Дрине, распоређених последњим горовитим обронцима Мајевице према сјеверу, односно њиховим падинама које прелазе у плодну Посавску равницу. Може се рећи да су уочљиве двије паралелне линије таквих утврђења и то: а) сјевернија: Добојград, Градачац и Корај, која коначно излази на град Мачву у Мачви, и б) јужније: Добојград, Сокоград, сребреник и Теочак. Како се између жупе Соли и линије споменутих утврђења протезала планина Мајевица, она је у другој линији са сјевера и сјевероистока заклањала ово пдручје. Исто тако овим подручјем нису пролазили никакви значајнији путеви, па је и стог гледишта то подручје било прилично завучено.

На темељу до сада познатих извора није се са сигурношћу могло утврдити када је тузланско подручје дефинитивно потпало под турску власт. У науци је било прихваћено становиште да се то догодило 1512. године. Тај догађај је, наиме, повезан са падом сребреничке бановине, иако се том приликом Соли (Тузла) директно не спомиње. У помањкању извора сматрало се, из чисто логичких разлога, да је судбина Соли као неутврђеног насеља била директно повезана са судбином сусједних утврђених градова Сребреника и Теочака. Град Теочак је, чини се, пао Сигисмунду у руке нешто раније, вјероватно већ 1405. године када је први пута био „заратио на Босну“. Он га је затим нешто послије 1427 године даровао Деспоту Ђурђу Браноковићу. У сукобу око Сребренице између босанског краља Твртка II и деспота Ђурђа који је прерастао у прави рат вођен од јесени 1432. године до љета 1433. године, краљ је био поражен негдје код Зворника, па је деспот заузео област Златоносовића, који су били господари Зворника, и Усоре, а сачувао је Сребреницу. Од тада се деспот Ђурађ називао господарем Зворника и цијел Усоре. Тако су градови: Сребреница, Зворник, Теочак, као и област Усора дошли под власт деспота. Али шта је све овдје обухватала Усора не може се прецизирати. На темељу већ истакнутих чињеница, међутим, види се да деспоти нису господарили цијелом Усором него само источним дијелом те области, што је обухватало териториј нешто западније од линије Зворника и Теочака, излазећи тако на Саву.

Средновјековни градови у Усори које су Турци затекли и даље одржавали били су сви грађени од тврдог материјала. Већина тих градова сачувала се до дан данас, и добро су нам познати, а то су: Теочак, Сребреник, Соко и Градачац. Постојала су, истина, ту још два средњовјековна града која су турци затекли и одржавали све до бечког рата (1683до1699.). То су: Брчко и Нови код Брезова Поља, оба на Сави, који су за вријеме тог рата били порушени. Територијалне промјене у корист Турака у области Усоре настале су поново у вези са догађајима из 1463. године. Како је познато операција султана Мехмеда II у Босни која је трајала свега око 45 дана од почетка маја до средине јуна 1463. године запечатила је судбину босанске државе.

Појавом султана у Подрињу, почетком маја, предали су му се без борбе Павловићи и Ковачевићи, вјероватно услијед вијести о склопљеном примирју, што је омогућило Турцима несметан продор до средишта државе, самог Бобовца. Затим неочекивана брза предаја тога града од стране војводе Радака, деморалисала је посаде осталих градова. Јајце се султану предало без борбе. Послије предаје на вјеру краља Стјепана Томашевића у Кључу сераскеру Мехмедпаши Андјеловићу, и краљева смакнућа у Јајцу, по наређењу султана, заједно са заробљеним војводом Павловићем и Ковачевићем, што се догодило половином јуна, предале су се посаде и других градова. Наиме, краљ је како наводи Тхаллоцзy, био присиљен да изда и прогласи костеланима босанских градова да се предају Турцима. Тако се завршила трагична судбина босанске државе и краљевства. Султан Мехмед II постао је тиме господарем Босне, тј. Краљеве замље, области Павловића и Ковачевића и дијела освојене Херцеговине, по прилици до линије Гацко, Невесиње, Љубушки Приморје. Тиме је свакако био пао и преостали дио Усорке области, тако да се турска власт проширила и сјеверно од Тузле, односно на цијелу равничарску област сјеверно до Мајевице између Саве и доњих токова Дрине и Босне.

Угарска протуофанизива започета је у јесен 1464. године у којој је учествовао и краљ Матија окренула се источној Босни. Прешавши Саву под заповједништвом Ивана Запоље угарска војска је освојила град Сребреник и још три града, највјероватније градове на Сави: Брчко и Нови, те град Теочак и пошла уз Дрину. Циљ јој је био град Зворник који је као прелазна тачка преко Дрине између Босне и Србије имао велику стратегиску важност и управо представљао кључ Дрине. Наиме сматрам да овдје, по могућности, треба утврдити шта је било са Теочаком, када је тај град потпао под Турску власт. Датум ни приближно није утврђен, а узимало се обично да је дијелио судбуну осталих градова угарсе сребреничке бановине и да је дефинитивно потпао под турску власт 1512. године. Међутим, упада у очи чињеница што извори који говоре о пропасти сребреничке бановине не спомињу међу најбројнијим градовима поред Сребреника и град Теочак. Имајући то у виду као и чињеницу да би се тузланско подручје тешко могло држати цијело пола вијека као и истурена гранична зона према угарским посједима на сјеверу, ако Турци нису били господари бар једног утврђеног града сјеверно од Зворника, не може се друго претпостављати него да је тузланско подручје морало дијелити судбину Теочака, тј. да су Турци тек освајањем Теочака могли да запосједну тузланско подручје. Извор за то не постоји, али се чини да је Никола Илочки (1471. до 1477.) угларски марионета, формални краљ Босне, који је фактички посједовао само неке градове усорске бановине, као и град Теочак са истоименом жупом гдје му је требало бити сједиште, а у ствари је стално сједио у Будиму, изгубио Теочак још почетком 1474. године, тј. од када се Тузла спомиње у турској власти. Доласком под турску власт град Теочак и цијело тузланско подручје морали су чувати власти које су Турци овамо населили. У цијелом крају дошло је до значајнијих етничких промена. Много католичког становништваа повуко се на сјевер. Нестало је и фрањевачког самостана у Теочаку, чије темеље вјероватно крије данашња стара џамија под градом. Крајем треће деценије XVI вијека у теочачкој нахији је седам села, углавном око истоименог града, било насељено власима. Старјешине кнежине, кнез теочачке нахије, сједио је у селу Средњем Локању, гдје је према турским пописима, била подигнута и прва православна црква у овој области, црква Грабова, која се први пут спомиње 1533. године.

Напротив, освајањем зворничког кадилука, близу 100 година раније (тј. око 1460.) припало му је сигурно, сво подручје сјеверно од тог гррада, а послије 1512. године припало му је и сво подручје Саве, тј. нахије: Зворник, Сапна, Спреча, Гостиљ, Драметин, Горња Тузла, Доња Тузла, Теочак, Бијељина, Корај, Заврш, Висори, Јасеница, Сребреник, Смолућа.

Зворнички санџак у XVI вијеку био је административно подијељен на 31 нахију, од који су се 21 налазиле на босанској страни, и то (од југа према сјеверу) Шубин, Сребреница, Будимир (лудмер), Кушлат, Зворник, Гостиљ, Спреча, Драмешин), Сапна, Теочак, Бијељина, Корај, Заврш, Горња Тузла, Доња Тузла, Вислори, Јасеница, Смолућа, Сребреник, Соко и ненавише (Градачац), док се на србијанској страни налазило 10 наихија и то: Браник, Гошћеница, Крупањ, Бохорина, Јадар, Птичар, Рађевина, Шабац, Доња и Горња Мачва.

Кадилук Бијељина спомиње се први пута 02. августа 1580. године а формиран је, свакако, када и сусједна два кадилука, између фебруара 1572. године и краја те године. Припале су му осим Бијељине још нахије Корај и Теочак.

Такве судско администратина подјела у зворничком санџаку каква је овдје приказана није се мијењала до краја XVI вијека тј. није дошло до формирања нових кадилука.

У четвртом деценију XVI вијека по својој важности, доносно по броју, ангажнованих посада, поред Зворника се 120 сталних мустахфиза долазе градови у сјеверном дијелу овог санџака: Теочак 55, Сребреник 46 и Соко 32 мустахфиза, Шабац кога су још чували улуфеџије, морао је имати више од 37 мустахфиза, колико их се овдје спомиње 1548. године, затим је град Сребреница 1533. године имао 40 сталних мустахфиза. Ти градови су по својој архитектури били значајнији од остали.

Већ средином вијека промијенио се редослијед важности тих градова. Чим је сјеверни дио санџака престао бити серхат, тј. чим се турска власт била проширила у Славонију, изгубили су знатно од своје стратегијске важности градови: Теочак, Сребреник и Соко, као што су раније губили на својој важности јужнији градови помицањем сјеверне границе санџака. Тако је 1548. године Теочак са 55 мустахфиза спао на 22, Сребреник са 46 на 21 и Соко са 33 на 19 мустахфиза. До те су године преосталих пет градова (Шаба, Ноћа, Нови, Брчко и Градачац) по карактеру посада престали бити гранични градови, тј. добили су сталне мустахфизе, тимерлије. По броју посада имали су те године слиједећи распоред: Зворник са 107, Сребреник и Шабац по 37, Теочак 22, Сребреник 21, Соко 19, Нови 14, Кушлат 12, Градачац 10, Перин 9, Ноћај 8 и Брчко 12 мустахфиза. Према томе цјелокупан број градских посада у 12 споменутих градова средином тога вијека износио је 308 сталних мустахфиза, напрема максималном броју од 417 оперативних војника у санџаку. Тај однос у бројоној снази посада у појединим градовима задржао се и касније, показујући извјесну теденцију опадања.

У дијеловима Усоре и Подрињу који су били у власти деспота (границе могуће утврдити) присталице босанске цркве одржале су се и послије 1450. године. Фрањевци са тог подручја који су имали самостане у Теочаку, Зворнику и Сребреници очито су покушали да донекле слиједе методе које су провођене у осталој Босни, тј. да преводе патарене у католичку вјеру.

Исто тако политика папе, односно фрањевачке викерије у Босни у погледу подизања фрањевачких самостана, указује на то да је морао постојати посебан разлог што је та папина војска у овој области као нигдје у Босни била густо насељена (Зворник, Теочак, Бијељина, Корај, Горња Тузла, Доња Тузла, Модрича).

Када говоримо о католичкој цркви и њеним присталицама у овој области морамо заправо говорити само о фрањевцима и њиховом дјеловању јер су они ту представљали једино католичко свећенство. Вјерује се да су први фрањевци дошли најприје у Босанско Подриње још крајем XIII вијека. Споменуто је да је још године 1291. српски краљ Стефан Драгутин, који се, како неки тврде, једно вијеме признавао католиком, замолио папу да му пошаље неколико ученика фрањеваца вјештих језику. Али организован рад фрањеваца започео је овдје тек послије оснивања фрањевачке викарије у Босни, која је утемељена око 1340. године.

Иако, дакле, располажемо са знатно каснијим изворима за подручје града Теочака могло, се ипак, тврдити да је долазак турске власти проузроковао крупне етничке промјене. Тај град који се налазио на главној комуникацији морао је привремено потпасти под турску власт као и Зворник, око 1460. године. Затим га је Матија Корвин био повратио у јесен 1464. године, па је поново и дефинитивно морао потпасти под турску, власт нешто прије почетка 1474. године, од када се у турској власти спомиње тузланско подручје. У томе прелазном периоду настала је у Теочаку католичка црква са фрањевачким самостаном, коју спомиње још Бартол Пизански (прије 1378. год.), а о којој ништа поближе не знамо. У њој се нешто прије пропасти Деспотовине (1459.) гиле наводно похрањене кости Св. Луке евангелист, пренесене из Смедерева, а падом Теочака пренешене даље у Јајце. Данашња џамија која се налази при самом улазу у утврђени град чини се да крије темеље споменуте цркве. Изгледа судећи по основи, да је она подигнута на темељима некадашње цркве. I становништво око Теочака било је некада углавном католичко. До данас су у том подручју очуване традиције о Мађарима (тј. католцима), као некадашњим становницима тог краја. Тредиција спомиње да су некада на посједу у селу Пилици постојали мађарски виногради. Ту је очувано још једно интересантно предање по којем је и рјечица Тавна некада називана Љељена или Бијела Ријека. Треба споменути да није до сада уоће познат спомен Тавне (рјечице подручја) у средњевјековним изворима, па није искључено да је та ријечица раније имала друго име, тј. да се називала Љељана или Била Ријека. Треба истакнути и то да се у непосредној близини, нешто сјеверније од Тавне, поток који протиче кроз Корај назива Бијела Ријека (У XVI вијеку називан Били Поток, а слична имена и данас носе ријечице у том ужем подручју, као Бијела Буковица и Црна Буковица десне притоке Гњице, као што је и рјечица Бијели Поток). Дакле слична имена ријека (као што је Бијела Ријека), била су у овом подручју уобичајена. Да је назив Тавна могао заиста да дође са доласком турске власти говоре друге индиције. Још у првој половини XVI вијека два села источно и западно од Теочака називана су иманом Тавна, тј. село Тавна или Крћина, и село Тавна или Јасиковац), дакле цијело једно шире подручје тако је називано а њега су, како се из тих пописа види у цјелини населили Власи. Већ сами дупли називи поједини насеља јасно говоре о старом и новом становништву, тј. један је назив затечен, а други доноси досељено становништво. Сличних топонима са два назива има у тузланској широј области више. I данашње насеље Угљевик имало је два назива. У два перписа, из 1533. године у 1548. године, забиљежено је: село Угљевик или Долина Лаба. Тешко је објаснити како је настао назив Долина Лаба, да ли је то затечени или донешени назив. Постоје и конкретнији подаци о досељавању Влаха доласком турске власти у ово и друга подручја у овој области, па и подаци о томе одакле се досељавају. Овдје желимо истакнути да је раније католичко становништво око Теочака добрим дијелом потиснуто већ самим доласком турске власти, када је нестала и споменута црква испод града. У турским пописима, почевши од 1533. године, било, ипак евидентно малено градско подграђе, варош града Теочака са укупно 35 кућа, од чега 24 кршћанске куће и 11 муслиманских кућа. Према томе, извјесно кршћанско становништво, које није било влашко, постојало је у том подграђу и касније.

У нахији Теочаку чије је средиште био утврђени истоимени град при извору Тавне и која је обухватала 11 села Власи су насељавали 7, углавном. значајних села: Рудине (Средњи Локањ), Врх Локањ, Горњи Локањ, Брањево (Доњи Локањ), Долња Пихлица /D.пилица), Горња Пихлица и Орахово Селиште, свега 151 кућа са 140 таиа. Али упориште Влаха било је овдје јако, а датира и одавно, како је већ истакнуто, јер су и влашка несеља која су формално припадала звоничкој нахији, односно кнезу у Трбосиљу, фактички спадала у подручје ове нахије тј. Тавна или Крћина, Тавна или Јасиковац и Главичица.

Овдје је била истовјетна ситуација као и у начванској бановини која је као и сребреничка бановина била претходно у власти Мађара, па је послије турског запосједања масовно насељена Власима. Да се у Подриње и Посавину у другој половини XV и у XVI вијеку доселило ново становништво из Херцеговине, Црне Горе и западне Србије постоји више доказа. Сукцесивно докидање влашких повластица између 1476. и 1533. године, по појединим подручија од југа према сјеверу, и то прво у Брвенику, затим у подручју око Сребренице, па у наихији Дреметину, јасно говори о кретању влаха у том правцу.

Споменици и знаменитости

Стари град који се налази у Старом Теочаку саграђен је 1548.године. Поред њега исте године никла је и Фетхија џамија према замисли султана Бајазита II. Ови простори били су поприште жестоких борби између Турака и Мађара. У задњим борбама половицом 16. стољећа градом су овладали Турци, који су приликом повлачења све отворе на Старом граду зазидали. Тај је град од повлачења Турака с ових простора до данас остао нетакнут.

Још 1990. године Мирко Бабић, садашњи директор бијељинског музеја, започео је археолошка испитивања на овом мјесту. Међутим, ратни сукоби спријечили су га да оконча испитивања на овом споменику босанскохерцеховачке културе који је регистриран код Земаљског завода у Сарајеву 1959. године. Међу Теочанима круже разне приче, као на примјер да је у унутрашњости Старог града турска војска оставила веће количине злата и других вриједних експоната из тог доба. Ни један прилаз који води у унутрашњост старе зидине већ више од 450 година није отваран. Мјештани су радознали што се крије унутар утврде, али с обзиром на то да се ради о споменику културе било који покушај штете на овом објекту био би санкциониран казненим мјерама. Мјештани Старог Теочака, који су најближи Старом граду, тврде да су неки од њих на овом простору проналазили експонате из 16. стољећа као што су разне врсте оруђа, земљане посуде, а да је било случајева и наласка дуката у подножју града.

Вањске повезнице

• Теоцак.ба Архивирано 2017-07-30 на Wаyбацк Мацхине-у

Теочак на Wикимедијиној остави