Epikur
| Epikur | |
|---|---|
| Stari vek | |
| Grčka filozofija | |
| Rođenje | 341. pne., Samos |
| Smrt | oko 270. pne., Atina |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | epikurejstvo |
| Glavni interesi | etika, fizika, filozofija |
| Znamenite ideje | |
| Inspiracija | |
Epikur (grč. Επίκουρος; 341—270. pne) je bio antički grčki filozof sa Samosa i osnivač epikurejske škole u Atini (306). Učio je da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro, a tražio ga je u izgradnji duha i negovanju vrline.
Glavne tačke njegovog učenja su Demokritov atomizam kao osnova fizičkog objašnjenja sveta, sreća i spokojstvo kao životni ideal, odbacivanje straha od gnevnih bogova, odbojnost prema političkom životu i negovanje prijateljstva.
Epikur je rođen 341. godine pne. na Samosu, od oca Neokla Atinjanina i majke Herostrate.[1] Sa 14 godina otpočeo je učiti filozofiju. Prvi učitelj na Samu bio mu je platoničar Pamfil, kod kojeg četrnaestogodišnji Epikur nije našao ono što traži.[1] Nakon toga je otputovao u Tej na maloazijskoj obali, gde je cvetala demokritska škola, u kojoj je upoznao atomističko učenje, koja će postati osnova njegova materijalističkog shvatanja prirode.[1] Oko 323/2. godine pne. je stigao u Atinu da odsluži vojnu službu. Slobodno vreme upotrebljavao je da sluša predavanja iz filosofije. Po odsluženju vojnog roka vratio se da u Teju produži svoje studije. Kao njegov učitelj u Teju spominje se demokritovac Nausifan.[1] Međutim, Epikur je za sebe tvrdio da je samouk, autodidakt. To ne znači da nije slušao predavanja drugih filozofa ili da nije izučavao njihove spise, već, po svedočenju Diogena Laertija, nikoga nije priznavao za svoga učitelja, niti je ikada citirao druge filozofe.[2]
Kad je navršio trideset i jednu godinu života (310. pne.), Epikur je otpočeo svoja predavanja u Mitileni na Lezbu, ali se ubrzo preselio u Lampsak na Helespontu, poslednje prebivalište Anaksagore, nakog progona iz Atine. Boravak u Lampsaku, središtu nauke o prirodi, bio je za razvitak njegove škole veoma značajan, jer je tu Epikur zadobio veliki broj pristalica, koji su njegova predavanja sa zanosom slušali. Metrodor, Idomenej, Leontej, Polijen, Kolot i drugi Lampsačani ostaće mu verni prijatelji celog života.[1] Iz Lampsaka se preselio u Atinu oko 306. godine, u vreme kad je ona dobila natrag političku slobodu. Tu je za osamdeset mina kupio jedan vrt blizu Dipila, koji je postao poznata filozofska škola pod nazivom Epikurov vrt. S učiteljem se preselio i jedan deo učenika, a drugi su ostali u Lampsaku. Školskoj zajednici pripadali su ne samo robovi nego i žene koje su bile što žene njegovih učenika, na primer Temista, žena Leontejeva, što hetere, kao Leontija, Nikidija, Mamarija i druge. Članovi škole bili su učitelju duboko odani i u njemu su videli neku vrstu proroka. Od njegovih učenika najpoznatiji su Metralor i Hermah.[2] Epikur je u celom svom ponašanju i načinu života bio primeran, pa su njegovi učenici gledali u njemu više biće i dan rođenja poštovanog učitelja su svečano slavili desetog dana meseca gameliona još za života njegova.[1] Njegova tri brata, Neokle, Heredem i Aristobul, takođe su se pridružili njegovoj školi i s njime živeli u bratskoj slozi i ljubavi. Samo se jedan učenik izdvojio iz škole i postao njen najžešći protivnik: strasni Timokrat, brat Metrodorov.[1]
Epikur je nalazio jedini zadatak filosofije u tome da ljudima pomogne u njihovim duševnim nevoljama, da im razvedri dušu i da im za ceo njihov život obezbedi osećanje sreće. Po mestu gde je Epikur držao svoja predavanja epikurovci su i dobili ime »filozofi iz vrta«. U svojoj školi Epikur je proveo ostali deo svoga života, punih trideset šest godina, živeći zajedno sa svojim učenicima. Epikur je često pobolevao, i stoga imao vremena i razloga da razmišlja o sebi i o svome životu.[1] Pri kraju života je mnogo patio od kamena u bešici, ali je pokazao znatno samosavlađivanje:
Dok sam bio bolestan nisam ni s kim razgovarao o mojim telesnim bolovima, a nisam o tome govorio ni onima koji su dolazili da me vide; štaviše, produživao sam svoja ranije započeta proučavanja prirode, a naročito sam se bavio pitanjem kako duh, i pored svoga učešća u pokretima koji pogađaju telo, ipak može da ostane miran i da sačuva dobro koje mu je svojstveno. Osim toga, nisam lekarima davao prilike da se razmeću svojim radom, jer sam čak i tada svoj život smatrao za lep i vedar.[3]
Umro je 270. godine p.n.e, posle četrnaestodnevnog bolovanja, u sedamdeset i drugoj godini života. Kao što doznajemo iz njegovog testamenta, svoju kuću i imanje je zaveštao školi.[1]
Epikur definiše filosofiju kao »delatnost koja razmišljanjima i istraživanjima ostvaruje blažen život« (Sext. Emp. Adv. math. XI 169). On deli svoju filozofiju na tri dela: kanoniku, fiziku (filozofiju prirode) i etiku.
Kanonika je učenje po kriterijumima istine i pravilima (kanonima) spoznaje. Kao što joj i ime kaže, kanonika treba da odredi kanone, tj. norme saznanja i merila za ono što je istinito ili neistinito. Epikur gnoseologiju, koju zove kanonikom, ne izgrađuje radi nje same, nego kao uvod u fiziku, a ovu kao uvod u etiku. On postavlja tri osnovna stupnja spoznaje:
- čulni utisak,
- prolepsis (predstava, anticipacija) i
- osećanje.
Čulno opažanje objašnjava kao fine sličice koje se otkidaju od predmeta, izvanrednom lakoćom i brzinom lete po vazduhu i kroz praznine ulaze u naša čula, i tu izazivaju odražaje spoljašnjeg sveta (D. L. X 46 s). O istini i neistini ne odlučuje um, nego čulna opažanja, jer:
Šta bi smatrao pouzdanijim od čula? Zar bi razum, ponikao iz lažnih čula, mogao stati nasuprot čulima, kad je sav nikao iz njih? I ako ona nisu istinita, lažan je razum sav (IV 480-485) ... Ako se budeš borio protiv svih čulnih utisaka, neće ti ostati ništa na što se možeš pozvati pri ocenjivanju onih opažanja koja proglašavaš za lažna (X 146).
– Lukrecije, De rerum nature
Za Epikura je svaka istina aposteriorna, tj. na osnovu iskustva. Varkama i zabludama ne leži poreklo u čulima, nego u tome što mi, kad sudimo o stvarima, iskaze čula nepravilno tumačimo. Kad neki predmet u našoj svesti izazove sliku kao svoj odražaj, slika ne iščezava odmah, nego ostaje, i um je upoređuje s ostalim slikama. Individualne crte slika nestaju, a u pamćenju ostaju samo crte zajedničke svima slikama, opšti pojam kao merilo istinitog i lažnog.
Kao treće merilo istinitog i lažnog i kao nužan oslonac za Epikurovu teoriju blaženstva služi osećanje. Zadovoljstvo, osećanje saglasno s prirodom, je merilo za ono čemu treba težiti, a bol, osećanje suprotno prirodi, je merilo za ono čega se treba kloniti da bismo bili srećni.[1]
Epikur je izgradio sistematsko učenje o prirodi, oslanjajući se na Demokritov atomizam. Polazna tačka Epikurova učenja o prirodi jeste stav da »ništa ne postaje iz ničega; inače bi sve stvari nastajale iz svega, jer ne bi trebalo nikakva semena« (D.L. X38) Sve što postoji sastoji se što od skupova, od preplitanja nevidljivih atoma, njihova spajanja, rasturanja i ulaženja u nove sastave. Celokupni svemir je proizvod mehaničkog kretanja najsitnijih materijalnih čestica. Pored atoma postoji i prazan prostor, i od toga dvoga sastoji se cela priroda. Da nema praznog prostora, ne bi moglo biti ni kretanja, a time ni nastajanja ni nestajanja.[1] Epikur smatra, nasuprot Demokritovu determinizmu i fatalizmu, da otklon atoma predstavlja objektivnu slučajnost unutar opšte nužnosti i ujedno mogućnost etičke slobode i izvor celokupnog stvaralaštva.[2] Ma koliko to skretanje bilo minimalno i neizvesno, ono savlađuje strogi mehanizam, i omogućuje u psihičkoj oblasti čovekovu slobodu izbora. Epikurova zamisao o skretanju atoma, je donekle potvrđena u savremenoj kvantnoj teoriji.[1]
Epikurovo učenje o prirodi proizašlo je iz etičke težnje da iz objašnjavanja sveta i života ukloni sve natprirodne uzroke, jer su oni samo slika čovekovih strahova i ometaju ga u duševnom spokojstvu.[1] Kad upozna zakone prirode, čovek se samim tim oslobađa straha od bogova, jer priroda nije neprijatelj čoveku i sve što se u njoj događa ne zbiva se posredstvom bogova, već ima svoje sopstvene prirodne uzroke. Spoznaja čoveka oslobađa zabluda i predrasuda, a pre svega religioznog straha. Čak se ni smrti ne trebamo bojati i prema njoj možemo biti ravnodušni: »Dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas.«[2]
Osnovni je cilj filozofije, po Epikuru, sreća čoveka koja je u biti identična sa zadovoljstvom.
Mi zadovoljstvo priznajemo za prvobitno i urođeno dobro, ono nam služi kao polazna tačka kod svake želje i izbegavanja, te k njemu uvek dolazimo kao k cilju, jer svako dobro ocenjujemo osećanjem zadovoljstva kao merilom.[2]
Epikur je smatrao da se upravo ugodom i neugodom opredeljujemo za prihvatanje ili odbacivanje nekog čina. Međutim, on je smatrao da čovek ne treba tražiti trenutnu i prolaznu ugodu već trajnu pa je stoga spoznaja suštinska u otkrivanju puta k stalnoj sreći. Jer samo životinja živi od slučaja do slučaja, za čas, za dnevni užitak. Čoveku razum omogućuje da razmatra ne samo sadašnje nego i prošlo i buduće. Nerazuman čovek živi slično životinji, prepušten je slučaju, uvek u lovu za trenutnim uživanjem, danas veseo, sutra tužan i razočaran. Ali sreća dostojna čoveka kao razumnog bića nešto je drugo do pojedinačni prijatni čas, provod, neposredno kratkotrajno uživanje. Sreća je rezultanta čitavog jednog života, rukovođenog razboritošću. Upravo zato, treba ignorisati prolazna dobra. Najviše dobro je potpuna sreća, odnosno blaženstvo, koje se sastoji u bezbolnosti i duševnom miru (ataraksija).
Kad kažeimo da je uživanje cilj, mi ne mislimo na uživanje raspusnika, niti na gastronomska zadovoljstva, kao što to misle neki neupućeni, ili oni koji se drže drugačijih shvatanja, ili oni koji su loše raspoloženi prema nama. Naš je cilj: ne patiti telesno i ne uznemiravati se duševno. Ni neprestane pijanke i igre, ni uživanje s mladićima ili ženama, ni uživanje u ribi i svemu što pruža raskošna trpeza — ništa to ne daje plodan život. Njega daje razum.[2]
Može se tvrditi da visoka vrednost, koju je Epikur pridavao spoznaji, govori o sokratovskim elementima u njegovoj etici.[2] Nesebičnost, odricanje i samopregor se ne zasnivaju na lišavanju uživanja — što bi protivrečilo samoj ljudskoj prirodi — već na tome da čovek kao unmo biće ne mora da bude uslovljen neposredno danim uživanjima, već da je zbog većeg uživanja u stanju da se odrekne trenutnog.
Epikur je razvio svoj filosofski sistem u mnogobrojnim spisima, kojih je bilo tri stotine svitaka. Najvažnije od njegovih spisa zabeležio je Diogen Laerćanin (X 27—28), koji navodi 41 Epikurovo delo. Poznatiji Epikurovi spisi su[2]:
- O prirodi (opširan spis u trideset i sedam knjiga, od kojega su očuvani samo odlomci iz II i XI knjige);
- O atomima i praznom prostoru;
- O uglu atoma;
- O bogovima;
- O sudbini;
- O slikama;
- O muzi;
- O merilu ili Kanon (u kom je izložio svoju gnoseologiju);
- O ljubavi;
- Šta treba birati i čega se treba kloniti (etički spis);
- Osnovne misli (koje sadrže etička načela, određena da se uče napamet);
- O načinima življenja (u četiri knjige);
- O pravičnom delanju;
- O pravičnosti i drugim vrlinama;
- O poklonima i zahvalnosti;
- O kraljevstvu;
- O svrsi;
- O pobožnosti;
- Poslanica Herodotu (u kojoj je izložio suštinu svoje fizike);
- Poslanica Pitoklu (gde je izneo svoju meteorologiju);
- Poslanica Menekeju (gde je izneo osnovne misli svoje etike).
Nekoliko spisa dobilo je imena po članovima škole, na primer:
- Aristobul,
- Hegesijanakt,
- Temista,
- Metrodor,
- Neokle,
- Polimed,
- Heredem.
Od njegovih spisa je sačuvano veoma malo - u potpunosti samo 3 pisma (o pitanjima fizike, etike i teologije) i 40 izreka (Lyriai doxai). Veći odlomci iz ostalih spisa nalaze se u biblioteci jedne vile u Herkulaneumu. Na srpski jezik Miloš N. Durić je preveo Epikurove Osnovne misli, Poslanicu Herodotu i Poslanicu Menekeju.
Najobimniji epikurovski tekst koji je sačuvan jeste latinski spev Lukrecija Kara O prirodi (De rerum natura) u šest knjiga. U I i II knjizi izložena je i objašnjena Epikurova fizika, u III i IV njegova psihologija, a u V i VI njegova kosmologija. Sam Lukretije tvrdi da on samo prevodi na latinski jezik filozofski sistem svoga učitelja:
Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Epikur
