Ludwig Wittgenstein

Ludwig Wittgenstein
Filozofija 20. veka
Zapadna filozofija
Biografske informacije
Rođenje	(1889-04-26)26. 4. 1889. Beč, Austro-ugarska
Smrt	29. 4. 1951. (dob: 62) Cambridge, Ujedinjeno Kraljevstvo
Državljanstvo	Austrijsko (do 1939.) Britansko (od 1939.)
Rodbina	Karl Wittgenstein (otac) Leopoldine Maria Josefa Kalmus (majka) Margaret Stonborough-Wittgenstein (sestra) Paul Wittgenstein (brat) Friedrich von Hayek (rođak)
Obrazovanje
Školovanje	Tehnički univerzitet u Berlinu (diploma, 1908.) Univerzitet u Manchesteru Trinity koledž, Cambridge (doktorat, 1929.)
Filozofija
Škola/Tradicija	Analitička filozofija, Post-analitička filozofija
Glavni interesi	Metafizika, Epistemologija, Logika, Filozofija jezika, Filozofija matematike
Znamenite ideje
Rani Wittgenstein: struktura jezika odražava strukturu stvarnosti Kasni Wittgenstein: značenje reči je u njenoj upotrebi u jeziku
Glavna djela
Tractatus Logico-Philosophicus Filozofska istraživanja
Inspiracija
Od Frege, Russell, Schopenhauer, Moore, Sraffa, Ramsey, Kant, Kierkegaard, Tolstoj, Hertz, Boltzmann, Kraus, Weininger, Sv. Augustin, Goethe
Na Russell, Ayer, Anscombe, Neopragmatizam, Malcolm, Bečki krug, Analitička filozofija, Filozofija svakodnevnog jezika, Kvijetizam, Daniel Dennett, Saul Kripke
Potpis

Ludwig Josef Johann Wittgenstein (njemački: [ˈluːdvɪk ˈjoːsɛf ˈjoːhan ˈvɪtɡn̩ʃtaɪn]; Beč, 26. april 1889. – Cambridge, 29. april 1951.) je bio austrijski filozof koji je doprineo nekoliko epohalnih ideja filozofiji, uglavnom u temeljima logike, filozofiji matematike, filozofiji uma, filozofiji jezika i pragmatike. Smatra se jednim od najznačajnijih filozofa 20. veka.

Od 1929. do 1947. Wittgenstein je predavao na Univerzitetu u Cambridgeu. Uprkos njegovom položaju, tokom njegovog života je objavljena samo jedno njegovo delo: Tractatus Logico-Philosophicus (Logičko-filozofski traktat) dugačak 75 stranica, koji je, zajedno sa njegovim engleskim prevodom, objavljen 1922. godine. Njegovi jedini drugi objavljeni radovi bili su članak „Neke napomene o logičkoj formi“ (1929.); recenzija knjige i đački rečnik. Njegov obiman opus uređivan je i objavljen posthumno. Prva i najpoznatija iz ove posthumne serije su Filozofska istraživanja, knjiga objavljena 1953. godine. Anketa iz 1999. sprovedena među američkim univerzitetskim profesorima rangirala je Istraživanja kao najbitnije filozofsko delo 20. veka, ističući ih kao „suštinsko remek delo filozofije dvadesetog veka, privlačno spektrumu različitih specijalizacija i filozofskih orijentacija.“

Rođen u Beču u jednoj od najbogatijih porodica u Evropi, Wittgenstein je naledio bogatstvo od svog oca 1913. godine nakon njegove smrti. Kasnije, u periodu teške lične depresije posle Prvog svetskog rata, svoje preostalo bogatstvo je podelio svojoj braći i sestrama. Wittgenstein se nekoliko puta odricao akademskog života u Cambridgeu; služio je u austrijskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za svoju hrabrost, predavao u osnovnim školama u ruralnim austrijskim selima, radio je kao bolnički portir u Londonu i kao bolnički laboratorijski tehničar u Kraljevskoj Viktorijinoj bolnici u Njukaslu na Tajnu tokom Drugog svetskog rata.

Biografija

Rani život

Prema porodičnom stablu pripremljenom u Jerusalimu posle Drugog svetskog rata, Wittgensteinov pra-pra-pradeda po ocu bio je Mojsije Meier, jevrejski agent za nekreatnine koji je živeo sa svojom ženom, Brendel Simon, u Bad Laaspheu u okrugu Siegen-Wittgenstein, Vestfalija. U julu 1808. Napoleon je izdao dekret da svi, uključujući Jevreje, moraju da usvoje nasledno porodično prezime, pa je Meierov sin, takođe Mojsije, uzeo ime svojih poslodavaca, Sayn-Wittgenstein, i postao Mojsije Meier Wittgenstein. Njegov sin, Hermann Christian Wittgenstein — koji je uzeo srednje ime „Kristijan“ da bi se distancirao od svog jevrejskog porekla — oženio se Fanny Figdor, takođe Jevrejkom, koja je prešla na protestantizam neposredno pre venčanja. Fanny bila je prva rođaka violiniste Josepha Joachima.

Imali su 11 dece — među njima i Wittgensteinov otac, Karl Otto Clemens Wittgenstein (1847–1913), koji je postao industrijski tajkun, a do kasnih 1880-ih bio je jedan od najbogatijih ljudi u Evropi, sa efektivnim monopolom nad austrijskom industrijom čelika. Zahvaljujući Karlu, porodica Wittgenstein su postali druga najbogatija porodica u Austrougarskoj imperiji; samo su Rothschildi bili bogatiji. Karl Wittgenstein je smatran austrijskim ekvivalentom Andrew Carnegiju, sa kojim je bio prijatelj, i bio je jedan od najbogatijih ljudi na svetu do 1890-ih. Kao rezultat njegove odluke 1898. da investira novac u Holandiji i Švajcarskoj, kao i u inostranstvu, posebno u SAD, porodica je u izvesnoj meri bila zaštićena od hiperinflacije koja je pogodila Austriju 1922. godine. Međutim, njihovo bogatstvo se i dalje smanjilo tokom Velike depresije, iako su čak 1938. posedovali 13 vila samo u Beču.

Ludwig (dole desno), Paul, Helene, Hermine i Margaret, kasne 1890-e

Ludwig Wittgenstein je rođen 26. aprila 1889. godine u 20:30 u „Vili Wittgenstein“ u Beču, tada deo Austro-ugarske, kao najmlađe od devetoro dece Karla Wittgensteina i Leopoldine „Poldi“ Marije Josefe Kalmus. Etnički je bio Jevrejin. Leopoldinin otac je bio boemski Jevrejin, a majka austrijsko-slovenska katolkinja. Leopoldina je bila tetka dobitnika Nobelove nagrade Friedricha von Hayeka po majčinoj strani. Deca Karla i Leopoldine su bile četiri devojčice: Herminu, Margaret (Gretl), Helenu i četvrtu ćerku Doru koja je umrla kao beba; i pet dečaka: Johannes (Hans), Kurt, Rudolf (Rudi), Paul — koji je postao koncertni pijanista uprkos tome što je izgubio ruku u Prvom svetskom ratu — i Ludwig.

Sva deca Wittgensteinovih su krštena kao katolici i primila su formalno katoličko obrazovanje. Porodica je bila u centru kulturnog života Beča; Bruno Walter opisao je život u palati Wittgensteinovih kao „sveprožimajuću atmosferu čovečanstva i kulture“. Karl je bio vodeći pokrovitelj umetnosti, naručivao je radove Augusta Rodina i finansirao gradsku izložbenu salu i umetničku galeriju, Zgradu Secesije. Gustav Klimt je naslikao portret Ludwigove sestre Margaret za njeno venčanje, a Johannes Brahms i Gustav Mahler su redovno održavali koncerte u brojnim porodičnim muzičkim halama. Wittgenstein, koji je cenio preciznost i disciplinu, nikada nije smatrao savremenu klasičnu muziku prihvatljivom. Svom prijatelju Druriju je 1930. rekao da je „muzika potpuno stala sa Bramsom“ i da „čak i kod Bramsa može da čuje buku mašina“. Sam Ludwig je imao apsolutni sluh, a njegova posvećenost muzici ostala mu je od vitalnog značaja tokom celog života; često je koristio muzičke primere i metafore u svojim filozofskim spisima i bio je neobično vešt u zviždanju dugih i detaljnih muzičkih kompozicija. Takođe je naučio da svira klarinet u svojim 30-im godinama. Fragment muzike (tri takta) koju je Wittgenstein komponovao 1931. otkrio je Michael Nedo, direktor Wittgenstein instituta u Cambridgeu.

Wittgenstein je do 1903. godine bio školovan kod kuće. Sa 14 godina je počeo da pohađa realnu gimnaziju (Realschule) u Linzu, gde je proveo tri godine. Nakon smrti Hansa i Rudolfa, Karl je popustio i dozvolio da Paul i Ludwig budu poslati u školu. Za Ludwiga je bilo prekasno da položi ispite za više akademsku Gimnaziju u Wiener Neustadtu; a pošto nije imao formalno školovanje, pao je na prijemnom ispitu i jedva je uspeo nakon dodatnog podučavanja da položi ispit za više tehnički orijentisan Realschule u Linzu, malu državnu školu sa 300 učenika. Tokom školovanja je živeo u kući Josefa Strigla, nastavnika u lokalnoj gimnaziji, čija mu je porodica dala nadimak Luki. Školu je u isto vreme pohađao Adolf Hitler, koji je ponavljao godinu ispod Ludwigove, dok je Ludwig, kao napredan učenik, premešten u viši razred, stvarajući razmak od dve godine između njih.

Wittgenstein se u školi razlikovao od ostalih dečaka: bio je elegantno obučen, govorio je neobično čistim, formalnim nemačkim, mucao je i bio je osetljiv i nedruštven. Druga deca su mu se rugala, pevajući Wittgenstein wandelt wehmütig widriger Winde wegen Wienwärts („Wittgenstein čežnjivo luta prema Beču (po) sve gorim vetrovima“). Po završetku je dobio ocenu 5 iz veronauke, 2 iz vladanja i engleskog jezika, 3 iz francuskog, geografije, istorije, matematiku i fizike, i 4 iz nemačkog, hemije, geometrije i crtanja. Imao je poteškoća sa pravopisom i zbog toga je pao na pismenom ispitu iz nemačkog. Godine 1931. je napisao: „Moje loše vladanje pravopisom, koje je trajalo do neke 18. ili 19. godine mog života, je posledica mog karaktera (nevoljnosti da učim)“.

Univerzitetski dani (1906–1913)

Studije inženjerstva u Berlinu i Mančesteru

Wittgenstein (desno) i Eccles u Glossopu, 1908.

Wittgenstein je započeo studije mašinstva na Tehničkom univerzitetu u Berlinu (Technische Hochschule Berlin) 23. oktobra 1906. godine, u smeštaju kod porodice profesora Jollesa. Pohađao je tri semestra, a diplomu (Abgangzeugnis) dobio je 5. maja 1908. godine.

Tokom svog boravka tamo, razvio je interesovanje za aeronautiku. Stigao je na Univerzitet Viktorija u Manchesteru u proleće 1908. kako bi doktorirao, sa željom da projektuje i upravlja sopstvenim avionom. Sproveo je istraživanje ponašanja zmajeva u gornjim slojevima atmosfere, eksperimentišući na mestu meteorološke osmatračnice u blizini Glossopa u Derbyshiru. Kraljevsko meteorološko društvo je istraživalo jonizaciju gornjeg sloja atmosfere kačenjem instrumenata na balone ili zmajeve. U Glossopu, Wittgenstein je radio kod profesora fizike ser Arthura Schustera.

Takođe je radio na dizajnu propelera sa malim mlaznim motorima na krajevima lopatica, što je na kraju patentirao 1911. godine. Patentom je zaslužio istraživačku stipendiju na univerzitetu za jesen 1908. godine. Savremeni dizajni propelera nisu bili dovoljno napredni da bi Wittgensteinive ideje bile sprovedene u praksi. Njegov dizajn zahtevao je da se vazduh i gas potiskuju duž krakova propelera do komora za sagorevanje na kraju svake lopatice, gde su zatim bili sabijeni centrifugalnom silom, koju vrše obrtne ruke, i zapaljene. Propeleri tog vremena su obično bili drveni, dok su moderne lopatice napravljene od presovanog čeličnog laminata kao zasebne polovine, koje se zatim zavaruju zajedno. Ovo daje sečivu šuplju unutrašnjost i na taj način stvara idealan put za vazduh i gas. Rad na propeleru je bio frustrirajuć za Wittgensteina, koji je imao vrlo malo iskustva u radu sa mašinama. Jim Bamber, britanski inženjer koji mu je u to vreme bio prijatelj i kolega, je rekao da „kada bi stvari pošle naopako, što se često dešavalo, [Wittgenstein] bi bacio ruke uvis i glasno psovao na nemačkom.“

Prema Williamu Ecclesu, drugom prijatelju iz tog perioda, Wittgenstein se tada okrenuo više teoretskom radu, fokusirajući se na dizajn propelera — problem koji je zahtevao relativno sofisticiranu matematiku. U to vreme se zainteresovao za osnove matematike, posebno nakon što je pročitao Principe matematike Bertranda Russella (1903) i Osnove aritmetike Gottloba Fregea, prvi (1893) i drugi tom (1903). Wittgensteinova sestra Hermine rekla je da je zbog toga postao opsednut matematikom, a da je svakako gubio interesovanje za aeronautiku. Umesto toga, odlučio je da treba da proučava logiku i osnove matematike, rekavši za sebe da je u „konstantnom, neopisivom, gotovo patološkom stanju uznemirenosti“. U leto 1911. posetio je Fregea na Univerzitetu u Jeni da mu pokaže spise na temu filozofije matematike i logike koje je napisao, i da ga pita da li je vredno da se bavi time. Napisao je:

„Uveden sam u Fregeovu radnu sobu. Frege je bio mali, uredan čovek sa šiljatom bradom koji je poskakivao po prostoriji dok je pričao. Potpuno me je dotukao, i osećao sam se veoma depresivno; ali je na kraju rekao „Moraš ponovo doći“, što me je oraspoložilo. Imao sam nekoliko diskusija sa njim nakon toga. Frege nikada ne bi pričao ni o čemu osim o logici i matematici, ako bih krenuo na neku drugu temu, rekao bi nešto pristojno, a onda bi se vratio u logiku i matematiku.“

Cambridge

Wittgenstein je želeo da uči kod Fregea, ali je Frege predložio da pohađa Univerzitet u Cambridgeu kako bi studirao kod Bertranda Russella, te je 18. oktobra 1911. Wittgenstein stigao nenajavljen kod Russella na Trinity koledžu. Russell je pio čaj sa C. K. Ogdenom, kada se „pojavio nepoznati Nemac, koji je vrlo slabo govorio engleski, ali je odbijao da govori nemački. Ispostavilo se da je on student koji je izučio inženjerstvo u Charlottenbergu, ali je tokom ovog kursa stekao strast prema filozofiji matematike i sada je namerno došao u Cambridge da me sasluša.“

Uskoro je ne samo prisustvovao Russellovim predavanjima već je i dominirao njima. Predavanjima je prisustvovao mali broj ljudi i Russell se često nalazio kako drži predavanja samo C. D. Broadu, E. H. Nevilleu i H. T. J. Nortonu. Wittgenstein je počeo da ga prati posle predavanja do njegovih soba kako bi nastavio razgovor, sve dok nije došlo vreme za večernji obrok u holu. Russell je postao iritiran; pisao je svojoj ljubavnici ledi Ottoline Morrell: „Moj nemački prijatelj preti da postane napast“. Napisao je u novembru 1911. da je isprva mislio da bi Wittgenstein mogao da bude ludak, ali da je ubrzo zaključio da je zapravo genije:

„Neki od njegovih ranih pogleda otežali su odluku. On je, na primer, svojevremeno tvrdio da su sve egzistencijalne tvrdnje besmislene. Ovo je bilo u sali za predavanja, i ja sam ga pozvao da razmotri predlog: „U ovoj prostoriji trenutno nema nilskog konja.“ Kada je odbio da poveruje u ovo, pogledao sam ispod svih stolova, i nisam našao nijednog; ali je ostao skeptičan.“

Tri meseca nakon Wittgensteinovog dolaska Russell je rekao Ottolini: „Volim ga i mislim da će rešiti probleme za koje sam ja prestar... On je mladić kog bi svako poželeo“.

Wittgenstein je kasnije rekao Davidu Pinsentu da je Russellovo ohrabrenje bilo njegovo spasenje i da je okončalo devet godina usamljenosti i patnje, tokom kojih je neprestano razmišljao o samoubistvu. Ohrabrujući ga da se bavi filozofijom i opravdavajući njegovu želju da napusti inženjerstvo, Russelll je, bukvalno, spasao njegov život. Njihov odnos je, u međuvremenu, doživeo takve promene da je sada Wittgenstein kritikovao Russellov rad. Russell je 1916. godine, nakon Wittgensteinove kritike njegovog rada, napisao:

„Njegova [Wittgensteinova] kritika, mada mislim da to tada niste shvatili, bila je događaj od izuzetne važnosti u mom životu i uticala je na sve što sam od tada radio. Video sam da je bio u pravu, i shvatio sam da se više ne mogu nadati da ću ikad napisati fundementalan filozofski rad.“

Godine 1912. Wittgenstein se pridružio Klubu moralnih nauka Univerziteta u Camrbidgeu, uticajnoj diskusionoj grupi za ljubitelje filozofije i studente. Predao im je svoj prvi rad 29. novembra te godine, što je bio četvorominutni govor koji definiše filozofiju kao „sve one primitivne tvrdnje koje različite nauke vide kao istinite bez dokaza.“ Dominirao je društvom i napustio ga je ranih 1930-ih nakon pritužbi da nikom drugom nije dao priliku da priča. Klub je postao ozloglašen u okviru popularne filozofije zbog sastanka 25. oktobra 1946. u prostorijama R. B. Braithwaitea na Kings koledžu, gde je Karl Popper, još jedan bečki filozof, bio pozvan kao gost govornik. Popperov rad je bio „Postoje li filozofski problemi?“, u kojem je izneo stav protiv Wittgensteinovog, tvrdeći da su problemi u filozofiji stvarni, a ne samo lingvističke zagonetke kako je Wittgenstein tvrdio. Postoje različite verzije priče, ali se svi slažu da je Wittgenstein uzeo vreli žarač i počeo njime da maše, zahtevajući od Poppera da mu da primer moralnog pravila. Popper je ponudio jedno — „Ne pretiti žaračem gostujućim govornicima“ — u tom trenutku je Russell rekao Wittgensteinu da ga je pogrešno razumeo i Wittgenstein je otišao. Popper je tvrdio da je Wittgenstein „izjurio“, ali je bila prihvaćena praksa da on napusti diskusiju ranije (zbog njegove pomenute tendencije da dominira diskusijom). To je bio jedini put da su filozofi, trojica najeminentnijih u 20. veku, ikada bili zajedno u istoj prostoriji. U zapisniku stoji da je sastanak bio „nabijen duhom kontroverze.“

Ekonomista John Maynard Keynes ga je takođe pozvao da se pridruži Kembridžskim apostolima, elitnom tajnom društvu formiranom 1820, kome su se i Russell i G. E. Moore pridružili kao studenti. Wittgenstein se pridružio, ali je retko pohađao sastanke. Russell je bio zabrinut da Wittgenstein neće ceniti buran stil intelektualne debate grupe, njen smisao za humor i činjenicu da su članovi često imali odnose jedni s drugima. Primljen je 1912. godine, ali je ubrzo napustio grupu jer nije mogao da toleriše stil diskusije. Ipak, apostoli su dozvolili Wittgensteinu da ponovo učestvuje na sastancima 1920-ih kada se vratio u Cambridge.

Wittgenstein je bio prilično vokalan o svojoj depresiji tokom godina u Cambridgeu i pre nego što je otišao u rat; u mnogim prilikama pričao je Russellu o svojim nevoljama. Činilo se da njegova duševna bol potiče i iz njegovog posla i njegovog ličnog života. Wittgenstein je davao brojne primedbe Russellu o logici koja ga je izluđivala. Takođe je izjavio Russellu da „oseća prokletstvo onih koji imaju samo pola talenta“. Kasnije je izrazio istu brigu i rekao da je loše raspoložen zbog nedostatka napretka u njegovom logičkom radu. Biograf Ray Monk piše da je Wittgenstein živeo i disao logikom, a privremeni nedostatak inspiracije bi ga uvek učinio očajnim. Međutim, Russellu je ispričao i drugu priču. Oko Božića, 1913. godine, napisao je: „Kako mogu da budem logičar pre nego što postanem ljudsko biće? Najvažnije je da se pomirim sa samim sobom!“ Takođe je rekao Russellu jednom prilikom da ga brinu i logika i njegovi gresi. Jednom je najavio Russellu da će se ubiti kada izađe iz njegove sobe. Ludwigov temperament je takođe zabeležen u dnevniku Davida Pinsenta. Pinsent je napisao: „Moram da budem strašno pažljiv i tolerantan kada dobije ove mrzovoljne napade“ i „Bojim se da je trenutno u još osetljivijem neurotičnom stanju nego inače.“

Boravak u Norveškoj i Logik

Fotografija Wittgensteinove kuće u Norveškoj, poslata G. E. Mooru, 1936.

Karl Wittgenstein je umro 20. januara 1913. godine. Nakon što je dobio nasledstvo, Ludwig je postao jedna od najbogatijih osoba u Evropi. Donirao je deo svog novca, isprva anonimno, austrijskim umetnicima i piscima, uključujući Rainera Mariju Rilkea i Georga Trakla. Trakl je tražio da se sastane sa svojim dobrotvorom, ali je izvršio samubistvo neposredno pred Wittgensteinovu posetu 1914. godine. Wittgenstein je osetio da ne može da pronikne u suštinu svojih najosnovnijih pitanja dok je okružen drugim akademicima, pa se 1913. povukao u selo Skjolden u Norveškoj, gde je iznajmio drugi sprat kuće za sebe. Kasnije je ovo video kao jedan od najproduktivnijih perioda svog života. Napisao je Logik („Beleške o logici“), za koji se smatra da je preteča opširnijeg Logičko-filozofskog traktata (Tractatus Logico-Philosophicus). Tokom svog borvka je naučio norveški kako bi razgovarao sa lokalnim seljanima, a danski da bi čitao dela danskog filozofa Sørena Kierkegaarda. Voleo je „tihu ozbiljnost“ pejzaža, ali je čak i Skjolden postao prenaseljen za njega. Projektovao je malu drvenu kuću koja je podignuta na zabačenoj steni sa pogledom na jezero Eidsvatnet odmah izvan sela. Meštani su to mesto nazvali „Østerrike“ (Austrija). Tu je živeo u različitim periodima do 1930-ih, i tu su napisani znatni odlomci njegovih dela.

U to vreme Wittgenstein je počeo da se bavi onim što je smatrao centralnim pitanjem u Beleškama o logici, opštem postupku odlučivanja za određivanje istinitosti logičkih tvrdnji koje bi proizašle iz jedne primitivne tvrdnje. Za to vreme se uverio da su „sve propozicije logike generalizacije tautologija i sve generalizacije tautologija su generalizacije logike. Drugih logičkih predloga nema“. Na osnovu ovoga, Wittgenstein je tvrdio da propozicije logike izražavaju svoju istinu ili laž u samom znaku, i da ne treba znati ništa o sastavnim delovima iskaza da bi se utvrdilo da je istinito ili netačno. Umesto toga, jednostavno treba da identifikujemo izjavu kao tautologiju (tačno), kontradikciju (netačno) ili ni jedno ni drugo. Problem je ležao u formiranju primitivnog predloga koji bi ovo obuhvatao i koji bi služio kao osnova za svu logiku. Kako je izjavio u prepisci sa Russellom krajem 1913. godine: „Sada je glavno pitanje, kako se mora konstituisati sistem znakova da bi svaka tautologija bila prepoznatljiva kao takva NA JEDAN I ISTI NAČIN? Ovo je osnovni problem logike!“ Važnost koju je Wittgenstein pridavao ovom fundamentalnom problemu bila je tolika da je verovao da ako ga ne reši, nema razloga za niti prava na život. Uprkos ovoj očiglednoj važnosti života ili smrti, Wittgenstein je odustao od ove primitivne tvrdnje u vreme pisanja Traktata. Traktat ne nudi nikakav opšti proces za identifikaciju propozicija kao tautologija; već jednostavno „svaka tautologija sama po sebi pokazuje da je tautologija.“ Ovaj pomak ka razumevanju tautologija kroz puku identifikaciju ili prepoznavanje dogodio se 1914. godine kada je Wittgenstein pozvao Moora da mu pomogne u diktiranju beleški. Na njegovo insistiranje, Moore, koji je sada bio don Cambridgea, posetio ga je u Norveškoj u aprilu 1914. godine, nevoljno jer ga je Wittgenstein iscrpljivao. David Edmons i John Eidinow pišu da je Wittgenstein smatrao Moora, međunarodno poznatog filozofa, kao primer toga koliko daleko čovek može da stigne „bez apsolutno ikakve inteligencije“. U Norveškoj je bilo jasno da se od Moora očekivalo da se ponaša kao takav.

Pismo koje je Wittgenstein uputio Mooru od 7. maja 1914. ukazuje na to da je nameravao da podnese esej koji je nazvao Logik kao disertaciju koja mu je neophodna da bi diplomirao. Brian McGuinness tvrdi da je mala šansa da je esej identičnog sadržaja kao i Beleške o logici, ali sugeriše da je barem sažet u Beleškama diktiranim G. E. Mooreu u Norveškoj (objavljeno u dodatku Beleškama iz 1914-1916). Međutim, prema relevantnim propisima, takva disertacija je morala da sadrži predgovor i beleške u kojima je student naveo izvore na koje se oslanjao i u kojoj meri ih je koristio. Moore, iako je i sam sekretar relevantnog komiteta za moralne nauke, pokazao je esej Walter Morley Fletcher — možda „za nepristrasno mišljenje nekog autsajdera“. Wittgensteinu je rečeno da ne može da prijavi rad kao disertaciju. Wittgenstein je ljutito odgovorio, rekavši Mooru: „Ako nisam dovoljno vredan da napravite izuzetak za mene čak i zbog nekih GLUPIH detalja onda mogu direktno da odem u pakao; a ako ja jesam toga vredan, a Vi to ne uradite — bogami — onda ćete možda Vi otići tamo.“ Moore je bio šokiran; zapisavši u svoj dnevnik da mu je muka i da ne može da izbaci pismo iz misli. Wittgenstein je ponovo pisao Mooru u julu te godine, rekavši da „verovatno nije imao dovoljno razloga da mu se tako obraća“. Njih dvojica nisu više razgovarali sve do 1929.

Prvi svetski rat i Logičko-filozofski traktat

Wittgensteinova vojna lična karta iz Prvog svetskog rata, 1918.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Wittgenstein se odmah prijavio kao dobrovoljac u austrougarsku vojsku, uprkos tome što je imao pravo na medicinsko izuzeće. Služio je prvo na brodu, a zatim u artiljerijskoj radionici „na par milja od ofanzive“. Ranjen je u slučajnoj eksploziji i hospitalizovan u Krakovu. U martu 1916. godine, prebačen je u jedinicu na liniji ruskog fronta, kao deo austrijske 7. armije, gde je njegova jedinica učestvovala u nekim od najtežih borbi, u odbrani od Brusilovljeve ofanzive. Wittgenstein je usmerio vatru sopstvene artiljerije sa osmatračnice na ničijoj zemlji na savezničke trupe — jedan od najopasnijih poslova otkako je bio meta neprijateljske vatre. Odlikovan je medaljom za vojne zasluge i dobio je pohvale za „izuzetno hrabro ponašanje, smirenost i herojstvo“ koje je „izazvalo potpuno divljenje trupa.“ Januara 1917. godine poslat je kao pripadnik haubičkog puka na ruski front, gde je osvojio još nekoliko medalja za hrabrost, uključujući Srebrnu medalju za hrabrost prve klase. Godine 1918. unapređen je u čin poručnika i poslat na italijanski front u sastavu artiljerijskog puka. Za svoju ulogu u poslednjoj austrijskoj ofanzivi juna 1918, preporučen je za Zlatnu medalju za hrabrost, jedno od najvećih odličja u austrijskoj vojsci, ali je umesto toga odlikovan Ordenom za vojne službe sa mačevima — odlučeno je da ova konkretna akcija, iako izuzetno hrabra, nije bila dovoljno konsekventna da bi zaslužila najveću čast.

Tokom celog rata, vodio je beležnice u kojima je često zapisivao filozofska razmišljanja i lične primedbe, uključujući i prezir prema drugim vojnicima. Beležnice takođe pokazuju da je u to vreme doživeo svojevrsno religiozno buđenje. U svom zapisu iz 11. juna 1915. navodi da „smisao života, odnosno smisao sveta, možemo nazvati Bogom. I sa ovim da povežemo poređenje Boga sa ocem. Moliti se znači razmišljati o smislu života.“ Osmog jula je napisao:

„Verovati u Boga znači razumeti smisao života.
Verovati u Boga znači videti da činjenice sveta nisu kraj stvari.
Verovati u Boga znači videti da život ima smisao [ ... ]
Kada moja savest poremeti moju ravnotežu, onda se ne slažem sa Nečim. Ali šta je to? Da li je to svet?
Svakako je ispravno reći: Savest je glas Božiji.“

Ludwig (skroz desno) i Kurt Wittgenstein (skroz levo) sa porodicom u Beču, 1917.

U knjižari u Tarnówu je kupio Tolstojevo Jevanđelje iz 1896. i nosio ga svuda, preporučujući ga svakome u nevolji, do te mere da je ubrzo postao poznat među svojim saborcima kao „čovek sa jevanđeljima“. U kojoj meri je Jevanđelje uticalo na Wittgensteina može se videti u Traktatu, zbog jedinstvenog načina na koji obe knjige numerišu svoje rečenice. Godine 1916. Wittgenstein je čitao Braću Karamazove Dostojevskog toliko često da je znao čitave odlomke knjige napamet, posebno govore starca Zosime, koji je za njega predstavljao moćan hrišćanski ideal, svetog čoveka „koji je mogao direktno da vidi u duše drugih ljudi“. Iain King je sugerisao da su se Wittgensteinovi spisi značajno promenili 1916. godine kada je počeo da se suočava sa mnogo većim opasnostima tokom borbi na frontu. Russell je rekao da se iz rata vratio kao promenjen čovek, duboko mističnog i asketskog stava.

Na leto 1918. Wittgenstein je uzeo vojno odsustvo i otišao u jedan od bečkih letnjikovaca svoje porodice, Neuwaldegg. Tamo je u avgustu 1918. završio Traktat, koji je pod naslovom Der Satz (nemački: predlog, rečenica, fraza, skup, ali i „skok“) predao izdavačima Jahodi i Siegelu. U ovo doba ga je uznemirio niz događaja: 13. avgusta umro je njegov ujak Paul, 25. oktobra je saznao da su Jahoda i Siegel odlučili da ne objave Traktat, a 27. oktobra je njegov brat Kurt izvršio samoubistvo, i primio je pismo od majke Davida Pinsenta da je Pinsent poginuo u avionskoj nesreći 8. maja. Wittgenstein je bio izbezumljen i postao je suicidalan. Nakon odlaska vraćen je na italijanski front i kao rezultat poraza austrijske vojske zarobljen je od strane savezničkih snaga 3. novembra u Trentinu. Nakon toga je proveo devet meseci u italijanskom logoru za ratne zarobljenike.

Vratio se porodici u Beč 25. avgusta 1919. godine, fizički i psihički iscrpljen. Neprestano je pričao o samoubistvu, užasavajući svoje sestre i brata Paula. Odlučio je da učini dve stvari: da upiše pedagoški fakultet za učitelja u osnovnoj školi i da se reši svog bogatstva. Godine 1914. nasledstvo mu je obezbeđivalo prihod od 300.000 kruna godišnje, ali je do 1919. vredelo mnogo više, sa značajnim portfeljem investicija u Sjedinjenim Državama i Holandiji. Razdelio ga je braćoi sestrama, osim Margarete, insistirajući da se ne čuva za njega. Njegova porodica je uz negodovanje pristala.

Učiteljska karijera i objavljivanje Traktata

Wittgenstein se septembra 1919. upisao u Lehrerbildungsanstalt (učiteljsku školu) u Kundmanngasse u Beču. Njegova sestra Hermine je izjavila da je Wittgensteinova odluka da postane učitelj bila nalik na korišćenje preciznog instrumenta za otvaranje sanduka, ali je porodica odlučila da se ne meša. Thomas Bernhard je, kritičnije, pisao o ovom periodu u Wittgensteinovog života: „multimilioner kao seoski učitelj je delimično perverzno.“ Tokom leta 1920. Wittgenstein je radio kao baštovan u manastiru. U početku se, pod lažnim imenom, prijavio za mesto profesora u Reichenauu, ali je odbio posao nakon što je njegov identitet otkriven. Kao učitelj, želeo je da se distancira od svoje porodice. Njegov brat Paul je napisao: „Ne postoji šansa, zaista nikakva šansa, da bilo ko ko nosi naše ime i čije se elegantno i refinirano vaspitanje vidi na hiljadu koraka ne bi bio identifikovan kao član naše porodice... evidentno je da niko ne može ni simulirati niti prikriti bilo šta vezano za prefinjeno obrazovanje.“

Godine 1920. Wittgenstein je dobio svoj prvi posao kao učitelj osnovne škole u Trattenbachu, pod svojim pravim imenom, u zabačenom selu sa populacijom od nekoliko stotina ljudi. Njegova prva pisma opisuju lepotu sela, ali je u oktobru 1921. pisao Russellu: „Još sam u Trattenbachu, okružen, kao i uvek, odvratnošću i podlošću. Znam da ljudska bića u proseku nigde ne vrede mnogo, ali ovde su mnogo bezvredniji i neodgovorniji nego na drugim mestima.“ Ubrzo je bio predmet ogovaranja meštana, koji su ga smatrali ekscentričnim. Nije se dobro slagao sa ostalim učiteljima; kada mu je bilo previše bučno u prenoćištu, sklopio je sebi krevet u školksoj kuhinji. Bio je entuzijastičan učitelj, koji je odabranim učenicima nudio dodatnu nastavu do kasno u noć, zbog čega su roditelji takođe postali skeptični; njegova sestra Hermine ga je povremeno gledala kako predaje i rekla da su učenici „bukvalno puzali jedni preko drugih u želji da budu izabrani za odgovore ili demonstracije“. Za manje sposobne učenike je postao tiranin. Prva dva sata svakog dana bila su posvećena matematici, kojih su se neki od učenika, kako Monk piše, prisećali sa užasom. Izjavili su da je dečake udarao štapom i šamarao, a da bi devojčice takođe vukao za kosu. Iako fizičko kažnjavanje dečaka nije bilo neobično u to vreme, seljanima je isti tretman devojčica bio previše, posebno jer se od njih nije očekivalo da razumeju algebru. Osim telesnog kažnjavanja, Monk piše da je brzo postao seoska legenda, vičući „Krautsalat!“ („salata od kupusa“) kada je direktor svirao klavir i „Gluposti!“ kada je sveštenik odgovarao na pitanja dece.

Logičko filozofski-traktat

Dok je Wittgenstein živeo u izolaciji u ruralnoj Austriji, Traktat je objavljen, nakon nekoliko pokušaja da se nađe izdavač, i odmah je naišao na veliko interesovanje, prvo na nemačkom 1921. kao Logisch-Philosophische Abhandlung, deo časopisa Annalen der Naturphilosophie Wilhelma Ostwalda. Wittgenstein nije bio zadovoljan rezultatom i nazvao ga je „piratiranim“ izdanjem. Russell je pristao da napiše uvod kako bi objasnio zašto je delo važno, jer se smatralo da inače ne bi bilo objavljeno — bilo je teško ako ne i nemoguće za razumevanje, a Wittgenstein je bio nepoznat u svetu filozofije. U pismu Russellu, Wittgenstein je napisao: „Glavna poenta je teorija o tome šta se može izraziti (gesagt) propozicijama — tj. jezikom — (i, što na kraju dolazi na isto, šta se može misliti) i ono što se ne može izraziti propozicijama, već samo pokazati (gezeigt), što je, verujem, kardinalni problem filozofije.“ Wittgenstein, međutim, nije bio zadovoljan Russellovim predgovorom. Izgubio je veru u njegov rad, smatrajući da fundamentalno nije razumeo Traktat.

Prevod na engleski priredio je u Cambridgeu Frank Ramsey, student matematike, po nalogu C. K. Ogdena. Moore je predložio Tractatus Logico-Philosophicus za naslov, kao aluziju na Tractatus Theologico-Politicus Barucha Spinoze. U početku je bilo poteškoća u pronalaženju izdavača i za englesko izdanje, jer je Wittgenstein insistirao da se izbaci Russellov uvod, zbog čega je Cambridge odbio da ga objavi. Konačno 1922. je postignut dogovor sa Wittgensteinom da će Kegan Paul štampati dvojezično izdanje sa Russellovim uvodom i Ramsey-Ogdenovim prevodom. Ovo je prevod koji je Wittgenstein odobrio, ali je na više načina problematičan. Njegovo znanje engleskpg je u to vreme bio loše, a Ramsey je bio tinejdžer koji je tek nedavno naučio nemački, tako da filozofi često radije koriste prevod Davida Pearsa i Briana McGuinnessa iz 1961. godine.

Wörterbuch i incident Haidbauer

Septembra 1922. Wittgenstein je započeo rad u osnovnoj školi u obližnjem selu Hassbach, ali je tamošnje ljude smatrao jednako lošima: „Ovi ljudi uopšte nisu ljudi, već odvratni crvi“, napisao je prijatelju — i otišao je posle mesec dana. U novembru je počeo da radi u drugoj osnovnoj školi, ovog puta u Puchbergu. Tamo su, kako je rekao Russellu, seljani bili „jedna četvrtina životinje i tri četvrtine ljudi“. Frank P. Ramsey ga je posetio 17. septembra 1923. da bi razgovarao o Traktatu; pristao je da napiše recenziju za Mind. On je u pismu kući izvestio da Wittgenstein živi štedljivo u jednoj maloj, belo okrečenoj sobi u kojoj je bilo mesta samo za krevet, umivaonik, mali sto i jednu malu stolicu. Njegovo radno vreme je bilo od sam do dvanaest ili jedan, a popodne mu je bilo slobodno. Nakon što se Ramsey vratio u Cambridge, počela je duga kampanja među Wittgensteinovim prijateljima da ga ubede da se vrati u Cambridge, dalje od onoga što su oni videli kao neprijateljsko okruženje za njega. Nije prihvatao pomoć čak ni od porodice. Ramsey je pisao Johnu Maynard Keynesu: „[Wittgensteinova porodica] je veoma bogata i krajnje nestrpljiva da mu da novac ili bilo šta učini za njega na bilo koji način, a on odbija sve njihove pokušaje; čak i božićne poklone ili hranu, i kada je bolestan, šalje nazad. I to ne zato što nisu u dobrim odnosima, već zato što on ne želi nikakav novac koji nije sam zaradio... Strašna šteta.“

Wittgenstein (skroz desno) sa svojim učenicima u Otterthalu, 1925.

Ponovo se preselio u ​​septembru 1924, ovog puta u Otterthal, blizu Trattenbacha. Sprijateljio se sa socijalističkim direktorom škole Josefom Putrom. Dok je bio tamo, napisao je Wörterbuch für Volksschulen, đački rečnik izgovora i pravopisa od 42 stranice, koji je u Beču 1926. objavio Hölder-Pichler-Tempsky. Ovo je jedina njegovu knjiga, pored Traktata, koja je objavljena za njegovog života. Wörterbuch für Volksschulen je izuzetan po svojoj policentričnoj konceptualizaciji, decenijama pre nego što je postojao takav lingvistički pristup. U Wittgensteinovom predgovoru Wörterbuch-u, koji je izbačen na zahtev izdavača, ali koji je sačuvan u tipopisu iz 1925. godine, Wittgenstein se zastupa za isključivo korišćenje standardnog austrijskog jezika: „Rečnik treba da sadrži samo reči, ali sve takve reči koje su poznate austrijskim osnovcima. Stoga isključuje mnoge dobre nemačke reči koje su retke u Austriji.“ Wittgenstein je kroz svoj školski rečnik postao jedan od najranijih zagovornika više od jedne standardne sorte nemačkog jezika.

U aprilu 1926. se desio incident koji je postao poznat kao Der Vorfall Haidbauer (incident Haidbauer). Josef Haidbauer je bio 11-godišnji učenik čiji je otac umro, a majka je radila kao lokalna sobarica. Bio je slab učenik i jednog dana ga je Wittgenstein udario dva ili tri puta po glavi, od čega se dečak onesvestio. Wittgenstein je prekinuo nastavu i odneo ga u kancelariju direktora, a zatim je napustio školu, naletevši na drugog roditelja, g. Piribauera, na izlasku. Deca su pozvala Piribauera kada su videla da se Haidbauer onesvestio. Wittgenstein je neko vreme ranije povukao Piribauerovu ćerku, Herminu, toliko snažno za uši da su prokrvarile. Piribauer je rekao o danu kada je naišao na Wittgensteina: „Nazvao sam ga svakim mogućim pogrdnim nazivom. Rekao sam mu da nije učitelj, već ukrotitelj! I da ću odmah da odem do policijske stanice!“ Piribauer je zatražio da Wittgenstein bude uhapšen ali je policijska stanica u selu bila prazna, a kada je pokušao ponovo sledećeg dana, rečeno mu je da je Wittgenstein nestao. Dana 28. aprila 1926, Wittgenstein je predao ostavku Wilhelm Kundt, lokalnom školskom inspektoru, koji je pokušao da ga ubedi da ostane; međutim, Wittgenstein je postao ubeđen da su njegovi učiteljski dani svršeni. U maju je pokrenut postupak, a sudija je naložio psihijatrijski izveštaj; pismo poslato Wittgensteinu avgusta 1926. od prijatelja Ludwiga Hänsela je indikator da su u tom trenutku saslušanja i dalje trajala, ali se posle toga ništa ne zna o slučaju. Alexander Waugh piše da su Wittgensteinova porodica i njihov novac možda imali udela u prikrivanju stvari. Vaugh piše da je Haidbauer umro ubrzo nakon toga od hemofilije; Monk kaže da je umro kada je imao 14 godina od leukemije. Deset godina kasnije, 1936. godine, kao deo niza „ispovesti“ koje je izvršio te godine, Wittgenstein se bez upozorenja pojavio u selu rekavši da želi da se lično ispoveda i zatraži pomilovanje od dece koju je fizički kažnjavao. Posetio je najmanje četvoro, uključujući Herminu Piribauer, koja je navodno odgovorila samo sa „Ja, ja“ („Da, da“), iako su drugi bivši učenici bili gostoprimljiviji. Monk piše da svrha ovih ispovesti nije bila „da rani njegov ponos, kao oblik kazne, već da ga razruši — da uklone barijeru koja je stajala na putu iskrene i poštene misli.“ O izvinjenjima, Wittgenstein je napisao: „Ovo me je dovelo u mirnije vode... i do veće ozbiljnosti.“

Bečki krug i Haus Wittgenstein

Vidi takođe: Bečki krug

Logičko-filozofski traktat je postao predmet mnogih debata među filozofima. Grupa filozofa, naučnika i matematičara, poznata kao Bečki krug, razvila se navodno kao rezultat inspiracije koju su dobili čitanjem Traktata. Iako se uobičajeno pretpostavlja da je Wittgenstein bio deo Bečkog kruga, to nije bio slučaj. Nemački filozof Oswald Hanfling otvoreno piše: „Wittgenstein nikada nije bio član Kruga, iako je najviše vremena provodio u Beču. Ipak, njegov uticaj na misao Kruga je bio barem jednako važan kao i uticaj bilo kog od njegovih članova.“ Filozof A. C. Grayling, međutim, tvrdi da, iako su izvesne površne sličnosti između Wittgensteinove rane filozofije i logičkog pozitivizma navele njegove članove da detaljno prouče Traktat i da dogovore diskusije sa njim, Wittgensteinov uticaj na Krug je bio prilično ograničen. Fundamentalni filozofski pogledi Kruga su uspostavljeni pre nego što su ga upoznali i vodili su poreklo od britanskih empirista, Ernsta Macha, i logike Fregea i Russella. Kakav god uticaj da je Wittgenstein imao na Krug, uglavnom je bio ograničen na Moritza Schlicka i Friedricha Waismanna i, čak i u ovim slučajevima, imao je malo dugotrajnog uticaja na njihov pozitivizam. Grayling navodi da „više nije moguće misliti da je Traktat inspirisao filozofski pokret, kao što je većina ranijih komentatora tvrdila.“

Wittgenstein je od 1926. učestvovao u mnogim diskusijama sa članovima Bečkog kruga. Tokom ovih diskusija, ubrzo je postalo očigledno da on ima drugačiji stav prema filozofiji od članova Kruga. Na primer, tokom sastanaka Bečkog kruga, on bi izrazio svoje neslaganje sa tim da grupa pogrešno čita njegov rad tako što bi im okrenuo leđa i čitao poeziju naglas. U svojoj autobiografiji, Rudolf Carnap opisuje Wittgensteina kao mislioca koji ga je najviše inspirisao. Međutim, on je takođe napisao da je „postojala vidna razlika između Wittgensteinovog stava prema filozofskim problemima i onog koji smo zastupali Schlick i ja. Naš stav prema filozofskim problemima nije se mnogo razlikovao od onoga koji naučnici imaju prema svojim problemima“. Što se Wittgensteina:

„Njegovo gledište i njegov odnos prema ljudima i problemima, čak i teorijskim problemima, bili su mnogo sličniji stavovima kreativnog umetnika nego naučnika; moglo bi se skoro reći, slično onima religioznog proroka ili vidovnjaka.... Kada su konačno, ponekad posle dužeg napora, njegovi odgovori izašli, njegova izjava je stajala pred nama kao novonastalo umetničko delo ili božansko otkrovenje ... utisak koji je na nas ostavio bio je kao da mu je uvid došao kao kroz božansko nadahnuće, tako da nismo mogli a da ne osetimo da bi bilo kakav trezven, racionalni komentar ili analiza toga bila skrnavljenje njegove izjave.“

Godine 1926. Wittgenstein je ponovo radio kao baštovan nekoliko meseci, ovog puta u manastiru Hütteldorf, gde se takođe raspitivao o tome da postane monah. Njegova sestra Margaret ga je pozvala da pomogne oko dizajna njene nove gradske kuće u bečkom Kundmanngassu. Wittgenstein, njegov prijatelj Paul Engelmann i tim arhitekata razvili su rezervnu modernističku kuću. Wittgenstein se posebno fokusirao na prozore, vrata i radijatore, zahtevajući da svaki detalj bude tačno onako kako je on naveo. Kada je kuća bila skoro gotova, Wittgenstein je tražio da ceo plafon bude podignut za 30 mm kako bi soba imala tačne proporcije koje je želeo. Monk piše da „Ovo nije tako marginalno kao što se na prvi pogled čini, jer upravo ti detalji daju osobitu lepotu kući koja je inače prilično obična, čak i ružna.“ Trebalo mu je godinu dana da dizajnira kvake na vratima i još jedna dizajnira radijatore. Svaki prozor je bio prekriven metalnim paravanima od kojih je svki težio 150 kilograma (330 lb), koji se dizao pomoću remenice koju je dizajnirao Wittgenstein. Bernhard Leitner je rekao da jedva postoji nešto slično u istoriji dizajna enterijera: „To je genijalno koliko i skupo. Metalna zavesa koja se može spustiti na pod.“

Kuća je završena u decembru 1928. i porodica se okupila tamo na Božić da proslavi njen završetak. Wittgensteinova sestra Hermina je napisala: „Iako sam se veoma divila kući... Činilo se da je ona zaista mnogo više prebivalište za bogove.“ Wittgenstein je rekao da je „kuća koju sam projektovao za Gretl proizvod osetljivog uha i dobrih manira, i izraz velikog razumevanja... Ali iskonski život, divlji život koji teži da izbije u otvoreno — to nedostaje.“ Monk komentariše da bi se isto moglo reći i za tehnički odličnu, ali strogu skulpturu od terakote koju je Wittgenstein napravio po uzoru na Marguerite Respinger 1926. godine, i da je, kao što je Russell prvi primetio, „ovaj divlji život koji teži da bude na otvorenom“ upravo suština Wittgensteinovog filozofskog dela. Wittgenstein je sam izjavio: „Ne zanima me podizanje zgrade, već [...] da sebi predstavim temelje svih mogućih građevina.“

Povratak u Cambridge (1929–1941)

Portret Wittgensteina na dodeli stipendije Trinity koledža, 1929.

Prema Feiglu (kako je izvestio Monk), Wittgenstein je bio prilično impresioniran nakon što je u Beču prisustvovao konferenciji matematičara L. E. J. Brouwera, uzimajući u obzir mogućnost „povratka filozofiji“. Na nagovor Ramseya i drugih, Wittgenstein se vratio u Cambridge 1929. Keynes je u pismu svojoj ženi napisao: „Pa, Bog je stigao. Sreo sam ga u vozu u 5.15.“ Uprkos ovoj slavi, u početku nije mogao da radi na Cambridgeu jer nije uspeo da stekne diplomu, pa se prijavio kao napredni student. Russell je zabeležio da je njegov prethodni boravak bio dovoljan da ispuni uslove za dobijanje doktorata, i predložio mu je da ponudi Traktat kao svoju tezu. Iste godine su na odbrani njegove teze ispitivači bili Russell i Moore; na kraju odbrane Wittgenstein je potapšao dvojicu ispitivača po ramenima i rekao: „Ne brinite, znam da to nikada nećete razumeti.“ Moore je u izveštaju napisao: „Ja smatram da je ovo genijalno delo; ali, čak i ako sam potpuno pogrešio i zapravo nije, ono je znatno iznad standarda koji se zahteva za doktorat.“ Wittgenstein je zvanično postao predavač i član Trinity koledža.

Anšlus

Vidi takođe: Anschluss

Od 1936. do 1937. Wittgenstein je ponovo živeo u Norveškoj, gde je radio na Filozofskim istraživanjima. Tokom zime 1936/7. bliskim prijateljima je izrekao niz „ispovesti“, većinom o sitnim prekršajima poput belih laži, u nastojanju da se „očisti“. Godine 1938. otputovao je u Irsku da poseti Maurica O'Connor Drurija, prijatelja koji se bavio psihijatrijom. I sam je razmišljao o takvoj obuci, sa namerom da zbog toga napusti filozofiju. Poseta Irskoj bila je ujedno i odgovor na poziv tadašnjeg irskog Taoiseach-a, Éamona de Valera, koji je sam bio bivši nastavnik matematike. De Valera se nadao da će Wittgensteinovo prisustvo doprineti Dablinskom institutu za napredne studije koji je uskoro trebalo da osnuje. Dok je bio u Irskoj u martu 1938. godine, Nemačka je anektirala Austriju u anšlusu (Anschluss); Wittgenstein je sada bio Jevrejin prema nirnberškim rasnim zakonima iz 1935. godine, jer su tri njegova deda i jedna baba bili rođeni kao Jevreji. Takođe bi, u julu, po zakonu postao državljanin proširene Nemačke. Nirnberški zakoni klasifikovali su ljude kao Jevreje (Volljuden) ako su bili 3/4 ili 4/4 Jevreji, i kao Mišlinge (Mischling) ako su bili 1/4 ili 2/4 Jevreji. To je, između ostalog, značilo da su Wittgensteinovi bili ograničeni sa kim mogu da se venčaju i gde mogu da rade. Nakon anšlusa, njegov brat Paul je skoro odmah otišao u Englesku, a kasnije u SAD. Nacisti su otkrili njegovu vezu sa Hilde Schania, ćerkom pivara sa kojom je imao dvoje dece, ali sa kojom se nije oženio, iako je to učinio kasnije. Pošto ona nije bila Jevrejka, uručena mu je opomena za Rassenschande („rasno prljanje“). Nikome nije rekao da napušta zemlju, osim Hilde koja je otišla s njim. Otišao je toliko iznenadno da se neko vreme verovalo da je on četvrti od braće Wittgenstein koji je izvršio samoubistvo.

Wittgenstein je počeo da istražuje proces za sticanje britanskog ili irskog državljanstva uz pomoć Keynesa, što ga je nateralo da prizna svojim prijateljima u Engleskoj da je tri četvrtine Jevrejin, a ne jednu kako je ranije rekao. Nekoliko dana pre invazije na Poljsku, Hitler je lično dodelio status Mišlinga braći i sestrama Wittgenstein. Godine 1939. bilo je 2100 zahteva za status, a Hitler je odobrio samo 12. Anthony Gottlieb piše da je izgovor bio da je njihov deda po ocu bio kopile nemačkog princa, što je dozvolilo Reichsbanku da odobri devize, rezerve i 1700 kg zlata u Švajcarskoj porodice Wittgenstein. Gretl, američka državljanka po braku, započela je pregovore o rasnom statusu njihovog dede, a velike porodične devizne rezerve korišćene su kao alat za pregovore. Paul je pobegao u Švajcarsku, a zatim u SAD u julu 1938. godine, i nije se složio sa pregovorima, što je dovelo do trajnog raskola između braće i sestara. Posle rata, kada je Paul nastupao u Beču, nije posetio Herminu koja je tamo umirala, niti je ikad više imao kontakta sa Ludwigom ili Gretl.

Zvanično je postao britanski građanin 12. aprila 1939. godine. U julu 1939. otputovao je u Beč da pomogne Gretl i drugim sestrama, posetivši Berlin na jedan dan da se sastane sa zvaničnikom Reichsbanke. Nakon toga, otputovao je u Njujork da ubedi Paula, čiji je pristanak bio potreban, da podrži plan. Zahtevani Befreiung je odobren u avgustu 1939. Nepoznati iznos koji je porodica Wittgensten predala nacistima, nedelju dana pre izbijanja rata, uključivao je među ostalom i 1700 kg zlata.

Profesorski rad

Nakon što je G. E. Moore dao ostavku na katedri filozofije 1939. godine, Wittgenstein je izabran. Norman Malcolm, u to vreme postdiplomski istraživač na Cambridgeu, opisao je svoje prve utiske o Wittgensteinu 1938. godine:

„Na sednici Kluba za moralne nauke, nakon što je pročitan referat za veče i otpočela diskusija, neko je počeo da muca primedbu. Imao je ekstremnih poteškoća u izražavanju i njegove reči su mi bile potpuno nejasne. Čoveku pored mene sam šapnuo: 'Ko je to?': on je odgovorio: 'Wittgenstein'. Bio sam zapanjen jer sam očekivao da je čuveni autor Traktata stariji čovek, dok je ovaj čovek izgledao 'mlado' – možda oko 35 godina. (Njegova stvarna starost je bila 49 godina.) Lice mu je bilo izduženo i tamno, profil mu je bio orlovski i zapanjujuće lep, glava mu je bila prekrivena kovrdžavom masom smeđe kose. Primetio sam punu pažnju koju su mu svi u prostoriji posvećivali. Posle ovog neuspešnog početka, neko vreme nije govorio, ali se očigledno mučio sa svojim mislima. Pogled mu je bio koncentrisan, pravio je upadljive pokrete rukama kao da govori... Bilo da je predavao ili razgovarao privatno, Wittgenstein je uvek govorio naglašeno i sa prepoznatljivom intonacijom. Govorio je odlično engleski, sa akcentom obrazovanog Engleza, mada bi se u njegovim konstrukcijama javljali povremeni germanizmi. Njegov glas je bio rezonantan... Njegove reči su izašle, ne tečno, ali sa velikom snagom. Svako ko je čuo bilo šta što bi izgovorio znao je da se radi o jedinstvenoj osobi. Njegovo lice je bilo izuzetno pokretljivo i izražajno kada je pričao. Oči su mu bile duboke i često žestoke u svom izrazu. Cela njegova ličnost bila je zapovednička, čak i carska.“

Opisujući Wittgensteinov program predavanja, Malcolm nastavlja:

„Teško je o ovim sastancima govoriti kao o 'predavanjima', iako ih je Wittgenstein tako nazivao. Kao prvo, on je na ovim sastancima vodio originalna istraživanja... Često su se sastanci sastojali uglavnom od dijaloga. Ponekad bi, međutim, pokušavao da izvuče misao iz sebe, zapovedničkim pokretom ruke zabranio bilo kakva pitanja ili primedbe. Postojali su česti i dugi periodi ćutanja, uz povremeno Wittgensteinovo mrmljanje, i najmirniju pažnju ostalih. Tokom ovih ćutanja, Wittgenstein je bio izuzetno napet i aktivan. Pogled mu je bio koncentrisan; lice mu je bilo živo; ruke su mu pravile zastrašujuće pokrete; izraz lica mu je bio strog. Čovek je znao da se nalazi u prisustvu krajnje ozbiljnosti, apsorpcije i snage intelekta... Wittgenstein je bio zastrašujuća osoba na ovim časovima.“

Posle posla, Wittgenstein bi se često opuštao gledajući westerne, koje je najviše voleo gleda sedeći u prvom redu bioskopa, ili čitajući detektivske priče, posebno Norberta Davisa.

Do kraja 1930-ih njegov pogled na osnove matematike se znatno promenio. U svojim ranim dvadesetim, Wittgenstein je mislio da logika može da joj pruži solidnu osnovu, i čak je razmišljao o ažuriranju Russellove i Whiteheadove Principia Mathematice. Sada je negirao da je bilo kakvih matematičkih činjenica koje se mogu otkriti. Održao je niz predavanja o matematici i diskusija sa studentima, uključujući mladog Alana Turinga, kog je Wittgenstein opisao kao „veoma osebujnog čoveka“. Njih dvojica su vodili nekoliko diskusija o odnosu između računarske logike i svakodnevnih pojmova istine.

O Wittgensteinovim predavanjima iz ovog perioda pričala je i druga njegov učenica, grčka filozofkinja Helle Lambridis. Wittgensteinova predavanja između 1940. i 1941. koristila je sredinom 1950-ih da napiše dugačak tekst u formi zamišljenog dijaloga sa njim, gde ona počinje da razvija sopstvene ideje o konceptu sličnosti unutar jezika, elementarnih pojmova i mentalnih slika.

Drugi svetski rat i rad u bolnici (1941–1947)

Monk piše da je Wittgenstein bio frustriran činjenicom da je predavao filozofiju dok se odvijao Drugi svetski rat i da je negodovao kada je neko od njegovih učenika želeo da postane profesionalni filozof.

Septembra 1941. pitao je Johna Rylea, brata filozofa Gilberta Rylea, da li bi mogao da radi fizički posao u Gajevoj bolnici u Londonu. John Ryle je bio profesor medicine na Cambridgeu i učestvovao je u pomaganju bolničarskom osoblju da se pripreme za Blitz. Wittgenstein je rekao Ryleu da će umreti sporom smrću ako ga ostavi u Cambridgeu, i da bi radije umro brzo. Ubrzo je započeo rad kao portir u ambulanti, dostavljajući lekove iz apoteke do odeljenja gde je navodno savetovao pacijentima da ih ne uzimaju. Ryle je 1942. odveo Wittgensteina u svoj dom u Sussexu da ga upozna sa svojom ženom. Njegov sin je zabeležio vikend u svom dnevniku: „Wink je užasno čudan [sic] — ne govori baš dobro engleski, stalno govori 'mislim' i 'podnošljivo je', što znači da je zapravo nepodnošljivo.“ Osoblju bolnice nije rečeno da je on jedan od najpoznatijih svetskih filozofa, iako su ga neki članovi osoblja prepoznali — barem jedan je prisustvovao sastancima Kluba moralnih nauka — ali su bili diskretni. „Bože blagi, ne govori nikome ko sam!“ Wittgenstein je molio jednog od njih. Neki od njih su ga ipak zvali profesor Wittgenstein, i bilo mu je dozvoljeno da večera sa lekarima. On je 1. aprila 1942. napisao: „Ne osećam više nikakvu nadu za budućnost svog života. Kao da nemam ništa više ispred sebe sem smrti. Jedina budućnost koju mogu da zamislim je užasna; bez prijatelja i bez radosti.“ U to vreme Wittgenstein je operisan od kamena u žučnoj kesi s kojim se mučio nekoliko godina.

Dok je Wittgenstein radio u bolnici, upoznao je Basila Reeva, mladog doktora koji se zanimao za filozofiju, koji je, sa R. T. Grantom, proučavao efekat telesnog šoka u žrtvama vazdušnih napada. Kada se Blitz završio, bilo je manje žrtava za proučavanje. U novembru 1942. godine, Grant i Reeve su se preselili u Kraljevsku bolnicu u Njukaslu na Tajnu da proučavaju saobraćaj na putu i ​​industrijske nesreće. Grant je ponudio Wittgenstein položaj laboratorijskog asistenta sa platom od 4 funte nedeljno. Živeo je u Njukaslu od 29. aprila 1943. do februara 1944. Dok je tamo radio sprijateljio je se sa Erasmusom Barlowom, praunukom Charlesa Darwina.

Tokom leta 1946. Wittgenstein je često razmišljao o napuštanju Cambridgea. Bio je zaprepašćen stanjem tadašnjeg filozofskog diskursa, posebno člancima objavljenim u časopisu Mind. Wittgenstein je 30. septembra pisao o Cambridgeu nakon povratka iz Swanseaa: „Sve u vezi sa tim mestom me odbija. Ukočenost, izveštačenost, samozadovoljstvo ljudi. Muka mi je od univerzitetske atmosfere.“ Održavao je kontakt samo sa Fouracreom, iz Gajeve bolnice, koji se pridružio vojsci 1943. godine, a vratio tek 1947. Wittgensttein je održavao konstantnu prepisku s njim, u kojoj je izražavao želju da se vrati kući iz rata.

U maju 1947, Wittgenstein se prvi put obratio grupi oksfordskih filozofa u društvu Jowett. Diskusija je bila o validnosti Dekartovog Cogito ergo sum, gde je Wittgenstein ignorisao pitanje i primenio sopstveni filozofski metod. Harold Arthur Prichard, koji je prisustvovao događaju nije bio zadovoljan njegovim metodama:

Wittgenstein: Ako mi čovek kaže, gledajući u nebo, „Mislim da će padati kiša, dakle postojim“, ja ga ne razumem.
Prichard: Sve je to u redu; ono što želimo da znamo je: da li je cogito validan ili ne?

Poslednje godine (1947–1951)

Wittgenstein je dao ostavku 1947. godine da bi se koncentrisao na svoj rad. Tokom 1947. i 1948. je putovao u Irsku, gde je započeo tekst MS 137, tom R. Tražeći samoću preselio se u vikendicu u Rosroeu sa pogledom na luku Killary u vlasništvu Drurijevog brata.

Obaveštenje o Wittgensteinovoj smrti, 1951.

Takođe je prihvatio poziv Normana Malcolma, tada profesora na Univerzitetu Cornell, da provede sa njim i njegovom suprugom nekoliko meseci u Itaki u Njujorku. Otputovao je u aprilu 1949, iako je Malcolmu rekao da mu je previše loše da bi se bavio filozofskim radom: „Nisam uradio nikakav posao od početka marta i nisam imao snage ni da pokušam.“ Lekar u Dablinu mu je dijagnostikovao anemiju i prepisao tablete za gvožđe i jetru. Tokom leta u SAD, Wittgenstein je započeo svoje epistemološke diskusije, posebno svoje angažovanje sa filozofskim skepticizmom, koji će na kraju postati poslednji fragmenti njegove knjige O izvesnosti.

Vratio se u London, gde mu je dijagnostikovan terminalni rak prostate, koji se proširio na njegovu koštanu srž. Proveo je sledeća dva meseca u Beču, gde mu je 11. februara 1950. umrla sestra Hermina; išao je da je poseti svaki dan, ali ga ona nije prepoznavala. „Veliki gubitak za mene i sve nas“, napisao je. „Veći nego što sam mislio.“ Često se selio nakon Herminine smrti, boraveći kod raznih prijatelja: u Cambridge u aprilu 1950, gde je odseo sa G.H. von Wrightom; u London da kod Rusha Rheesa; zatim u Oxford da vidi Elizabeth Anscombe, pišući Normanu Malcolmu da se gotovo ne bavi filozofijom. Otišao je u Norvešku u avgustu sa Benom Richardsom, a zatim se vratio u Cambridge, gde se 27. novembra preselio u Storey's Way, dom svog doktora Edwarda Bevana i njegove supruge Joan. Rekao im je da ne želi da umre u bolnici, pa mu je dozvoljeno da provede svoje poslednje dane u njihovoj kući. Početkom 1951. bilo je jasno da mu je ostalo još malo vremena. Napisao je novi testament u Oxfordu 29. januara, imenovavši Rheesa kao izvršioca, a Anscombe i von Wrighta kao svoje književne administratore. Istog meseca je pisao Normanu Malcolmu: „Moj um je potpuno mrtav. Ovo nije žalba, jer ja zaista ne patim zbog toga. Znam da život mora jednom da se završi i da mentalni život može da se završi pre njega.“ U februaru se vratio u dom Bevanovih da bi radio na MS 175 i MS 176. Ovi i drugi spisi su kasnije objavljeni kao Napomene o boji i O sigurnosti. Pisao je Malcolmu 16. aprila, 13 dana pre svoje smrti: „Desilo mi se nešto izuzetno. Pre otprilike mesec dana iznenada sam se našao u pravom raspoloženju za bavljenje filozofijom. Bio sam apsolutno siguran da to više nikada neću moći. To je prvi put posle više od 2 godine da se zavesa u mom mozgu podigla. — Naravno, do sada sam radio samo oko 5 nedelja i možda će sve biti gotovo do sutra; ali se trenutno jako radujem.“

Wittgenstein je započeo rad na svom konačnom spsiu, MS 177, 25. aprila 1951. Sledećeg popodneva otišao je u šetnju i napisao je svoj poslednji zapis u dnevniku 27. aprila. Te večeri mu je pozlilo; kada mu je doktor rekao da će verovatno živeti još samo nekoliko dana, navodno je odgovorio: „Dobro je!“. Joan je ostala sa njim tokom cele te noći, a neposredno pre nego što je poslednji put izgubio svest 28. aprila, rekao joj je: „Recite im da sam imao divan život“. Norman Malcolm ovo opisuje kao „začudžujuće dirljiv iskaz”. Četiri njegova bivša učenika došla su do njegove postelje — Ben Richards, Elizabeth Anscombe, Yorick Smythies, i Maurice O'Connor Drury. Anscombe i Smithies su bili katolici; a, na zahtev potonjeg, prisustvovao je i dominikanski fratar, otac Conrad Pepler. (Wittgenstein je tražio „sveštenika koji nije bio filozof“ i sastao se sa Peplerom nekoliko puta pre nego što je umro.) Ubrzo nakon toga je proglašen mrtvim. Sahranjen je po katoličkoj tradiciji na groblju Vaznesenja u Cambridgeu.

Filozofska dela

Wittgensteinov rad se obično deli na dva glavna perioda: rani Wittgenstein (Logičko-filozofski traktat) i kasni Wittgenstein (Filozofska istraživanja), pri čemu neki vide ova dva perioda kao potpuno različita, a drugi naglašavaju postepenu tranziciju između dva dela kroz analizu Wittgensteinovih neobjavljenih radova (Nachlass). „Rani Wittgenstein“ se bavio logičkim odnosom između propozicija i sveta, i verovao je da je davanjem prikaza logike koja leži u osnovi ovog odnosa rešio sve filozofske probleme. „Kasniji Wittgenstein” je, međutim, odbacio mnoge pretpostavke Traktata, tvrdeći da se značenje reči najbolje razume kroz njenu upotrebu u okviru date „jezičke igre.“ Većina njegovih filozofskih radova, sa izuzetkom Traktata, su posthumno objavljeni.

Rani Wittgenstein i Logičko-filozofski traktat

Naslovna strana prvog engleskog izdanja Traktata, 1922.

Cilj Logičko-filozofskog traktata (Tractatus Logico-Philosophicus, njemački: Logisch-Philosophische Abhandlung) je da otkrije odnos između jezika i sveta: šta se o njemu može reći, a šta samo pokazati. Wittgenstein tvrdi da logička struktura jezika pruža granice značenja. Granice jezika su, prema njemu, granice filozofije. Veliki deo filozofije uključuje pokušaje da se kaže neizrecivo: „Ono što uopšte možemo da kažemo može se jasno reći“, tvrdi on. O bilo čemu izvan toga — o religiji, etici, estetici, mistici — ne može se raspravljati. Oni sami po sebi nisu besmisleni, ali svaka izjava o njima mora biti. U predgovoru je napisao: „Knjiga će, dakle, povući granicu razmišljanju, tačnije — ne razmišljanju, već izražavanju misli; jer, da bismo povukli granicu razmišljanju, moramo biti u stanju da mislimo sa obe strane ove granice (zbog toga bi trebalo da budemo u stanju da mislimo ono što se ne može misliti).“ Knjiga ima 75 stranica — „Što se tiče kratkoće knjige, strašno mi je žao zbog nje... Ako biste me iscedili kao limun, ništa više ne biste dobili od mene“, rekao je Ogdenu — i predstavlja 7 osnovnih izjava (označenih brojevima od 1 do 7), zajedno sa komentarima na svaku izjavu (koji su označeni sa npr. 1.1, 1.11, 1.12 itd.):

1. Die Welt ist alles, was der Fall ist.
2. Was der Fall ist, die Tatsache, ist das Bestehen von Sachverhalten.
3. Das logische Bild der Tatsachen ist der Gedanke.
4. Der Gedanke ist der sinnvolle Satz.
5. Der Satz ist eine Wahrheitsfunktion der Elementarsätze.
6. Die allgemeine Form der Wahrheitsfunktion ist: $[{\bar {p}},{\bar {\xi }},N({\bar {\xi }})]$. Dies ist die allgemeine Form des Satzes.
7. Wovon man nicht sprechen kann, darüber muß man schweigen.

1. Svet je sve što je slučaj.
2. Ono što je slučaj, činjenica, jeste postojanje stanja stvari.
3. Logička slika činjenice je misao.
4. Misao je smislen iskaz.
5. Iskaz je istinitosna funkcija elementarnih iskaza.
6. Opšta forma istinitosne funkcije izgleda ovako: $[{\bar {p}},{\bar {\xi }},N({\bar {\xi }})]$. To je opšta forma iskaza.
7. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.

Kasni Wittgenstein i Filozofska istraživanja

Plava knjiga, skup beleški koje je diktirao svom razredu na Cambridgeu (1933–1934), sadrži začetke Wittgensteinovih kasnijih razmišljanja o jeziku i smatra se prekretnicom u njegovoj filozofiji jezika. Filozofska istraživanja su objavljena u dva dela 1953. godine, dve godine nakon Wittgensteinove smrti. Većina prvog dela bila je spremna za štampanje već 1946. godine, ali je Wittgenstein povukao spis od svog izdavača. Drugi deo dodali su njegovi urednici Elizabeth Anscombe i Rush Rhees. Wittgenstein traži od čitaoca da misli o jeziku kao o mnoštvu jezičkih igara u okviru kojih se delovi jezika razvijaju i funkcionišu. On tvrdi da zagonetnost filozofskih problema proizilazi iz propalih pokušaja filozofa da razmotre značenje reči nezavisno od njihovog konteksta, upotrebe i gramatike — što je on nazvao „jezikom koji je otišao na odmor.“

Ilustracija „zeca-patke“ o kojoj se govori u Filozofskim istraživanjima, II deo

Prema Wittgensteinu, filozofski problemi nastaju kada je jezik prisiljen iz svog pravog doma u metafizičko okruženje, gde su uklonjeni svi poznati i neophodni orijentiri i kontekstualni tragovi. On opisuje ovo metafizičko okruženje kao led bez trenja: tamo gde su uslovi naizgled savršeni za filozofski i logički savršen jezik, svi filozofski problemi se mogu rešiti bez mutnih efekata svakodnevnih konteksta; ali gde, upravo zbog odsustva trenja, jezik u stvari ne može da opstane. Wittgenstein tvrdi da filozofi moraju da napuste led bez trenja i da se vrate na „grubo tlo” običnog jezika u upotrebi. Veliki deo Istraživanja sastoji se od primera kako se prvi lažni koraci mogu izbeći, tako da se filozofski problemi razreše, a ne reše: „Jasnoća kojoj težimo je zaista potpuna jasnoća. Ali to jednostavno znači da filozofski problemi treba potpuno da nestanu.“

Druga dela

Wittgensteinova arhiva neobjavljenih radova obuhvatala je 83 spisa, 46 kucanih tekstova i 11 diktata, čija je procenjena dužina oko 20 000 stranica. Procenjeno je da je skoro jedna trećina nacrta, revizija, ispravki i beleški pogodna za štampanje. Internet stranica Univerziteta u Bergenu omogućava pristup gotovo celokupnom materijalu i transkripcijama. Dve dodatne kutije spisa, za koje se smatralo da su uništene tokom Drugog svetskog rata, su pronađene 2011. godine. za koje se smatralo da su izgubljene tokom Drugog svetskog rata.

Najmanje tri druga dela su uglavnom završena. Dva od ova tri dela su Filozofske napomene i Filozofska gramatika. Wittgensteinov književni (ko)izvršilac G. H. von Wright je izjavio: „Ona su praktično završena dela. Ali Wittgenstein ih nije objavio.“ Treći je bio Napomene o boji: „Napisao je mnogo o konceptu boja, a od ovog materijala je pravio odlomke i beskonačno ih polirao, svodeći ga na manje delo.“

Lični život

Porodični temperament i samoubistva braće

Wittgenstein, 1907/ 1908.

Cilj Karla Wittgensteina je bio da svoje sinove obrazuje za rad u industriji; nisu slati u školu da ne bi stekli loše navike već su školovani kod kuće kako bi bili pripremljeni za rad u Karlovom industrijskom monopolu. Trojica od petorice braće kasnije su izvršila samoubistvo. Psihijatar Michael Fitzgerald tvrdi da je Karl bio oštar i strog perfekcionista, dok je Leopoldina bila uznemirena i nesigurna, nesposobna da se suprotstavi svom mužu. Johannes Brahms, koji je redovno posećivao porodicu, je rekao da se „činilo da se ponašaju jedni prema drugima kao da su na sudu.“ Više članova porodice, uključujući i Ludwiga, su bili izuzetno samokritični i patili su od depresije. Anthony Gottlieb priča anegdotu o Paulu koji je vežbao na jednom od klavira u glavnoj porodičnoj vili, kada je iznenada viknuo na Ludwiga u susednoj prostoriji, rekavši: „Ne mogu da sviram kada si u kući, osećam kako me osuđuješ kroz vrata!“

U porodičnoj vili je bilo sedam koncertnih klavira i sva deca su se bavila muzikom „sa entuzijazmom koji se ponekad graničio sa patološkom potrebom“. Najstariji brat, Hans, slavljen je kao muzičko čudo. Sa četiri godine Hans je mogao da identifikuje Doplerov efekat u prolaznoj sireni kao pad visine zvuka za četvrtinu tona, a sa pet je vikao „Pogrešno! Pogrešno!“ kada su dva duvačka orkestara na karnevalu svirala istu melodiju u različitim armaturama. Hans je umro je pod misterioznim okolnostima u maju 1902. godine, kada je pobegao u SAD i nestao sa broda u zalivu Česapik, najverovatnije izvršivši samoubistvo.

Dve godine kasnije, Rudolf, student hemije na Berlinskoj akademiji, je sa 22 godine izvršio samoubistvo u berlinskom baru. Zamolio je pijanistu da odsvira Verlassen, verlassen, verlassen bin ich Thomas Koschata („Proklet, proklet, proklet sam ja“), pre nego što je popio mleko pomešano sa kalijum cijanidom. Ostavio je za sobom nekoliko pisama, jedno roditeljima u kojem je pisalo da tuguje zbog smrti prijatelja, a drugo u kom opisuje svoju „perverznu narav“. Neposredno pred samoubistvo je zatražio pomoć od Naučno-humanitarnog komiteta, organizacije koja je vodila kampanju protiv paragrafa 175 nemačkog krivičnog zakona, koji zabranjuje homoseksualne odnose. Sam Ludwig je skrivao da je homoseksualac. Karl je zabranio porodici da više ikada spomenu Rudolfa.

Drugi najstariji brat, Kurt, je bio oficir koji se upucao 27. oktobra 1918. neposredno pred kraj Prvog svetskog rata, kada su austrijske trupe kojima je komandovao odbile da poslušaju njegova naređenja i masovno dezertirale. Prema Gottliebu, Hermine je rekla da je Kurt naizgled bio „zgrožen životom“. Kasnije je Ludwig napisao: „Trebalo je... da postanem zvezda na nebu. Umesto toga, ostao sam zaglavljen na zemlji“.

Verski pogledi

Wittgensteina je kao dete krstio katolički sveštenik i tokom detinjstva je obrazovan po katoličkoj doktrini i tradiciji, što je bilo uobičajeno u to vreme. U intervjuu, njegova sestra Gretl Stonborough-Wittgenstein je rekla da je „snažno, strogo, delimično asketsko hrišćanstvo“ njihovog dede snažno je uticalo na svu decu porodice. Dok je bio u realnoj gimnaziji, Ludwig je odlučio da pati od nedostatka vere i počeo je da čita Arthura Schopenhauera na Gretlinu preporuku. Verovao je u važnost ideje ispovesti. Pisao je u svojim dnevnicima o tome da je učinio veliku ispovest svojoj najstarijoj sestri, Hermine, dok je bio na realki; Ray Monk nagađa da je možda u pitanju njegov gubitak vere. Kao tinejdžer, Wittgenstein je usvojio Schopenhauerov epistemološki idealizam. Međutim, nakon što je počeo da proučava filozofiju matematike, napustio je epistemološki idealizam radi konceptualnog realizma Gottloba Fregea. U kasnijim godinama, Wittgenstein se potpuno odrekao Schopenhauera, opisujući ga kao krajnje „plitkog“ filozofa: „Schopenhauer je prilično grub mislilac... Gde počinje prava dubina, on se završava.“

Wittgensteinov odnos prema hrišćanstvu i prema religiji uopšte, prema kojoj je uvek imao iskrenu i predanu simpatiju, vremenom se menjao, kao štp se menjala o njegova filozofija. Godine 1912, Wittgenstein je pisao Russellu rekavši da su Mozart i Beethoven stvarni sinovi Božiji. Međutim, Wittgenstein se opirao formalnoj religiji, iako su verovanja njegovog dede nastavila da utiču na njega — „Ne mogu a da ne vidim svaki problem sa religiozne tačke gledišta.“ Wittgenstein se u svojim Filozofskim istraživanjima pozivao na Augustina. Filozofski, njegova misao pokazuje usklađenost sa religijskim diskursom. Na primer, postao je jedan od najžešćih kritičara scijentizma 20. veka. Wittgensteinovo religiozno „buđenje“ se dogodilo dok je služio u austrijskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, kada je bio odan čitalac religioznih spisa Dostojevskog i Tolstoja. Na svoja ratna iskustva gledao je kao na suđenje u kojem je nastojao da se povinuje volji Božijoj, a u zapisu u dnevniku od 29. aprila 1915. piše: „Možda će mi blizina smrti doneti svetlost života. Neka me Bog prosvetli. Ja sam crv, ali kroz Boga postajem čovek. Neka je Bog sa mnom. Amin.“ Otprilike u to vreme, Wittgenstein je pisao da je „hrišćanstvo zaista jedini siguran put do sreće“, ali je odbacio ideju da religiozna vera zahteva da samo jedna određena doktrina bude istinita. On je religioznu veru posmatrao kao način življenja i suprotstavljao se racionalnoj argumentaciji ili dokazima za Boga. Sa godinama, produbljivanje lične duhovnosti dovelo je do nekoliko objašnjenja i pojašnjenja, dok je on rešavao jezičke probleme u religiji — napadajući, na primer, iskušenje da se racionalno dokazuje postojanje Boga. Kada mu je rad teško polazio za rukom 1947. godine napisao je: „Dobio sam pismo od prijatelja iz Austrije, sveštenika. Rekao je da se nada da će moj rad proći dobro, ako takva bude Božija volja. E, sad to je sve što želim: ako takva bude Božja volja.“ Njegov bliski prijatelj Norman Malcolm je napisao: „Kasniji period Wittgensteinovog života bio je snažno obeležen religioznom mišlju i senzibilitetom. Sklon sam da mislim da je bio više religiozan od mnogih ljudi koji sebe ispravno smatraju vernicima.“ Iako je Wittgenstein bio zainteresovan za katoličanstvo, nije sebe smatrao katolikom. Prema Malcolmu, Wittgenstein je smatrao da je katoličanstvo više način života nego skup uverenja, i nije prihvatao doktrinu nijedne religije. Neki biografi smatraju da je Wittgenstein bio agnostik.

Uticaj Ottoa Weiningera i lični odnosi

Wittgenstein (treći zdesna) sa porodicom, prijateljima i Respingerovom (skroz levo) u Beču, 1920-e. Iza njega stoji bista koju je izvajao.

Veliki uticaj na Wittgensteinov život i filozofiju imao je Geschlecht und Charakter (Pol i karakter) austrijsko-jevrejskog filozofa Ottoa Weiningera. Weininger je smatrao da koncepti muškarca i žene postoje samo kao platonski oblici i da Jevreji imaju tendenciju da otelotvore platonsku ženstvenost. Dok su muškarci u osnovi racionalni, žene deluju samo na nivou svojih emocija i polnih organa. Jevreji su, kako je tvrdio, slični, zasićeni ženstvenošću, bez osećaja za dobro i loše, i bez duše. Weininger tvrdi da muškarac mora da bira između svoje muške i ženske strane, svesti i nesvesnosti, platonske ljubavi i seksualnosti. Ljubav i seksualni porivi su suprotstavljeni, a ljubav između žene i muškarca je stoga osuđena na bedu ili nemoral. Jedini život koji vredi živeti je duhovni — živeti kao žena ili Jevrejin znači da pojedinac uopšte nema pravo na život; mora se birati između genijalnosti i smrti. Weininger je izvršio samoubistvo 1903. godine, ubrzo nakon objavljivanja knjige. Wittgenstein, tada 14-godišnjak, prisustvovao je njegovoj sahrani. Weiningerova filozofija je uticala na Wittgensteinov stav da treba razdvojiti seksualne odnose od ljubavi. Kao profesor na Univerzitetu u Cambridgeu, Wittgenstein je delio primerke Weiningerove knjige svojim zapanjenim kolegama. Rekao je da su Weiningerovi argumenti pogrešni, ali da je interesantan način na koji su pogrešni. U pismu 23. avgusta 1931. godine, napisao je G.E. Mooru:

„Dragi Moore,
Zahvaljujem se na pismu. Sasvim mi je jasno zašto se ne divite mnogo Weiningeru, i zbog užasnog prevoda i zbog činjenice da Vam je W, sasvim sigurno, stran. Tačno je da je bizaran, ali je sjajan i bizaran. Sa njim se čovek ne treba, odnosno ne može složiti, ali njegova veličina leži u onome sa čime se ne slažemo. Njegova velika greška je ono što je sjano, to jest, ako samo dodate '~' celoj knjizi, ona govori važnu istinu.“

Wittgenstein je imao romantične odnose i sa muškarcima i sa ženama. Uopšteno se veruje da se zaljubio u najmanje tri muškarca i da je imao veze sa poslednja dva; David Pinsent 1913. godine, Francis Skinner 1930. i Ben Richards kasnih 1940-ih. Kasnije je tvrdio da je, kao tinejdžer u Beču, imao aferu sa ženom. Pored toga, 1920-ih se zaljubio u mladu Švajcarku, Marguerite Respinger, čiju je bistu izvajao. Razmatrao je brak sa njom, pod uslovom da neće imati decu; Respinger je odlučila da ne želi takav brak i rastali su se.

Wittgenstein (desno) sa Benom Richardsom u Londonu, 1940-e

Wittgensteinova veza sa Pinsentom razvila se tokom perioda njegovog intelektualnog formiranja i dobro je dokumentovana. Bertrand Russell je upoznao Wittgensteina i Pinsenta tokom leta 1912. godine. Pinsent je bio student matematike i bio je u srodstvu sa Davidom Humom, a Wittgenstein i on su se ubrzo veoma zbližili. Zajedno su radili na eksperimentima o ulozi ritma u muzici. Wittgenstein je predao rad na ovu temu Britanskoj asocijaciji psihologa u Cambridgeu 1912. Takođe su putovali zajedno; otputovali su na Island u septembru 1912. — troškove je platio Wittgenstein, uključujući putovanje prvom klasom, iznajmljivanje privatnog voza i novu odeću. Pored Islanda, Wittgenstein i Pinsent su 1913. otputovali u Norvešku. Tokom određivanja destinacije, Wittgenstein i Pinsent su posetili turističku agenciju u potrazi za lokacijom koja bi ispunjavala sledeće kriterijume: malo selo koje se nalazi na fjordu, lokacija udaljena od drugih turista, i mirna destinacija koja im omogućava da studiraju logiku i pravo. Odabravši Øystese, Wittgenstein i Pinsent su stigli u malo selo 4. septembra 1913. Tokom odmora koji je trajao skoro tri nedelje, Wittgenstein je radio na svojim studijama. Ogroman napredak u logici tokom njihovog boravka naveo ga je da izrazi Pinsentu svoju ideju o napuštanju Cambridgea i povratku u Norvešku da nastavi svoj rad. Pinsentovi dnevnici pružaju uvide u Wittgensteinovu ličnost: nervoznu i osetljivu na najsitnije promene u Pinsentovom raspoloženju. Takođe je pisao da je Wittgenstein često bio „apsolutno mrzovoljan i grub“. Pinsent je u svojim dnevnicima pisao o kupovini nameštaja kod Wittgensteina u Cambridgeu nakon što je dobio sobu u Trinitiju. Većina onoga što su našli u prodavnicama nije bilo dovoljno minimalističko za Wittgensteina: „Otišao sam i pomogao mu da istraži nameštaj po raznim radnjama... Bilo je prilično zabavno: On je užasno izbirljiv i potpuno smo izludeli prodavca, dok je Wittgensteinov odgovor na 90% onoga što nam je pokazao bio 'Ne — zverski!'“ U maju 1912. je napisao da je Wittgenstein tek počeo da proučava istoriju filozofije: „Izražava najnaivnije iznenađenje što su svi filozofi koje je nekada neznalački obožavao ipak glupi i nepošteni i što prave odvratne greške!“ Poslednji put su se videli 8. oktobra 1913. u Birminghamu, tadašnjoj rezidenciji porodice Pinsent: „Ustao sam u 6:15 da ispratim Ludwiga. Morao je da se vrati veoma rano — na Cambridge — jer tamo ima mnogo posla. Ispratio sam ga iz kuće taksijem u 7:00 — da stigne na voz u 7:30 sa New Street stanice. Tužan je bio rastanak od njega.“ Wittgenstein je otišao da živi u Norveškoj.

Zbližio se sa Keithom Kirkom, prijateljem Francisa Skinnera, studenta matematike sa kojim je bio u vezi sve do Skinnerove smrti 1941. od dečije paralize. Skinner je odustao od akademskih ambicija, bar delimično zahvaljujući Wittgensteinovom uticaju, i radio je kao mehaničar zajedno sa Kirkom 1939. godine. Wittgenstein je Kirku držao lekcije iz fizike kako bi mu pomogao da položi ispite. Tokom perioda usamljenosti u bolnici, napisao je u svom dnevniku: „Deset dana nisam čuo ništa više od K., iako sam pre nedelju dana tražio vesti od njega. Mislim da je možda raskinuo sa mnom. Tragična pomisao!“ Kirk se oženio i više se nikad nisu sreli.

Tokom perioda rada u Gajevoj bolnici, 1947. godine, Wittgenstein je započeo odnos sa Benom Richardsom, studentom medicine, pišući u svom dnevniku: „Jedina stvar koju je moja ljubav prema B. učinila za mene je ovo: prenela je druge sitne brige u vezi sa mojom pozicijom i mojim radom u drugi plan.“

Bibliografija

• Bartley, William Warren (1994). Wittgenstein. Open Court. ISBN 978-0-397-00751-6. 
• Beaney, Michael, ur. (1997). The Frege Reader. Blackwell. 
• Braithwaite, R. B. (1970). „George Edward Moore, 1873–1958”. G.E. Moore: Essays in Retrospect. Allen & Unwin. 
• Crary, Alice; Reed, Rupert (2000). The New Wittgenstein. Routledge. 
• Diamond, Cora, ur. (1989). Wittgenstein's Lectures on the Foundations of Mathematics. University Of Chicago Press. 
• Drury, Maurice O'Connor (1973). The Danger of Words and Writings on Wittgenstein. Routledge and Kegan Paul. 
• Drury, Maurice O'Connor (1984). „Conversations with Wittgenstein”. u: Rhees, Rush. Recollections of Wittgenstein. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-287628-7. 
• Edmonds, David; Eidinow, John (2001). Wittgenstein's Poker. Ecco. 
• Flowers, F.A. III; Ground, Ian (2015). Portraits of Wittgenstein, Volume 1. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-4725-8978-1. 
• Flowers, F.A. III; Ground, Ian (2018). Portraits of Wittgenstein (Abridged izd.). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-350-04663-4. 
• Goldstein, Laurence (1999). Clear and Queer Thinking: Wittgenstein's Development and his Relevance to Modern Thought. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9546-1. 
• Hamann, Brigitte (2000). Hitler's Vienna: A Dictator's Apprenticeship. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514053-8. 
• Kanterian, Edward (2007). Ludwig Wittgenstein. Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-320-8. 
• Kenny, Anthony (1984). The Legacy of Wittgenstein. Oxford: Basil Blackwell. ISBN 978-0-6311-5063-3. 
• Klagge, James Carl, ur. (2001). Wittgenstein: Biography and Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00868-6. 
• Kripke, Saul (1982). Wittgenstein on Rules and Private Language. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-95401-4. 
• Malcolm, Norman (1958). Ludwig Wittgenstein: A Memoir. Oxford University Press. 
• Malcolm, Norman (2001). Ludwig Wittgenstein: A Memoir (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924759-2. 
• Šablon:Harvc
• McGuinness, Brian (1988). Wittgenstein: A Life: Young Ludwig 1889–1921. University of California Press. ISBN 978-0-520-06496-6.  pp. 51ff
• McGuinness, Brian (2008). Wittgenstein in Cambridge: Letters and Documents 1911–1951. Wiley-Blackwell. 
• Monk, Ray (1990). Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius. Free Press. ISBN 978-1-4481-1267-8. 
• Monk, Ray (2005). How to Read Wittgenstein. W.W. Norton & Company. ISBN 978-1-86207-724-9. 
• Ludwig Wittgenstein: sein Leben in Bildern und Texten. Suhrkamp. 1983. ISBN 978-3-518-04673-9. 
• Russell, Bertrand (1998). Autobiography. Routledge. ISBN 978-0-415-18985-9. 
• Sluga, Hans (2011). Wittgenstein. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4443-4329-8. 
• Sluga, Hans; Stern, David G. (1996). The Cambridge Companion to Wittgenstein. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46591-5. 
• Stern, David (September 2010). „The Bergen Electronic Edition of Wittgenstein's Nachlass”. European Journal of Philosophy 18 (3): 455–467. DOI:10.1111/j.1468-0378.2010.00425.x. 
• von Wright, Georg Henrik, ur. (1990). A Portrait of Wittgenstein as a Young Man: From the Diary of David Hume Pinsent 1912–1914. Blackwell. ISBN 978-0-631-17511-7. 
• Waugh, Alexander (2008). The House of Wittgenstein: A Family at War. Random House of Canada. ISBN 978-1-4088-4202-7. 
• Wittgenstein, Ludwig (1922). Tractatus Logico-Philosophicus. Kegan Paul.  Original German and C. K. Ogden's English translation side by side.

Spoljašnje veze

• Wikimedia Commons ima multimedijalne datoteke vezane za: Ludwig Wittgenstein