Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Prijeđi na sadržaj

TAS1R2

Izvor: Wikipedija
edit
Receptor ukusa tip 1 član 2
Identifikatori
SimboliTAS1R2; GPR71; T1R2; TR2
Vanjski IDOMIM606226 MGI1933546 HomoloGene75323 IUPHAR: GeneCards: TAS1R2 Gene
Pregled RNK izražavanja
podaci
Ortolozi
VrstaČovekMiš
Entrez8083483770
EnsemblENSG00000179002ENSMUSG00000028738
UniProtQ8TE23Q925I4
RefSeq (mRNA)NM_152232.2NM_031873.1
RefSeq (protein)NP_689418.2NP_114079.1
Lokacija (UCSC)Chr 1:
19.17 - 19.19 Mb
Chr 4:
139.21 - 139.23 Mb
PubMed pretraga[1][2]

Receptor ukusa tip 2 član 2 je protein koji je kod ljudi kodiran TAS1R2 genom.[1]

Struktura

[uredi | uredi kod]

Ovaj protein je G protein spregnuti receptor sa sedam transmembranskih domena. On je komponenta heterodimernog aminokiselinskog receptora za ukus T1R2+3. Taj receptor se formira kao dimer TAS1R2 i TAS1R3 proteina. TAS1R2 protein nije samostalno funkcionalan.[2]

TAS1R2 i TAS1R1 su spontanano aktivni u odsustvu njihovih ekstracelularnih domena i vezanih liganda.[3] Iz toga proizilazi da ekstracelularni domen reguliše funkciju receptora putem sprečavanja spontanog dejstva. Ligandi se vezuju za taj domen.

Ligandi

[uredi | uredi kod]

Za TAS1R2+3 receptor se vezuju prirodni šećeri saharoza i fruktoza, kao i veštački zaslađivači saharin, kalijum acesulfam, dulcin, i gvanidinosirćetna kiselina. Istraživanja su inicijalno indicirala da receptori pacova ne odgovaraju na mnoge druge prirodne i veštačke šećere, poput glukoze i aspartama, iz čega je izveden zaključak da mora postojati još jedan tip receptora za sladak ukus.[2] Kontradiktorna evidencija, međutim, sugeriše da ćelije koje izražavaju ljudski TAS1R2+3 receptor pokazuju senzitivnost za aspartam i glukozu, dok ćelije koje izražavaju TAS1R2+3 receptor pacova nisu aktivirane tim ligandima.[4]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. „Entrez Gene: TAS1R2 taste receptor, type 1, member 2”. 
  2. 2,0 2,1 Nelson, G.; Hoon, M. A.; Chandrashekar, J.; Zhang, Y.; Ryba, N. J.; Zuker, C. S. (2001). „Mammalian sweet taste receptors”. Cell 106 (3): 381–390. DOI:10.1016/S0092-8674(01)00451-2. PMID 11509186. 
  3. Sainz, E.; Cavenagh, M. M.; Lopezjimenez, N. D.; Gutierrez, J. C.; Battey, J. F.; Northup, J. K.; Sullivan, S. L. (2007). „The G-protein coupling properties of the human sweet and amino acid taste receptors”. Developmental Neurobiology 67 (7): 948–959. DOI:10.1002/dneu.20403. PMID 17506496. 
  4. Li, X.; Staszewski, L.; Xu, H.; Durick, K.; Zoller, M.; Adler, E. (2002). „Human receptors for sweet and umami taste”. Proceedings of the National Academy of Sciences 99 (7): 4692–4696. DOI:10.1073/pnas.072090199. PMC 123709. PMID 11917125. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Povezano

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]