Нови Бечеј

Нови Бечеј
Православна црква у Новом Бечеју
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Средњобанатски
Општина	Нови Бечеј
Становништво
— 2022.	10.967
— густина	45/km2
Географске карактеристике
Координате	45° 35′ 43″ С; 20° 08′ 17″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	80 m
Површина	286,5 km2
Нови Бечеј Нови Бечеј на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	23272
Позивни број	023
Регистарска ознака	ZR

Нови Бечеј је градско насеље и седиште истоимене општине у Средњобанатском округу. Према попису из 2022. било је 10.967 становника.

Назив

Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице Бечеи (Wechey), која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива „Беч”, што значи „земљопосед”, или да значи „утврђење на води” (Хасан Ребац). Име „Нови Бечеј”, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши му назив „Нови Бечеј”, за разлику од „Старог”, оног у Бачкој.

Пре 1919. године, званично се звао „Турски Бечеј” Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив „Волошиново”, по совјетском пуковнику Лаврентију Волошинову који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове „Нови Бечеј”. Садашњи Нови Бечеј настао је спајањем насеља Врањева и Новог Бечеја после Другог светског рата.

Нови Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: мађ. Törökbecse, нем. Neu Betsche.

Географија

Нови Бечеј на левој обали Тисе. У општини Нови Бечеј су следећа насеља: Бочар, Кумане, и насеље Ново Милошево. Нови Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу путева, на вештачком каналу Дунав—Тиса—Дунав и реци Тиси.

Историја

Овде постоји неолитско археолошко налазиште Борђош са пронађеним остацима потиске и старчевачке културе.

Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. Арач), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Светог Методија.

Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332—1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био (од 1611) у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине Торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. године су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

Током прве половине 16. века бечејски крај је био изложен све чешћим нападима османских снага, које су 1551. године под заповедништвом Мехмед-паше Соколовића освојиле и сам град. Према турској управној подели, Бечејска нахија се налазила у саставу Чанадског санџака, који је припадао Темишварском пашалуку. За време српског устанка који је на тим просторима избио 1593. године, устаничка војска је 1594. године освојила и Бечеј, али град је већ исте године поново пао у турске руке.

Турски путописац Евлија Челебија је боравио у Бечеју средином 17. века. Године 1666. на месту данашњег стадиона за фудбал налазило се место за спаљивање жена које су биле окривљене за бављење мрачним пословима, односно, вештичарењем. То су најчешће биле удовице. Скупљале су биљке у уклетој шуми која се налазила на обали Тисе и растезала до границе са Мађарском (још о уклетој шуми на страни за природу). Деца, за чије су нестанке биле окривљиване „вештице” и спаљиване за то,тела су налажена у уклетој шуми. Обично су била без одеће, беѕ три прста са леве руке и без једног ока и са пентаграмом, нацртаним крвљу на стомаку. Године 1669. тиранија спаљивања вештица је прекинута захваљујући кнезу Бранку. На месту где су спаљиване вештице, пошали су да посаде биљке и почну са пољопривредом, али ништа није могло да никне, и убрзо је напуштено.

Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи. Године 1717. имао је 20 пописаних српских домова и припадао је Бечкеречком округу.

Српска црква подигнута је 1742. године. Године 1797. у Бечеју је пописано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Јован Нецковић (рукоп. 1752), поп Јефрем Кириловић (1791), затим капелан поп Цветко Цветковић (1797) и ђакон Симеон Поповић. Поп Јефрем је поред српског знао и мађарски језик.

Житни магацин

У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. По Ерлеру аустријском царском ревизору 1774. године место Бечеј припада Бечкеречком округу и дистрикту. Ту су римокатоличка црква, управни подуред и поштанска камбијатура, а становништво је тада било српско. Револуционарне 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. године изгорела је трећина Новог Бечеја.

Бечеј је после 1883. године пругом повезан са остатком железничке мреже Краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе. Градић је 17. октобра 1937. године добио споменик почившег југословенског краља Александра Карађорђевића. Споменик са фигуром владара који стоји, био је дело Франа Кршинића вајара и професора Уметничке академије у Загребу.

Врањево

Зграда некадашње општине

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је место Фрањево припадало Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво тог села било је српско. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Врањеву су петорица православних свештеника. Пароси су, поп Теодор Петровић (1753), поп Гаврил Јовановић (1760), поп Симеон Поповић (1764), те капелан поп Павле Петровић (1791) и ђакон Јаков Гавриловић који је и учитељ.

У Врањеву (сада српском предграђу Бечеја) рођен је Аврам Бранковић правник и књижевник. Завршио је у Кежмарку и Бечу аустријска права. Бавио се писањем, објавио неколико наслова а главно дело му је било „Карактеристика или Описаније народа по целој Земљи живећег”, Будим 1827. године. Прешао 1830. године у Кнежевину Србију, да буде секретар већег суда, где је и умро.

Демографија

Споменик палим борцима у Народноослободилачкој борби, на кеју у Новом Бечеју (јули 2016).

У насељу Нови Бечеј живи 11534 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,9 година (37,9 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 5127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија Година Становника 1948. 15.644 1953. 16.303 1961. 16.378 1971. 16.075 1981. 16.091 1991. 15.404 15.188 2002. 14.452 14.782 2011. 13.133

Етнички састав према попису из 2011.‍
Срби			7.738	58,92%
Мађари			3.210	24,44%
Роми			609	4,63%
Југословени			54	0,41%
Румуни			51	0,39%
Албанци			50	0,38%
Хрвати			41	0,31%
Македонци			26	0,19%
Црногорци			21	0,16%
Немци			10	0,07%
Муслимани			7	0,05%
Словаци			5	0,03%
Бугари			3	0,02%
Русини			3	0,02%
Руси			3	0,02%
Словенци			3	0,02%
Украјинци			2	0,01%
Бошњаци			1	0,01%
остали			19	0,14%
регионална припадност			196	1,49%
неизјашњени			562	4,28%
непознато			517	3,93%
укупно: 13.133

Становништво према полу и старости

	м			ж
?	14			9
80+	92			173
75—79	148			281
70—74	274			400
65—69	350			503
60—64	372			456
55—59	353			486
50—54	530			572
45—49	649			631
40—44	508			563
35—39	509			504
30—34	466			423
25—29	466			421
20—24	489			525
15—19	489			457
10—14	484			424
5—9	434			352
0—4	332			313
Просек :	37,9			41,7

Домаћинства

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 4.461 4.965 5.097 5.257 5.505 5.409 5.127

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 1.126 1.409 973 1.103 340 131 30 9 5 1 2,75

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	5.709	1.659	3.502	282	255	11
Женски	6.404	1.255	3.542	1.196	403	8
УКУПНО	12.113	2.914	7.044	1.478	658	19

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	2.890	796	4	5	1.116
Женски	1.906	176	0	0	846
УКУПНО	4.796	972	4	5	1.962
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	51	206	247	50	102
Женски	10	14	257	53	11
УКУПНО	61	220	504	103	113
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	16	28	98	44	47
Женски	37	19	72	139	219
УКУПНО	53	47	170	183	266
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	63	5	0	12
Женски	33	14	0	6
УКУПНО	96	19	0	18

Спорт

• ФК Јединство, фудбалски клуб основан 1927. године.
• ЖФК Нови Бечеј, женски фудбалски клуб, члан Прве женске лиге Србије.
• РК Јединство, рукометни клуб.
• КК Јединство, кошаркашки клуб.

Галерија

• 
  Кућа Владимира Главаша
• 
  Католичка црква Свети Стјепан краљ
• 
  Српска православна црква Светог Јована Претече
• 
  Споменик борцима Црвене армије на кеју
• 
  Шлензигерова палата
• 
  ОШ „Милоје Чиплић”
• 
  Дом културе
• 
  Српска православна црква Светог Николе
• 
  Тиски кеј
• 
  Рушевине средњовековне цркве у народу познака као Арача
• 
  Капела „Манастир”
• 
  Капела на Православном гробљу

Види још

• Ново Милошево
• Карлово
• Црква Светог Јована Претече у Новом Бечеју
• Капела „Манастир“ у Новом Бечеју
• Завичајни музеј „Главашева кућа” у Новом Бечеју
• Бисерно острво
• Дворац Соколац
• Капела породице Пулаи на католичком гробљу у Новом Бечеју
• Житни магацин у Новом Бечеју
• Зграда Народне библиотеке у Новом Бечеју
• Капела на православном гробљу задужбина Миланка Станковића у Новом Бечеју
• Историјска целина „Стари центар Врањева” у Новом Бечеју

Литература

• Zirojević, Olga (1970). „Управна подела данашње Војводине и Славоније у време Турака”. Зборник за историју. Матица српска. 1: 11—26. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска. 
• Крешић, Огњен (2012). „Петровићев санџак” (PDF). Историјски часопис. 61: 129—143. 
• Николајевић, Тихомир (1932). „Новак Петровић, капетан банатских Срба (1686-1689)”. Гласник историског друштва у Новом Саду. 5: 422—427. 
• Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига. 

Спољашње везе

• Званични сајт општине Нови Бечеј
• Презентација Новог Бечеја Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2020)
• Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju — Srbija plus
• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Сателитска мапа (Wikimapia)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)
• План насеља на мапи (Mapquest)
• Питома варош на обали Тисе („Политика”, 12. јануар 2018)