UDC 821.162.1-14.09 Fiedorczuk Ј.
821.163.41-14.09 Todorović M.
https://doi.org/10.18485/ms_zmskij.2022.70.2.10
Др Јелена Марићевић Ба лаћ
ЕКОПОЕТИЧ КО ЧИТА ЊЕ ПОЉСКЕ И СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
(ВИСЛА ВА ШИМ БОРСКА И МИ РОЉУБ ТОДОРОВИЋ)
У пољској науци о књижевности екопоетика представља подстицајну интерпретативну теорију, која уједно доприноси одбрани
ху манистике у ери давања предности егзактним нау кама. Иако се
углавном у овом кљу чу чита поезија песника најмлађе генерације,
озбиљна институционална истраживања обу хватила су шири контекст пољске књи жевности. У том смислу ин дикативан пример
представља поезија Виславе Шимборске, са којом је у овом раду
упоређена поезија српског песника Мирољуба Тодоровића. Показа ло се да је његов сцијентистички и сигна листички опус погодан
за примену екопоетичког модела читања. Ана литички део рада је
четвороделно сегментиран на заједничке поетичке тачке како Шимборске, тако и Тодоровића: 1) Дарвин; 2) Њутн; 3) Микробиологија; 4) Па леонтологија и херпетологија. Екопоетички приступ помера уста љену перспек ти ву, омогућу је нов поглед и от кри вање
света, креирање чуда, критичку оптику и подстиче имагинацију.
Кључне речи: екопоетика, поезија, сцијентизам, сигна лизам,
Дарвин, Њутн, микробиологија, па леонтологија.
Јулија Фједорчук (Julia Fiedorczuk) и Херардо Белтран (Gerardo Beltrán)
у тројезичној монографији на пољском, шпанском и енглеском језику Еко
поетика. Еколошка одбрана поезије (Ekopoetyka / Ecopoética / Ecopoetics,
Ekologiczna obrona poezji/ Una defensa ecológica de la poesía/ An ecological
“defence of poetry”) (2015; 2020), на трагу промишљања о последицама „треће
научно-технолошке револуције“, пишу о покушајима ревидирања и стварања нове „треће култу ре“, као епохе у којој треба да живимо. Онa би требало да буде помирљива, будући да је велики проблем што савремена епоха
„поставља нау ку изнад уметности, а инстру мента лизовани ра зум изнад
маште“ (FieDorczuk – beltrán 2020: 11).1 Такав поредак треба ло би прева1
Сви цитати из студија на пољском језику дати су у преводу ау тора овог чланка.
504
зићи јер је радика лан и једностран, а кључно решење овог питања била би
екопоетика, схваћена као „интегришућа пракса која води ка стварању нових
начина живота и нових облика знања“ (FieDorczuk – beltrán 2020: 11).
Проучавање уметности скопчано је са проучавањем стварности и у тој
синергији могли би да леже „темељи за савез између поезије и науке. У датом контексту актуелизоваће се питање маште и њеног основног облика –
метафоре, јер и поезија и наука напредују кроз метафоре“, која је одређена
као „средство за дестабилизацију антиномија природа/ култура“ (FieDorczuk
– beltrán 2020: 22–23). Управо се „јаз између нау ке и поезије“ тре ти ра
„симптомом антиеколошког темперамента нашег времена“ (FieDorczuk –
beltrán 2020: 35), па би се сваки вид успешне интеграције могао видети
као првора зредни еколошки чин.
Пишући о екопоетичкој поезији теоретичарке и песникиње Јулије Фједорчук, Јоана Градзијел-Војћик (Joan na Grądziel-Wójcik), на трагу њених
аутопоетичких и теоријских текстова, одређује је као „покушај да се схвати
однос између поезије и природног окружења, интердисциплинарну праксу
костварања људског и нељудског света, који није повратак природи, већ само
остварење одређеног људског потенцијала“ (grądzielWójcik 2018: 239). Осветљавањем екопоетичког аспекта у овој студији обу хваћена је и поезија Виславе Шимборске (Wisława Szymborska), али и Уршуле Козјол (Urszula Kozioł)
и Мажане Богумиле Кјелар (Marzanna Bogumiła Kielar). Све наведене песникиње неретко користе деминутиве и мотивски се оријентишу на ситнице из
света природе, пажљиво их набрајајући (ку глице, ораси, љуске, бактерије).
Крупни микроскопски планови песничких слика осликавају се ду гим трајањем и кондензацијом времена, реконстру ишући праисторију (људског)
рода у једној реченици (уп. grądzielWójcik 2018: 245).
Дарија Лековска (Daria Lekowska) у докторској дисертацији (Не)могућа
екопоетика. Природа у женској поезији после 1989. (Ekopoetyki (nie)możliwe.
Natura w poezji kobiet po 1989 roku), одбрањеној 2021. године на Универзитету
Адам Мицкјевич у Познању, ана лизира у овом кљу чу поезију свих споменутих песникиња, уз Кристину Милобендзку (Krystyna Miłobędzka), Уршулу Зајон чковску (Ur szu la Zajączkowska) и Ел жбје ту Ми халску (Elżbieta
Michalska) и пионирски примењује екопоетичку теорију у пракси. У сваком
слу чају, може се констатовати да је поезија Виславе Шимборске канонски
пример репрезентације екопоетике у пољској науци о књижевности.
Бисерка Рајчић (2020: 262) истакла је и резимира ла у поговору српског
издања биографије о нобеловки Ништа обично, коју је написао Михал Рушинек, шта је све прошло кроз њену чита лачку радионицу:
„Пишући фељтоне, од којих је годинама живела, није се понаша ла
као кри ти чарка, већ као особа која ‘гу та ли терату ру, а не књи жевност’,
пре ону о при род ним нау кама, историји, ан тропологији, ми тологији,
дневнике, писма, енциклопедије, лексиконе, монографије, чак уџбенике...
Стога је и многе песме посветила биљкама, животињама, птицама, обла-
505
цима, минера лима, историјским догађајима и личностима... Користила
је одређена са знања из тих области и у писању поезије“.
Рушинек (2020: 117) је осветлио који однос је песникиња има ла према
„некњи жевним области ма које су је фасци ни ра ле и инспи риса ле – о
математици, астрономији, гене тици, физици, биологији, археологији.
Сматрам да није верова ла да песник може би ти само ху маниста, или
пре – да је ху маниста неко ко презире егзактне нау ке. Стога је у њеним
песмама толико материје узете отуд: број пи, човек који је измислио нулу,
хемијски састав сузе... О свему томе је чита ла, о свему томе је волела
да разговара“.
У рецентном издању новосадског Прометеја публикована је обимна
књига Шимборскиних фељтона, такође у преводу Бисерке Рајчић, под знаковитим насловом Необавезна лектира (2019). Песникиња је писа ла о „предањима, бајкама, познатим и непознатим личностима, древним народима,
малим државама, животу краљева [...] животињама, гмизавцима, зоолошким
вртовима, биљу, планинама, глечерима, џунглама“ (раЈ ч ић 2019: 496). Од
значаја су у том смислу, примера ради, прикази књига Гренланд (Општа наука, 1969), Неколико милиона година историје шума (Геолошки издавачки
завод, 1970), Гласови животиња – увод у биоакустику (Државно издавачко
предузеће, 1971), Гимнастика за жене у трудноћи и бабињама (Државни
издавачки завод за медицинску књигу, 1974) или Тајанствени свет вируса
(Земаљска издавачка агенција, 1976).
Када је реч о контексту српске књижевности, репрезентативан пример
била би сцијентистичка и сигна листичка поезија Мирољуба Тодоровића,
чија је песничка имагинација изграђена на темељима нау ке. У интервјуу
Извори сигнализима Тодоровић (2004: 48) експлицитно говори да је педесетих година почело његово
„интересовање за нау ку. Да будем искрен, то интересовање, нарочито
за хемију и биологију, било је неко време јаче од литерарних амбиција.
Посебан потицајни подстрек на самом почетку има ла је књига 300.000
километара у секунди, (Техничка књига, Београд, 1949). Нешто касније,
као извор многих драгоцених са знања која су узбуђива ла немирну дечач ку машту, послу жи ле су књи ге Чарлса Дарви на Пу товање једног
природњака око света, (Ново поколење, Београд, 1951) и Један, два три...
до бесконачности Џорџа Гамова (Техничка књига, Београд, 1955). Све
ове књиге, као и многе дру ге сличног садржаја, из којих сам црпио своја
прва знања из ра зноврсних грана нау ка, имам још увек у својој библиотеци и понекад их сентиментално прелиставам“.
Његова поезија је са екопоетичког становишта иза зовна и може се унеколико упоредити са поезијом пољске нобеловке.
506
ДАРВИН
У Дневницима сигнализма наведени су одломци или исечци из новинских чланака и најра зличитијих књига, али су уједно дата сведочанства о
да љим креативним импулсима и настанку бројних радова на том трагу.
Индикативан је пример писма Жилијену Блену (27. априла 1983. године) у
коме пише да му ша ље „исечке из новина актуалних догађаја (слика и текст)
обрађени на мој специфичан начин“, поред оста лих, Дарвина као мајмуна
којим почиње његов циклус Tout le mondes, „а завршава се мајмуном који
ру ча“ (тоД ор ов ић2012: 607). Визуелна песма Дарвин као мајмун штампана
је на корицама и у књизи Нокаут (тоД ор ов ић1984: 27) и представља познату карикату ру Дарвинове главе на телу мајмуна (из часописа The Hornet),
коју је уметник уокви рио новинским резанцима са леве и горње стране,
исеченим речима на пола, у којима препознајемо конјугиране форме глагола бити у различитим временима, крњим облицима или као почетак неке
друге речи (бу-, било, ћу-тање), уз додатна слова која сигна лизују потенцијална значења (на(ј)-цију). Иако је коначан смисао немогуће у потпуности
и са сигурношћу реконструисати, слути се вишеструка сигна листичка иронија, којом је обу хваћен проблем човековог постојања, су штине, места у
свету и ћутања (које можда бива све „тање“) о могућности да се људско биће
доведе у везу са мајмуном.
Дарвинова теорија покренула је питање постхуманистичке парадигме
перцепције света, по којој се преиспитују односи између људског и нељудског на релацији човек – животиња – машина, а „људска бића нису више
најзначајнија у космосу“ (живк ов ић2015: 14). Дарвинова глава на телу мајмуна инверзна је слика староегипатских божанстава која су представљана
са животињским главама на људским телима (уп. мет Је 2004: 9). У том контексту ва ља приметити да је Тот, бог мудрости, творац писма и заштитник
математике, геометрије, астрономије и уметности, био представљен са главом птице ибис, али и мајмуна (та н
ас иЈ ев ић 1989: 134), па би, самим тим,
могао да функ ционише као својеврсни емблем екопоетике. Тот је, дакле,
божански прапредак човека и мајмуна као свете животиње у Египту, док је
Дарвинова теорија на научном трагу сличне идеје, која не укљу чује божански елемент: „човек и мајмуни има ли су заједничког претка од кога се одвојила једна еволутивна линија, која је да ла људе, и дру га еволутивна линија,
која је да ла мајмуне“ (станк ов ић 2021: веб).
Касније, 1984. године, Мирољуб Тодоровић доноси одломак о човеколиком мајмуну, „за кога се верује да представља најранијег човековог претка“,
који је „стар око 32 милиона година, или 5 милиона година више него што
је првобитно било процењено. Овај закључак изнела је америчка Национална
фондација за науку, на основу најновијег открића остатака људског давнашњег претка у египатског провинцији Фајум“ (тоД ор ов ић 2019: 9). Најпосле,
током 1989. бележи како је Дарвин у научном делу О пореклу врста писао да
се „‘не сме искљу чити могућност да је живот, можда зачет на некој да лекој
507
планети или небеском телу’ које је има ло контакт са нашом Земљом“ (тоДо
ров
ић2019: 424). У дневничким записима више је запитан над прочитаним
и нема коментара, али су издвојени примери у виду научних чињеница или
претпоставки заправо грађа која покреће машту и стога се може именовати
екопоетичким идејним заметком: „брига о индивидуалној и колективној
имагинацији људи, поста ло је питање од највеће важности“ (FieDorczuk –
beltrán 2020: 16).
Вислава Шимборска у барем две песме тематизује мајмуна и Дарвина
(Мајмун и Радост), сублимишући основна уџбеничка знања о теми и са
становишта различитих народа, култура и верских погледа. У песми Мајмун
посебно иронизује дарвиновску теорију о томе да су човек и мајмун има ли
заједничког претка: „Раније од људи из раја истеран [...] И, зато је, ето, / морао,
мада без понизног помирења / на земљи да заснује своја славна покољења.
[...] У Египту древном штован [...] У Европи му душу одузеше [...] У Кини
јестив [...] У бајкама усамљен и несигуран, / Унутрашњост огледа ла испуњава гримасама, / руга се себи, дајући добар пример нама, / о којима зна све
као сиромашна рођака, / иако се у прола зу и не поздрављамо“ (шимБ орс ка
2014: 42). Пољска песникиња директно суочава Дарвинову теорију са хришћанским изгоном из раја, па њено ду ховито разрешење репрезентују песничке слике које истовремено прихватају и сублимишу и научну и религиозну истину. У том светлу, човек који је изгнао мајмуна из раја може се
именовати његовим Богом. А када је Бог протерао Адама и Еву нарушен је
савез између човека и Бога, али је пружена прилика да се поново успостави
рајска коп ча са мајму ном, но на земљи. Међу тим, та веза је релативна и
свака цивилизација људи дру гачије се односи према мајму ну, што Шимборска типологизује у свакој строфи понаособ. Божански савез и помирење
очигледно су успостављени само у Египту, док га у другим деловима света
једу, сматрају бићем без душе, памети и лепоте, што стаје у ефектно метафоричко именовање „сиромашном рођаком“, коју се правимо да не познајемо
и сти димо је се илити као у визуелној песми Ми рољуба Тодорови ћа – о
којој се ћути.
У песми Радост Вислава Шимборска успоставља инверзију између
своје књижевне и Дарвинове научне позиције, потенцијално имплицирајући
да како уметност црпи надахнуће из науке, тако је и научницима потребна
ду ховна храна: „Дарвин. / По свој прилици одмора ради читао је романе. /
Али је имао захтеве: нису се смели завршавати тужно. / Ако је наила зио на
такав, / бесно га је бацао у ватру. // Истина или неистина – / радо ћу у то
поверовати“ (шимБ орс ка 2014: 345).
Уједно, песникиња, пишући о Дарвину и огледајући се у њему, посредно ука зује да можда и она слично приступа научној литерату ри коју чита.
Стиче се утисак да прихвата, као и Тодоровић у дневницима, занимљивости,
открића, претпоставке или чињенице које јој се чине ду ховитим и побуђују у њој радост, а да оста ло одлучно одбацује. Најпосле, цела прва строфа
устројена је тако да се стиче утисак да је о Дарвину као читаоцу романа
508
песникиња прочита ла информацију највероватније у новинама или енциклопедији. Због тога је лирски субјект решен да поверује у то, јер је једина
истина која из свега произи ла зи песничка истина којој она даје коначан
облик и смисао.
Последње две строфе, дате у по једној реченици, исцртавају обрисе
научног и романескног света, који се међусобно огледају, укрштају и донекле постају комплементарни. Дарвин је у својој глави прела зио огромна
пространства и временске деонице, нагледао се изумрлих врста, тријумфа
јаких, уза лудних покушаја преживљавања, па је због тога највероватније,
како се сугерише у трећој строфи, „имао права да очекује срећан завршетак“
(шимБ орс ка 2014: 345). У четвртој строфи нижу се типични срећни завршеци романа који би могли да задовоље научника, примера ради, „љубавници
који су опет заједно, помирени родови, / расејане сумње, награђена верност,
/ повраћен иметак, откопано благо [...] марамице мокре од суза помирења,
/ опште певање и музицирање, / међу тим псић Фидо, / изгубљен у првом
поглављу, / нека поново трчи по кући / и радосно лаје“ (шим Б орс ка 2014:
345–346). Сâм завршетак песме потребно је додатно објаснити. Могућно је
да се ради о чувеном псу кога је на аутобуској станици 1941. године пронашао Карло Сориани и дао му име Фидо. Године 1943. Сориани је страдао
за време бомбардовања, а пас га је чекао на истом месту на станици наредних 15 година, о чему су, као занимљивости, извештава ли бројни мага зини
и дневне новине.2 Ако је песникиња имала у виду тог пса, онда она на концу
песме врши још једну инверзију – између живота и фикције, јер се у новинској причи на почетку прона ла зи пас, а на крају страда господар, док би
жељени литерарни крај подра зумевао да се пас на почетку изгуби и врати
на крају, а да домаћин не изгуби живот.
Ако би, дакле, књижевност омогућила Дарвину срећан завршетак, онда
би и Шимборска имала право на свој срећан крај након читања Дарвина. Та
радост, апострофирана насловом, била би написана песма којом би песникиња прешла у глави велика пространства, време, изградила своју имагинацију на темељима научних достигнућа.
ЊУТН
Посебно су од значаја примери у којима се апострофира Њутн и то у
поетичком, полемичком и умногоме ду ховитом контексту. Шимборска га
спомиње у нобеловском предавању, говорећи због чега воли речи „не знам“:
„Да Исак Њутн себи није рекао ‘не знам’, јабуке у башти могле су да падају пред њим као град, а он би се, не у најбољем случају, сагињао по њих и јео
2 О Фиду се чита лац може известити из различитих извора. На српском језику доступан је на следећој адреси: https://djole.dog/ovo-je-fido-ver ni-pas-koji-je-nakon-drugog-svetskograta-14-dugih-godina-cekao-svog-vlasnika/ (присту пљено 9. 3. 2022).
509
их са апетитом“ (рушинек 2020: 29). У песми Мала девојчица свлачи чаршав
са стола песнички је обликова ла мисао изречену на додели награде, што
потврђује и сведочанство њеног биографа о настанку песме. Хранећи једногодишњу ћерку Наталку, јавио се на фиксни телефон у суседној соби „у
тренутку кад је почела да свлачи чаршав са стола. За тренутак је све што
се на ла зило на њему завршило на поду“ (руш
ин
ек 2020: 119). Управо Шимборска га је била назва ла и када је испричао шта се догодило, после извесног
времена добио је да, као њен секретар, препише песму Мала девојчица свлачи
чаршав са стола, која је публикована 2001. године у трећем броју Књижев
них свески.
Чеслав Милош био је одушевљен песмом, пишући у есеју Шимборска
и велики инквизитор како она „дотиче основне филозофске проблеме, с којима су се Лав Шестов и Фјодор Достојевски борили“, али и Кјеркегор, Блок,
Симон Веј (руш
ин
ек2020: 121–122). Песма је, поред оста лог, била предмет
пољско-америчког семинара, који је организовао Хјустонски универзитет
у Кракову:
„Ту песму увршћујемо у сферу невиности која нам је увек драга,
мада она у бити није невина, јер шта значи открити закон земљине теже?
У песми ништа није присутније од тог закона. Дужни смо да се одвајамо
од земље, лебдећи и искачући кроз прозор, на пример, летећи као Булгаковљева Маргарита да би учествова ла у Валпургијској ноћи или узјахујући метлу као Хари Потер“ (руш
ин
ек 2020: 122).
Ако у фокус поставимо кључне речи „не знам“, које би биле песникињин аутопоетички кредо, јасно је њено вишеструко одушевљење Рушинековом причом о несташној ћерки. Девојчица, наиме, не зна још увек ништа
о свету око себе, али га свакодневно интензивно открива. Из њеног незнања
произила зе открића, па би и песник треба ло да се угледа на децу, непрестано откривајући китсовску, матићевску и христићевску непрекидну свежину
света (уп. Х рис тић 2016: 31).3 У тим спознајама закони физике се не само
уче, већ и прева зила зе у жељи статичних предмета за кретањем: „Сада се
испробавају ствари, / које се саме не покрећу. [...] Занимљиво је, / који правац ће изабрати, / када се за љуљају на ивици: / путовање по плафону? / лет
око лампе? / скок на прозорску даску, а одатле на дрво? // Господин Њутн
нема више ништа с тим. / Нека само гледа с неба и маше рукама“ (шимБ ор
ска2014: 316–317).
Тања Крагујевић (2018: 98) запажа да је поезија Шимборске по себи
„неминовно у покрету – лирски дискурс муњевитих спорења – до којих доводе конфронтирања фактографије, углова посматрања, различитих опција у ‘животу песме’, које бележе све доступно чулима, ра зуму и емоцијама“.
То се доста прецизно уочава у песми о девојчици, будући да је радозна ли
У песми „Непрекидна свежина света“ Јован Христић пола зи од Матића и Китса, које
узима за мото песме.
3
510
импулс који покреће на акцију и реакцију важнији од последица падања и
разбијања предмета, који су утемељени Њутновим законом. Песма треба да
је сва „у покрету“ и динамици, вери да је чудо могуће (уп. к ра Г уЈ ев ић 2018:
114), без обзира на пад и због тога „Њутн нема више ништа с тим“.
На том трагу су песма и истои мена збирка Њутнов дре меж (2004)
управо Тање Крагујевић, у којој се „очигледност“ третира „несавладивом
азбуком“ (к ра Г уЈ ев ић 2016: 119). Али, „само на њеној литици / могу кушати
замишљено [...] Шта бих зна ла о мореузу / у ле това лиштима дубине / О
ши рини царског реза / на трбу ху плане те [...] да није та ласа / Њутновим
дремежом / за љуљаних Постранце / С ударима о слепоочнице“ (к ра Г уЈ ев ић
2018: 119). Српска песникиња пола зи од спознаје до које је дошла Шимборска, али је да ље имагинира и продубљује са знајну раван. Релативизација
Њутновог закона гравитације именована је његовим дремежом што има
барем двоструку семантизацију. С једне стране, он као у песми пољске нобеловке „нема више ништа с тим“, а са дру ге се активи ра познат термин
Хомеров дре меж, чи ме се у исту екопое тичку раван смештају имена из
сфере уметности и науке. Није толико реч о томе да Њутн или Хомер могу
да погреше, већ да ниједна истина, било научна или књижевна, засебно гледано, није коначна. Потребна је целина погледа, одлазак на „литицу“ и спајање „обе хемисфере / неизбрушене“, како би се изрекао „талог недовршеног /
Аквамарин“ (краГ уЈ ев ић2016: 120), што је очигледно метафора српске песникиње за освајање чуда и оног простора који се противи законима физике.
Коначно, Мирољуб Тодоровић оставио је неколико дневничких записа
о Њутну. Један говори о саставу „беле“ светлости коју је научник открио
1672. године и Гетеовом неслагању са њим: „Гете [је] полазио са становишта
да је природни осећај ‘бело’ јединствен а не сложен. Али светлост као узрок
не треба мешати са осећајем светлости. Осећај може бити прост и поред сложености његовог узорка“ (тоД ор ов ић 2012: 124). Могућно је да је метафора
аквамарина на трагу промишљања и о „белој“ светлости, па би тако фигура Њут на у песми Тање Крагу јевић субли миса ла бар два његова науч на
открића.
У Дневницима сигна лизма могу се прочитати и фрагменти по којима
су „сви ва жећи за кони у са временој физи ци си ме трич ни у времену, што
значи да под једнако важе и када часовник вратимо уна зад или га померимо
унапред. То важи за Њутнову механику, на пример, за сударе честица, за
Ајнштајнову општу релативност, Максвелову електромагнетску теорију,
уобичајену формулацију квантне механике“ (тоД ор ов ић2012: 173). Управо
ова димензија укида значај последице измицања чаршава у песми Виславе
Шимборске, јер је једино важно оно време када се преиспитује важећи закон
физике.
У циклусу Када будем био енглески фудбалски репрезентативац (1969)
може се прочитати Тодоровићева песма Нисам се пожалио Њутну и Ајнштај
ну, која има ироничну и хумором прожету завршницу: „после снажне / експлозије икаруса замислите добијем / срчану ману противно свим законима
511
/ гравитације ипак још се нисам / пожа лио њутну и ајнштајну страх ме / да
не испаднем смешан“ (тоДоровић 1982: 12). Песник суочава важење Њутновог закона гравитације и Ајнштајнове релативности на земљи и у свемиру,
будући да се они тамо укидају, чинећи то посве упечатљивом „скандалозном“
сликом „120 наставника физичког васпитања“ који летују на Венери и осталим планетама (тоД ор ов ић 1982: 12). Бестежинско стање и проблем да се у
таквим условима људи хране доводи у питање могућност да летовање на
Венери може представљати ужитак, јер нема „свежег пива и / свињског ћевапа“ (тоД ор ов ић 1982: 12). Лет у свемир и на друге планете свакако се може
сматрати антигравитацијским чудом, као и лет авионом, али песник релативизује еуфорију ука зујући на благодети земље, који не би били могући
управо без силе земљине теже. Стога, најпосле, може да констатује како им
се није пожа лио, јер заправо постојање тих закона човеку може дати смисао
или лепоту живота, а врло је извесно да утичу на здравствено стање.
МИКРОБИОЛОГИЈА
Ако је Мирољуб Тодоровић у песми Нисам се пожалио Њутну и Ајн
штајну изра зио песничку скепсу према летовању у космосу, Вислава Шимборска „забезекнута“ је не само планетом, већ и светом микрокосмоса: „Када
су почели да гледају кроз микроскоп, / ужасно је дунуло и до данас дува. /
Живот је и дотле био довољно луд / у својим димензијама и облицима. / Али,
створена су и некаква сићушна бића, / некакве мушице, и црвићи / који су
се и голим људским оком / могли видети“ (шимБ орс ка 2014: 381). Откриће
микроскопа и његова употреба очигледно репрезентују отварање Пандорине кутије спознаје, које не само да човека поставља у подређени положај:
„Можда чак не знају да постоје – или не постоје. / А ипак одлу чују о нашем
животу и смрти“ (шимБ орс ка 2014: 382), већ се микроскопски видљива бића
граниче са самом могућности постојања: „Та бића немају чак ни пристојну
утробу. / Не знају шта је то пол, ни детињство, ни старост“ (шим Б орс ка
2014: 381). У песми Шупљикасте ри зоподе песникиња конкретизује своје
чуђење над једноћелијским животињама, за које се не зна да ли се могу именовати једнином или множином (уп. шимБ орс ка 2014: 383). Тарс је песма у
којој проговара „животињица ма ла, састављена из два ока [...] седим жив
на прсту човека [...] и шта још тамо неко од нас има / од довитљиве беланчевине [...] такорећи пола нечег, / што је ипак целина [...] знам колико много
треба бити тарс“ (шимБ орс ка 2014: 121–122). Јулија Фједорчук је, пишући
у дија логу са поезијом Шимборске, лирски субјект одредила „ја“ позицијом
која „ула зи у односе са нељудском природом, субјективношћу заснованом
пре свега на емпатији, свесности и мајчинству“ (grądzielWójcik 2018: 240).
Дакле, за њу постаје примарно важно да се проговара из женске позиције,
док је код Шимборске субјект у том смислу неодређен, али се може, дакако,
одредити изра зито емпатичним.
512
Почев од размишљања о микроскопу као справи коју је изнедрила наука, песникиња преиспитује последице овог технолошког открића, садржане у могућности да сфера невидљивог микрокосмоса постане део видљивог
света. Чудећи се над тим светом, покушава да схвати његову перспективу
постојања и због тога позајмљује глас тарсу. Најпосле, у песми Можда се све
то у потпуности врши инверзију посматрања ствари, па људску цивилизацију и себе поистовећује са светом испод стакленцета: „Можда смо експерименталне генерације? / Пресипани из суда у суд. / Мућкани у ретортама.
[...] Предајници зви ждућу, / персонал се оку пља. / Ах какво би ћенце / са
срценцем које унутра куца?“ (шимБ орс ка 2014: 286–287)
Цела песничка књига Инсект на слепоочници (1978) Мирољуба Тодорови ћа представља свет под микроскопом: ћелије, пла зма, белан чевине,
ожилиште (крвни судови, вене, капилари), клице, семена и стабла. Песник
покушава да разуме тај свет тако што га описује познатим именима и цртајући оно што може да се види под микроскопом, посвећујући велику пажњу
сваком дета љу, микрочестици, амебоидном облику и орнаментици виђеног.
Тако се непознати микрокосмос, будући естетизован, преводи уметношћу
(песмама и цртежима) у свет макрокосмоса. Једино уметност омогућује да
се наслути и иоле схвати моменат када око спозна невидљиву сферу.
У насловној метафори инсекта, примера ради, чита лац може препознати ендокрину жлезду хипофизу, која лучи хормоне и практично управља
микросветом људског организма. Како се лирски субјект Шимборске поистоветио са тарсом, тако и Тодоровићев пред крај књиге каже: „ја сам инсект“
(тоД ор ов ић 1978: без пагинације), што имплицира да то говори хипофиза.
Будући да ова жлезда управља и координише процесима у телу, може се
упоредити са песником који креира и конципира тело сопствене књиге. Мотив, песма и цртеж беланчевине такође кореспондирају са Тарсом, чију је
егзистенцију Шимборска именовала „довитљивом беланчевином“. Коначно,
у Тодоровићевој песми Кариокинеза прати се сликовит процес митозе или
деобе ћелија: „ћелија трудна расте кидајући / пламен ва зду ха с лица сунца
[...] у две ћелије свемирним морем / ткива пламтеће руже дишу / плућима
подељеним куцају“ (тоД ор ов ић 1978: без пагинације). Код пољске песникиње слика није прожета разбокореним описом и драматичном космичком
имагинацијом, већ у неколико речи констатује: „Стакленце то чак и не притиска, / већ се испод њега неограничено удвостру чује и / утростру чује, /
крајње слободно и произвољно“ (шим Б орс ка2014: 381). У оба слу чаја се
песници суочавају са научним чудима и, онеобиченом перспективом, сугеришу бројна егзистенцијална, па и етичка питања.
ПАЛЕОНТОЛОГИЈА И ХЕРПЕТОЛОГИЈА
Лирски субјект у песми Скелет гуштера добија обрисе кустоса у Природњачком музеју, театрално описујући костур изумрлог диносау руса који,
513
по свему судећи, подсећа на гуштера. Посебна пажња обраћена је на његову „смешну главицу“, која „ништа није могла предвидети / и због тога је то
главица изумрлог гмизавца“ (шимБ орс ка2014: 149). Иронична песникиња
је дискретно суочила и упоредила људску цивилизацију са изумрлим џиновским „гуштером“, баш на основу запажања о ма лој глави: „природа не греши, али воли ша ле [...] према ло мозга, превелик апетит, / више глупог сна
него мудре боја зни“ (шимБ орс ка 2014: 149). Посредно, њена песничка истина обликована сусретом са животињским скелетом, обликује се у мисао да
непрестано морамо постављати питања и откривати свет у свим смеровима,
јер је то, у коначници, фундаментално за опстанак на планети.
У том погледу са песмом Скелет гуштера комплементарна је Црни лук,
јер субјект описује лук, примећујући његову складну структуру и раван постојања: „а у луку је лук, / не везана црева [...] Црни лук је неантиномично
биће, / црни лук је успела творевина“ (шимБ орс ка 2014: 201). Суочавајући
црни лук и човека, песникиња непрестано хва ли лук и даје му предност,
међу тим, у последњим сти ховима дола зи до обрта и ефектне поенте: „У
нама – са ло, нерви, вене, / слуз и секрет. / Плус ускраћен нам је / идиотизам
савршенства.“ (шимБ орс ка 2014: 202) Управо та природна ускраћеност кључ
је опстанка и потврђује хетерогеност као вредност.
На трагу ових песама била би феноменолошка поезија Мирољуба Тодоровића, коју одликује дескрипција, „радикална десубјективизација песме“,
те „депсихологизација естетског предмета“ (тоД ор ов ић 1972: 7), а у којој су
теме и мотиви оријентисани махом на животињски свет и предмете за свакодневну употребу. Посебно су у овом аспекту важне песме из циклуса
Мравињак у збирци Поклонпакет (1972), које функционишу као резултат
посматрања живота у природи или читања енциклопедије о животињама.
Оне су у текстуалном погледу ну жно лишене би ло каквог обрта, али би
треба ло да у чи та оцу побуде реак цију. При ме ра ра ди, песма Гу штер је
слика борбе и завођења која подсећа и на ситуације у људској заједници:
„када мужјак / победи све своје су парнике / приближава се женки / у усправном ставу // она га охрабрује / тиме што се креће / дрхтаво и змијолико
/ испоља вајући своју спрем ност / да га при ми“ (Тодоровић 1972: 40). Ако
се ова песма упореди са Шимборскиним Скелетом гуштера уочава се да,
иако мотив гуштера повезује обе песме, оне заправо проговарају о двема
супротстављеним категоријама – изумирању и стварању новог живота. Тако
се иза џиновске животиње у музеју крије изумрла врста диносау руса која
подсећа на гуштера, а кључни непосредни контакт између мужјака и женке
гуштера обележен је змијоликошћу, не само на основу сличности гуштера
и змије, већ и еротске конотације коју побуђује овакав покрет женке. Тај
елемент повезује гуштера са човеком и кроз ту ана логију проговара такође
о опстанку.
*
514
Будући да је у пољској књижевности и науци у књижевности екопоетика у великој мери утемељена, поставило се питање може ли се она применити и на контекст српске књижевности. Истраживачки оквир овог рада
обу хватио је поезију Виславе Шимборске, Ми рољуба Тодорови ћа и делимично Тање Крагујевић, који је сегментиран на четири целине: 1) Дарвин;
2) Њутн; 3) Микробиологија; 4) Па леонтологија и херпетологија. На основу
упоредне ана лизе, утврђено је да се Шимборскина и Тодоровићева поезија
укрштају управо у овим екопое тичким тачкама, с тим да је песма Њутнов
дремеж Тање Крагујевић, контекстуализована са другом целином. Аспекти
теорије релативности наслућују се у свим тачкама рада, што омогућује да
се донекле доку чи смисао метафора које дола зе из света науке. Оне, наиме,
померају перспективу, доводе у питање, омогућују нов поглед и откривање
света, креирање чуда, критичку оптику и подстичу имагинацију. Најпосле,
екопоетички поглед на свет могућност је да се он спозна у својој пуноћи и
целови тости. Човекова пози ција у том погледу није деху ма низова на или
подређена у односу на свет природе, већ се преиспитује, освешћује и огледа
у борби за опстанак.
ИЗВОРИ
к ра Г уЈ евић, Тања. Трн о сви ли: изабране песме. Београд: Заду жбина „Десанка Максимовић“ – Народна библиотека Србије, 2016.
тоД ор ов ић, Мирољуб. Поклонпакет. Београд: Петар Кочић, 1972.
тоД ор ов ић, Мирољуб. Инсект на слепоочници. Горњи Милановац: Дечје новине, 1978.
Х рис тић, Јован. Изабрана дела. Антологијска едиција Десет векова српске књижевности (књ. 89). Бојана Стојановић Пантовић (приредила). Нови Сад: Издавачки
центар Матице српске, 2016.
шимБ орс ка, Вислава. Необавезна лектира. Бисерка Рајчић (превод). Нови Сад: Прометеј, 2019.
*
todorović, Miroljub. Čorba od mozga. Beograd: Zapis, 1982.
todorović, Miroljub. Nokaut. Beograd: Beogradska knjiga, 1984.
tod
or ov
ić, Miroljub. Dnevnici signalizma (1979–1983). Beograd: Tardis, 2012.
tod
or ov
ić, Miroljub. Dnevnici signalizma (1984–1989). Beograd: Everest Media, 2019.
ŠimborskA, Vislava. Izabrane pesme. Biserka Rajčić (prevod). Beograd: Treći trg, 2014.
ЦИТИРА НА ЛИТЕРАТУРА
ж ивковић, Ми лица. Огледи о пост хумани зму и књижевности. Ниш: Фи лозофски
факултет у Нишу, 2015.
515
к ра Г уЈ евић, Тања. Путник ка омеги: три песника, три есеја. Бања Лу ка: Кућа поезије, 2018.
станк ов ић, Сара. Дарвинова теорија еволуције – истине и заблуде. Ecoblog, Београд:
Удру жење Екогенеза, 8. 2. 2021. http://ekoblog.info/dar vinova-teorija-evolucije/
(присту пљено: 8. 3. 2022)
*
Anonim. Ovo je Fido. https://djole.dog/ovo-je-fido-verni-pas-koji-je-nakon-drugog-svetskograta-14-dugih-godina-cekao-svog-vlasnika/ (присту пљено 9. 3. 2022)
FieDorczuk, Julia. beltrán, Gerardo. Ekopoetyka / Ecopoética / Ecopoetics, Ekologiczna
obrona poezji/ Una defensa ecológica de la poesía/ An ecological “defence of poe
try”. Warszawa: Muzeum Historii Polskiego Ruchu Ludowego – Biblioteka Iberyjska,
Universytet Warszawski – Instytut Studiow Iberyjskich i Iberoamerykańskich, [2015]
2020.
grądzielWójcik, Joan na. “Instrukcje obsługi kobiety i świata”. O (eko)poezji Julii Fiedorczuk. Poznańskie Studia Polonistyczne. Seria Literacka 33/ 53 (2018), 237–253.
lekoWskA, Daria. Ekopoetyki (nie)możliwe. Natura w poezji kobiet po 1989 roku. Poznań:
Uniwersytet Adama Mickiewicza w Poznaniu, 2021.
metJe, Milica Edvinovna. Staroegipatski mitovi. Nazif Kusturica (prevod). Gor nji Milanovac: Dečje novine, 2004.
ruŠi nek, Mihal. Ništa obično. O Vislavi Šimborskoj. Biserka Rajčić (prevod), Beograd:
Treći trg – Srebr no dr vo, 2020.
tan
as ij ev
ić, Miroslav. Rečnik egipatske civilizacije. Beograd: Opus, 1989.
tod
or ov
ić, Miroljub. Tokovi neoavangarde. Beograd: Nolit, 2004.
Jelena Đ. Marićević Balać
AN ECOPOETIC INTER PRETATION OF POLISH AND SER BIAN POETRY
(WISŁAWA SZYMBORSKA AND MIROLJUB TODOROVIĆ)
Su m ma r y
In Polish literary studies, ecopoetry represents a stimulative inter pretative theory
which further adds to the defense of humanities in an era when mainly exact sciences
are promulgated. Although the youngest poets’ poetry is mostly inter preted in this key,
serious research car ried out by institutions encompasses a wider context of Polish literature. In this sense, the poetry of Wisława Szymborska is an indicative example, with which
we compare in this paper the poetry of the Serbian poet Miroljub Todorović. It would
appear that his scientific and signalist work is useful for the application of an ecopoetic
model of inter pretation. The analytical segment of this paper is divided into four parts
that reflect the com mon poetic points of both Szymbor ska and Todorović: 1) Dar win;
516
2) New ton; 3) Microbiology; 4) Paleontology and her petology. The ecopoetic approach
shifts the conventional perspective, enables a new view point, reveals the world, creates
miracles, critical optics, and it fuels imagination.
Универзитет у Новом Саду
Одсек за српску књижевност
jelena.maricevic@ff.uns.ac.rs
Примљен: 14. марта 2022. године
Прихваћен за штампу априла 2022. године
Jelena Đ . Marićević Balać