Књига Границе реализма резултат је вишегодишњих истраживања реалистичког поступка у књижевности које је др Корнелије Квас, професор на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду спровео...
moreКњига Границе реализма резултат је вишегодишњих истраживања реалистичког поступка у књижевности које је др Корнелије Квас, професор на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду спровео упоредо са наставом књижевности из области реализма. У теоријској равни разматрају се односи књижевности и стварности, миметичког схватања уметности, теорије могућих светова и теорија симулације. Студија Корнелија Кваса не зауставља се на теоријском разматрању уметничког и књижевног реализма, већ доноси низ интерпретација књижевних дела која припадају епохи реализма или поседују особине реалистичког поступка. На тај начин, реалистичка дела светске и српске књижевности тумаче се из нових теоријских перспектива, као што су теорије интертекстуалности и интеркултуралности.
Књига садржи десет поглавља: 1. Фикционалност реализма; 2. Реализам, интертекстуалност и тржишни односи: Текери; 3. Реализам и друштвена функција уметности: руски теоретичари реализма и Светозар Марковић; 4. Реализам историје и реализам фикције: Толстој; 5. Моћ и реализам: Толстој; 6. Реализам и поверење у аутора: Достојевски; 7. Рационализам и реализам: Достојевски; 8. Стил, форма и реализам: Мопасан; 9. Интеркултуралност и реализам: Матавуљ; 10. Реализам, модернизам и магични реализам: Андрић.
У првом поглављу реализам се разматра упоредо са настанком и развојем миметичког схватања уметности. Постепено се прелази на модерно и постмодерно теоријско становиште које критиком мимезе раскида везу између уметности и стварности. Показујући врсно познавање књижевних теорија, од Платона и Аристотела до постструктурализма, Квас износи и теоријски образлаже нове идеје о реалистичком поступку. Реализам се разуме као реалистички пакт успостављен између писца и читаоца; приповедачу се верује да својим делом представља, тумачи и сазнаје неки део доступне стварности. Истовремено, остварује се принцип минималног одступања од стварности, заснован на уверењу читаоца да се фикционално поклапа са његовим искуством реалног. Издвајају се и основне текстуалне карактеристике реализма: сличност, економичност, универзалност и инвентивност. Особина инвентивности најзначајнија је за успостављање могућих граница реализма, јер дозвољава уношење нереалистичких елемената, као што су фантастика или гротеска, које не нарушавају реалистичку конвенцију. Књига Границе реализма показује како реалистички поступак није ограничен на објективно представљање природне, друштвене и психолошке стварности, већ захвата просторе симболизације стварности и елементе магичног реализма.
У другом поглављу Реализам, интертекстуалност и тржишни односи: Текери, откривају се интертекстуалне релације између Текеријевог романа Вашар таштине, историје и друштвених односа карактеристичних за викторијанску Енглеску. Треће поглавље, Реализам и друштвена функција уметности: руски теоретичари реализма и Светозар Марковић, на прегледан начин показује продор реализма у српску књижевност. Светозар Марковић теоријски заснива реализам у српској књижености. Поред анализе теоријског утемељења књижевног реализма у Србији, аутор указује на укрштање књижевних са политичким идејама о правцима развоја српског друштва у делима Светозара Марковића.
Знатан простор у књизи (поглавља Реализам историје и реализам фикције: Толстој, и Моћ и реализам: Толстој) посвећен је прози великог руског писца Лава Николајевича Толстоја, највише његовом роману Ана Карењина. Преиспитује се однос документарног и фикционалног у књижевном делу, као и проблем индивидуалне кривице са религиозно-моралног и друштвеног аспекта. Нарочито је вредна анализа утицаја друштвених норми и друштвеног контекста на судбину појединца. Тумачење романа Ана Карењина показује да је Толстој, поред осталог, у свом роману указао и на друштвене аспекте судбине појединца у свету који се могу објаснити применом Фукоовог система мишљења.
Поред Толстојевог дела, у шестом и седмом поглављу књиге тумачи се проза другог великог руског реалистичког аутора, Достојевског, а у највећој мери роман Злочин и казна. Даје се и преглед утицајних тумачења романа, који се крећу од приступа који анализирају карактерне типове и тематске слојеве дела до тумачења заснованих на Бахтиновој теорији о полифонијској структури романа. Вредност књиге Границе реализма је и у томе што открива недостатке Бахтинових теоријских поставки. Бахтин је веровао да је Достојевски изградио полифонију гласова у роману и да је аутор у истој равни са ликовима. Интерпретација Корнелије Кваса открива важност ауторских исказа у појединим деловима текста и предност исказа поједних ликова у односу на друге. Такође, анализирају се мотивациони сукоби у романима Достојевског, посебно у делу Браћа Карамазови.
Осмо поглавље, Стил, форма и реализам: Мопасан, садржи тумачења Мопасанових прича из различитих тематских циклуса: нормандијског, малограђанског, фантастичног. Анализом стила и форме Мопасанових прича, Квас уочава како су насиље и антрополошки песимизам смисаоно средиште реалистичког поступка великог француског приповедача.
Завршна поглавља књиге посвећена су Сими Матавуљу и Иви Андрићу. У деветом поглављу, Интеркултуралност и реализам: Матавуљ, тумачи се једна од најбољих приповедака српске књижевности и српског реализма, Пилипенда Симе Матавуља, како из традиционалне (модерне), тако и данашње (постмодерне) интеркултуралне перспективе. На нов начин приступа се традиционалном односу књижевног текста и стварности, што као резултат доноси ново читање класика српске реалистичке прозне књижевности. У десетом поглављу, Реализам, модернизам и магични реализам: Андрић, Квас показује како Андрићево приповедање не остаје у чврстим оквирима поетичких начела традиционалног реализма. Андрићево поигравање са фактографијом и фикцијом додатно је појачано увођењем митских и фантастичних елемената у реалистичко приповедање. Митски слој у приповетки Рзавски брегови пресудно одређује смисао романа. Његов поступак у роману На Дрини ћуприја поседује и елементе магичног реализма. Стабилна и кохерентна слика света, карактеристична за реализам, у појединим Андрићевим приповеткама (Мустафа Маџар, Немирна година, Прича о везировом слону) проблематизује се и поново актуализује механизмом двојника. Андрићев реализам показује особине модернизма проблематизовањем објективне стварности, давањем значаја имагинацији, миту, легендама, као и приказивањем подсвесних психолошких процеса кроз функционалну употребу снова.
Ширином теоријског захвата и дубином интерпретативних закључака књига Границе реализма представља научно-истраживачко дело какво недостаје у домаћој литератури о књижевности реализма у контексту савремених књижевних теорија. Прегледно и разумљиво написана од велике је користи свима који проучавају реализам у светској и српској књижевности. Посебан значај имају нове интерпретације класика књижевности, које ревитализују њихове значењске и смисаоне слојеве.
