Savremena Srpska Knjizevnost

У раду се напоредо разматрају романи Цинк и Мамац Давида
Албахарија, који припадају истом тематском кругу Албахаријеве прозе, али
и различитим стваралачким фазама овог писца. Уочавају се сличности, али и
битне разлике које постоје између ова два текста.

This paper treats the problem of faith, life, and death as represented in Meša Selimović’s novel Death and the Dervish. Ahmed Nurudin loses his faith in god and justice when his earthly dealings take a wrong turn: when his brother is imprisoned and his efforts to find out the reason for his borther’s imprisonment prove unsuccessful. He regains his faith in god and justice when his social standing improves—notwithstanding his brother’s death, which could not be undone by anyone—and when he himself becomes a qadi, a judge, an earthly representative of god’s justice. At the very end of the novel, Ahmed Nurudin loses his faith once more, which coincides with his earthly dealings taking a wrong turn again—a fatally wrong turn. Although this says something about Nurudin’s character, about the source and strength of his convictions, I am not drawing attention to this in order to analyse his psychological motivations, but in order to remind the reader of the framework of Nurudin’s confession: Death and the Dervish begins and finishes with Nurudin’s disbelief in god, and in the metaphysical and ethical order which god’s existence guarantees. When as a qadi Nurudin regains his faith, it is just a hiatus, a moment of vacillation, comparable to a moment of religious crisis in the life of a firm believer, after which balance is restored: Nurudin goes to his death without any belief in god or justice.

Roman o ratu na Kosovu ispričan kroz priču o pojedincu, njegovim unutrašnjim lomovima i tragediji koja ga je zadesila u vreme kada je stradao njegov narod. Ovo je poptuno novi pripovedački pristup (i tematski, i po formi, i stilom) kada su u pitanju teme vezane za Kosovo i rat koji se tamo dogodio. Na prvom mestu je čovek...

Većina pokušaja da se "male", "minorne" ili književnosti "trećeg svijeta" uvrste u veću cjelinu uglavnom su neadekvatni, deduktivni i reducirajući. Male književnosti i njihovi pisci možda žude za priznanjem i pažnjom, ali nije od prevelike pomoći ako im se pristupi sa kompleksom novih stereotipa i sumnjivih generalizacija, koje ih poistovjećuju sa geopolitičkom situacijom nacija kojima pripadaju. Ovaj članak će se fokusirati na Casanovinu knjigu The World Republic of Letters (Svjetska književna republika) kao na  primjer ovakvog stava prema malim književnostima. Članak će se koristiti primjerom Danila Kiša, koji je vrlo važna figura u Casanovinoj knjizi, i zalagati će se za stav da su njegova pozicija unutar njegovog rodnog književnog prostora i mjesta koji taj prostor zauzima u svjetskoj književnosti pogrešno predstavljeni u Svjetskoj književnoj republici. To pogrešno predstavljanje nije slučajno: ono direktno proizilazi iz Casanovinog dvostrukog mapiranja tog prostora, koje je pod jakim uticajem geopolitičke imaginacije i popularne kulturne geografije. Sve dok je međunarodni književni prostor zamišljen tako da se preklapa sa prostorom velikih posvećujućih nacija, sastavljen od njhovih nacionalnih kao i internacionalnih pisaca, uz dodatak internacionalnih pisaca sa periferije koji su "aneksirani" uz njih, mapa svjetske književnosti će samo reproducirati (geo)političku mapu svijeta. Zadatak konstrukcije konceptualnog okvira koji će uvažiti male književnosti ili književnosti trećeg svijeta ne može biti postignut dok god je pod uticajem geopolitičke imaginacije i popularne kulturne geografije, i dok god razdvaja književnosti na one "prvog svijeta" i sve ostale.

Pointing out the tendency of contemporary Serbian female authors of the youngest generations to pay special attention to the phenomenon of space, this paper examines how the poetic perception of space and different relations in it, especially those involved in the creation of the idea of home, influence the establishment and shaping of the lyrical subject's identity.

Byzantine spirituality in the poetry of Milorad Pavić is revealed through the hand motif, the lexis, and the poetic form that enables new readings from the stance of the reader. The paper analyses verses from Pavić’s first three books in the context of modern Serbian poetry which rich heritage encompasses a wide array of possibilities to reinterpret long-forgotten traditions. The reader’s task is to continue the process that has already begun, which is possible by discovering and through a postmodern pondering on other poetic results of this poetry. It is noticeable through hints of poem-prayers a reinterpretation of Serbo-Byzantine poetic tradition in the form and content in the books Palimpsesti, Mesečev kamen, and Duše se kupaju poslednji put. Byzantine spirituality in the poetry of Milorad Pavić is analyzed from the perspective of poem-prayers which are listed by Ivan V. Lalić in his essay “Jefimijin duh i četiri pesme – Poezija kao molitva” as representative of the genre. The analysis of the hand motif in all three poetry collections reveals hints of such a poetic stance, as well as other layers of interpretation. The paper ends with a table which eases the tracking of the hand motif through Pavić’s books of poetry, as well as the diversity of genres which the poet takes as the formal template.

Zahvaljujući sadašnjoj neobuzdanoj proizvodnji i potrošnji znakova i poruka, dolazi do njihove devalvacije. Pri tome, oni vidovi semioze koji nisu koncipirani tek za jednokratnu, brzu i lagodnu konzumaciju postaju vrsta nepotrebnog atavizma. Oteščala forma i produžena percepcija – prema učenju ruskih formalista, bitne odlike literature (pa i umetnosti uopšte) – danas više nemaju status fenomena kojima se ostvaruje višak informativnosti ili, makar, drugačija vrsta informacije, izgledaju kao izlišna komplikacija u procesu sporazumevanja, kao nešto što stoji nasuprot informaciji samoj.

Рад ће се позабавити темом виртуелног идентитета и садејства тела и технологије у савременом српском роману, али исто тако и померањем оквира реалистичког приповедног поступка у складу с тежњом да се концептуализује како дигитална реалност и online егзистенција, тако и свест о дивергентним доживљајима коегзистентних светова емпиријске и виртуелне реалности. Новије приповедне поетике у српској прози откривају да су многи видови компјутерске комуникације и полиглосија друштвених мрежа постали релевантне тематске и формалне литерар-не чињенице. Живот у електросфери није више специфичност, већ алтернативна дневна рутина, па тако окружење у фикционалном тексту више није сведено на просторни контекст него подразумева и виртуелну димензију која сеже и ка садашњости и ка прошлости. Понуда нових технологија да нас одведу изван простора чулних слика изазива жељу за променом која надјачава све ризике: осећајући да је offline свет постао празан и отуђен, јунаци трагају за изгубљеним јединством љубави, вере и наде на електронском хоризонту. У раду ће бити анализиран мотив виртуелне егзистенције присутан у српском роману у последње две деценије.

Намера нам је да у овом раду покажемо на које све начине песник Петар Матовић (1978) у збиркама поезије Кофери Џима Џармуша (2009), Одакле долазе даброви (2013), Из срећне републике (2017), односно у циклусима Нове песме из избора песама Не хлеб, већ морфијум (2019) и Линија фронта (2019) остварује интертекстуалне везе са стваралаштвом Јована Христића (1933–2002). Полазећи од теоријског утемељења појма интертекстуалности, затим од Матовићевих песама које експлицитно призивају Христићево дело, и потом трагајући за мотивима, поступцима и идејама који имплицитно откривају Матовићеве интертекстуалне везе са Христићем, тежићемо да прикажемо изворе из којих Матовић црпи део своје песничке инспирације. Осим тога, указаћемо и на наслојавање шире традиције које се одиграва у процесу одабира књижевног наслеђа, посредством интертекстуалних веза које Матовић и Христић остварују са делима грчког песника Јоргоса Сефериса – Из бродског дневника I, Из бродског дневника II, Из бродског дневника III.

Tuđina u jeziku: Vida Ognjenović – Maj nejm iz Mitar, u: Teatron – časopis za pozorišnu umetnost. Broj 186–187. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2019, 102–107.

U radu se analizira funkcija jezika i prostora u drami „Maj nejm iz Mitar“ Vide Ognjenović, čiji junaci, putnici broda Dante koji plovi na relaciji Kotor-Njujork, ostaju zarobljeni u neizvesnosti, na pola puta između zavičaja i tuđine. Kao najvažniji deo prtljaga za put na kojem „velika tuga bije od tuđine“, poneli su raskupusani priručnik za srpskog radenika u Americi, koji će im pomoći da nauče engleski jezik. Tim jezikom, koji se mora naučiti, nagoveštava se neizvesna tuđina, a sporazumevanje se, što je brod bliži tuđem, neprijateljskom svetu, sve intenzivnije vrši na „onostranom jeziku“. Odsustvo naslovnog junaka drame tumačimo kao odsustvo zavičaja i sigurnosti, dok to što Mitar umire kao tuđi čovek tumačimo u ključu graničnog prostora drame, odnosno onih značenja koja tradicionalna kultura pridaje moru i prostoru granice uopšte.

Rad je posvećen dvostranom tumačenju romana "Forward" Slobodana Vladušića. Prvi deo biće posvećen postmodernim interpretacijama detektivskog žanra na koje u delu možemo naići. Drugi deo baviće se književnom (na primeru romana "Forward", a potom i širom kulturnom analizom "poetike" brendova, povezujući time formalnu farsičnost romana sa širom idejom rehumanizacije čoveka u savremenom korporativno-globalizacijskom svetu.

Osvrt na poetičke i žanrovske osobenosti fantastičnog romana za decu "Aven i Jazopas" Uroša petrovića (na njegovo tretiranje fenomena "ekofantastike", kao i na korišćenje enciklopedijskog diskursa u narativu), sa naročitim osvrtom na poetiku piščevih ilustracija.

Библид 0350-6428, Год. 51 бр. 168 (2019), стр. 71-94. / оригинални научни рад УДК 821.163.41.09-1 Милишић М. Апстракт: У студији се анализирају песничке књиге Милана Ми-лишића, објављене након његове смрти. Акценат се ставља на његове песничке рукописе намењене одраслој публици које је сам Милишић још за живота уобличио: Треперење (Загреб 1994, Београд 1997) и Фле-ке (Загреб 2001). Иако овим књигама песник није наменио да буду зав-ршна компонента његовог песничког опуса, у њима се сабирају неке од његових главних тема и поступака, и пребива један број Милишићевих понајбољих и најуспелијих песама. Милан Милишић се и у овим тек-стовима бавио суптилним сензацијама и осетима, као и свакодневним искуством, према коме је неретко критичан. Збирка Треперење се сагле-дава као књига која у много чему заокружује Милишићев пређашњи песнички опус, док Флеке откривају неке нове могућности које је овај песник испробавао у својој позној поезији. Кључне речи: постхумне књиге, поезија, завршне књиге, импреси-онизам, критичка поезија, свакодневица Када се опус Дубровчанина Милана Милишића данас, више од четврт века након његове трагичне и насилне смрти, сагледа у це-лини, једна чињеница нужно излази у први план. У питању је нео-бично велики број његових књига објављених постхумно. Барем у српској средини тешко је сетити се неког другог песника који је за собом оставио тако богату заоставштину. Са овим Милишићевим случајем могао би се једино упоредити Александар Ристовић, чија су такође бројна дела публикована након смрти. На ову "чињеницу да је постхумно објављени корпус његових дјела знатно опсежнији од онога што га је сам, за живота, објелода-нио" (Мароевић 2011: 7) указао је, између осталих, и Тонко Марое-вић, нудећи, као дугогодишњи пријатељ и сведок настанка Мили-шићевог књижевног дела, и објашњење за овај феномен: Наиме, Милан је био тако скрупулозан и захтјеван писац да је на ру-копису дуго и суставно радио (чак га је Данило Киш грдио да новим вер-зијама квари инспиративну језгру), не сматрајући га брзо довршивим и готово никад довршеним, тако да се у његовој оставштини нашло грађе за пет-шест сасвим нових књига (Мароевић 2011: 7). 1 Текст је настао у оквиру рада на пројекту Смена поетичких парадигми у српској књи-жевности: национални и европски контекст (178016), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

U ogledu se razmatraju društvena funkcija, institucionalni karakter i aksiološki parametri književnih priznanja, sa posebnim istorijskim osvrtom na pesničku nagradu Branko Miljković.

Ključne reči: književne nagrade i priznanja, literarna aksiologija, distribucija i  potrošnja književnih dobara, sociologija književnosti, književne ustanove.

U radu se razmatra fenomen novije srpske religiozne poezije, koja je u tekućoj književnoj kritici uglavnom bila tretirana kao homogen poetički entitet. Autor rada nastoji da na primeru dveju pesničkih knjiga bliskog postanka pokaže kako se i unutar ovog književnog toka mogu raspoznati brojne poetičke, pa i ideološke diferencijacije. 

Ključne reči: religiozna poezija, savremeno srpsko pesništvo, književni lik, interfiguralnost, negramatičnost

Kratak pregled stvaralaštva pesnika Ljubiše Jocića, sa posebnim osvrtom na onu poetičku nit koja je objedinjavala njegovu ranu, nadrealističku poeziju sa njegovom kasnom, signalističko-postmodernističkom (sa naročitim osvrtom na zbirku "Mesečina u tetrapaku").

«Постоје» (Tanasijević 2009, 64), «They exist», thus begins the poem Tiha mesta (Quiet Places) from the poetry collection Klimatske promene (2009, Climate Change) by Rade Tanasijević's, later reprinted in his book Salon odbijenih (2014, Salon des refusés). This poem, however, would not be included in his books of new and selected poems Nestajanje (2013, Dwindling) and Stvari oko mene ubrzano stare (2020, The Things around Me Are Rapidly Aging)-at least not in the form it had in the earlier books. Instead, it would be condensed and transfigured into the title of one of the cycles of poems, which raises the question of whether the poet had lost faith in the existence of quiet places or whether he just wanted to expand and deepen this topic. Tanasijević often used the title of his poems for the title of the cycles of poems, which is especially noticeable in the selected and new poems (Tanasijević 2013; Tanasijević 2020). The poet, however, usually included the titular poem in the cycle itself-which (significantly) is not the case with the poem Tiha mesta. The basic premise of the following paper is that the poet's quiet places, the idealistic and somewhat utopian spaces, are scattered around Tanasijević's poetry and that they can be found, described and interpreted by close-reading all of his books of poems.