Serbian Poetry

Овај чланак је посвећен последњој књизи Ивана В. Лалића-Четири канона-и њеним херменеутичким потенцијалима и остварењима, у кон-тексту средњовековног канона и хајдегеровско-гадамеровских постулата филозофске херменеутике. Основна претпоставка је могућност песничког дела да проговори као тумачење, успостављајући изнова канонски текст средњовековља као песму. Аутор Четири канона показује се као врстан херменеута, преводилац и са-стваралац, који доводи стару српску поезију до обновљеног постојања, пишући истовремено канонско дело нове српске поезије.

У раду се кроз призму структурализма разматра трећа књига из песничког опуса Васка Попе – Споредно небо, са посебним освртом на космогонијске елементе који се у њој могу препознати. Први део рада посвећен је формалним и композиционим одликама збирке, те аналогијама које се између структуре ове књиге и могуће организације космоса уочавају. Потом, анализирају се космички мотиви, њихово присуство и њихова функција у оквиру појединачних песама, циклуса, али и на нивоу целокупне збирке. Закључни део рада даје претпоставке о положају ове збирке у контексту космичке традиције српског песништва.

Кључне речи: Васко Попа, Споредно небо, структурализам, космос,
космогонија, космизам, звездознанац.

Secondary Sky is Vasko Popa’s third book of poems, in which the poet presents his authentic lyric vision of the Cosmos. This book shows the stages of the Cosmos, from creation to its metamorphosis and deconstruction. This paper analyzes Secondary Sky from structuralistic standpoint, but it also tends to mark specific position of this book of poem in the context of the Serbian tradition of cosmic poetry.

Key words: Vasko Popa, Secondary Sky, Structuralism, Cosmos, Cosmogony, Cosmism, Astronomy.

Godine 1904. mladi stu dent matematike, T. E. Hjum, izba~en je sa Kembrixa zbog buntovni~kog pona{awa. Napustiv{i studije bio-logije iste godine, otputovao je u Kanadu. [iroki prerijskipejzà ga je op~inio: "Po prvi put sam osetio potrebu ilineizbènost pisawa stihova kada sampòeleo da stvorim neobi~an kvalitet ose}awa koje je uzrokovano ravnicom i prostranim horizontima zapadne Kanade." Vrativ{i se u Evropu po~eo je da u~i vi{e o likovnoj umetnosti, kwìevnosti i filozofiji. Godine 1907. po~eo je da slu{a predavawa Anrija Bergsona, Remija de Gurmona i @ila Goltjera u Briselu. Godine 1908. po~eo je da formira sopstvenu poetiku i skupio oko sebe grupu pisaca. Nazivali su se Klub pesnika. Ovoj grupi nije pripadao niko od kasnijihimàista, niti je tada postojao termin " imà izam ". Hjum je napisao nekoliko pesama da ilustruje svoju teoriju. Grupu je u jednom novinskom ~lanku o{tro osudio F. S. Flint. Iz ovoga sukoba i `ive rasprave koja je usledila, nastalo je prijateqstvo Hjuma i Flinta. Flint je u to vreme ve} bio zagovornik slobodnog stiha i smatralo se da zna vi{e o savremenim francuskim pesnicima od bilo kog u Londonu. Hjum i Flint su formirali novu pesni~ku grupu. Prvi sastanakodràn je 25. marta 1909. na Ajfelovoj kuli (po kojoj je grupa i dobila ime). Sastajali su se u Sohou ~etvrtkom uve~e. Govorili su o savremenoj poeziji i tome kako bi je trebalo zameniti slobodnim stihom po uzoru na japanske forme tanka i haikai, kao i o................

THE SYMBOL OF ITHACA IN EXPRESSIONIST LITERATURE: GOTTFRIED BENN AND MILOS CRNJANSKI

Antique heritage holds great significance for avant-garde literature, where it is usually revalued, fragmentary or treated in a subversive, destructive way. The myth of Ulysses is certainly one of the most popular stories in the history of literature, but expressionist authors like Benn and Crnjanski do not evoke the whole plot, but just a toponym instead, in order to achieve the required allusiveness and associative potential of their texts. Although the symbolism of Ithaca in their early works seems completely different, Crnjanski conceives the symbol of the island as a crucial one for his poetics of Sumatraism, quite similarly to vitalistic visions in Benn’s poetry and prose.

The paper examines the poetic transformation of spatial expressions in the
poetry collection Drowned Souls by Vladislav Petković Dis. The basis for the analysis
was the structuralist point of view that a poetry collection is a unique artistic sign of
which spatial expressions represent an integral part. We assumed that the choice and
the modification of spatial expressions are determined by the specific perception of

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XX / Volume 69 233
space, influenced both by the poetics of the epoch (the view that life is a fall, present
in the Serbian poetry before World War I) and the view of life held by the poet himself.

Селективна библиографија Ане Ристовић урађена је на основу узајамног електронског каталога COBISS.SR. Део јединица обрађен је de visu. С обзиром на то да је Ана Ристовић свестран уметник, библиографија је подељена у неколико делова. Библиографске јединице су поређане хронолошки, према години издавања, или по азбучном реду. Први део садржи библиографски опис монографских публикација у којима је Ана Ристовић аутор (11 јединица, поређаних хронолошким редом). Други део садржи избор антологија у којима се налазе песме  Ане Ристовић (17 јединица, поређаних хронолошким редом). Трећи део садржи преведене књиге Ане Ристовић (6 јединица, хронолошки поређане). Четврти део нам представља Ану Ристовић као преводиоца монографија са словеначког и енглеског језика (34 јединица, поређаних азбучним редом). У петом делу се налази избор превода Ане Ристовић у периодичним публикацијама (101 јединица, поређаних азбучним редом). Шести део селективне библиографије представља избор из периодичних публикација (78 јединица, поређаних азбучним редом). Овде се налазе чланци из часописа, радови из монографских публикација и зборника радова, укупно 247 библиографских јединица.
Ана Ристовић је српска песникиња. Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Иза себе има бројне песничке збирке. Њене песме су превођене на бројне језике и заступљене су у домаћим и страним антологијама. Поједине књиге изабраних песама Ане Ристовић предедене су на енглески,  немачки, словеначки, словачки, мађарски и македонски језик. Ана Ристовић је преводилац са словеначког језика. Добитница је бројних домаћих и иностраних награда: Бранкове награде, Награде Бранко Миљковић, награде Сајма књига у Игалу, Награде Милице Стојадиновић Српкиње, Дисове награде, Награде Десанка Максимовић и немачке награде Hubert Burda Preis за младу европску поезију.

Селективна библиографија Моше Одаловића урађена је на основу узајамног електронског каталога COBISS.SR. Део јединица обрађен је de visu. С обзиром на то да је Мошо Одаловић свестран уметник, песник, прозни писац, али и врсни илустратор и калиграф, библиографија је подељена у неколико делова. Библиографске јединице су поређане хронолошки, према години издавања, и по азбучном реду. Први део садржи библиографски опис монографских публикација у којима је Мошо Одаловић аутор (29 јединица, поређане хронолошким редом). Други део садржи избор антологија у којима се налазе песме и приче Моше Одаловића (12 јединица, поређане хронолошким редом). Трећи део садржи избор радова Моше Одаловића као илустратора (24 јединице, хронолошки поређане). Четврти део садржи дела Моше Одаловића у периодичним публикацијама (49 јединица, поређаних азбучним редом). У петом делу се налази избор радова о Моши Одаловићу (25 јединица). Овде се налазе чланци из часописа, радови из монографских публикација и зборника радова.
Мошо Одаловић је српски песник за децу и младе који већ четири деценије исписује топле стихове. Иза себе има бројне песничке збирке, као и више самосталних изложби. Добитник је бројних награда: Вукова награда, Повеља Змајевих дечјих игара, Невен, Награда Политикиног забавника, Златни кључић града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанова плакета, Грачаничка повеља, Жичка хрисовуља, Награда Десанка Максимовић, а носилац је и Змајевог штапа – почасне награде Змајевих дечјих игара.

Селективна библиографија Војислава Карановића урађена је на основу узајамног електронског каталога COBISS.SR. Део јединица обрађен је de visu. С обзиром на то да је Војислав Карановић свестран уметник, библиографија је подељена у неколико делова. Библиографске јединице су поређане хронолошки, према години издавања, или по азбучном реду. Први део садржи збирке песама и есеј Војислава Карановића (15 јединица, хронолошким поређане). Други део садржи избор антологија у којима се налазе песме Војислава Карановића (5 јединица, поређане азбучним редом). Трећи део садржи преведене песме Војислава Карановића (26 јединица, хронолошки поређане). Четврти део нам представља Војислава Карановића као писца приказа књига (6 јединица, азбучним редом поређане). У петом делу се налази избор песама Војислава Карановића у периодичним публикацијама (77 јединица, хронолошким поређано). Шести део селективне библиографије представља избор монографских публикација у којима су заступљена дела Војислава Карановића (51 јединица поређане хронолошким редом). У последњем делу селективне библиографије су преводи Војислава Карановића (9 јединица поређане по азбучном реду). Овде се налазе чланци из часописа, радови из монографских публикација и зборника радова, укупно 187 библиографских јединица.
Војислав Карановић је српски песник. Рођен је у Суботици. Дипломирао је на Филозофском факултету уу Новом Саду на групи за југословенске књижевности и општу књижевност. Иза себе има бројне песничке збирке. Његове песме су превођене на бројне језике и заступљене су у домаћим и страним антологијама. Војислав Карановић је преводилац са енглеског језика. Добитник је бројних награда: награда Печат вароши сремскокарловачке, награда Бранко Ћопић, награда Бранко Миљковић, награда Меша Селимовић, Виталова награда, награда „Ђура Јакшић“, награда Васко Попа, награда
Ленкин прстен, Дисова награда за целокупно песничко стваралашво, Змајева награда, награда Меша Селимовић, награда Десанка Максимовић, Златну значку Културно-просветне заједнице Србије и међународну награду Тудор Аргези. Библиографски и садржински опис селективне библиографије рађен је у складу са међународним стандардом ISBD(М) (International Standard Bibliographic Desctipton for Monographic Publication) за монографске публикације, Комуникационим форматом за машински читљиво каталогизирање и размену библиографских информација - COMARC/B (Machine Readable Cataloguing Format) и Правилником и приручником за израду абецедних каталога, Еве Вероне. Класификација је рађена према систему Универзалне децималне
класификације – УДК (Universal Decimal Classification – UDK). Библиографски и садржински опис, за један део библиографских јединица које су заступљене у периодичним публикацијама, рађен је у складу са међународним стандардом ISBD(CP) (International Standard Bibliographic Description of Component Parts), међународни стандардни библиографски опис компонентних делова.

Početak novog veka nameće se, na prvi pogled, kao dovoljno opravdanje za književnoistorijske rekapitulacije, uopštavanja, ili pak predviđanja, kada je reč o potencijalnim promenama poetičkih dominanti na određenoj književnoj sceni. Za istoričare literature i književne kritičare iskušenja koja se u tom kontekstu nameću nisu zanemarljiva: od mogućnosti prepoznavanja "epohalnih zaokreta" tamo gde smena preovlađujućih poetičkih paradigmi ne mora imati dalekosežne odjeke, do opasnosti klasifikacija stvaralačkih tendencija do nivoa potiranja specifičnosti pojedinačnih opusa. Navedenih iskušenja nije lišen i uvid u stvaralaštvo srpskih pesnika i pesnikinja koji se, sledstveno izdvajanju na osnovu (aksiološki neutralnog) starosnog kriterijuma, mogu opisati kao najmlađa generacija autora/ki u okviru aktuelne srpske književne produkcije; pri tome bi trebalo pridodati još jedno pitanje, važno u kontekstu namere panoramskog prikaza upravo tih pristižućih poetskih strujanja.

Goran Korunović (1978) osnovne i master studije završio je na Katedri za srpsku književnost beogradskog Filološkog fakulteta, gde sada radi kao saradnik u nastavi na predmetu Južnoslovenska komparatistika. Objavljuje naučne radove, poeziju i književnu kritiku.

Указујући на почетку на односе историјске авангарде према књижевно-уметничкој епохи барока, овај рад ће се потом усредсредити на посматрање, описивање и тумачење могућих извора барокне инспирације у песми Јуче и данас српског авангардног песника Растка Петровића, као и на разумевање њиховог утицаја на значење овог песничког дела у целини. Испитивањем присуства доминантних барокних топоса и мотива, као што су пролазност, danse macabre, метаморфоза, итд. циљ ће бити успостављање традицијске нити како са европском барокном уметношћу, тако и са специфичном домаћом књижевношћу овог периода. Транспозиција појединих делова барокне поетике у овој песми сагледаће се и из перспективе интермедијалности, будућида у самом тексту постоје јасни показатељи присуства различитих врста уметности и уметничких медија.

Кључне речи: Растко Петровић, Јуче и данас, авангарда, барок, смрт

Pointing out the relationship of the historical avant-garde and the literary-artistic epoch of the baroque, this paper will focus on observing, describing, and interpreting possible sources of baroque inspiration in the poem Yesterday and Today (Juče i danas) by the Serbian avant-garde poet Rastko Petrović, and their influences on the meaning of this poetic work as a whole. By examining the presence of dominant baroque topoi and motifs, such as transience, metamorphosis, the danse macabre, etc., the aim will be to establish a thread of tradition with both European baroque art and the specific domestic literature of this period. The transposition of certain parts of baroque poetics in this poetic work will also be seen from the perspective of intermediality, since there are clear indications of the presence of different types of art and art media in the poem.

Keywords: Rastko Petrović, Juče i danas (Yesterday and Today), avant-garde, baroque, death

This paper explores several poems of Ana Ristović within the framework of speculative poetry as a relatively marginal genre. In the vein of speculative poetry, as well as fiction, these poems build the images of worlds similar to ours, but with a set of key differences. Ristović adopts  this perspective to treat the reality  –  that is always her starting
point – in an innovative and multilayered way. In this kind of poetry, the speculative doesn’t have to involve a specific content but rather concerns the different possibilities of the poetic language and alternative methods of reading. Still, some of Ristović’s poems here analyzed, deal with the themes typical of science-fiction, and present, for example, a techno-logically improved society and cyborgs, the end of the world, a woman who gives birth to a lottery ball, or interstellar traveling. These topics are more explicit in her later poetry, but the speculative is important for the earlier books as well, particularly through  the  concept  of  heterotopia. Michel Foucault  introduced  the  term  heterotopia  to  denote such places where real and unreal, or normal and other intersect. Following  the  inquiry into the nature of speculative in Ana Ristović poems,  I  found  that heterotopia decisively marks some of her most important writings. Considering how the complex treatment of space  has been crucial for her poetics, the presentation of heterotopia adds to the interpretation of embodiment,  emplacement,  material,  and  invisible. Heterotopias such as the ship, plane, hotel room, Facebook, as well as the settlements like Ayacucho and Järna, bring to attention the power of perception and dif-ferent  modalities  of  existence.  On  the  other  hand,  poems  with  explicit  science fiction content often indirectly refer to our social environment, its conventions, and problems. They assume critical tone and sometimes function even as little dystopias, with grotesque and uncanny details. In this  way,  the  poet  introduces  various  up-to-date  subjects  ranging  from  interpersonal  relationships,  social  repression,  the  domination  of  tech-nology, consumerism, gender roles, to ecology. Thus emerges a new im-aginative frame, different from poetic fantasy of Ristović’s early work, as well  as  from  her  turn  to  reality  in  later  poetry.  It  means  that  she  keeps  her  accent  on  the  problematization  of  space  and  privacy  in  a  modern  world,  but  invites  different,  more  liberal  reading  strategies.  Analyzing  this aspect of her poetry, I also emphasize how Ristović’s relation to hu-manistic  values  changed  along  with  modifications  of  her  poetic  tech-niques. A humanistic and cultural framework is a foundation of her ear-ly poetry, but with the breach of reality in the 2000s collections comes a nostalgia for the humanism. A. Ristović’s penultimate book explores the posthuman condition and everyday life marked by technology.
Keywords:  speculative  poetry,  heterotopia,  science  fiction,  space,  intimacy, reality, genre, autopoetic discourse.

THE SECRET OF BIRTH: MOTIFS OF PREGNANCY AND CHILDBIRTH IN
CONTEMPORARY SERBIAN WOMEN’S POETRY
Summary
As a new interdisciplinary field of research, motherhood studies have contributed significantly to the feminist scholarship, investigating how childbirth and mothering are experienced and presented in the frame of class, race, social policy, sexuality, patriarchal values, and ethics. In literature, childbirth has long been marginalized or presented from a male perspective. In this paper, we examine poems about pregnancy,
childbirth, and motherhood, in which contemporary Serbian women poets provide female and maternal perspectives and try to take control of the narrative. These so-called maternal texts indicate how the authors
embrace, negotiate, internalize, resist, or struggle with traditional visions of motherhood, or motherhood as an institution, as Adrienne Rich would define it. We emphasize their most frequent themes, such as the
expectations and pressure that society puts on mothers (Marković, Ristović), the pregnant embodiment and the uncertainty of identity (Šalgo, Marojević, Ćirjanić), as well as pregnancy and birth in the context of the techno-medical model of maternity care (Nedeljković, Knežević).

Keywords: motherhood, feminist studies, experience, institution, poetry, childbirth, body

Representations of death in Serbian poetry for children and young adults have not been researched systematically to this day. The goal of this paper, therefore, is to point out the initial positions taken up during the forming of these representations, through the analysis of verses by Jovan Sundečić and by Đorđe Rajković. In brief, both poets view death as something that has power over man, the main difference being that Sundečić constructs the theme of death within a Christian framework without using humor, while Rajković abandons the framework of Christianity and assigns a significant role to humor in his writing about death.

Представления о смерти в сербской поэзии для детей и подростков до сих пор подробно не исследовались. В связи с этим цель настоящей работы — систематизировать ис-ходные проявления этих идей в стихотворениях Иоанна Сундечича и Джордже Райковича. У обоих поэтов смерть показана одинаково: как нечто, имеющее власть над человеком. При этом, однако, Сундечич оформляет высказывания о смерти согласно христианскому пониманию и без тени юмора, а Райкович, обращаясь к этой теме, выходит за рамки христианства и уделяет значительное место юмору.

Песма је инспирисана чувеном Похвалом монахиње Јефимије, посвећенe кнезу Лазару.
1981., на "Октобарским сусретима писаца аматера Београда", у општини Стари Град, награђена је другом наградом Задужбине Иво Андрић.

Историјски подаци о Јефимији, као и оригинална "Похвала кнезу Лазару", могу се наћи на овом сајту: http://www.czipm.org/slovo-o-jeleni.html

Entre a Mágoa e o Encanto: Os Universos Poéticos de Florbela
Espanca e Milica Stojadinović Srpkinja
Anamarija Marinović
(CLEPUL)
R
E S U M O
C
R O N O L O G I C A M E N T E P R Ó X
I M A S
,
A P O E T I S A S É R V I A
Milica Stojadinović Srpkinja (1828
-
1878
) e a portuguesa Florbela Espanca
(1894
-
1930),
aparentemente revelam algumas características em
comum, que valerá a pena explorar neste ensaio: ambas escreviam diários, poesia e eram tradutoras. Durante
os regimes totalitários de Tito na Jugoslávia e Salazar em Portugal
, foram consideradas
autoras menores, sem
qualquer valor estético, não sendo muito estudadas. O facto de a vida pessoal de Florbela poder ter sido
considerada “imoral” ou “escandalosa” e de Milica ter escrito poesia patriótica, qualificada como
“nacionalista” quase automatica
mente significou a ausência de interesse no seu trabalho nos seus respectivos
países. Alguns factores que unem as duas poetisas poeriam ser a sua procura de identidade, já que Florbela
assinava as suas obras com o apelido “Espanca” apesar de não ser legalm
en
te reconhecida pelo pai até a
morte. Milica costumava assinar os seus poemas apenas com as letras iniciais do seu nome e apelido, M:S,
usando a palavra completa “Srpkinja” (a sérvia) como sua “ verdadeira” identidade. Outro ponto em comum
é a específic
a visão da mulher no mundo e a sua afirmação enquanto criadoras num
contexto claramente
masculino. A temática do
seu universo poético (
envolto de
ruinas, noite, dor, mágoa, glorificação do passado
e das personagens lendárias, o encantamento, a morte, a bu
sca dos ideais impossíveis de alcançar) é mais um
elemento que tinham em comum e que gostaríamos de destacar neste artigo.
P
A L A V R A S
-
C H A V E
: Florbela Espanca
-
Milica Stojadinović Srpkinja
–
a mágoa
–
o encanto
–
o lirismo
A
B S T R A C T
C
h
ronologically close one to another the Serbian poetess Milica Stojadinović Srpkinja (1828
-
1878), and the
Portuguese Florbela Espanca (1894
-
1930), aparently reveal some characteristics in common, worth
of being
explored in this essay: both of them wrote
diaries, poetry and both of them were also translators. During the
totalitarian regimes of Tito in Yugoslavia and Salazar in Portugal, they were considered minor authors,
without any aesthetic value, not being studied very much. The fact that Florbela’s pe
rsonal life could be
considered as “inmoral” or “scandalous” and that Milica wrote patriotic poetry, qualified as “nationalist”
almost automatically meant a lack of interest in their work in their respective countries.
Some linking factors between the two
poetesses may be their identity quest, having Florbela signed her works
with the surname “Espanca”, in spite of not being legally recognized by her father until her death. Milica
used to sign her poems just with the initial let
ters of her name and surname
, us
ing the full word “Srpkinja”
(Serbian woman) as her “true” identity. Another common point is their specific vision of woman’s position in
the world and their affirmation as creators and not just biological female beings in a vividly masculine
universe
.
Their poetical universe (ruins, night, pain, sorrow, glorification of the past and legendary characters,
enchantment, death and the pursuit of
ideals impossible to reach) is one more element they had in cmmon
that we would like to highlight in this artic
le.
K
E Y W O R D S
: Florbela Espanca
-
Milica Stojadinović Srpkinja
–
sorrow
–
enchantment
–
lyrism

У раду се анализирају песнички и прозни текстови Борислава Радовића који се на свом тематском плану баве свакодневицом. Примећено је да се највећи број тих текстова може одредити жанровском одредницом слике. Указује се и на Бодлерове "Париске слике" које би могле бити узор Радовићевим песничким сликама. У прилог томе говоре бројне сродности између Бодлерових и Радовићевих текстова. Кључне речи: српско песништво друге половине двадесетога века, свакодневица, слика, дескриптивна поезија, прозни записи.

У раду је осветљена рана поезија Војислава Карановића у контексту Блумовог „болног памћења“, процеса стварања песме, и шире, могућности креирања света. Тежња песника да рекреира и буди запостављени аспект колективног памћења кореспондира са Ничеовим и Блумовим схватањем песничког памћења. Харолд Блум у Антитетичкој критици усложњава Ничеово схватање памћења, одређујући тако и песничку традицију као тежњу за неговањем сећања, тј. као обавезу и одговорност према прецима, а у име залога будућности. Отварајући питање могућег и немогућег памћења, односно устремљења живота да се уз опирање смрти запамти макар један фрагмент света, мотив спирале у поезији В. Карановића истовремено обликује и аутореференцијално поље преко „вртоглавих исказа“. У предметном свету песме, спирала, појављујући се у визуелним поетским сликама, посредује у кретању од живота до смрти и обрнуто. Мотив спиралног кретања у природи (времену и простору) већ од прве Карановићеве збирке песама Тастатура (1986) уланчава спектар аутореференцијалних константи у јединствену тачку поетичке концентрације. У Записнику са буђења (1989) спирално окретање песме („Песма без средишта“) једнако спиралном сурвавању авиона („Тренутна“) и, како песник тврди, „све се слива у једну тачку“: црно, бело, живот и смрт („Симетрија“). Симболика спирале у поезији Војислава Карановића осцилира на кардиограмској линији живота и смрти. У поетској књизи Жива решетка (1991) спирала сведочи немилосрдну динамику смењивања живота и смрти, од рецепта за смрт у песми „Salto mortale“, преко живота као лажљиве речи („Негативна способност“) до последњих трзаја и опирања живота над надолазећој смрти у књизи Стрми призори (1994) – „Опирање“, „Соба“, „Раздаљина“.
Кључне речи: Војислав Карановић, мотив спирале, песничка традиција, болно памћење, аутореференцијалност

Kornelije Kvas
CHANGING OF PERSPECTIVE IN THE
DUČIĆ’S SONNET “VEČERNJE”
Summary
The poem is a structure based on the principle of equivalence.
Perspective is a category of mimesis. Within the mimetic
(referential and conventional) reading perspective
is a way of reality perception. Unusual changing of perspective
is a signal for the reader to leave mimetic level of text
and start intertextual reading of poem. Structural analysis
of Dučić’s sonnet “Večernje”, one of the most beautiful
in Serbian literature, shows that the mimetic level of text is
insufficient for fully understanding of poem’s meaning.
Thus, only intertextual interpretation reveals the hidden matrix
of sonnet “Večernje” and bring us the entire significance of Dučić’s poem.

Читајући ове стихове, подсећамо се шта значи служити! Присећамо се давно запретеног значења идеја, каква је  и она о благословеном и небоземном поретку! Враћамо се тихом Пристаништу Заједнице и готови смо на сваку жртву да бисмо и ми служили, да бисмо се и ми уписали у предвечну генеалогију оних, који Богу угодише и теодулима се назваше.

Резиме//// Размотрени су космички аспекти у вези са космичким симболима у српској ратној литератури. Додирне тачке између српске ратне књижевности и космичких симбола успостављене су већ стварањем јединствене српске средњовековне државе и зачецима књижевности са специфичним српским обележјима у дванаестом веку. У старој српској књижевности постоје јасни знакови окренутости духовности, религиозном погледу на свет и божјој вољи, што је неминовно довело и до честе примене космичких симбола у њој, почев од небеса, звезда и сунца, па до космоса као универзума. С друге стране, тешко је у старој српској књижевности трагати за чвршћим спонама књижевног стваралаштва и рата, мада има основа за тврдњу да су у њој створени ембрионални облици српске ратне књижевности. Традиционална схватања говоре нам да је тешко пронаћи елементе ратне књижевности у литератури која је под великим утицајем монаштва, духовности Истока, књижевне традиције Свете Горе и практичних потреба српске православне цркве, мада православна религија и животне ратне околности нису нужно супростављене категорије. 1 Зато је потребно на средњовековне књижевне текстове, баш као и на схватање рата у средњем веку, гледати другачијим очима, него ли што се то некада чинило. Нова виђења старе српске књижевности не оспоравају њен религиозни поглед на свет и усвајање византијске поетике, али Димитрије Богдановић подвлачи да она од 13. века стиче и свој сопствени идентитет, као нераздвојни пратилац, а у многоме чему и предводник историјског пута српског народа. 2 Тачност ове тврдње огледа се у тесној повезаности политичке, црквене и књижевне историје немањићке Србије. Не може се оспорити ни чињеница да су ударање темеља српској државности и ширење

Настанак есеја инициран је читањем српског издања књиге изабраних песама савремене пољске песникиње Мажане Богумиле Кјелар (рођ. 1963). Рецепција једним делом зависи од тога како се преведена поезија уклапа у токове, у овом случају српске књижевности, и са чим може да се самери. Поезија пољске песникиње умногоме кореспондира са поезијом Анице Савић Ребац (1892–1953). Линија поређења успостављена је примерима из Сапфине лирике.

There are various images of the Mother of God in Laza Kostić poetry. In the study Ilijada. Pogled na jednu lepu glavu Kostić describes the Holy Mother in negative terms. The cult of Virgin Mary is called an illness of the western civilization. In the poem Dužde se ženi famous Venetian church Santa Maria della Salute is described as built at the expense of suffering imposed on Slavic people, so the Mother of God is connected with the Venetian expansion. Negative views on Virgin Mary are also introduced in the drama Pera Segedinac through an ekphrasis of famous Raphael’s work Sistine Madonna. However, Kostić’s new attitude towards the Mother of God is presented in his last and the most famous poem Santa Maria della Salute. The lyrical subject of the poem begs for forgiveness and glorifies the beauty of the Venetian church. The chasm between Latin and Byzantine culture is overcome.

У раду се проматрају књижевнотеоријске, књижевнокритичке, сазнајно-интерпретативне могућности и домети феноменолошке методе у разумевању Андрићеве десетоделне песме "Шта сањам и шта ми се догађа". Примењујући ингарденовску методологију и теоријске постулате задане студијама О књижевном делу и О сазнању књижевног уметничког дела, али и њене одјеке, примену и ограничења унутар српске књижевнокритичке мисли (Зоран Константиновић, Драган Стојановић), интерпретираћемо текст Андрићевог лирског циклуса.

Ovu pesmu sam posvetio kumi Zagorki iz Bajmoka. Pesma je napisana jednog letnjeg poslepodneva 2014. god. u naletu inspiracije. Pisana je u starom žargonu vojvođanske ravnice. Sličan stil izražavanja je koristio Đorđe Balašević u pesmi: ''Al' se nekad dobro jelo''.