Boban Stanojević

CONTENTS
SOCIOLOGY
IRINA V. TROTSUK
’Texts’ and ’signs’: criteria for choosing an analytical approach

JOVAN R. BAZIĆ, VEROLJUB S. STANKOVIĆ, PETAR D. PAVLOVIĆ
Students about Politics and National Identification in Sports

NADA G. NOVAKOVIĆ
Women, Transition and Strikes in Serbia

ZORAN B. JEVTOVIĆ
The Dream of Objectivity - a Myth of one Profession

OLIVERA S. MARKOVIĆ-SAVIĆ
Entrepreneurial Inclinations of Women from Rural Areas

HISTORY

RADMILO B. PEKIĆ
Monaldo Viganti from Pesaro, Pharmacist in Medieval Dubrovnik
MILAN N. PALEVIĆ, ZORAN B. JEROTIJEVIĆ, ŽAKLINA S. SPALEVIĆ
Milovan Milovanović and Serbian Foreign Policy
from the Congress of Berlin until 1912

DRAGANA J. JANJIĆ
The Causes for the Foundation of the Diocese of Zvečan

MIROSLAV D. PEŠIĆ
The First Legislative Assembly in the Principality of Serbia
and the Issuing of Laws Related to the Governing Bodies in 1870

MIROSLAV D. POPOVIĆ
Basic Norms of Civil Judicial Proceedings
in the Principality of Serbia 1838–1846

PHILOSOPHY

SVETLANA D. ZEČEVIĆ
Logical Empiricism and the Principle of Verifiability

PSYCHOLOGY

VLADIMIR M. JOVIĆ
DSM-5: Overview of Methodological Procedure

BILJANA N. JAREDIĆ, DRAGANA Z. STANOJEVIĆ, OLIVERA B. RADOVIĆ
Socio-Demographic Characteristics as Determinants of Quality
of Life and Depression of Older People in Serbia

PEDAGOGY

BOŠKO LJ. MILOVANOVIĆ
Importance of Readers for Junior Classes
from an Education Aims Standpoint

LANGUAGE

DRAGAN V. LILIĆ
Proper Names in the Satirical Writing
„An Ugly Dream” by D. M. Forski

RADMILA V. ŽUGIĆ
Synonymy in the Lexical and Semantic Group of Pejoratives
for Women in the Vernaculars of Jablanica

ANA. M. JANJUŠEVIĆ OLIVERI
Pragmatic and Semantic Analysis
of Asseverative Particles in Modern Serbian Language

BRANISLAVA M. DILPARIĆ
Criteria Which Determine Meronymy of the Denotatum ‘House’
in the Phase of Selection and Classification
of Research Material: Problems and Dilemmas

LITERATURE

IRINA N. ANTANASIJEVIĆ
Russian Emigration in the Balkans: the Problem
of Understanding and Cultural Interaction

MILENA M. KOSTIĆ
Shakespeare’s History Plays: Glorification
or Subversion of the Dominant Ideology?

JELENA S. MLADENOVIĆ
Josip Bersa’s Dubrovačke Slike i Prilike (1800. − 1880.) – one Textual Analysis

STEFAN P. PAJOVIĆ
The (Re)shaping of South Park’s Humor through Literary References

SCIENTIFIC REVIEWS, POLEMICS, COMMENTS, VIEWS

UROŠ V. ŠUVAKOVIĆ
Researching New Social (Political) Movements
as Protagonists of Social Engineering

MIKONJA V. KNEŽEVIĆ
The Philosophy of Groundlessness as an Opportunity
to Establish a Philosophy of Religion

RUŽICA Ž. MIRILOV
Sreto Tanasić, Из синтаксе српске реченице

MILENA Ž. ŽIKIĆ
The Results of Dr. Sanja Lazarevic Radak’s scientific research

Part I Memoirs of a Novelist

Translation Series as a New Postmodern Literary Genre in Vladimir Nabokov’s Works (Branimir Čović)

The Transformation and the Interlingual Play in the autobiographical Prose of Vladimir Nabokov (Larisa Čović)

Multiple Metamorphoses and Translation Play of Creation and Re-creation in Vladimir Nabokov’s Memoirs: Expected Creolization of Three Cultural Models in Translation from a Pivot Language (Larisa Čović, Branimir Čović)

The Bilingual Autobiographical Prose of Vladimir Nabokov: An Evolution of the Titles and the Texts (Natalia Nesterova)

Part II Fictionalized Autobiographies

The French Lexical Units in the Novel Pnin by V. Nabokov: From English into Serbian and French (Selena Stanković)

The Reflection of Psychoanalysis and Free Consciousness in Nabokov’s Writing (Mirjana Lončar Vujnović)

Митрополит Амфилохије (Радовић), Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Иван А. Чарота, Миодраг С. Матицки, Zoran M. Lakić, Љубомир В. Зуковић, Радмило Н. Маројевић, Александар С. Пејчић, Александар М. Петровић,
Александар Д. Стаматовић, Ана M. Јањушевић Оливери, Ана M. Мумовић, Звездана М. Елезовић, Анна Д. Алексиева, Бранимир Ђ. Човић, Бранкица В. Поповић,
Бранко Б. Брђанин, Бранко Р. Златковић, Валентина Д. Питулић, и други.

U tekstovima okupljenim u ovoj knjizi preispitivali smo psihološke, ali i narativne pripovedne strategije, kojima se služe pripovedači u prvom licu, kako bi posredovali željeno značenje i prikrili činjenicu da događaje o kojima pripovedaju u dobroj meri iskrivljuju. Celokupna stvarnost u ovom, inače raznolikom literarnom korpusu (reč je o romanima nastalim
od 1921. do 2006, koji pripadaju različitim nacionalnim književnostima), zavisi od naratorove perspektive. Zato smo preispitivali odnos pripovedača prema priči, motivacije njihovih ispovesti, odnose sa adresatom (ukoliko je reč o epistolarnoj formi) i sa samim sobom (kad je reč o romanesknoj formi srodnoj intimnom dnevniku), te sa društvenim okruženjem.

Hegemonistička je pozicija prvog lica, pošto je ono jedini posrednik priče i istine o sebi, čak i kada se maskira strategijom tzv. nepouzdanosti pripovedanja, jer je uvek reč o potpunoj kontroli nad porukom koju prenosi. Nas je u ovim tekstovima zanimala komunikativna funkcija takve narativne strategije. Zato je posebna pažnja posvećena onim signalima, ili „pukotinama“ pripovedačeve ispovesti, na osnovu kojih smo utvrđivali neistinitost svedočenja i rekonstruisali stvarna, a prikrivana i izneveravana značenja.
U fokusu je ne samo ono što pripovedač govori već i način na koji govori, raspored podataka koje iznosi, nekoherentnost njegovih iskaza – tako se probijamo do onih slojeva koje narator prećutkuje ili poriče. Na snazi su psihološki odbrambeni mehanizmi, potiskivanje i poricanje, što je na komunikativnom planu vidljivo kao manipulisanje tuđim iskazima i činjenicama. U svim analiziranim romanima  javlja se, sa različitom funkcijom i posledicama po značenje, manipulativni pripovedač, koji to ostaje čak i u slučajevima kada je njegova ispovest svojevrsna istraga nad sobom. Pored svesnog laganja i manipulisanja, nismo zaobišli ni pojavu nesvesnog manipulisanja, koja proizilazi iz neverodostojne pripovedačeve egzistencije, čime narativnom pridružujemo ontološki problem: status ličnosti i način njenog bivstvovanja u svetu u neposrednoj je vezi sa manipulisanjem.

Iako se pojam manipulacije uglavnom vezuje za medijsku kulturu, koja se koristi predstavama, posredstvom slike
i zvuka, a računa na sadržaj koji u korisniku već postoji, u procesu naracije donosi se ista vrsta odluka kao i u konstruisanju medijske poruke: šta će se pričom obuhvatiti, šta izostaviti, na koji će se način predstaviti stvarnost. Zato
smo raskrinkavali tehnike verbalne manipulacije kojima se
služe pripovedači: manipulativna argumentacija, dezinformacija, komplikovana sintaksa, zamagljivanje podataka, predočavanje ličnog stava kao informacije, tehnika ponavljanja i ironijski diskurs. Manipulativna argumentacija se od racionalne razlikuje po opsegu činjenica koje uključuje u
svoja razmatranja, ali i po cilju: ona ne teži razmenjivanju ili dokazivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Postupak manipulativne argumentacije uvek ima za cilj da napad koji ostvaruje svojom naracijom predstavi kao odbranu, kao odgovor na prethodno pretrpljenu agresiju. Pripovedanje u ich-formi uvek u nekom stepenu ima na umu publiku i nastoji da deluje na nju, pa se često koristi govorom uveravanja. Kada je reč o pripovedačima opterećene savesti, njihova poruka nije smišljena samo za nas, već i za njih same. Oni, posledično, manipulišu drugima, ali im je cilj samoopravdavajuća pripovedna konstrukcija. Poslednji tekst u knjizi – „Greh solipsizma“ – specifična je vrsta zaključka, koji preispituje, proširuje i relativizuje dominantnost tzv. psihološkog prostora i psihološkog pristupa, zastupljenog u tekstovima koji mu prethode, zbog čega se i nalazi u dodatku.

December group

The December group presents а logical phenomenon in the Serbian painting of the sixth decade. In certain way, its appearance on the art painting scene is a result of ruptured events in social political and cultural life of Yugoslavia at the end of the fifth decade, predicted by the parting with doctrine of the socialistic realism. With its appearance and acting in 1955 in the Serbian painting started process which excusable is defined as holding of continuity and beginning of discontinuity in it.

This scientific monography falls within a special sociological discipline – sociology of political parties and, completely specific, methodology of sociological research of political parties. In this regard, it is the first scientific monograph dealing with this type of problem, at least when political-sociological researches in the region of West
Balkans are in question.
Attitude clearly represented completely monograph is that methodology is unique and complex science, that the same methods are applied in all social and even in natural sciences, but these must be adapted to the subject of the research. Certain specificities of methods and methodologies of special sciences and scientific disciplines arise from that adaptation of the method to the subject of the research.
In the first two of a total of ten chapters, the author deals firstly with arguing the attitude on scientific methodology as the unique and complex science and then with specialties of scientific methodology of social research of political parties. In the third chapter, the question of maintainability and importance of the traditional dialectic dichotomy to left and right in contemporary society is actualized again, where the attitude is being elaborated that the ideas of the “left” and the “right” since the French bourgeois revolution till today have changed their content in such an extent that such
a dichotomy – instead of contributing to establishment of clear distinction among ideologies of parties as political subjects – is only an additional element of categorical-thematic confusion that already exists in social sciences. In that sense the author pleads – at least regarding science – that these terms should be “left behind” in the 20th century and in the contemporary period new terms should be defined, which would more
precisely sustain the essence of ideal (both ideological and program) differences among political parties.
The other seven chapters are dedicated to methods of collecting data in researching political parties: analysis of content, research and possibilities of new technologies in implementation of scientific method of research, observation with participation, measuring in research of successfulness of political parties, biographic method and method of case study.
In each of these chapters, general characteristics of method and specialties of its implementation in research of political parties are precisely determined, if a special attention is paid to questions of their penetrability in cognition of political parties.

From the complex of scientific monograph, the question over which Dr. Suvakovic has focused is clearly visible – how to take cognizance on political parties as precise as possible, on basis of which a true conclusion may be obtained. Arguments are given in favor and against each of research methods of studying political parties. In this way the attitude is represented that it is possible also to implement completely independently the method of content analysis in researching political parties, but in such a situation the cognizance will surely be curtailed for the part that is not written anywhere and
which represents the real, first of all internal, party life (processes and manners of making decisions, oligarchic structure, centers of power, influence of tycoons and high
financials, influence of other political subjects, etc.). However, this shortcoming may be corrected by implementation of observation with participation. With reference to Turenn’s statement that “a sociologist may lead his analysis only if gets into an apparatus of power, either a company, party apparatus or state apparatus”, all advantages of the method of observation with participation are emphasized as the method of collecting data that, considering the fact that parties are organizations of interest struggling for the power and that that struggle is not always public, allow taking cognizance that would not be possible to get by implementation of other methods. Considering measurements, the two original instruments designed by Dr. Suvakovic in his doctoral thesis are developed and demonstrated in the monography: the scale of successfulness of political parties and the quotient of successfulness of political parties. Considering methods of research, apart of indicating advantages and shortcomings regarding the research of political parties, the question of implementation of new technologies in performing scientific research is considered also (Internet, “vote system”, “sms premium rate system”), with warning that some of them are not used, nor they can be used, for scientific research of political parties, but they are used for dictating and creation of public opinion in favor or against a political party. Considering implementation of biographical method, conclusion is that it can be only an auxiliary method in researching political parties. In the last, the tenth chapter, the author investigates the advantages and shortcomings of the case study method as operational method in researching political parties, suggesting its great possibilities for comprehensive perception and researching genesis of political party that is “the case” to which this method is implemented. Except for an individual party, “the case” to which this method is implemented may be party-political life of a country or narrower community in certain (not very long) period, e.g. elections and similar. Its main characteristics are: comprehensive and generical research of a phenomenon, with preservation and understanding of connection between the researched phenomenon and environment in which it appears, develops and disappears, deriving data from different sources, implementation of all techniques of collecting data that correspond to the case – political parties, clear definition regarding the subject of research and determination in time, as well as the possibility of performing research regarding all three periods – past, current and future, gives to this method significant advantages regarding other methods of scientific research of political parties. Therefore, the author concludes that it is an optimal method of researching political parties.

Под појмом руске лексикологије и лексикографије 1945−1975. године подразумеваћемо све радове руских лингвиста из наведених двеју дисциплина, као и лексикографске и лексиколошке описе руског језика објављене у датом периоду ван граница совјетске Русије.
Исцрпнија и обухватнија библиографија изискивала би далеко више времена и простора. Покушали смо, ипак, да обезбедимо увид у неке значајније лексикографске приручнике и лексиколошке радове из овог времена, који су, иако данас већ традиционални, послужили као темељ млађим поколењима лингвиста.
У библиографију су, свакако, могла ући још и дела неких великих имена (Апресјан, Денисов, Молотков, Морковкин и др.), али нам ти радови, нажалост, нису били доступни.

Већина библиографских јединица односи се на област примењене лингвистике, у првом реду наставе словенских језика као инословенских и међусловенске транслатологије. Неколико радова истакнутих лингвиста припада области теоријске лингвистике. Наведене библиографске јединице обједињује међујезичко контрастирање (конфронтирање), било као тема излагања, било као примењени поступак, метод, који се широко примењује у савременој лингвистичкој славистици.

Биљке су, као живи свет природе, инкорпориране у део сложеног система који је изградио човек – система културе, и у том систему је човек биљкама придао важну симболичку улогу. У раду се разматра катего-рија биљака у басмама на корпусу јужнословенске бајалачке традиције и дате референце се могу поделити на две основне категорије: ботанич-ку категорију (морфолошки опис, станиште, употреба и неки други ре-левантни подаци) и симболичку категорију (веровање у њихову магиј-ску функцију). Биљни свет у овом типу басма типолошки се дели на две основне скупине: реалне биљке са симболичким функцијама у обреду и биљке чије се постојање не може са сигурношћу потврдити а које, та-кође, имају симболичку улогу (свакојаке травуљине). Презентују се па-раметри засновани на својствима примењеним у традиционалној кул-тури, који су постали саставни део СЕМИОТИЧКОГ СТАТУСА: облик/форма, мирис, укус, отровност, лековитост (медицинска употреба), јестивост, симболичка функција, сеновите биљке, фреквентност. Разматра се њихова функција у "профилакси" или у самом процесу "скидања" чини, анализира се њихова симболика и фреквентност.

У овом раду приказујемо структуру функционално-семантичког поља (ФСП) вербалне интензификације у савременом српском језику. Под вербалном интензификацијом подразумијевамо појачавање остварено ријечима сa лексичким или граматичким значењем, при чему центар ФСП вербалне интензификације заузимају партикуле, које, у зависности од типа интензификације, дијелимо у седам група. На периферији овог поља могу се наћи и све остале врсте ријечи које секундарно имају функцију интензификације.

Although it has long been an under-researched topic in the field of applied linguistics, morphological knowledge is nowadays regarded as a key component of vocabulary acquisition. The past two decades have witnessed a proliferation of studies of both L1 and L2 learning contexts which shed light on various issues, ranging from morphological processing to receptive/productive knowledge of derivational and inflectional morphology. However, investigations into the acquisition of English morphology by Serbian EFL learners have, to our knowledge, been scarce. The purpose of this paper is, therefore, to explore the productive derivational knowledge of upper-intermediate Serbian EFL learners by means of three different instruments: a test focusing on the knowledge of the four main word family members (nouns, verbs, adjectives, adverbs), a test of cognate and non-cognate derivatives employing six cognate English-Serbian suffixes (-ous/-oz(a)n, -ize/-izovati, -ation/-acija -ism/-iz(a)m, -ist/-ist(a), -ity/-itet) and a contextualized word-formation skill test. A combination of a qualitative and quantitative approach to data analysis has revealed the difficulties Serbian EFL learners have been experiencing in their morphology/vocabulary classes and it has enabled us to identify common mistakes and weak spots. Our results have pedagogical implications and could be put to use in curriculum design and methodology.

На протяжении двух с половиной десятилетий понятия «нарратив» и «нарративный анализ», «дискурс» и «дискурсивный анализ», «текст», «знаки» и «семиотический анализ» стали весьма популярны среди исследователей в области гуманитарных и общественных наук, но все еще не получили четких определений и трактуются достаточно произвольно, исходя из концептуальных и методических предпочтений исследователя, а также стоящих перед ним целей и задач прикладного или фундаментального характера. Автор предлагает способ структурирования поля текстового анализа в социологии, способ который превосходит и самые широкие трактования метода анализа содержания. Несомненно, необходимо вырабатывать четкие критерии хотя бы номинации разных форматов исследовательской работы с текстовыми данными, иначе рискуем получать не научные статьи, а «оригинальные дискурсивные коллажи», исскусно жонглирующие многозначной и разнообразной терминологией текстового анализа.

У раду се говори о контрастивном приступу у проучавању језика, месту контрастивне анализе у широј области лингвистичких истраживања, као и развоју контрастивних проучавања од краја деветнаестог века до данас. Рад садржи и неке од централних појмова контрастивне анализе као  што  су  tertium  comparationis,  кореспонденција  и  еквиваленција, илустроване  резултатима  поређења  елемената  енглеског  и  српског лексичко-семантичког система.

Упркос дугој традицији проучавања које датира још од периода античке грчке филозофије, а од двадесетог века се спроводи и из перспективе више стручних дисциплина, однос између делова и целина, тзв. меронимија, партонимија или однос део–целина, и даље изазива бројне нејасноће и најразличитије полемике. Штавише, у науци данас још увек нема опште сагласности ни када је тумачење основних појмова ’део’ и ’целина’ у питању, ни када је у питању одређење статуса и дефинисање њиховог међусобног односа. На пољу лексикологије меронимији се традиционално поклања много мање пажње него другим врстама парадигматских односа у лексикону (синонимији, антонимији, хипонимији), јер се овај однос пре види као део знања о свету него као део знања о језику. Последњих деценија, међутим, када се семантичке теорије мање баве логичким односима међу речима и пропозицијама и више су фокусиране на интерфејс између језика и ума, бришући границу између поменуте енциклопедијске и речничке информације, повећава се интересовање и за ову врсту семантичког односа.

У лингвистичкој литератури на српском језику о меронимији се још увек ређе говори. У овом раду, стога, износи се један део теоријских разматрања о меронимијском односу, базиран углавном на гледиштима неколицине англосаксонских аутора.

Рад се бави сликовним метафорама које су уписане у српске и енглеске (стандардне) називе за воће и поврће и које су, уз то, вишекратне, неограничено поновљиве, будући да су уочене сличности између две разнородне појаве одраз искуства или целе језичке заједнице или неких друштвених група. Истраживањем су обухваћене и „мртве” и „живе” сликовне  метафоре,  и  оне  које  су  одавно  забележене  у  семантичку структуру поменуте групе фитонима, и оне које су одраз новијих креативних доприноса говорника двају језика, углавном жаргонског порекла. Испитивање се притом ограничава само на поједине циљне домене, обједињене општијим — људско тело, а чине их: делови људског тела, телесне излучевине и промене на телу, углавном узроковане спољашњим утицајима и/или унутрашњим поремећајима организма.

У раду су представљени резултати испитивања чији је примарни циљ био да утврди да ли/потврди да категорији HOUSE, тј. денотационом подручју основног  значења лексеме house, припадају и они грађевински објекти који се одликују већим / великим бројем засебних стамбених јединица и већим/великим бројем спратова, те да (ли) се, тиме, и овакви типови грађевина могу узимати у обзир приликом одабира „целине за разлагање” у испитивању меронимијског поља кућа и њени делови. Истраживање се заснивало на општим речницима енглеског језика, сликовним и архитектонско-грађевинским речницима, као и различитим неречничким изворима који за тему имају куће, зграде, грађевине и/или  (само)  нуде  примере  употребе  лексеме  house  у  релевантном значењу.

У раду се даје преглед неких од питања и дилема с којима се аутор рада суочио у фази одабира и организације грађе за (једно опсежније) испитивање лексичког поља кућа и њени делови у два језика, енглеског и српског. Ово лексичко (хијерархијско) поље, утемељено на односу меронимије и именовано и као мерономија куће, представља, у ствари, лексички одраз ванјезичке хијерархије добијене поделом куће на њене делове. Имајући, међутим, у виду то да у науци (још увек) нема општег консензуса ни када је реч о тумачењу самих појмова ’део’ и ’целина’, ни када је реч о одређењу њиховог међусобног односа, једна од дилема из полазне фазе рада управо се и тицала самог поимања ’куће као целине’. Следећи, при томе, и критеријуме за одређивање меронимије и формирање меронимијских хијерархија, пре свега, Круза, али и неколицине других аутора, многа питања и дилеме били су везани и за (не)оправданост сврставања каткад и читавих група лексема у истраживачку грађу и, нарочито, за позиционираност готово свих меронима у укупној хијерархијској организацији посматраног лексичког поља чак и када је за ’кућу као целину’ узета само „главна зграда” на имању. Иако је поменуто истраживање било из домена контрастивне анализе, а речени проблеми се по својој природи подједнако односили на оба језика у контрасту, у овом раду се као њихове илустрације наводе примери из само једног, српског језика.

Најизразитије дијалекатске особености говора северне Метохије у погледу употребе беспредлошког акузатива испољавају се у дуплирању облика у истој конструкцији, а у предлошко-падежним везама у губљењу опозиције места и циља кретања, као и његове употребе с предлозима на и у уместо локатива, а предлога под и пред уместо инструментала.

У раду истражујемо и пратимо утицај који је филозофија Мартина Хај-дегера, посредством Жака Дериде, имала у заснивању постмодерне мисли о књижевности. Овај процес одвијао се на комплексан начин, по-што Дерида није настављач, попут Ханса-Георга Гадамера, али ни пу-ки епигон Хајдегеровог мисаоног пута. Дерида, утицајни мислилац на размеђи ХХ и ХХI века, искористио је одређене Хајдегерове замисли за полазне тачке сопствених промишљања. Те идеје су, ако не кривотворе-не, засигурно измењене у толикој мери да суштински потиру њихов изворни смисао. Међутим, и те преображене Хајдегерове поставке сна-жно су утицале на групу критичара књижевне постмодерне, названих деконструктивистима, од којих смо посебну пажњу посветили делова-њу Пола де Мана.

In this paper, the author argues for a theoretical difference between the modern and postmodern aestheticism and considers their political implications arguing that modern aestheticism carried progressive or radical political impulse; whereas, under postmodernism, its character shifted into a reactionary politics. The specific political implications that are derived from these two kinds of aestheticism concern the attitude towards human nature, different kinds of narcissistic tendencies and divergent attitudes towards art/culture. Next, the author uses the examples of Oscar Wilde's Picture of Dorian Gray and Nabokov's Lolita to demonstrate how these differences manifest themselves in the works of these two prominent, if not pivotal, artists related to the aesthetic movement in the history of literature. It is concluded that the politics of Oscar Wilde and Vladimir Nabokov differ radically and these differences stem from the fact that their works embody divergent conceptions of aestheticism.

У раду се говори о присуству новозаветног мотива лаког тркача у српским житијима XIII и XIV века. Показује се да мотив потиче из посланица Светог апостола Павла и да га српски писци (Сава, Доментијан и Теодосије) користе у сублимираној варијанти. Формулација мотива је преузета из Доментијановог Житија светога Саве, јер на поетизован начин представља Павлову теолошку мисао. Функција мотива је да српске јунаке представи као победнике у трци спасења, што доприноси укупној портретизацији њихових личности.

Рад ће се позабавити темом виртуелног идентитета и садејства тела и технологије у савременом српском роману, али исто тако и померањем оквира реалистичког приповедног поступка у складу с тежњом да се концептуализује како дигитална реалност и online егзистенција, тако и свест о дивергентним доживљајима коегзистентних светова емпиријске и виртуелне реалности. Новије приповедне поетике у српској прози откривају да су многи видови компјутерске комуникације и полиглосија друштвених мрежа постали релевантне тематске и формалне литерар-не чињенице. Живот у електросфери није више специфичност, већ алтернативна дневна рутина, па тако окружење у фикционалном тексту више није сведено на просторни контекст него подразумева и виртуелну димензију која сеже и ка садашњости и ка прошлости. Понуда нових технологија да нас одведу изван простора чулних слика изазива жељу за променом која надјачава све ризике: осећајући да је offline свет постао празан и отуђен, јунаци трагају за изгубљеним јединством љубави, вере и наде на електронском хоризонту. У раду ће бити анализиран мотив виртуелне егзистенције присутан у српском роману у последње две деценије.

Иако је роман Ханса Фаладе (Hans Fallada, рођен као Rudolf Ditzen,
1893–1947) Мали човече, шта сада? (Kleiner Mann, was nun?) објављен пре више од осамдесет година (1932), тек се 2015. појавио у преводу на српски језик. Може се говорити о закаснелој реакцији или о појављивању у правом тренутку – и једно и друго било би тачно. Да је роман поново актуелан и у Немачкој показују нова издања, као и објављивање изворне верзије (2016), без првобитних скраћивања. Роман о малом човеку у доба Вајмарске републике, Мали човече, шта сада? даје верну слику тадашњег времена и друштва посматраног из перспективе обичног човека. У овом раду ће се, применом социолошког приступа, предочити та слика, са циљем да се истакну њене општељудске и ванвременске одлике које роман чине и даље актуелним и приступачним публици.

Рад садржи тумачење акатиста као химнографске форме, указује на његово порекло и развој од прототипа до наших дана. Православни словенски акатисти описују се с гледишта садржаја и даје се њихова могућа подела по овом критеријуму. Следи објашњење структуре ака-
тиста и анализа његових стилско-изражајних средстава, поткрепљена примерима из неколико дела овог жанра насталих у различито време. Изричито се указује на захтеве које сваки акaтист треба да испуни како га духовна цензура не би одбацила.

Циљ рада је представити културолошку атмосферу на Косову и Метохији у којој је дошло до стварања првих позоришних трупа и професионалних позоришта. Посебно место биће посвећено првим годинама рада Обласног позоришту у Приштини које је било дуго времена и једино у овој покрајини. Подсетићемо се заборављаних редитеља, глумаца и других позоришних радника, како српских тако и албанских, од оснивања овог позоришта до 70-тих година XX века када долази до спутавања развитка српске, а фаворизовања албанске драме. По први пут ће се у овом тексту објавити слике појединих плаката представа и сцена из једне приватне колекције.

The starting point of this article lies in the fact that among the later post-Shakespearean dramatists there are no pure comediographers. Like Shakespeare himself, they wrote all kinds of drama, following not so much their inclinations as the changing fashions and the taste of the theatre-going public. This means that in the case of Shakespeare’s successors, under Charles I (1625-1642), the word is of authors whose main work lay in other fields. The paper intends to show that although still plentiful in the first two decades of the seventeenth century, the comedy was declining in quality. Its satire grew more superficial, limited to transitory follies of  humours  – many were imitating Ben Jonson in this. Intrigue and entertainment were growing more important than character or criticism of life. To be singled out deserve authors of the few good comedies produced in Jonson’s times, with the review of their general characteristics.

Циљ овог рада је приказ споја наслеђене и новонасталe позоришне атмосфере у енглеском класицизму са карактеристичним примерима драма, захваљујући којима се дошло до тога да су у оквиру правца у којем су стварали, аутори били спутани за велике узлете маште, осећања и инвентивности. Драме које су настале у овом периоду део су књижевно-теоријског стереотипа класицистичког правца, са извесним изузецима о којима ће у раду бити речи. Иако су драма и еп били књижевни родови које су класицисти највише ценили код старих Грка и Римљана, модерно доба није пружало простора за велике заносе, узвишене теме, хероје и митове. Не успевајући да створе класичну трагедију и еп, енглески класицисти заправо су негирали основне тежње правца, препуштајући се тек започетој комерцијализацији позоришне уметности, чиме се, парадоксално, отворио простор за стварање модерне драме.

У раду се истражује функција простора и времена у науци о књижевности од античких времена до теорије деконструкције у ХХ веку. Наука о књижевности није се до сада с подједнаком пажњом односила према проблему простора и проблему времена као градивним елементима структуре књижевног дела. О времену постоји значајан број студија, док је проблем простора донекле занемарен у анализи књижевног текста. Простор и време су, иначе, оне категорије у којима се преклапају области проучавања духовних и физичких наука. Зато је било неопходно да се о њима проговори и са аспеката егзактних наука. Даљи развој науке о књижевности није могућ без описивања улоге простора и времена у изградњи и обликовању књижевног текста.

У раду анализирамо профетски тон у роману Златно руно Борислава Пекића, његове увиде о будућности човека као врсте. Истражујемо однос  овог  седмотомног  романа  према  најважнијим  цивилизацијским питањима као што су људска слобода или однос према религији. Разматрамо даље како време и простор детерминишу ставове Борислава Пекића према идеалу слободе, бројним покушајима његове реализације и сталним осујећењима у дугом ходу историје цивилизације. Покушавамо да проникнемо у начин на који су традиција библијског пророштва или профетски занос појединих књижевника који му претходе могли утицати на пишчеве аподиктичке судове које срећемо на страницама Златног руна.

This paper is concerned with the Byzantine, Turkish and Serbian sources of the Kosovo Battle. As this battle was a turning point in the consciousness of the Serbian people, it is, as a historical fact, transposed into the oral legend, where it was shaped according to the laws of oral narrative.
Using an interdisciplinary method, we follow the course of the Kosovo Battle on the corpus of Vuk’s writings, as well as the writings after him, trying to show that the themes are recurring. Certain changes in the epic legend can be attributed to the ethno-psychological moment as well as to the historical circumstances which led to a greater or lesser use of particular motifs.
Key words: the battle of Kosovo, history, epic biography, Serbs, Turks, Miloš Obilić, Lazar of Serbia, Sultan Murad.

Због давања приоритета властољубивим макијавелистичким амбицијама над унутрашњим гласом савести, код већине владара из Шекспирових историјских драма долазе до изражаја трагичне последице „дисоцијације сензибилитета” (Еliot, 1921, стр. 64,66). Будући да је уздизање политичких обавеза над личним хтењима процес који се лако уочава у савременим политичким дешавањима, нарочито у облику наметнутог избора између легализма и моралности, у раду су илустроване значајне идеје хуманистичких теоретичара XX века који су се бавили проблематиком ове подвојености (Канторович, Рубинштајн, Бауман, Елијаде, Хамваш). Њихови савремени увиди су током истраживања комбиновани са хуманистичком филозофском и етичком традицијом у делима Овидија, Фичина, Мирандоле, Бруна и Мора. Ренесансни гласноговорник ове хуманистичке традиције био је управо Шекспир, те смо кроз хронолошки преглед његових историјских драма разоткривали уметничку критику доминантне тјудорске идеологије и тежњу за њеним подривањем. Стога је мишљење новоисторичара, нарочито њиховог родоначелника, Стивена Гринблата, да друштвене институције у потпуности обликују, ограничавају и контролишу понашање појединаца, те сваки покушај подривања система осуђују на неуспех, у великој мери критиковано у раду. У раду се такође наводи да су важност „историјског чула” (Еliot, 1963, стр. 34), концепта који наглашава нераскидиву повезаност између прошлости и садашњости, зарад успостављања другачије, оплемењеније визије будућности, у Шекспировим историјским драмама након хуманиста друге половине XX века, препознали и презентисти на почетку XXI века, нарочито њихови представници Хју Грејди и Теренс Хокс (2007), који неуморно истичу, попут Јана Кота (1990), да је Шекспир наш савременик.

У раду се указује на то какав је однос поезије и прозе у савременом схватању овог проблема, са једне стране, а са друге, како се на овај однос гледа у српском књижевном стваралаштву средњег века. Литература која је настала у савременом, модерном добу, прави јасну разлику односа поезије и прозе, док је у изучавању старе српске књижевности то велики проблем, пре свега, због тога што у старој српској литератури постоји тенденција брисања граница између прозног и поетског облика говора, па се прозом понекад назива и ритмичка песма. Само се условно неки жанрови могу сврстати у прозне, други у песничке, док једна велика група остаје мешовита, јер се по неким својим одликама може сматрати прозом, а по неким се мора убројати у песништво. Циљ рада је да се приближи схватање старе српске књижевности кроз поимања старог српског писца и песника, по законитостима средњовековне поетике и естетике, а очима савременог изучаваоца књижевности.

Универзитетска настава психологије би увек морала имати два одредишта: перспективу односно будућност науке о души (каква би она требало да буде) и чињеницу што је она примарно praxis (каква она јесте). Нажалост, ниједног од та два одредитеља нема у актуелној универзитетској настави. Чак би се могло рећи да не постоји ни представа о томе шта је praxis психологије. Да настава није у доброј корелацији с praxisom, више је него евидентно, јер међу психологијама које се студирају нема слагања ни о самој природи психичког. Нужно је начинити многе промене у универзитетској настави да психолог не би био „инжењер душе” кога интересују само узрочно-последичне релације. Психологију би пре свега требало да интересује онај јаз између узрока и последице у коме све више и више нестаје садржај појма „узрока” који ствара привид каузалности као извора психичке и психолошке истине због догађаја који понајчешће следе један за другим и глатко воде другим догађајима, а све у складу с добро познатим законима. Супротно томе, универзитетска настава психологије треба да оспособи психолога да схвати да је његова наука „читање”: читање људи, људских душа и понашања, тј. њихово толковање, тумачење, утврђивање њиховог значења. Тајне које открива психологија – то уврђивање, откривање значења – нису тајне природе као тајне које откривају биолошке науке и физика. Тајне душе су толико сложене да универзитетска настава не би смела да нуди једноставне истине и неподношљиву лакоћу схватљивости ’психичког’. Циљ коме стреми психологија јесте разумевање говора другога чије је место могуће одредити тумачењем. Стога би дискурс Другог морао бити централно место науке о психичком. То ће се десити једино и тек онда када се психологије без душе врате самој души као предмету свог истраживања.

Женска критика и женски покрети, обележени великим делом психоанализом, структурализмом, семиологијом и деконструктивизмом, направили су значајан продор у развлашћење јаког субјекта, и то не само у сопствену корист већ и на добит тог истог развлашћеног јаког субјекта. Одбијајући наметање лажног универзализма једине (мушке) културе, женске студије учиниле су нужном реинтерпретацију историје у којој је жена искључена. Искључена жена, жена роба, жена знак који омогућава комуникацију мушкараца, имала је моћ да на сваки начин редукује моћ јаког субјекта, уништавајући и своју и његову сексуалност. Томе је понајвише допринела неизбежна несвесна продукција позиције искљученог, роба, робе или слабог субјекта као комплекс мушкости. Није овде само реч о томе да се моћ налази у ономе коме се завиди. Преко комплекса мушкости и одбацивања жене, жена покушава „бити”. Жене, као што је рекла Џудит Батлер (Judith Butler), никада не могу „бити”, баш зато што се њима представља однос разлике. Жене су „разлика” која се не може схватити као „Други”; или, оне су пука негација субјекта чији је род увек једино мушки (Butler, 2010, стр. 77). За психички развој је од непроцењивог значаја у ком правцу ће комплекс мушкости утицати на сексуалност као централно место ’психичког’. То је цивилизацијско питање првога реда.

Професионални стрес је за запослену особу низ штетних физиолошких, психолошких и бихејвиоралних реакција на ситуације у којима захтеви посла нису у складу са његовим могућностима, способностима и потребама. Извори стреса на раду су бројни. Персонални фактори од њих су до сада највише су изучавани типови личности, животне промене и демографске карактеристике. Интерперсонални фактори делују стресогено и утичу на појаву многих психосоматских болести. Психосоцијална клима и односи који се спречавају или подстичу, на пример сарадња или такмичење, поверење или сумњичавост, утичу и те како на појаву професионалног стреса. Начин руковођења је веома битан. Организациони фактори су врста посла, радно време, неусклађеност садржаја посла, увођење нових технологија, конфликтност професионалних улога, страх од губитка посла, лоши физички услови радне средине. Последице стреса на раду су бројне: на когнитивном плану, на емоционалном плану, на производном плану, на здравственом плану смањује се имунитет, што доводи до различитих психосоматских обољења и несрећа на раду.

Савремене класификације менталних поремећаја послужиле су да се психијатрија и психопатологија врате у биомедицински модел. Након више од тридесет година, синдроматски приступ нозографији доводи се у питање са филозофских и методолошких аспеката. Циљ овог рада
је да представи методолошки поступак у креирању класификацији менталних поремећаја, почевши од DSM-III, преко неколико принципа: то је, пре свега, прокламовани „атеоретски приступ” класификацији, који је примењиван код креирања критеријума за поремећаје који се називају „операционализованим”, а затим и „номотетски приступ”,
који је представљен као једино легитимно средство за доношење за-
кључака о менталним поремећајима. Исход овог методолошког поступка могуће је пратити кроз његове резултате: мере поузданости и валидности нозолошких категорија, као и питања психијатријског коморбидитета, који се види као артефакт методолошког поступка.

OPEN ISSUES IN PSYCHIATRIC NOSOLOGY: A CONCEPTUAL FRAMEWORK OF THE AMERICAN CLASSIFICATION OF MENTAL DISORDERS (DSM)

A new, Fifth edition of the Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM -5) , was published In May 2013, by the American Psychiatric Association, which was expected to bring a new paradigm shift in the understanding of mental disorders. This document in its main pre-assumptions did not depart significantly from the Third edition in 1980. The aim of this paper is to provide an overview of the conceptual framework of this classification, elements of which could
be enlisted as following: mental disorders are conceptualized as a diseases by the biomedical model , and as such they are clearly separated from the "healthy" mental functioning; they are the consequence of a pathological processes in the structure and functioning of the brain, and manifested by clusters of symptoms and signs of disease which are assumed to have a specific etiology. This paper provides an
overview of the current discussions and criticism of this paradigm that is currently dominant in academic psychiatry .

KEY WORDS: DSM-5, mental disorders, psychiatric nosology, biomedical model.

Овај рад анализира проблем природе најтеже нозолошке психопатолошке дијагнозе – психопатије у свим њеним обележјима, од неуролошког и психолошког, до социјалног и политичког. У раду је анализирана аналогија: карактера друштва наспрам карактера појединца. У другом делу рада обрађен је појам психопатије као опште „слике света” одређеног времена и заједнице, са посебним освртом на сурови финансијски дарвинизам и на српско друштво данас (2014).
Закључак рада јесте да је немогуће дијагностификовати било коју психопатију као болест ако се у психијатријске и психолошке анализе не укључе анализе социолога, педагога, а посебно психолога морала и етичара. На крају, став аутора јесте да сваки психијатар и психолог који се сусреће са психопатијом и суди о њој апсолутно мора да познаје етичке  доктрине  (сврстане  у  деонтологију  и  утилитаризам),  њихова  супротстављања, као и све њихове последице.

Несугласице и разлаз југословенског партијског и државног руководства са званичном Москвом и руководствима осталих земаља чланица Информбироа узроковали су бројне друштвене потресе и промене. Последице раскола у до тада монолитном социјалистичком лагеру, осећале су се понајвише у редовима Комунистичке партије Југославије и другим друштвено-политичким организацијама блиско повезаним са њом, али и у животној свакодневици свих југословенских грађана. Отклон од дотадашњег идеолошког курса који је идеализујући апострофирао достигнућа развоја социјализма у СССР-у, стварајући притом својеврстан култ Стаљина као „непогрешивог учитеља и вође“, проузроковао је извесне недоумице и конфузију у ставовима појединаца, нарочито чланова партије, у читавој земљи, самим тим и у Краљеву и његовој околини. Сукоб са чланицама Информбироа имао је видног одраза на друштвеноекономске и политичке прилике у Краљеву и његовом ужем гравитационом подручју и управо то чини основни садржај овога рада. Огромној већини грађана његова идеолошка позадина била је страна и неразумљива. Упркос, углавном, неразумевању идеолошких фраза и парола, они су и те како осећали промене које су уследиле као последице истих, испољаване кроз појачану репресију органа државне безбедности (Удбе и милиције), увећање откупних обавеза у домену пољопривредне производње, изражени притисак на усвајање концепта колективизације на селу, инсистирању на испуњавању планова „Прве петолетке“ и сл. Посебно ће бити анализиран утицај овог сукоба на животну свакодневицу, тј. догађајну стварност појединаца који су се, у процесу идеолошке диференцијације, нашли на удару партијских и државних мера, почевши од удаљавања из партијског чланства, преко одређених нормативних консеквенци до проскрибовања и изопштавања из друштвених токова.
Рад је написан на основу необјављене архивске грађе, оновремене штампе и релевантне литературе.

У историјској науци одавно је познато да су у средњовјековно доба на подручју Требињске области и Хумске земље били смјештени различи-ти влашки катуни. Неки од тих катуна припадали су власима Мирило-вићима, који су предмет рада, почев од њихових првих писаних помена од XIV вијека па до краја XV вијека. О власима Мириловићи сачувани су бројни документи у Дубровач-ком архиву, с тим што је један дио објављен и расут у научној литерату-ри, а други до сада није познат научној и читалачкој јавности.

Смјештена на подручју средњовјековног Гацка, кроз који је пролазио чувени Дубровачки друм, Церница је од караванске станице временом прерасла у трг. Током XV вијека Церницом је управљао Сандаљ Хранић, до 1435. године, а потом његов синовац и наследник херцег Стефан Вукчић Косача, до 1463. године, када ово подручје привремено освајају Османлије. Исте године, дио османлијских снага се повукао, а преостали дио је протјеран и тиме је ослобођено ово подручје које долази под управу Влатка сина херцега Стефана Косаче. Двије године касније, Церницу су поново окупирали Турци и ту оформили своју власт која се одржала вјековима.

У Дубровачком архиву сачувано је преко хиљаду докумената у којима се помиње средњовјековна Церница и њено становништво. На темељу објављених и необјављених дубровачких извора, аутор се у раду бави само једним сегментом који се односи на становништво Цернице у XV вијеку, и то кредитном трговином.

Писмо папе Климента VI упућено цару Душану 7. јануара 1346. године садржи помен више места у Србији. Била су то насеља у којима је постојала римокатоличка парохија. Римокатоличке заједнице у Србији биле су састављене од Саса (рудара) и Латина (трговаца) и насељавале су урбана места. Зато је и писмо Климента VI допринос проучавању урбанизације средњовековне Србије. Места која се срећу у писму већином су убицирана, али има и оних чија је идентификација још увек спорна. То је, више од других, место Ostacia, чијом се идентификацијом бавимо у овом раду. Поред тога, у раду се даје преглед старијих мишљења, као и стање у савременој литератури.

Опште је познато да је у средњем вијеку у Дубровник досељавало становништво из разних крајева Балканског, Апенинског и Пиринејског полуострва. Неки од досељеника деценијама су живјели у граду подно Срђа и нису могли добити дубровачко грађанство. Насупрот томе, неки су успјели постати дубровачки грађани и чланови угледних антунина.

Дубровачким антунинима припадала је породица Градојевић, касније прозвана Братутовић, чији је родоначелник из Требиња
доселио у Дубровник. Аутор у раду обрађује развој породице Градојевић Братутовић од њиховог досељавања у Дубровник. На темељу литературе, објављених извора и необјављене дубровачке архивске грађе, посебна пажња посвећена је истакнутијим члановима наведене породице, њиховој пословној дјелатности, брачним везама и тестаментима. Циљ рада је да се употпуне досадашња сазнања о средњовјековном становништву Дубровника, њиховом поријеклу, пословном и приватном животу.

У раду је начињен покушај да се на основу епиграфских споменика и
историјских извора али и бележака путописаца који су походили град утврди територија античког града. Захваљујући свом положају на важној раскрсници и успутној станици преко града су пролазили важни путеви. Густа путна мрежа условила је и интензиван саобраћај, прелазак војних одреда као и развијену трговину. Посебно ће бити речи о путним станицама у којима је циркулисао велики број људи, животиња и робе.

У раду се, на примеру једне сељачке радне задруге у брдско-планинском подручју југозападне Србије, анализира процес покушаја преображаја југословенског аграра током краја четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века. Тежња новоустројених социјалистичких власти да се копирањем совјетског модела остваре нови облици пољопривредне производње изражавана је кроз формирање сељачких радних задруга, што, показало се, није било у складу са традиционалним обликом привређивања и постојећом власничком структуром земљопоседа. Бројни пропусти и несналажење, притом исказани, као и други ограничавајући фактори, показали су веома брзо нереалност оваквог пројекта, од кога се одустало 1953. године.

Циљ рада је да представи у кратким цртама на који је начин нормативно регулисан грађански судски поступак у Кнежевини Србији у периоду од доношења нових устројстава окружних судова и Апелационог суда 1846, до ступања на снагу првог Законика о грађанском судском поступку, 1853. године.

У чланку је вршено упоређивање неких норми о кривичном делу крађе из  традиције  законодавства  цара  Душана  са  појединим  одредбама римског права. Том приликом аутор се посебно осврнуо на питања разбојништва, крађе плодова и саучесничке крађе.

Рад  представља  покушај  да  се  у  кратким  цртама  представе  норме грађанског судског поступка у периоду 1838–1846. године, од доношења Устава из 1838. до оснивања Врховног суда, уз осврт на грађанскоправне одредбе, праксу и организацију судства у Србији у претходном периоду.

Велика Хоча је била метох манастира Хиландар и једно од најстаријих насеља забележених у Метохији, које се први пут помиње у Оснивачкој повељи манастира Хиландар издатој 1198. године. Том приликом манастиру је дариван посед који је, поред Хоче, садржао још осам села, два винограда, четири пчелињака и планину са 170 породица Влаха. Великој, тада Горњој, Хочи је намењена улога средишта црквеног поседа и трга, што ће утицати на њен даљи развој, који карактерише постепен успон и изградња великог броја цркава. Овај хиландарски посед, назван Хотачка метохија, послужио је као пример организовања бројних црквених властелинстава на овом простору. Међутим, иако је то црквени посед сачуван у најстаријој црквеној повељи, није био и први: на том простору је постојао и посед манастира Студеницa.

THE MEMORIAL OF JELENA LAZAREVIĆ IN HERZEGOVINA

This paper presents a medieval church which was found by accident and unearthed in Cernica in Gacko. It was unknown to historiography and the general public. Namely, its construction and existence were saved via tradition, which in this case proved to be correct. According to the tradition, the church endower was Jelena, daughter of Lazar Hrebljanović, who married Sandalj Hranic, the Duke of Hum and Bosnia. It was her second marriage. A few medieval monuments –
stećci were found in front of the unearthed church. On one of them, there was an inscription saying that Nikola Rasković, the Drobnjak prince, was burried there.

The unearthed church and the inscription on the stećak are testimonies which confirm findings of the former explorations concerning the century-old existence of the Serbs and Orthodox belief not only on the area of Cernica but also on the area of the the medieval Hum.

KEY WORDS: church, Jelena Lazarević, Cernica, Drobnjak.

У историјској науци је опште познато да је средњовјековни Дубровник био насељен бројним странцима, првенствено Италијанима који су били различитог професионалног занимања. Многи од њих су долазили на позив Владе и дјеловали као општински плаћеници у договореном временском интервалу, уз тачно прецизирани новчани износ. Међутим, било је и оних који су у самосталној режији у Дубровнику обављали јавне и приватне послове. Један од њих био је истакнути Италијан из Мантове Галеацо Бруњоли, који је предмет овога рада. На темељу литературе и необјављених дубровачких извора у раду је приказана пословна дјелатност и породичне прилике Галеаца Бруњолија из Мантове, од краја 20-их година када је доселио његов отац, па до Галеацове смрти, осамдесетих година XV вијека.

У раду се презентују подаци о проблемима убикације путне станице Vindenis на комуникацији Naisus (Ниш)–Lisus (Љеш), условљени различитим мишљењима истраживача. На поменутој траси пута, код села Главника (локалитет Пољанице), откривена је већа репрезентативна грађевина. Ријеч је о вили у којој су нађене просторије загријаване топлим ваздухом и луксузна одаја са подним мозаиком и представом Орфеја. На основу покретног археолошког материјала (новац Константина I и Констанција II), вријеме њеног подизања смјешта се у прву полoвину IV вијека.

У  овом  раду  значајна  пажња  је  усмерена  на  утицаје  балканског окружења и мешање култура у формирању свести о личном и колективном идентитету човека који своју судбину дели са природом, традицијом и образовањем кроз историјске епохе. Честе сеобе, остављање дела духовне прошлости и лепоте створене у завичајном окружењу, прихватање нових услова и опстајања мења слику живота јужносрбијанског простора. Исто тако, народна свест и мудрост опевана или испричана, утицала је на људе и њихов начин живота. Народни живот и култура сусрета мисли различитих временских периода и тежња о продужењу људске врсте, унапређењу и богаћењу света новим садржајима живљења и опстајања, као и борба за очување корена, у раду ће бити илустрована причом о изгубљеном, па пронађеном смислу живота.

У раду се социолошки анализирају најважнији узроци, поводи и последице штрајкова жена у Србији у време убрзане транзиције и приватизације. Указује се на најважније системске узроке штрајкова, односно на класну природу транзиције и приватизације. Настало је друштво на капиталистичкој периферији. Нова капиталистичка класа је кроз системске законе и приватизацију увећала своју моћ, а на штету припадника радничке класе и средњег слоја, и сељаштва. Последице тога су дезиндустријализација, масовна незапосленост, сиромаштво како запослених тако и осталих грађана. У центру анализе су неки од типичних штрајкова жена у делатностима у којима оне чине већину запослених. Штрајкови су често прерастали у јавне протесте. Њихова ефикасност зависила је у великој мери од понашања државних институција задужених за приватизацију и јавног мњења. Број штрајкова је опадао сa убрзањем приватизације, а растао је број протеста и блокада јавних простора. Они су били све неефикаснији.

"Causes of spreading smallpox throughout the world, in
addition to medical and hygienic-epidemiological, were actu-
ally a tracker of wider social nature process: the need for new
conquests, either for spreading religion or for capturing new
colonies with the aim of their exploitation, profit growth
through the trading with distant countries, the need for tourism
(including the religious) and fast growth of income connected
with it and similar. On the basis of the applied research meth-
ods, it may be concluded that globalization of smallpox
through history was enabled by the progress of transportation
means, either they served in war, trading or traveling purposes.
It used to be a slow-sailing vessels cruising in the Mediterra-
nean Sea connecting the three continents, later these were im-
proved, which enabled them to reach also another, distant
continents, which resulted in spreading smallpox to the South
and the North America and Australia, which literally global-
ized this disease on planetary level. In the 20th century, the
improvement of transportation means (massive usage of traffic
means with motor drive: buses, trains and airplanes), but also
the mass tourism, including the religious, contributed to the
spreading of the disease. The Yugoslav epidemic broke out in
1972 also in this way. It shows that the cause that enabled
spreading of smallpox on planetary level is the same that has
accelerated the process of globalization. Actually, spreading of
smallpox represents one of the (negative) consequences of globalization. Simultaneously, the eradication of smallpox, of-
ficially announced on 8 May 1980, is the consequence of the
global action led by the United Nations, starting from 1959,
with the goal to eliminate completely this disease from our
planet. This confirms our hypothesis that smallpox was eradi-
cated just due to the progress of globalization process, i.e. that
the elimination of this disease in natural environment on earth
represents also the consequence of the globalization process
(positive), by which the first concrete global social goal was
accomplished on the level of the planet in human history. The
process of globalization, as a legitimate historical process, in-
fluenced the planetary spreading of the disease, but also its
planetary eradication.
"

Посматрајући стварност као скуп опажених чињеница, новинари су, дајући им смисао, одређивали и њихово значење у друштву. Сложена природа медијског исказа временом је есенцијализовала концепт објективности као темеља новинарске професије, претварајући догађаје, конфликте, процесе и личности у вести, извештаје, интервјуе и друге жанрове. Тако је вековима развијан мит о добром новинарству које промовише поштење, балансираност, фер-плеј, једном речју – објективност. Међутим, глобализација и дигитална револуција, подржани корпоративним капиталом оголили су манипулативни контекст и идеолошки конструкт савремене медијске праксе која структурирање и дистрибуцију информација усмерава према интересима елита које управљају друштвом. У новом журнализму видљиво и невидљиво се стапају у убеђујући наратив, реконструисана слика омамљује критичку свест, док лексичка значења скривају хегемонизоване новинарске концепте. Између архаичне жеље да се јавности каже истина, уз пуно поштовање професионалних норми и клијентелистичког новинарства, које развија близак однос са оглашивачима и власницима медија, шири се непремостиви јаз, који мења карактер новинарства широм планете.

Једно од полазних места јесте мисао Бранка Лазаревића, скоро заборављеног књижевног теоретичара и критичара, о томе да је жртва „једино и чисто самоодрицање”, као и од Лазаревићеве мисли о томе да смо сведоци две врсте жртве: „Носити крста за жртву значи да је личност још ᾽са ове стране᾽. Жртвовати се значи да је личност ушла у ᾽ону страну᾽”. Аутор се у овом тексту бави феноменом тзв. транспарентне, видљиве жртве, дакле оне жртве која се налази „са ове стране”, која је као таква, једина видљива социолошком разматрању. Основна претпоставка је да се у темељу културе жртвовања налази потреба за са-учествовањем, за субмисивношћу у односу према ауторитету (војном, религијском, политичком…) као услову са-опстанка у једној заједници. Опстанак је могућ  као  продужетак  физичке  егзистенције  или  као  партиципативни део комеморативне културе. Разматра се претпоставка да се култура жртве, између осталог, конституише и под претњом казне (од физичке до моралне). У раду се разматрају налази и ставови руских аутора о томе да институција жртве настаје у страху од ритуалног убиства поданика, смерда, пред мртвим вождом. Наравно, не искључује се пракса ритуалног убијања поданика у другим и старијим културама него што је култура Прасловена.

Прве идеје о сецесији Косова и Метохије од Републике Србије и о коришћењу насиља у њиховом остваривању појавиле су се непосредно после Првог балканског рата (1912). Кључни носиоци тог, етносепаратистички мотивисаног, насиља на Косову и Метохији током и после ослободилачких ратова Србије (1912–1918) и између два светска рата, биле су качачке, а током и после Другог светског рата балистичке групе екстремних Албанаца. Насиље засновано на њиховој традицији, са несагледиво тешким последицама по виталне интересе Републике Србије, ескалирало је у последњој деценији XX века, насиљем албанске екстремистичке групе под називом Oслободилачка војска Косова (ОВК) 3 које је било подржано и од значајних субјеката међународне заједнице. Анализом специфичних циљева, носилаца (активних субјеката), средстава, објеката напада (пасивних субјеката) и последица, као конститутивних елемената тог насиља, потврђен је његов терористички карактер и терористички профил ОВК као његовог кључног носиоца. Полазећи од тога, рад је резултат истраживања у којем је аутор, анализом последица као конститутивног елемента албанског тероризма на Косову и Метохији, с краја прошлог и почетка овог века, идентификовао и научно описао нивое остварења циљева његових унутрашњих носилаца и спољних подржавалаца.

Глобални економски и политички догађаји од 2008. наовамо, пре свега економска криза, утицали су на то да се Марксова економска мисао поново нађе у жижи теоријског истраживања. Још више од тога, међутим, ови догађаји су покренули читав низ егзистенцијалних људских питања, због чега Марксова мисао у целини постаје занимљива за нова истраживања. Аутор разматра Марксово схватање Другога као другог човека, показујући да се оно не може анализирати издвојено од интелектуалне традиције која је битно утицала на његово формирање: Хегелове Феноменологије духа и Науке логике, као и Фојербахове критике Хегела. Марксово становиште посматрано је, дакле, из угла дијалектике Други-друго; Маркс не само да је јасно разликовао Другога и друго него се његова позиција указивањем на отуђујуће деловање пуког другог на свет реалних (економских) интерсубјективних односа, не мало разликује од традиције са чијих је извора потекла.

У овом раду ауторка настоји да преиспита утемељеност и ваљаност Платонове критике Парменидове симплификоване монистичке онтологије, као и његов појам небића. За разлику од Парменида, Платон уводи сложенију онтологију највиших родова и редефинише Парменидов појам небића као апсолутне негације бића. Према Платоновом мишљењу, све ствари нису на исти начин, то јест оне имају различит онтолошки статус. Поврх тога, Платон редефинише Парменидов појам апсолутног небића на тај начин што га одређује као „разлику” или „другост” бића самог.

IVAN RANČIĆ, A FORGOTTEN  PAINTER OF FLOWERS AND LANDSCAPES                                           
                                                     
Ivan Rancic was born in Kraljevo village, in eastern Serbia to a family of farmers on 19th, February, 1906. Very little data about him has been preserved, therefore, this paper is an attempt to make a reconstruction of his life and work. He attended primary school in his birth place, lower secondary school he finished in Knjazevac and Military Academy in Belgrade. After completing the National Academy in 1934, he was sent to Zagreb where he got his first post. He lived there with his wife and his son until the capitulation of the country in 1941. A few months after the collapse of the country, he was arrested and sent to Ljubljana and three months later to a concentration camp in Austria. He spent about fifteen months in that camp in during which time he intensively studied painting. He fled from the camp to Switzerland and stayed there until his death in 1987.  According to some letters he sent to his wife in Nis, some of his paintings he created during his time in the camp, ne took to Switzerland where he eventually sold them. He did the toughest jobs there in order to survive and painted extensively. After World War II he graduated from the School of Fine Arts in Lausanne. Later on he had two exhibitions at the New Gallery of Modern Art.
    Ivan Rancic  came a long way from an unknown beginner to a respected prominent artist. He left behind about 350 works, many of which he sold during his life, mainly landscapes and still life in oil, watercolor and pastel. He was neither concerned about styles and trends nor did he believe in the old and the new. If he came to a certain specific manner of painting, it is because at one point it was imposed on him as the only proper way of expression. The analysis of Rancic’s paintings leads to the conclusion that his creation had gone through four phases. The first one ( started in the concentration camp in Austria) during which he painted still lifes without full sketches, previous studies, and the use of linear perspective.This phase is characterized by the use of dark colors. This phase is followed by the one in which he painted flowers and vases with flowers. A considerable number of paintings from this period has been preserved, many of which were done in oil on canvas, while most of which were painted in oil on plywood or cardboard. A number of these paintings was painted in watercolor on paper. In the colorist sense, this stage was very different from the previous one. The next was the stage in which he painted landscapes. Some of his landscapes, mostly the ones which were painted using the combination of watercolor and pastel have a transparent atmosphere, bright and  flickering light. The fourth stage was, in fact, a synthesis of all previous stages of development in which Rancic attempted to alleviate some of his artistic shortcomings. Almost all of his paintings were signed but none were dated , so t will be very difficult to determine the time of their creation.
Ivan Rancic is a rare example of an artist who came a long way from realism through impressionism to expressionism. Rancic, as a man, wanted and succeeded to remain completely anonymous to us. As an artist, he could not prevent a number of Swiss art lovers from recognizing a talented artist in him. His painting represents the last page of  a yet unwritten history of Serbian painting of the twentieth century. He died in a nursing home in Korbirijer on 26, January, 1987. The urn with his ashes is being kept in that place.

KEY WORDS: Ivan Rančić, Lausanne, art, paintings.

Attention represents a core of cognitive activity, it is an essential element of meaningful information processing and a key factor in self-regulation which is necessary for academic success. Despite this, there is only a small number of studies that examine the relationship between attention and school performance of adolescents. The aim of this research is an attempt to identify the components of attention which are relevant for academic achievement in adolescence. In addition, the aim of the research is also to determine potential differences with regard to the respondents’ gender. The sample included 350 adolescents, aged between 14 and 16 years (M=15.2), matched for their intelligence quotient, from different towns in Serbia. The following instruments were used – the Digit Span Test, Digit Symbol-Coding, the Trail Making Test, the Stroop Test, the Concentration Achievement Test (for measuring the components of attention), Raven’s Progressive Matrices (as a measure of intelligence). The results indicate that academic achievement is highly significantly associated with a certain configuration of components of the function of attention (goal-oriented selectivity, resistance to distractions, attention maintenance and concentration), and that the performance of students with poor academic achievement differs significantly from the performance of students with better academic achievement (p < 0.01). The results imply that the academic achievement or failure of adolescents cannot be interpreted without taking into account the characteristics of their attention. In addition, the results also indicate the necessity to establish an educational program with an aim to encourage the development of the assessed components of attention, in order for adolescents to attain academic achievements adequate to their intellectual capabilities.

Заједничко већини система предшколског васпитања јесте да су формирани под утицајем педагошких идеја Коменског, Лока, Русоа, Песталоција и у одређеној мери Фребла као оца специјалних програма и активности у том подручју. Иако интегрисано у школски систем, у већини европских земаља предшколско васпитање ни у данашње време није обавезно. У таквим условима често изостаје пуна државна финансијска подршка програмима предшколског васпитања, што омогућује приватном сектору да се одмах, користећи такву ситуацију појави као алтернатива у његовој организацији. Новина је да је све више независних предшколских установа које финансирају различите фондације, као и то да институције предшколског васпитања у неким земљама понекад функционишу као елементарне школе. У већини институција предшколског васпитања, генерално говорећи, остварују се три врсте програма: академски, интелектуални и програми родитељске ефикасности, што је у одређеној мери условљено „типом” предшколске установе.