Jelena Đ . Marićević Balać

Када је реч о сегментирању времена у прози Милорада Павића, може се поделити на: доба године и доба дана. Запажа се да су годишња доба у блиској вези са пролазношћу времена и превладавањем времена, Павићевим односом према миту, традиционалној култури, декору и музици, али и књижевно-историјским категоријама, те са љубављу жене. Како је за свако годишње доба карактеристично одређено воће (духовне очи), Павић сугерише да у складу са добима треба неговати одређен аспект духовности, а да је најсавршенији облик духовности сажет у хазарској воћки Ку принцезе Атех, воћки која се куша без обзира на годишња доба. Павић се што се тиче сегментирања дана, послужио одредницама које одређују време оброка: доручак, ручак и вечера, с тим да је вечера најучесталија. Оваквим временским одредбама, писац се послужио не би ли успоставио једно од сагласја између збирки приповедака: Гвоздена завеса („Вечера у Дубровнику“), Коњи светога Марка („Тајна вечера“), Руски хрт („Вечера у крчми 'Код знака питања'“), Изврнута рукавица („Доручак“),  Дамаскин („Ручак“) . Интересантно је запазити да одређену сублимацију свих временских ознака за доба дана или дан у недељи, а понегде и за годишње доба носи избор приповедака Нове београдске приче. Милорад Павић сугерисао је својом књижевношћу одговор на питање како се супротставити једењу времена и простора, једним делом илустрованим синоптичком картом као представом простора у времену, уз подвлачење улоге престонице (Београда) у окупљању, колективном и индивидуалном памћењу, те духовности.