Железник
За остала значења, види Железник (разврставање).
| Железник | |
|---|---|
 Железник
| |
| Град | Београд |
| Општина | Чукарица |
| Становништво | 20.851 |
  Железник Железник (Београда)
| |
Железник је насеље у граду Београду, на општини Чукарица. По подацима из 2002, Железник је имао 20.851 становника.
Налази у централном делу општине Чукарица, на око 12 километара југозападно од центра Београда. Кроз њега протичу Железничка (Сремачка) река и Читачки поток.
Нови Железник
Потпуно ново насеље саграђено источно од фабрике Иво Лола Рибар, на северозападу Железника. Распоред улица је правоугаон, за разлику од села. Овде постоји дом здравља, пошта, пијаца и трговинска зона. На истоку је стадион ФК Железник Београд.
Привреда
Индустрија Иво Лола Рибар, која се специјализовала за израду великих машина, и даље представља најзначајнију привредну грану у Железнику. Због ове индустрије у Железнику постоји школа за машинство и металургију.
Железник има железничку станицу у близини железничког чвора Макиш.
Историја
Стари век
Насеље Железник је једно од најстаријих у околини Београда. Најстарија људска насеобина која се налазила у атару данашњег Железника може се датовати у 2. или 3. век нове ере, пошто је приликом изградње фабрике „Иво Лола Рибар“ на локалитету Калеми пронађен римски саркофаг.
Податак о топионицама као и самом разлогу за име Железник налази се у делу Аустријанца Феликса Каница „Србија-земља и становништво од римског доба до краја XIX века“. Каниц је написао да само име Железника, места које лежи нешто западније (од Авале), и остаци тамошњих великих топионица указују на некадашњу производњу железа. У народном предању постоји још једна теорија о преради железа, по којој је руда вађена у Сремчици, на локалитету Провалија, а у Железнику је топљена.
Средњи век
Историја Железника у периоду од 3. до 15. века се за сада може само генерално реконструисати уз историју Београда. Иако је први писани помен о селу тек из 1528. године, на основу материјалних остатака, топонима и пронађеног старог новца, може се рећи да је у атару данашњег села постојала насеобина од 13 века, а да су је наизменично насељавали Мађари и Срби. Железник се после пада Србије под османску власт 1459. године налазио на самој граници између угарског Београда и турског Жрнова на Авали, практично на ничијој земљи, све до 1521. године када је Сулејман I освојио Београд. У катастарским пописима Београда и околине иѕ 1528. године налази се и село Сухи Железник, предак данашњег Железника. Сухи Железник је заузимао простор од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице и граничио се са ливадом Макиш на обали реке Саве, а са друге стране су била села Дрењска и Доња Остружница, док је само село било вероватно на узвишенијем месту уз данашњу улицу Иво Лоле Рибара.
У попису из 1560. године налази се још један значајни податак везан за историју Железника. То је сведочанство о постојању некадашњег манастира Превелика који се први пут помиње у овом попису. Поуздано се може рећи да је манастир саграђен у периоду између 1536. и 1560. године и да је највероватније порушен током Великог бечког рата 1683-1699. године.
Нови век
У периоду аустријске владавине (1717-1739) опет се у писаним документима помиње село Железник. Најзначајнији податак налазимо у извештају егзарха Максима Ратковића из 1733. године, у ком се помиње село Железник и црква која је саграђена годину дана раније.
Из Турско-аустријског рата (1788-1791) остала је запамћена битка у којој је одред „фрајкора“ под вођством капетана Радича Петровића и Влајка Стојковића (највероватније жарковачког кнеза) разбио Турке код Кучук-Хусеинове воденице, у близини Железника, где су Срби посекли 40 турских глава.
Организатори и вође Првог српског устанка у Железнику били су браћа Арсеније и Ђорђе Миловановић Гузоња који су у то време били једни од чувенијих људи у околини Београда. Ђорђе је учествовао у свим припремама за устанак, на Остружничкој скупштини 1804. године и на преговорима са дахијама код аустријског генерала Женеја. Највећи показатељ колико је поверења Карађорђе имао у њега, јесте његово именовање за надзиратеља града београдског. У служби је остао да 21. септембра 1813. године. За време борављења у Београду, озидао је на Дорћолу једну лепу чесму, која се звала Гузоњина чешма. Ђорђе Миловановић је погинуо 1817. године на Руднику (сматра се да је ликвидиран по налогу кнеза Милоша).
У самом Железнику и његовој околини у прве две године устанка било је много сукоба, а у марту 1804. године дахија Мула Јусуф је током једог испада из Београда погубио шесторо мештана. Следеће године крџалија Алија Гушанац је спалио село, док се једна од већих битака, у којима су учествовали и тадашњи устаници из Железника, одиграла се код Белих Вода 1806. године.
Устаници из Железника и Остружнице су такође узели учешће у Другом српском устанку и окупљали су се у војску капетана Николе Станковића из Остружнице, а логор им се налазио у непосредној близини Железника. Задатак им је био да пазе на кретање Турака из Београда и на Обреновац. Устаници из Железника и Остружнице учествовали су у ослобађању Палежа (Обреновца) заједно са устаницима кнеза Милоша и Јовице Милутиновића.
Железник у Србији
Административном поделом Железник је у Милошевој Србији остао у саставу Београдске нахије и Посавске кнежине све до 1830. године. Сретењским уставом из 1835. године и новом административном поделом, Железник је припао Посавском срезу, а новом поделом из 1856. године припао је срезу Врачарском. Као веће село у срезу Железник је имао своју општину од 1839/40. године, изузев у два наврата крајем 19. века, када је одлуком министра унутрашњих послова укинута Железничка општина и формирана јединствена Жарковачка, састављена од три села: Жарково, Железник и Кнежевац.
Мештани Железника су такође били учесници Српско-турског рата. Ниш и Врање су ослободили борци из Шумадијског корпуса у којем је било и доста војника из Железника и околних места, под командом генерала Јована Белимарковића.
Село Железник дало је 214 жртава у Балканским ратовима и Првом светском рату. У периоду од октобра 1915. до 1918. године Железник је био под аустријском окупацијом, а приликом првог упада Аустијанаца у Железник у новембру 1914. године у заробљеништво је одведено скоро све мушко што се затекло у селу. Од њих 124 само се тридесетак вратило из заробљеништва. Највише их је било интернирано у логор Нежидер и нешто мање у Недмеђер и још неке логоре у Аустрији и Немачкој. Свим погинулим борцима и жртвама рата, 1919. године подигнут је споменик у порти железничке цркве Светог краља Стефана Дечанског.
Железник је по други пут био окупиран 1941. године од стране фашистичке Немачке. Окупација је трајала до ослобођења у октобру 1944. године којег су донеле партизанске јединице и Црвена армија. У овом рату Железник је дао 53 жртве из редова НОБ-а, 17 из Равногорског покрета, једног у војсци Краљевине Југославије, док су 4 мештана стрељана након завршетка рата.
У рату у бившој Југославији 1991-1995. године који је водио на простору бивше СФРЈ и за време ваздушних удара НАТО снага на СР Југославију 1999. погинуло је осморо становника.
Демографија
- 1530 - 14
- 1536 - 23
- 1560 - 19
- 1780 - 20
- 1820 - 67
- 1830 - 84
- 1866 - 116
- 1900 - 198
- 1914 - 250
БРОЈ СТАНОВНИКА ПО ГОДИНАМА
- 1900 - 1 562
- 1921. - 1 987
- 1961. - 10 727
- 1971. - 16 912
- 1981. - 19 731
- 2002. - 20 003
Референце
- Мала просветина енциклопедија, издање (1985); Просвета; ИСБН 86-07-00001-2
- Jovan Đ. Marković (1990): Enciklopedijski geografski leksikon Jugoslavije; Svjetlost-Sarajevo; ISBN 86-01-02651-6
