Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Парис Саинт-Гермаин Фоотбалл Цлуб

Извор: Wikipedija
Парис Саинт-Гермаин
Парис Саинт-Гермаин Фоотбалл Цлуб
Нема грба ? Поставите га сами.
Опћенито
Лига Лигуе 1
Оснивање 12. коловоза 1970.
Надимци 'ПСГ, Парис СГ, Лес Роуге-ет-Блеу, Лес Парисиенс'
Стадион Парк принчева, Париз
(48.712 гледатеља)
Личности
Предсједник Нассер Ал-Кхелаифи
Тренер Њемачка Тхомас Туцхел
Дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Домаћи
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Гостујући
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Трећи
уреди Погледајте документацију шаблона

Парис Саинт-Гермаин (такођер знан и под кратицама Парис СГ или само ПСГ) је француски професионални ногометни клуб, смјештен у главном граду Паризу. Клуб је основан 12. коловоза 1970. године, захваљујући спајању двају дотадашњих клубова: Парис ФЦ и Стаде Саинт-Гермаин. ПСГ у првој француској ногометној лиги (познатијој као Лигуе 1) игра од 1974. године чиме држи рекорд у највећем броју сезона проведених у том елитном ногометном натјецању за редом, а такођер се сматра и једним од најуспјешнијих француских клубова поставши пет пута првак Француске, десет пута освајач купа, пет пута освајач лига купа и пет пута освајач супер купа. Парис Саинт-Гермаин, скупа с Марсеиллеом, је једини француски ногометни клуб до данас који је освојио велико еуропско ногометно натјецање - Куп побједника купова 1996. године.[1] Такођер је проглашен најбољим свјетским клубом 1994. године по ИФФХС-у, а 1998. године заузео је прво мјесто на УЕФА-иној љествици најбољих клубова чиме је постао први (и до данас једини) француски ногометни клуб којем је то успјело.[2][3] ПСГ се тренутно налази на 12. мјесту ИФФХС љествице, те 46. мјесту УЕФА-ине љествице најбољих ногометних клубова.[4][5]

Парк принчева, капацитета 48.713 мјеста, стадион је на којем игра Парис Саинт-Гермаин још од 1974. године.[6] Тренинг центар се зове Цамп дес Логес који такођер постоји од 1974. године.[7] ПСГ је такођер домаћин Паришког турнира који се одржава на Парку принчева од 1975. године. Службени грб клуба садржава црвену силуету Еиффеловог торња с бијелом краљевском колијевком Луја XIV. која се налази између ступова торња, а све на плавој позадини с бијелим рубовима.[8] Такав изглед грба инспирирао је Даниела Хецхтера да дизајнира дрес који је постао снажан симбол клуба. Дрес је плаве боје са средишњом централном вертикалном траком с бијелим рубовима.[9] Главни мото клуба је Парис Ест Магиqуе, а његова службена химна је Аллез Парис Саинт-Гермаин аутора Лес Парисиенс.[10] Женски дио клуба постоји од 1971. године.[11] Клуб је једно вријеме чак финанцирао професионалну ругбy лигу клубова 1995. године која је укинута само двије године послије.[12]

Парис Саинт-Гермаин један је од најпопуларнијих ногометних клубова у Француској; око 11% популације навија за клуб што га чини другим најпопуларнијим клубом у Француској, послије Марсеиллеа.[13] ПСГ је трећи најбогатији клуб у Француској, иза Лyона и Марсеиллеа.[14] Највеће ногометно супарништво клуб има управо с Марсеиллеом с којим сваке сезоне игра тзв. Ле Цлассиqуе.[15] У сезони 2009./10. просјечан број гледатеља на домаћим утакмицама ПСГ-а је био 33,266 - четврта највећа посјета у Лигуе 1.[16] Клуб је био један од оснивача Г-14, а такођер је и члан његовог насљедника Еуропског удружења клубова. 31. свибња 2011. године Парис Саинт-Гермаин је службено објавио да је Qатар Инвестмент Аутхоритy купио 70% клуба, завршивши тако вишемјесечне спекулације о томе тко ће бити његов нови власник.[17] Цолонy Цапитал и Бутлер Цапитал Партнерс, који су купили клуб од Цанала+ 2006. године, остали су мањински власници.[18]

Повијест

[уреди | уреди извор]

Основан 12. коловоза 1970. године након спајања дотадашња два клуба, Стаде Саинт-Гермаин и Парис ФЦ, ногометни клуб Парис Саинт-Гермаин одувијек је представљао и Париз и оближњи Саинт-Гермаин-ен-Лаyе. I будући је толико људи жељело видјети велики клуб који носи боје њиховог града, почетни тим је у почетку радио запањујућим темпом. У само четири године, клуб је дошао у сам врх француског ногомета, а до краја 70-тих година прошлог стољећа "црвено-плави" су били спремни за улазак у повијесне књиге. 1982. и 1983. године ПСГ је освојио наслов првака француског купа, прије него су 1986. године по први пут постали прваци француске Лигуе 1 - остварење које је отворило врата Еуропе и неких повијесних сусрета, првенствено с Јувентусом.[19]

Међутим, колико год те утакмице биле значајне, 90-те године прошлог стољећа биле су још плодније, када је Парис Саинт-Гермаин ушао у златно раздобље након што је клуб у свибњу 1991. године купио телевизијски гигант Цанал+. Уз тако озбиљан капитални улог, клуб је поставио још више циљеве. У раздобљу између 1992. и 1998. године досегнули су два финала Купа побједника купова - побиједивши у оном 1996. године - полуфинале Лиге првака и два пута полуфинале Купа УЕФА. У домаћим натјецањима резултати су били још бољи, будући је клуб освојио још један наслов првака Лигуе 1, три француска купа, два лига купа и два првака супер купа.[19]

На жалост многих навијача клуба, Парис Саинт-Гермаин до данас није успио поновити наведене резултате. Освојена су још три трофеја, али криза је увијек била присутна ту негдје. Њихова форма константно је падала, па су у сезонама 2004./05. и 2005./06. завршили на тек деветом мјесту. Сезона 2006./07. била је још гора, будући у њој нису успјели доћи до финала нити једног домаћег купа, а лигу су завршили на 15. мјесту - тек три мјеста изнад зоне испадања у другу лигу. Након продаје клуба од стране Цанала+ Цолонy Цапиталу, Бутлер Цапитал Парнерсима и Морган Станлеyју, ПСГ је наставио с лошим резултатима у лиги па су у сезони 2007./08. завршили на 16. мјесту, само три бода изнад зоне испадања. Ипак, ПСГ је успио освојити лига куп и доћи до финала француског купа гдје је изгубио од првака Лигуе 1 Лyона. У сезони 2008./09. ПСГ се полако почео опорављати и борио се за наслов првака готово цијеле сезоне, иако је на крају завршио на 6. мјесту без могућности одласка на еуропска натјецања сљедеће сезоне. Цолонy Цапитал откупио је све дионице Морган Станлеyја и на тај начин постао 95%-тни власник клуба. Сезона 2009./10. постала је прва у повијести у којој су оба клуба - и женски и мушки - успјели освојити националне купове. ПСГ је освојио француски куп, док су дјевојке освојиле женски куп.[19]

Срећа клуба напокон се окренула када га је у љето 2011. године купио Qатар Инвестмент Аутхоритy с једним циљем: освојити Лигу првака. Парис Саинт-Гермаин је у сљедећих неколико мјесеци довео бројне играче, а сезону 2011./12. у Лигуе 1 завршили су на другом мјесту поставивши рекорд за највећи број освојених бодова (79) другопласираног клуба у домаћем првенству.

Стадион

[уреди | уреди извор]

Стадион Георгес Лефèвре био је од 1904. до 1970. године главни стадион на којем је играо клуб Стаде Саинт-Гермаин све до спајања са сусједним клубом Парис ФЦ. Стадион је промијенио име у Георгес Лефèвре 1945. године по играчу Стаде Саинт-Гермаина који је погинуо на фронти 1940. године. Након оснивања Парис Саинт-Гермаина 1974., Цамп дес Логес постао је тренинг центар за клуб. 4. студеног 1975. године ПСГ-ов тренинг центар је службено отворен, а Педро Алонсо постао је његов први директор.[7] 15. ожујка 2006. године Парис Саинт-Гермаин је објавио да ће се накратко преселити из свог тренинг центра који ће се за то вријеме обнављати.[20] Реновације су започеле у сијечњу 2008. године, а довршене су 4. листопада исте године. Комплетна реновација коштала је 5 милијуна Еура. Инаугуриран је 4. студеног 2008. године.[21] Цамп дес Логес је тренинг центар за сениорски тип, али и за резервни тип те припаднике ногометне академије (мушке и женске) као и за комплетан женски дио клуба.

Тијеком сезоне 1970./71., ПСГ је играо неке утакмице на стадиону Јеан-Боуин, али је посјета била пуно мања него на стадиону Георгес Лефèвре. ПСГ је своје домаће утакмице започео играти на Стаде де Франце од сезоне 1971./72. 10. студеног 1973. године ПСГ је своју прву утакмицу одиграо на Парку принчева против клуба Ред Стар Саинт-Оуен. Међутим, тек је од 1974. године постао једини клуб који се користи тим стадионом. Неколико су утакмица морали одиграти и на стадионима Олyмпиqуе Yвес-ду-Маноир[22] и Стаде де Франце[23][24] због преуређења Парка принчева.

1992. године телевизијски канал Цанал+, власник ПСГ-а у то вријеме, преузео је контролу на СЕСЕ-ом, компанијом која је држала концесије на Парку принчева од липња 1988. године. Клуб је плаћао своју ренту директно Цаналу+. 28. липња 1999. године град Париз је продужио концесију за Парк принчева на додатних 15 година.[6] 18. вељаче 2002. године Парис Саинт-Гермаин у потпуности је присвојио стадион, а уреди клуба пресељени су у нову зграду.[25] 11. травња 2006. године Цанал+ је продао ПСГ конзорцијуму Цолонy Цапитал, Бутлер Цапитал Партнерс и Моргану Станлеyју. Одмах након тога град Париз је продужио концесије све до 2014. године. Највећа посјета стадиона у просјеку израчуната је за сезону 1999./00. с 43,185 гледатеља по утакмици. Рекорд у броју гледатеља и даље држи утакмица одиграна 2. ожујка 1983. године између ПСГ-а и СВ Wатерсцхеи Тхора у четврт-финалу Купа побједника купова на којој је избројано 49.575 гледатеља.[26] Просјечна посјета домаћих утакмица у сезони 2009./10. била је 33.266 што клуб смјешта на четврто мјесто најпосјећенијих утакмица у Лигуе 1.[16]

[уреди | уреди извор]
Навијачи ПСГ-а за вријеме утакмице ПСГ - Бенфица, у Купу УЕФА, сезона 2006./07.

Навијачи клуба познати су као парижани (парисиенс). У Француској отприлике 11% популације навија за Парис Саинт-Гермаин, чиме дијели друго мјесто на љествици најомиљенијих ногометних клубова у Француској с Лyоном (испред њих је само Марсеилле који има 20% навијача Француске).[13] У свијету је ПСГ други најпопуларнији француски клуб, одмах иза Марсеилла, а слиједи га Лyон.[27] Француски предсједник Ницолас Саркозy је један од навијача ПСГ-а.[28] Парис Саинт-Гермаин је познат по томе да привлачи крајње десничарске бијеле навијаче, али и припаднике мулти-етничке популације. Трибина Коп оф Боулогне је посебно мјесто на Парку принчева гдје се налазе Боулогне Боyси, једна од најпознатијих навијачких скупина клуба. Ради се о једној од најпознатијих трибина у француском ногомету због честе повезаности с навијачким насиљем и крајње десничарским политичким групама. Скупина је постала позната не само као синоним за навијачки вандализам, већ и због расизма и фашизма још од 80-тих година прошлог стољећа, а повезују их и с бројним инцидентима који су се догодили у прошлости.[29] Боулогне Боyси су се често тукли с припадницима других навијачких скупина ПСГ-а много година.[30] Од 2008. године, у јеку насиља на Парку принчева, француске власти укинуле су чак седам навијачких скупина ПСГ-а: Трибуне д'Аутеуил, Супрас Аутеуил 1991, Парис 1970 ла Гринта, Лес Аутхентикс, Боулогне Боyс (једна од најстаријих и најпознатијих хулиганских навијачких скупина у Француској), Цоммандо Лоубард и Милице Парис.[31]

Ле Цлассиqуе

[уреди | уреди извор]
Атмосфера на стадиону за вријеме финала француског купа између Марсеиллеа и ПСГ-а 2006. године

Ле Цлассиqуе[32] (позната и под називом Дербy де Франце[33]) је ногометна утакмица коју играју Парис Саинт-Гермаин и Олyмпиqуе де Марсеилле. Термин Ле Цлассиqуе презует је из шпањолске ногометне лиге гдје Реал Мадрид и Барцелона играју познати Ел Цлáсицо. Ради се о дербију који је постао врло значајан крајем 80-тих и почетком 90-тих година прошлог стољећа. Цанал+, власник ПСГ-а, и Бернард Тапие, власник Марсеиллеа, започели су промовирати заједничке утакмице и ривалство двају клубова како би привукли што већи дио нације да дођу на утакмице. Тензије између навијача Марсеиллеа и ПСГ-а су легендарне, будући оба клуба играју на фантастичним стадионима - Парку принчева (ПСГ) и Вéлодроме (Марсеилле) - који за вријеме дербија дословно "исијавају" обожаватељима оба клуба. Уз све то, различите навијачке скупине оба клуба мрзе једни друге и склони су инцидентима. Због тога се прије сваке њихове утакмице појачава осиграње на стадионима како би се спријечили евентуални сукоби, али насилне епизоде и даље се врло често догађају.[34]

Као и сва друга ривалства, антипатије навијача Парис Саинт-Гермаина и Марсеиллеа излазе ван граница стадиона будући се ради о два највећа града у Француској те о два најуспјешнија и најутјецајнија ногометна клуба који су заједно освојили једанаест титула Лигуе 1, осамнаест француских купова, пет лига купова и пет супер купова. Оба клуба су такођер (до данас) једини француски клубови који су освојили неко еуропско ногометно натјецање - Парис Саинт-Гермаин Куп побједника купова 1996. године, а Марсеилле Лигу првака 1993. године. ПСГ и Марсеилле били су најдоминантнији клубови у Лигуе 1 све до појаве Лyона, почетком 21. стољећа. Међутим, унаточ њиховим успонима и падовима, ПСГ и Марсеилле - скупа са Саинт-Éтиеннеом - остају једини француски клубови с врло вјерном и страственом скупином обожаватеља, који свим њиховим утакмицама дају посебан чар.[15]

Тренутачна момчад

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Додатак:Попис играча Парис Саинт-Гермаина ФЦ

Досадашњи успјеси

[уреди | уреди извор]

Првак Француске (Лигуе 1 Цхампионнат де Франце): 1986., 1994., 2013., 2014., 2015., 2016., 2018.

Освајач француског Купа (Цоупе де Франце): 1982., 1983., 1993., 1995., 1998., 2004., 2006., 2010., 2015., 2016., 2017., 2018.

Освајач француског Лига-Купа (Цоупе де ла Лигуе): 1995., 1998., 2008., 2014., 2015., 2016., 2017., 2018.

Освајач француског Супер-Купа (Тропхéе дес Цхампионс): 1995., 1998., 2013., 2014., 2015., 2016., 2017., 2018.

Првак 2. француске Лиге (Лигуе 2): 1971.

Куп побједника купова (УЕФА Цуп Wиннерс' Цуп): 1996. (1997. био финалист)

Интертото куп (УЕФА Интертото Цуп): 2001.

Познати играчи

[уреди | уреди извор]

Капетан француске ногометне репрезентације, Јеан Дјоркаефф придружио се Парис Саинт-Гермаину 1970. године и тако постао први професионални ногометни играч и први капетан клуба. Тренутни капетан клуба је Мамадоу Сакхо који је замијенио Цлаудеа Макéлéлéа који је отишао у мировину након сезоне 2010./11. Службена интернет страница клуба ПСГ.фр изабрала је португалца Паулету као најбољег играча у клупској повијести.[35] Он је уједно и најбољи стријелац клуба био са 110 постигнутих погодака, али Златан Ибрахимовић је оборио његов рекорд у 2015. години. Паулета је у пет година забио 109 погодака у 211 утакмица, а Швеђанину је требало 137 утакмица да обори рекорд.[36] Парис Саинт-Гермаин дугује свој успјех и незаборавном Сафету Сушићу. Југославенски репрезентативац је постигао 85 погодака и остварио рекордну 61 асистенцију. Француски магазин Франце Фоотбалл изабрао је управо Сушића за најбољег играча у клупској повијести.[37] Јеан-Марц Пилоргет постао је играч с највише наступа за клуб (435). Георге Wеах је најбољи стријелац клуба у повијести кад су у питању еуропска натјецања (16 згодитака). "Господин Георге" такођер је први (и за сада једини) играч ПСГ-а који је освојио Златну лопту и био проглашен најбољим ногометашем године од стране ФИФА-е. Јавиер Пасторе и Роналдинхо су најскупље трансакције у повијести клуба до данас. Пасторе је плаћен рекордних 42 милијуна Еура што није само рекорд ПСГ-а, већ и комплетне Лигуе 1.[38] Роналдинхо, с друге стране, је најбоље продани играч - ПСГ га је продао Барцелони за рекордних 32 милијуна Еура.[39] Најуспјешнији играчи клуба су Алаин Роцхе и Паул Ле Гуен с девет освојених трофеја с клубом.

Листа познатих играча

[уреди | уреди извор]
АЛБАНИЈА
АЛЖИР
АРГЕНТИНА
АУСТРИЈА
БЕЛГИЈА
БЕНИН
БОСНА I ХЕРЦЕГОВИНА
БРАЗИЛ
ЦРНА ГОРА
ЧАД
ЧЕШКА
ЕНГЛЕСКА
ФРАНЦУСКА
ФРАНЦУСКА ГВАЈАНА
ГВИНЕЈА
ХАИТИ
ХРВАТСКА
ИТАЛИЈА
ИЗРАЕЛ
ЈЕРМЕНИЈА
КАМЕРУН
КОЛУМБИЈА
ЛИБЕРИЈА
ЛУКСЕМБУРГ
МАЛИ
МАРОКО
НИГЕРИЈА
НИЗОЗЕМСКА
НОВА КАЛЕДОНИЈА
НЈЕМАЧКА
ОБАЛА СЛОНОВАЧЕ
ПАНАМА
ПОЉСКА
ПОРТУГАЛ
РЕПУБЛИКА КОНГО
РУСИЈА
САД
СЕНЕГАЛ
СРБИЈА
ШПАНЈОЛСКА
ШВЕДСКА
ТУНИС
УРУГВАЈ

Досадашњи тренери

[уреди | уреди извор]
Антоине Комбоуарé - тренер од 2009. до 2011. у ПСГ-у

Парис Саинт-Гермаин до данас је водило 37 тренера од чега је њих 28 било у пуном радном односу од Пиерреа Пхелипона, првог тренера ПСГ-а 1970. године. Најуспјешнији тренер је Луис Фернáндез који је освојио пет трофеја с клубом: француски куп, лига куп, супер куп, Куп побједника купова и Интертото куп. Он је такођер најдужи тренер што се вођења утакмица тиче (водио је њих 244). Што се, пак, временског раздобља тиче, најдужи тренери су Луис Фернáндез и Георгес Пеyроцхе који су на клупи сједили пуних 5 година.

Листа досадашњих тренера

[уреди | уреди извор]
 

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Палмарес”. ПСГ.фр. Архивирано из оригинала на датум 2010-12-04. Приступљено 12 Оцтобер 2010. 
  2. ↑ „ИФФХС Цлуб Wорлд Ранкинг 1994”. ИФФХС. Приступљено 12 Оцтобер 2010. 
  3. ↑ „УЕФА Теам Ранкинг 1998”. XС4АЛЛ. Приступљено 12 Оцтобер 2010. 
  4. ↑ „ИФФХС Цлуб Wорлд Ранкинг”. ИФФХС. 30 Септембер 2010. Приступљено 12 Оцтобер 2010. 
  5. ↑ „УЕФА Теам Ранкинг 2012”. XС4АЛЛ. 22 Јулy 2011. Архивирано из оригинала на датум 2013-03-04. Приступљено 22 Јулy 2011. 
  6. ↑ 6,0 6,1 „Ле Парц дес Принцес”. Ле Парц дес Принцес. Архивирано из оригинала на датум 2010-10-21. Приступљено 21 Оцтобер 2010. 
  7. ↑ 7,0 7,1 „Цамп дес Логес”. ПСГ.фр. Архивирано из оригинала на датум 2010-03-08. Приступљено 21 Оцтобер 2010. 
  8. ↑ „Хисториqуе дес Éцуссонс”. ПСГ70. Приступљено 7 Оцтобер 2010. 
  9. ↑ „Хисториqуе дес Маиллотс”. ПСГ70. Приступљено 29 Септембер 2010. 
  10. ↑ „Аллез Парис Саинт-Гермаин”. YоуТубе. 3 Јуне 2008. Приступљено 19 Јануарy 2010. 
  11. ↑ Парис Фоотбалл Цлуб, Н°8 де јуин 1972, п.9. Ле ПВ де л'ассемблéе гéнéрале ду 16 маи 1972 прéцисе qуе 33 фéмининес сонт лиценциéес ау цлуб ет уне éqуипе сéниор фéминине ест инсцрите ен цхампионнат де Парис. Ле цлуб цомптаит qуелqуес лиценциéес фéмининес авант ла саисон 1971–1972 цомме л'индиqуе ле ПВ де л'ассемблéе гéнéрале ду 4 јуин 1971, публиé данс Парис Ст-Гермаин, Н°1 де септембре 1971, п.13, маис ил н'y аваит пас д'éqуипе фéминине.
  12. ↑ Пхилип Дине, Френцх ругбy фоотбалл: а цултурал хисторy, Берг Публисхерс, 2001, пп.179
  13. ↑ 13,0 13,1 „Л'ОМ, éqуипе де фоотбалл прéфéрéе дес Франçаис”. Ле Поинт. 7 Аугуст 2009. Архивирано из оригинала на датум 2009-12-13. Приступљено 30 Септембер 2009. 
  14. ↑ „Тхе Бусинесс оф Соццер”. Форбес. 21 Април 2010. Приступљено 23 Април 2010. 
  15. ↑ 15,0 15,1 „Франце'с пассион плаy”. ФИФА. Архивирано из оригинала на датум 2012-03-11. Приступљено 25 Оцтобер 2009. 
  16. ↑ 16,0 16,1 „Аттенданцес 2009/2010”. Лигуе 1. Приступљено 17 Маy 2010. 
  17. ↑ „Qатари гроуп такес цонтрол оф ПСГ”. ЕСПНсоццернет. 31 Маy 2011. Архивирано из оригинала на датум 2012-03-09. Приступљено 1 Јуне 2011. 
  18. ↑ „ПСГ: 'Wе wант тхе неw Месси'”. Лигуе 1. 1 Јулy 2011. Приступљено 1 Јуне 2011. 
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 „ПСГ фирмлy ин тхе пантхеон”. ФИФА. 17 Оцтобер 2008. Архивирано из оригинала на датум 2009-08-10. Приступљено 19 Јануарy 2010. 
  20. ↑ Ле Парисиен, Н°19445 ду 15 марс 2006, п.19
  21. ↑ „Неw траининг цомплеx пресентатион”. ПСГ.фр. 3 Новембер 2008. Архивирано из оригинала на датум 2012-02-25. Приступљено 13 Јануарy 2010. 
  22. ↑ Франце Фоотбалл, Н°1506 ду 11 фéвриер 1975, п. 8-9 : ПСГ-Лyон ду 9 фéвриер 1975.
  23. ↑ Франце Фоотбалл, Н°1674 ду 9 маи 1978, п. 18 : ПСГ-Нанцy ду 2 маи 1978.
  24. ↑ Франце Фоотбалл, Н°1686 ду 1 аоûт 1978, п. 5 ет 16 : ПСГ-Метз ду 25 јуиллет 1978 ет Франце Фоотбалл, Н°1715 ду 20 маи 1979, п. 14 : ПСГ-Ангерс ду 18 фéвриер 1979.
  25. ↑ Ле Парисиен ду 17 фéвриер 2002, п. 20-21
  26. ↑ „Хисториqуе дес аффлуенцес де спецтатеурс де Парис-СГ”. Стадес ет Аффлуенцес де спецтатеурс. Приступљено 22 Оцтобер 2009. 
  27. ↑ „Топ Еуропеан Фоотбалл Цлубс Хаве Глобал Фан Басе”. цомСцоре. 15 Маy 2007. Приступљено 30 Оцтобер 2009. 
  28. ↑ Бењамин Данте, Фоотбалл ет политиqуе, лес јеуx дангереуx, Парис, Солар, 2001, п.35 : « "Ау Парис Саинт-Гермаин, ј'аи цонну тоутес лес éпоqуес. Целле д'Хецхтер, де Борелли. Де Денисот, ун гранд прéсидент ет ун ами. Је гарде ен мéмоире дес генс цомме Луис Фернандез, Давид Гинола, ун јоуеур qуе ј'адоре, ет Георге Wеах, мêме си поур луи, ил фаллаит ау моинс 30 дегрéс ет пас троп де вент поур qу'ил соит ау топ." Ницолас Саркозy »
  29. ↑ „Наиссанце д'ун Коп”. Коп оф Боулогне. Приступљено 7 Јуне 2009. 
  30. ↑ „Yоунг Парисианс”. Wхен Сатурдаy Цомес. Јануарy 2007. Архивирано из оригинала на датум 2009-10-29. Приступљено 14 Април 2010. 
  31. ↑ „Френцх Фирмс Дисбандед, Мемберс Лаугх”. Унпрофессионал Фоул. 30 Април 2010. Архивирано из оригинала на датум 2010-09-24. Приступљено 2 Маy 2010. 
  32. ↑ „Сецонд тиме луцкy ас Марсеилле фаце ПСГ ин Лигуе 1'с Ле Цлассиqуе”. 101 Греат Гоалс. 19 Новембер 2009. Архивирано из оригинала на датум 2010-02-04. Приступљено 23 Април 2010. 
  33. ↑ „Лигуе 1 Превиеw: Парис Саинт-Гермаин – Олyмпиqуе де Марсеилле”. Гоал.цом. 26 Фебруарy 2010. Архивирано из оригинала на датум 2010-03-01. Приступљено 28 Фебруарy 2010. 
  34. ↑ „ОМ-ПСГ D-2: Тхе матцх тхат дивидес а натион”. Лигуе 1. 23 Оцтобер 2009. Приступљено 25 Оцтобер 2009. 
  35. ↑ „Л'éqуипе дес 40 анс (4/4)”. ПСГ.фр. Архивирано из оригинала на датум 2017-01-18. Приступљено 6 Новембер 2010. 
  36. ↑ (en) Златан Ибрахимовиц нетс тwо пеналтиес то бецоме ПСГ'с алл-тиме топ сцорер. еспнфц.цом (4. листопада 2015.). Преузето 27. липња 2016.
  37. ↑ „Сусиц, јоуеур де л'Хистоире ду ПСГ”. Франце Фоотбалл. 2 Фебруарy 2010. Архивирано из оригинала на датум 2010-02-05. Приступљено 4 Јуне 2010. 
  38. ↑ „ПСГ смасх рецорд фор Пасторе”. Лигуе 1. 6 Аугуст 2011. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-11. Приступљено 15 Аугуст 2011. 
  39. ↑ „Роналдинхо јоинс Барцелона”. ББЦ Спорт. 20 Јулy 2003. Приступљено 30 Септембер 2010. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
п • р • у
Састав Парис Саинт-Гермаин - Сезона 2016./2017.

1 Трапп • 2 Тхиаго Силва (К) • 3 Кимпембе • 4 Крyцхоwиак • 5 Марqуинхос • 6 Верратти • 7 Луцас • 8 Тхиаго Мотта • 9 Цавани • 11 Ди Марíа • 12 Меуниер • 14 Матуиди • 15 Гуедес • 16 Ареола • 17 Маxwелл • 18 Ауриер • 19 Ло Целсо • 20 Курзаwа • 21 Бен Арфа • 23 Драxлер • 24 Нкунку • 25 Рабиот • 29 Аугустин • тренер: Емерy

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Paris_Saint-Germain_Football_Club&oldid=41592351”