Гласник Завода за заштиту споменика културе Ниш * Број 1. Ниш 2015. СТУБОВИ PILLARS OF HERITAGE ISSN 2466-328X 50 година Завода years of the Institute ИСТОРИЈАТ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ НИШ Ђорђе Стошић THE HISTORY OF THE INSTITUTE FOR CULTURAL HERITAGE PRESERVATION NIŠ Đorđe Stošić Abstract: First initiatives for organized protection of cultural monuments in Serbia came together with the Romanticism movement and with the development of historical sciences in the early XIX century, when more attention was paid to the monuments of the past as direct resources for studyingthe National history. The existing Law on Cultural Property (Official Gazette of the Republic of Serbia, 1994), contains the definitions of immovable cultural property, the principles and protection measures, and actually regulates the system of protection and use of cultural property and establishes the conditions for conducting activities to protect cultural property. Since its establishment in 1966 and from initial steps, throughout training of young people for independent work, the Institute for Cultural Heritage Preservation Niš gradually developed and organized its activities, and now performs the delicate tasks of research, use, presentation and protection of cultural monuments and sites, archaeological sites and places of significance belonging to the immovable cultural property category and their protected surroundings, as well as property with previous protection. Key words: Institute, preservation, Niš, history, cultural monuments Апстракт: Прве иницијативе за организовану активност на заштити споменика културе у Србији јављају се с покретом романтизма и развојем историјских наука почетком XIX века, када се све већа пажња посвећује споменицима прошлости као непосредним изворима за проучавање историје једног народа. Важећи Закон о културним добрима (Службени гласник РС, 1994) садржи дефиниције непокретних културних добара, принципе и мере заштите, односно уређује систем заштите и коришћења културних добара и утврђује услове за обављање делатности заштите културних добара. Од оснивања 1966. године, од почетних корака, кроз обучавање и оспособљавање младих људи за самосталан рад, Завод за заштиту споменика културе Ниш постепено се развијао и организовао своју делатност и данас обавља деликатне послове проучавања, коришћења, презентације и заштите споменика културе, просторних културно-историјских целина, археолошких налазишта и знаменитих места као непокретних културних добара и њихове заштићене околине, као и добaра која уживају претходну заштиту. Кључне речи: Завод, заштита, Ниш, историјат, споменици културе. КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЗАШТИТЕ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ 8 Прве иницијативе за организовану активност на заштити старина у Србији јављају се с покретом романтизма и развојем историјских наука почетком XIX века када се све већа пажња посвећује споменицима прошлости као непосредним изворима за проучавање националне историје. Плодни рад Вука Караџића покренуо је многе иницијативе у сфери бриге о националном културном наслеђу. Уследила је наредба кнеза Милоша Обреновића да се пријави сваки налазак било какве старине, а потом и наредба да се изврши попис свих цркава и манастира у Србији (Бргуљан, 1967). У том смислу веома је била значајна Уредба о забрани рушења старих градова и њихових развалина. Оригинална по својој садржини и форми, та уредба је први општи правни акт о заштити споменика културе у Србији у савременом смислу и један од првих аката те врсте у Европи XIX века. Уредба је ступила на снагу 22. фебруара 1844. године, a донета je од стране кнеза Александрa Карађорђевићa. Oбјавиле су је Србске Новине 16. фебруара 1844. године (Србске Новине, 1844). Након Другог светског рата, 1945. године донета је Одлука Националног комитета ослобођења Југославије о заштити и чувању културних споменика и старина (Службени лист ДФЈ, 1945), коју је потписао маршал Југославије Јосип Броз Тито. Потом је донет и Општи закон о заштити споменика културе и природњачких реткости (Службени лист ФНРЈ, 1946). Први републички Закон о заштити споменика културе и природних реткости ступио је на снагу 1948. године (Службени гласник НР Србије 1948). Данас важећи Закон о културним добрима (Службени гласник РС, 1994), садржи дефиниције непокретних културних добара, принципе и мере заштите, односно уређује систем заштите и коришћења културних добара и утврђује услове за обављање делатности заштите културних добара. С обзиром да су након Другог светског рата пред Републичким заводом за заштиту споменика културе и Југословенским институтом за заштиту споменика културе из Београда стајали крупни задаци на спашавању и заштити споменика од изузетног значаја као што су манастири Сопоћани, Студеница, Раваница, Манасија, Љубостиња, Жича, Грачаница и др. појавила се потреба за проширењем службе заштите. Тако се 1965. године, односно 1966. оснивају Заводи за заштиту споменика културе у Краљеву, Нишу и Крагујевцу. Нови Заводи су извесно време имали улогу међусреских организација, а након укидања срезова, крајем 1966. године (Службени гласник СРС 52/66) постају републичке организације заштите и финансирају се из средстава Фонда за унапређивање културних делатности, односно Републичке заједнице културе. ОСНИВАЊЕ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ НИШ Иницијатива за оснивање регионалног међусреског Завода са седиштем у Нишу, започета средином 1965. године, спроведена је Решењем о оснивању Завода за заштиту споменика културе у Нишу, Скупштине Среза Ниш од 25. марта 1966. године. Уговором између Срезова Ниш и Лесковац, закљученим 6. априла 1966. године регулисане су обавезе ова два среза око преношења права и финансирања Завода. Због услова рада и немогућности да се одмах организује делатност у пуној мери, на иницијативу матичне Комисије за почетак рада Завода, закључивање уговора са Срезом Зајечар одложено је за наредну 1967. годину, уз услов да се по конституисању Завода тај уговор и потпише. Овим је Завод одмах по свом формирању дошао у ситуацију да функционише на територији региона као републичка институција. Завод је у том периоду своју делатност обављао у сагласности са прописима предвиђеним Законом о заштити споменика културе (Сл. Гласник СРС, 1966), на територији следећих пет међуопштинских заједница: Ниш, Лесковац, Зајечар, Врање и Прокупље. Почетком 1967. године Завод почиње са радом у сталним просторијама, у данашњој згради Универзитета у Нишу (Зграда Бановине, споменик културе од великог значаја). Комплексни задаци постављени пред новооформљену институцију условили су формирње три одељења Завода: Одељење заједничких служби, Одељење за документацију и Конзерваторско одељење. Одељењу заједничких служби је поверавано вођење управно – правног поступка око доношења решења о заштити, правних интервенција на заштити споменика културе, вођење регистара заштићених споменика културе, као и правно праћење стања и доношење пратећих одлука и решења. Та служба се бавила и организационим проблемима и решењима око непосредних интервенција на споменицима. Одељење за документацију се бавило изналажењем објеката и предмета који имају споменичка својства, њиховим проучавањем и доношењем предлога мера заштите и интервенције над њима. Конзерваторско одељење се старало о непосредној заштити заштићених објеката и комплекса. Такође то одељење се бавило прикупљањем техничке и друге документације, израдом студија и елабората за непосредну интервенцију, као и неопходним интервенцијама на објектима. У оквиру тог одељења постојала је оперативна радионица, која је непосредно изводила радове на заштити споменика културе. Међутим, радионица је укинута 31. јула 1975. године услед недостатка финансијских 9 средстава (Митровић, 1975). ДЕЛАТНОСТ 10 Од самог оснивања Завод је пуну пажњу посвећивао непосредном и ефикасном деловању на техничкој заштити најугроженијих објеката, систематском истраживању, проучавању, заштити и презентацији споменика културе. Посебну пажњу Завод је поклањао ревитализацији и укључењу споменика културе у живот локалне заједнице, али и њиховој туристичкој презентацији. У том смислу, Завод је од оснивања био организован као институција удруженог рада у делатности од посебног друштвеног интереса који извршава следеће задатке: заштита споменика културе кроз истраживања, проучавања и израду документације, утврђивање својства споменика, евидентирање и предузимање свих мера да буду обрађена и трајно сачувана сва документа о споменику; израда студија и пројеката за обављање радова на превентивној заштити, конзервацији, рестаурацији, реконструкцији и ревитализацији споменика културе, како би у материјалном смислу била трајно сачувана сва аутентична својства објеката; организација и непосредно извођење савих радова на непосредној заштити археолошких локалитета, архитектонских објеката, зидног сликарства и других споменика културе; вођење непосредног стручног надзора у току радова на споменицима културе, како би се обезбедила примена адекватне методологије рада и свих важећих начела и принципа у односу према споменику, и сарадња са имаоцима, односно корисницима споменика, самоуправним интересним заједницама, организацијама удруженог рада и другим привредним и туристичким организацијама, као и свим заинтересованим за спровођење и организовање мера заштите споменика културе. Како би реализовао програме основне делатности, Завод је ангажовао високостручни кадар који је, примењујући савремене методе и средства, проучавао и често на научној основи обрађивао сва питања и проблеме везане за ефикасан рад на трајној заштити споменика културе. Кадровска структура формирана је тако да је установа оспособљена за преузимање најсложенијих задатака, с обзиром да је у свом саставу имала све потребне стручне профиле. Осим осам архитеката, који су носиоци извршавања непосредне техничке заштите, Завод је ангажовао и архитектонске техничаре, археологе, историчаре, историчаре уметности, етнологе, сликаре, правнике, затим економисте, документаторе, и друге стручне и помоћне кадрове. Таква кадровска структура и бројност радника представљали су оптимални састав, који је успевао да несметано извршава све задатке које је друштво стављало пред Завод као стручну организацију. Прве године рада Завода представљају период сталног ангажовања на пословима заштите непокретних културних добара. Резултати свеобухватних истраживања споменичке баштине југоисточне Србије објављивани су од 1970. године (Митровић, 1970). На подручју три региона (Нишки, Јужноморавски и Зајечарски) евидентирано је преко 4.000 непокретних културних добара, а на више од 150 извођени су радови на техничкој заштити. Споменички фонд тог подручја данас карактерише пре свега хетерогеност по врстама споменика, бројност објеката који су до ангажовања Завода били потпуно непознати или мало познати. Свестраном и стручном валоризацијом споменичких својстава, од великог броја евидентираних споменика благовремено су подношени предлози и доношене одлуке о проглашењу за непокретна културна добра у циљу регулисања њиховог правног статуса и дефинитивног стављања под заштиту. Заштита културних добара остваривана је посредно кроз правну регулативу и стручну документацију, и непосредно кроз истраживање, конзерваторскорестаураторске и друге радове у оквиру техничке заштите. Полазећи од чињеничког стања у региону и нужности заштите споменичког фонда, Завод је кроз свој програм рада предузимао кораке и мере за чување, одржавање и заштиту културног наслеђа и спровођење свих неопходних задатака заштите на територији његове надлежности. У реализацији планова, Завод је сарађивао са сродним институцијама на терену региона, нарочито са музејима у Алексинцу, Бору, Врању, Зајечару, Лесковцу, Књажевци, Неготину, Нишу, Пироту и Прокупљу. Кроз такву сарадњу заједнички је реализовано низ пројекта, не само основне делатности већ и многобројних акција. Сарадња је такође остваривана и са научним институцијама попут факултета у Београду и Нишу, али и научним радницима. Такође, Завод се у свом раду ослањао и на скупштине општина, где је кроз сталну сарадњу успевао да организује правну заштиту и обезбеди допунска средства за интервенције. Поштујући принципе интеграције рада и рационалнијег коришћења капацитета, Завод је у спровођењу своје програмске делатности успешно сарађивао са свим заводима за заштиту споменика културе у СР Србији и покрајинама. Од самог оснивања Завод је имао успешну сарадњу са Археолошким институтом и Народним музејом у Београду, затим са Институтом за историју уметности и Архитектонским факултетом Београдског универзитета, са Архитектонским факултетом Универзитета у Нишу, као и Заводима за заштиту споменика културе у Београду, Краљеву, Крагујевцу и Новом Саду. У периоду од 1967. до 1972. успешно је организована размена стручњака са службом заштите у Пољској, док је 1974. године започета сарадња са Институтом за заштиту споменика културе у Великом Трнову. ТЕХНИЧКА ЗАШТИТА Реализована непосредна техничка заштита на непокретним културним добрима у периоду између 1975 и 1982. године веома је обимна и приказана је табеларно (Табела 1.) на основу података из извештаја тадашњих директора Завода (Митровић, 1975, Радовић, 1978 и 1982). У периоду 1983-1990. делатност Завода за заштиту споменика културе Ниш одвијала се у оквиру два средњорочна петогодишња плана активности установе: првог за период 1981-1985, и другог за период 1986-1990. Свеукупне планиране и извршаване активности засноване су најпре на Закону о заштити културних добара, а затим и на годишњим плановима Општинских заједница културе и Републичке заједнице културе. Планирана активност за сваку годину појединачно била је усаглашена у оквиру јавне расправе о нацрту Плана Републичке заједнице културе. Делатност Завода у периоду 1983-1990. обележило је знатно интензивирање послова, праћено и тзв. ‘’подруштвљавањем’’ културе са све ширим утицајем бројних фактора и интересовањем подручја, институција и појединаца за питања заштите споменика културе. Осамдесетих година наметнула се потреба за систематизацијом и сређивањем дотада формиране документације. До тада већ обимној и услед интензивног коришћења непотпуно систематизованој, документацији је била неопходна класификација, категоризација и евентуално депоновање ради чувања. Потреба привођења крају започетих послова из претходних година, или истраживања, валоризације и проглашавања објеката са споменичним својствима била је веома изражена. Ако се томе дода и основно обележје делатности Завода: даље ширење редовне делатности у погледу обима, као и облика истраживања, закључује се да је неопходно било ангажовати све стручне капацитете, како реализација планираних задатака не би била умањена. Основна подручја рада одвијала су се кроз техничку заштиту, основну делатност и пропагандно-информативну делатност, која се огледа у следећим реализованим пословима и активностима: изложба ‘’Заштита културних добара у Југославији’’(1983), публикација ‘’Заштита културних добара у Југославији’’(1983), изложба ‘’Заштита споменика културе Нишког, Јужноморавског и Зајечарског региона’’(1983), књига ‘’Споменици Ниша и околине’’ Борислава Андрејевића (1985), изложба фотографија у Студентском центру у Нишу (1985), изложба акварела Душана Стефановића ‘’Стари Неготин’’ (1986), изложба ‘’Споменици културе у Источној Србији’’ у Вроцлаву (1987) и књига ‘’Споменици културе Источне Србије’’(1988). Овоме треба додати и публиковање научноистраживачких радова сарадника Завода у бројним зборницима и часописима, као и информативне текстове у дневним и периодичним новинама. Делатност заштите, као и све друге, не остаје изван подручја деловања општих друштвено-економских и политичких фактора. Пословање у условима који су се истеком осамдесетих година усложњавали, међу којима је нарушена редовност прилива средстава представљала је највећу кочницу и довела је до последица. Завод је настојао да умањи разорне последице огледане у промени динамике реализације и преоријентације послова повећавањем удела прихода остварених непосредном разменом рада, крајње рационалним пословањем и максималним коришћењем сопствених кадрова, других потенцијала и свих видова тзв. унутрашњих резерви, зарад обезбеђивања елементарних услова за несметану реализацију планских послова и успешног пословања. Планови и програми активности пружају одличан увид у очекивано, а извештаји сведоче о снажној упорности и труду ради остваривања делатности која се налази 11 у наслову установе, а која је општа потреба цивилизованог света. Средином осамдесетих наде су полагане у ‘’процес остваривања општег економског опоравка друштва као целине’’, који би до краја деценије довели до побољшања стања у различитим сферама живота. Међутим, историјски ток је управо крајем осамдесетих ишао другачијим, деструктивним путем: уместо унапређењу и 1975. ɐɪɤɜɚ ɋɜ. ɇɢɤɨɥɟ ɭ Ʉɭɪɲɭɦɥɢʁɢ ɐɪɤɜɚ ɋɜ.ɉɟɬɤɟ ɭ ɋɬɚɧɢɱɟʃɭ ɤɨɞ ɉɢɪɨɬɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɨɝɚɧɨɜɨ ɤɨɞ Ⱦɢɦɢɬɪɨɜɝɪɚɞɚ ɐɚɪɢɱɢɧ ɝɪɚɞ ɤɨɞ Ʌɟɛɚɧɚ Ɇɟɞɢʁɚɧɚ ɭ ɇɢɲɭ ɇɢɲɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ ɭ ɇɢɲɭ Ɇɨɦɱɢɥɨɜ ɝɪɚɞ (ɉɢɪɨɬɫɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ) ɭ ɉɢɪɨɬɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɪɨɯɨɪ ɉɱɢʃɫɤɢ ɤɨɞ Ȼɭʁɚɧɨɜɰɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɜ. ɋɬɟɮɚɧɚ ɭ Ʌɢɩɨɜɰɭ Ʌɚɬɢɧɫɤɚ ɰɪɤɜɚ ɭ ɉɪɨɤɭɩʂɭ Ɍɨɞɨɪɱɟɬɨɜ ɤɨɧɚɤ ɭ ɇɟɝɨɬɢɧɭ ɉɚɲɢɧɢ ɤɨɧɚɰɢ ɭ ȼɪɚʃɭ Ʉɨɦɩɥɟɤɫ Ȼɚɤɚɪɧɢɰɟ ɤɨɞ Ɇɚʁɞɚɧɩɟɤɚ очекиваном благостању, тадашња држава СФРЈ се ускоро нашла у пламену погубног грађанског рата, чије се последице нису могле предвидети. Друштвене промене које су уследиле у периоду 1990-1995., утицај нових фактора и ситуација, недостатак средстава, и нови тржишни услови у великој мери су се рефлектовали на остваривање програмских задатака Завода. Ипак, независно од тога, увек је у првом плану била обавеза очувања Ⱦɟɥɚɬɧɨɫɬ Ɂɚɜɨɞɚ ɭ ɩɟɪɢɨɞɭ 1975-1990. 1975-1978. Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɨɝɚɧɨɜɨ ɤɨɞ Ⱦɢɦɢɬɪɨɜɝɪɚɞɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɪɨɯɨɪ ɉɱɢʃɫɤɢ ɤɨɞ Ȼɭʁɚɧɨɜɰɚ ɐɪɤɜɚ ɧɚ ȼɪɚɠʁɟɦ Ʉɚɦɟɧɭ ɤɨɞ Ɍɪɝɨɜɢɲɬɚ ɐɪɤɜɚ ɋɜ. ɂɥɢʁɟ ɤɨɞ Ʉɚɰɚɩɭɧɚ (ȼɥɚɞɢɱɢɧ ɏɚɧ) Ɇɚɧɚɫɬɢɪ Ʉɨɪɨɝɥɚɲ ɤɨɞ ɇɟɝɨɬɢɧɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɜ. ȭɨɪɻɚ ɭ Ⱥʁɞɚɧɨɜɰɭ ɨɩɲɬɢɧɚ ɉɪɨɤɭɩʂɟ Ɇɨɦɱɢɥɨɜ ɝɪɚɞ (ɉɢɪɨɬɫɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ) ɭ ɉɢɪɨɬɭ ɇɢɲɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ ɭ ɇɢɲɭ ɏɪɢɫɬɢʄɟɜɚ ɤɭʄɚ ɭ ɉɢɪɨɬɭ Ɇɨɤɪɚʃɱɟɜɚ ɤɭʄɚ ɭ ɇɟɝɨɬɢɧɭ ɉɚɫɬɟɪɨɜ ɡɚɜɨɞ ɭ ɇɢɲɭ Ɋɟɦɢɫɢʁɚɧɚ ɭ Ȼɟɥɨʁ ɉɚɥɚɧɰɢ Timacum Minus ɤɨɞ Ɋɚɜɧɟ (Ʉʃɚɠɟɜɚɰ) ɉɥɨɱɧɢɤ ɤɨɞ ɉɪɨɤɭɩʂɚ ɐɪɤɜɚ ɋɜ. Ȼɨɝɨɪɨɞɢɰɟ ɤɨɞ Ʉɭɪɲɭɦɥɢʁɟ ɐɪɤɜɚ ɋɜ. Ⱥɪɯɚɧɻɟɥɚ ɭ Ȼɨʂɟɜ Ⱦɨɥɭ (Ⱦɢɦɢɬɪɨɜɝɪɚɞ) ɋɬɚɪɚ ɰɪɤɜɚ ɭ Ȼɚʃɢ ȳɨɲɚɧɢɰɢ ɐɪɤɜɚ ɭ Ƚɨɪʃɟɦ Ɇɚɬɟʁɟɜɰɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɜ.ȭɨɪɻɚ ɤɨɞ Ɍɟɦɫɤɟ (ɉɢɪɨɬ) ɐɪɤɜɚ ɋɜ. Ɇɢɧɟ ɭ ɒɬɚɜɢ (Ʉɭɪɲɭɦɥɢʁɚ) ɏɢɫɚɪ ɭ ɉɪɨɤɭɩʂɭ ȿɬɧɨ-ɤɨɦɩɥɟɤɫ ɭ Ɋɚɜɧɢ (Ʉʃɚɠɟɜɚɰ) ɉɚɲɢɧɢ ɤɨɧɚɰɢ ɭ ȼɪɚʃɭ Ʉɭʄɚ Ȼɨɪɟ Ⱦɢɦɢɬɪɢʁɟɜɢʄɚ ɭ Ʌɟɫɤɨɜɰɭ ɑɚɢɪɫɤɚ ɱɟɫɦɚ ɭ ɇɢɲɭ ɐɪɤɜɚ ɭ Ⱦɨʃɟɦ Ⱦɪɚɝɨɜʂɭ(Ƚɚʇɢɧ ɏɚɧ) ɐɪɤɜɚ ɭ Ʉɨɧʇɟʂɭ (ɉɪɨɤɭɩʂɟ) 1979-1982. Ɇɟɞɢʁɚɧɚ ɭ ɇɢɲɭ Ʉɚɦɟɧɢɱɤɢ ȼɢɫ ɤɨɞ ɇɢɲɚ Ɋɚɧɨɜɢɡɚɧɬɢʁɫɤɚ ɝɪɨɛɧɢɰɚ ɭ ɇɢɲɤɨʁ Ȼɚʃɢ ɋɩɨɦɟɧ ɞɨɦ ,,Ɇɢʁɚ ɋɬɚɧɢɦɢɪɨɜɢʄ” ɭ ɇɢɲɭ Ɂɝɪɚɞɚ ɋɂɁɄ ɭ ɇɢɲɭ ɏɨɬɟɥ ,,ɉɚɪɤ” ɭ ɇɢɲɭ Ʌɨɝɨɪ ,,ɐɪɜɟɧɢ ɤɪɫɬ” ɭ ɇɢɲɭ ɐɚɪɢɱɢɧ ɝɪɚɞ ɤɨɞ Ʌɟɛɚɧɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɪɨɯɨɪ ɉɱɢʃɫɤɢ ɤɨɞ Ȼɭʁɚɧɨɜɰɚ Timacum Minus ɤɨɞ Ɋɚɜɧɟ (Ʉʃɚɠɟɜɚɰ) ɋɜ. Ȼɨɝɨɪɨɞɢɰɚ ɭ Ⱦɨʃɨʁ Ʉɚɦɟɧɢɰɢ (Ʉʃɚɠɟɜɚɰ) ȶɟɥɟ ɤɭɥɚ ɭ ɇɢɲɭ ɉɚɲɢɧɢ ɤɨɧɚɰɢ ɭ ȼɪɚʃɭ ɋɨɤɨ Ƚɪɚɞ ɤɨɞ ɋɨɤɨɛɚʃɟ Ɇɨɦɱɢɥɨɜ ɝɪɚɞ (ɉɢɪɨɬɫɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ) ɭ ɉɢɪɨɬɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ Ɋɭɞɚɪɟ ɤɨɞ Ʌɟɫɤɨɜɰɚ ɐɪɤɜɚ ɋɜ. ɇɢɤɨɥɟ ɭ Ʉɭɪɲɭɦɥɢʁɢ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɉɨɝɚɧɨɜɨ ɤɨɞ Ⱦɢɦɢɬɪɨɜɝɪɚɞɚ Ⱦɟɥɢɝɪɚɞɫɤɢ ɲɚɧɱɟɜɢ ɤɨɞ Ⱥɥɟɤɫɢɧɰɚ ɉɨɧɬɟɫ – Ɍɪɚʁɚɧɨɜ ɦɨɫɬ ɤɨɞ Ʉɥɚɞɨɜɚ Ⱦɢʁɚɧɚ – Ʉɚɪɚɬɚɲ ɤɨɞ Ʉɥɚɞɨɜɚ Ɇɨɪɚ ȼɚɝɟɢ ɤɨɞ Ɇɢɯɚʁɥɨɜɰɚ (ɇɟɝɨɬɢɧ) Ɋɬɤɨɜɨ ɤɨɞ Ʉɥɚɞɨɜɚ ɏɢɫɚɪ ɭ ɉɪɨɤɭɩʂɭ Ⱥɧɬɢɱɤɢ ɇɚɢɫ ɢ ɇɢɲɤɚ ɬɜɪɻɚɜɚ ɭ ɇɢɲɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɢʄɟɜɨ ɤɨɞ ɇɢɲɚ Ɋɟɦɢɫɢʁɚɧɚ ɭ Ȼɟɥɨʁ ɉɚɥɚɧɰɢ ɇɚɪɨɞɧɨ ɩɨɡɨɪɢɲɬɟ ɭ ɇɢɲɭ ɋɢɧɚɝɨɝɚ ɭ ɇɢɲɭ ɇɚɪɨɞɧɢ ɦɭɡɟʁ ɭ ɇɢɲɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɜ. Ɋɨɦɚɧ ɤɨɞ Ɋɚɠʃɚ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ Ʉɨɪɨɝɥɚɲ ɤɨɞ Ɇɢɥɨɲɟɜɚ (ɇɟɝɨɬɢɧ) ɋɩɨɦɟɧ ɩɚɪɤɭ ɭ ɇɟɝɨɬɢɧɭ Ɇɚɧɚɫɬɢɪ ɋɜ. ɋɬɟɮɚɧ ɭ Ʌɢɩɨɜɰɭ Ⱥɩɫɚɧɚ ɭ Ȼɨʂɟɜɰɭ Ƚɢɝɢɧɚ ɤɭʄɚ ɭ ȼɥɚɫɨɬɢɧɰɭ ɉɚɫɬɟɪɨɜ ɡɚɜɨɞ ɭ ɇɢɲɭ ɋɩɨɦɟɧɢɤ ɩɚɥɢɦ ɛɨɪɰɢɦɚ ɭ Ⱦɨʃɨʁ Ɍɨɩɨɧɢɰɢ Ɇɚɪɤɨɜɨ ɤɚɥɟ ɤɨɞ ȼɪɚʃɚ  12 Табела 1. Реализована непосредна техничка заштита на непокретним културним добрима аутентичних споменичких вредности и непосредна техничка заштита најугроженијих и најзначајнијих непокретних културних добара. На многим непокретним културним добрима изведени су рестаураторски радови који обезбеђују споменике од даљег пропадања, а у најновије време, велики број споменика културе конзервиран је најсавременијим методама у заштити културног наслеђа. С обзиром на велики број евидентираних локалитета, објеката и целина, оствариван је један од најприоритетнијих задатака, а то је ефикасна стручна валоризација непокретних културних добара и регулисање њихове правне заштите. Крупни резултати постигнути током рада на пословима заштите резултат су непрестаног прегалаштва стручњака и радника Завода за заштиту споменика културе Ниш. Завод за заштиту споменика културе Ниш данас обавља деликатне послове проучавања, коришћења, презентације и заштите споменика културе, просторних културно-историјских целина, археолошких налазишта и знаменитих места као непокретних културних добара и њихове заштићене околине, као и добaра која уживају претходну заштиту у оквиру седам управних округа, Борског, Зајечарског, Нишког, Пчињског, Јабланичког, Топличког и Пиротског на основу Решења о утврђивању територије завода за заштиту споменика културе (Службени гласник РС, 1995). Од 2003.године нишки Завод је, као и сви остали осим Републичког, пребачен на финансирање из буџета локалних самоуправа у којима се налазе седишта институција. До дана данашњег није урађено апсолутно ништа да се ова грешка исправи, упрркос чињеници да је Република Србија и даље једина носилац оснивачких права и обавеза, а сва финансијска средства за најразличитије трошкове и потребе, осим личних доходака, обезбеђују се из сопствених прихода. Литература и извори: Бргуљан, В. (1967.): Систем заштите споменика културе у СР Србији, Републички завод за заштиту споменика културе : Републички завод за јавну управу, Београд. Митровић, М. (1967-1975): Планови и програми рада Завода за заштиту споменика културе Ниш за период 1967-1975, Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш. Радовић, А. (1976-2001): Извештаји о остваривању планова рада у оквиру функција Републичке заједнице културе, општинских заједница културе и Завода за заштиту споменика културе Ниш за период 1976-2001, Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш. Решење о оснивању Завода за заштиту споменика културе у Нишу број 5045/66 од 25. марта 1966. године, Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш. Службени гласник Републике Србије, бр. 71/94 : Закон о културним добрима. Службени гласник Републике Србије, бр. 48/95: Решење о утврђивању територије завода за заштиту споменика културе. Службени лист ДФЈ, бр. 10 од 3. IV 1945: Одлука Националног комитета ослобођења Југославије о заштити и чувању културних споменика и старина Службени лист ФНРЈ, бр 81 од 8. X 1946: Општи закон о заштити споменика културе и природњачких реткости Службени гласник НР Србије, бр. 54 од 27. XI 1948: Републички Закон о заштити споменика културе и природних реткости Србске Новине, бр.14, од 16.фебруара 1844: Уредба о заштити споменика древности Уговор закључен 6. априла 1966. године између Среза Ниш и Среза Лесковац, ДокументацијаЗавода за заштиту споменика културе Ниш. РУКОВОДИОЦИ На челу Завода се од 25. марта 1966. године до 31.12.1975. године налазио архитекта Момчило Митровић. На месту руководиоца наследио га је архитекта Александар Радовић (1976-2004), а затим архитекта Миле Вељковић (2004- 2012). Архитекта Елена Васић Петровић је на месту директора од 2012. године. 13