Аристотел

За остала значења, види Аристотел (разврставање).

Аристотел
Античка филозофија
Западна филозофија
Мраморна биста Аристотела. Римска копија грчког оригинала који је извајао Лизип цца. 330. пне. Покривач од алабастера је сувремени додатак
Рођење	384. пне. Стагеира, Халкидика
Смрт	322. пне. Еубеја
Филозофија
Школа/Традиција	Перипатетичка школа Аристотелијанство
Главни интереси	физика, метафизика, поезија, театар, музика, реторика, политика, власт, етика, биологија, зоологија
Знамените идеје
Златна средина, разум, логика, страст
Инспирација
Од Парменид, Сократ, Платон, Хераклит, Демокрит
На Александар Велики, Авицена, Аверроес, Мајмонид, Албертус Магнус, Тома Аквински, Дунс Сцотус, Клаудије Птолемеј, Коперник, Галилео и највећи број јеврејских, хришћанских и исламских те западних филозофа, научника итд..

Аристотел (грч. Ἀριστοτέλης) (384. пне.-322. пне.) био је најсвестранији и најученији грчки филозоф који се сматра једним од најутицајнијих личности антике.

Аристотел је био Грчки филозоф и научник који је рођен македонском граду Стагира, Халкидики, на северној периферији класичне Грчке. Његов отац, Ницомацхус, је умро кад је Аристотел био дете, након чега је Проxенус од Атарнеуса постао његов стартељ. У својој осамнаестој години, пошао је на Платонову академију у Атини и остао је тамо до своје тридест седме године (ц. 347 БЦ). Његови рукописи покривају многе теме – укључујући физику, биологију, зоологију, метафизику, логику, етику, естетику, поетику, позориште, музику, реторику, лингвистику, политику и владу – и чине први свеобухватни систем западне филозофије. Укратко након Платоеве смрти, Аристотел је напустио Атину и, на захтев Филипа Македонског, подучавао је Александара Великог почевши од 343 п.н.е. Према писању Енцyцлопæдиа Британница, "Аристотел је био први истински научник у историји ... [и] сваки научник му дугује."

Подучавање Александра Великог је пружило Аристотелу многе могућности и обиље материјала. Он је основао библиотеку у Лицеју која је помагала у продукцији многих од његових стотина књига. Чињеница да је Аристотел био Платонов ученик допринела је његовом раном гледишту платонизма, међутим након Платонове смрти, Аристотел је уронио у емпиријска изучавања и удаљио се од платонизма у корист емпиризма. Он је веровао да су сви људски концепти и сво њихово знање ултимативно базирани на перцепцији. Аристотелов поглед на природне науке представља подлогу у основи многих његових радова.

Аристотелови погледи на физичке науке темељно су обликовали гледиште средњовековних учењака. Његов утицај досеже до ренесансе и није био систематски замењен до просвјетитељства и теорија као што је класична механика. Нека од Аристотелових зоолошких опажања, као што је хецтоцотyл (репродуктивна) рука октопуса, нису потврђена, нити оспорена до 19. века. Његови радови садрже најранију познату студију логике, која је инкорпорирана у касном 19. веку у модерну формалну логику.

Животопис Аристотела

Аристотел се родио 384. године пне. у Стагири на полуострву Халкидици. Његов отац Никомах био је дворски лекар македонскога краља Аминте III. Неко време живео је Аристотел на краљевском двору у Пели, а након очеве смрти у Стагири. Године 368-367. пне. дошао је као седамнаестогодишњи младић у Атину, где је ступио у Академију и остао Платонов ученик пуних двадесет година, тј. до смрти Платонове. У Академији је стекао темељито познавање не само Сократове и Платонове филозофске мисли већ и целе пресократовске филозофије. Његов дугогодишњи боравак у Академији био је испуњен врло интензивним стваралачким радом. Прилично рано стекао је у Академији велики углед, па је и сам постао учитељем. Према неким вестима може се закључити да се није у свим питањима слагао са својим учитељем Платоном. Ипак међу њима није било озбиљнијих размирица ако се може судити по Аристотеловим речима у красној елегији Еудему, где каже за Платона да је човјек којега зли не смеју хвалити, јер је својим животом и учењем први и једини доказао да човек истовремено постаје добар и срећан.

Након Платонове смрти одлази Аристотел с пријатељем Ксенократом у град Ас у Троади к Хермији који је био тиранин градова Аса и Атарнеја. С Хермијиом се спријатељио већ у Академији, али је то пријатељство још јаче учврстио оженивши се његовом рођаком Питијавом. Након трогодишњег боравка код Хермије одлази Аристотел у Митилену на Лезбосу, одакле га је 342. пне. позвао македонски краљ Филип II за васпитача и учитеља сину Александру. У македонској престоници Пели предавао је Александру политичке и филозофске науке. Његов учитељски рад прекинут је кад је Александар ступио на престо. Аристотел се враћа у Стагиру, а оданде се с млађим пријатељем Теофрастом вратио у Атину 335. пне., где је основао своју школу у Ликеју, гимназији посвећеној Аполону Ликеју. Ученици су се прозвали перипатетици (Περίπατητικοί) или по томе што је Аристотел поучавао шетајући, или пак по врту (περίπατος) у којем је учио своје учнике.

Арислотелова школа стекла је брзо велики глас и престигла Академију. Дванаестегошњи Аристотелов учитељски рад у Ликеју врхунац је његова филозофског развитка. То је време његове пуне зрелости и самосталности, када је написао готово сва своја главна дела.

Након Александрове смрти појачала се у Атини борба против македонске превласти. Аристотелу као пријатељу македонске краљевске куће и Антипатра, Александрова намесника, није боравак у Атини био више сигуран. Прича се да је био и оптужен за безбожништво, али се повукао у Халкиду на Еубеји, где је 322. пне., исте године кад и Демостен, умро од болести желуца. Оставио је кћерку Питијаду од прве жене Питијаде и сина Никомаха од друге жене Херпилиде која је била из Стагире.

Аристотелови списи

Аристотелова биста у Лувру

Дела: "Органон" (сакупљени Аристотелови логицки списи), Поетика (О песницкој уметности), "Реторика", "Никомахова етика" (Никомах је био његов отац), "Политика", "Метафизика", "Физика"

Његови наследници су учили по његовим књигама и по књигама које су писане на основу његових дела. А, он је први који је објективно описао сво дотадашње знање. Нагласак на "објективно", јер други филозофи су писали дела, песме, дијалоге... Аристотел је писао уџбенике, у којима је први пут уредно побројао сва дотадашња знања (и, наравно, дописао открића до којих је и сам дошао).

Логика

Аристотел је сматрао да људско мишљење не може одражавати објективну стварност нити спознати објективну истину, ако само није постављено на сигурне принципе. Показује да је метода индукције пут до спознаје, да се од појединачне ствари дође до одреденог појма. Каже да свако живо биће има способност опажања, али људи се одликују још и тиме, да замијећено могу задржати у сјећању. Дакле од запажања долази до сјећања, одатле услијед честог понављања – искуство о дотичном предмету, а самим искуством човјек стјече практично умијеже и знање. Предмет опажања је само појединачно, а појам, као оптше – односи се на мноштво појединачног, и до њега се долази путем индукције.

Медутим, спознаја не остаје само на појму, јер се појмови у неком суду могу опет сврстати под још опценитије појмове, чиме Аристотел прелази на учење о категоријама тј. о најопћенитијим предикатима. Аристотел их је нашао 10: супстанција, квантитета, квалитета, релација, мјесто, вријеме, положај, посједовање, дјеловање и трпљење. Да би се људско мишљење могло одржати, оно мора имати основне принципе, који ће бити опште важећи и неће их требати доказивати. Аристотел их своди на ова три:

• принцип идентитета (све што је истинито мора се потпуно само са собом подударати),
• принцип контрадикције (немогуће је да се једноме и истоме на исти начин једно и исто одређење додаје и не додаје),
• те принцип искључења трећег (између контрадикторних ставова не може бити трећег).

Према томе Аристотелова логика (он је зове аналитика – вјештина раздвајања) није сама себи сврха, нити се бави празним апстракцијама, него полази од реалног, појединачног предмета, и проучава како се он спознаје у садржајном мишљењу. Досљедно томе, Аристотел каже, да је објект опажања постојао прије самог опажања те да це он и даље постојати ако се то опажање укине. Стога судови могу бити позитивни (истинити) и негативни (лажни). Такодер је могуће из општег, дедуктивним путем, доћи до појединачног, што се најбоље види у силогизму:

„Ако се А исказује о сваком Б и Б исказује о сваком C, онда се А исказује о сваком C.“

Силогистичком формом закључивања се два става тзв. премисе доводе у медусобни однос, те се изводи треци став тзв. закљуцак. Аристотел свугдје употребљава цетири основне познате врсте ставова:

• А – универзално позитиван
• Е – универзално негативан
• I – партикуларно позитиван
• О - партикуларно негативан.

С обзиром на ово може се реци дај је Аристотелова логика уствари теорија односа А, Е, I и О. Аристотел такодер сматра, да дијалектицки закљуцак, закљуцак из вјеројатних премиса, није ни истинит ни лажан, вец вјеројатан, али има своју вриједност јер постављањем супротних теза врши контролу самог мишљења и његових тврдњи.

Поред дијалектицког закљуцка, постоји још и софистицки који је према Аристотелу обмањујуци, јер је изведен из погрешних премиса. Истице да дијалектицар није свјестан својих погрешака, док софист је. Уз те двије врсте закљуцка постоје и науцни закљуцци, који служе у знаности као сигурно средство за стјецање нових спознаја. Иако је Аристотелова логика, логика појмова, он је познавао и неке законе логике ставова, као нпр. закон контрапозиције:

„Када се двије појаве односе једна према другој да, ако је једна, онда је нужно и друга, онда ако нема друге, нема ни прве.“

Вриједност и знацај Аристотелове логике је јединствена, како у повијести тако и данас, те можемо реци да је она испунила свој задатак јер је постала сигурно средство за испитивање тврдњи и доказа.

Метафизика

Првобитна је метафизика била тематски оријентирана на надосјетилни свијет, те је представљала чисту теологију. То је била наука о чистом, савршеном битку и о највишем Добру, а касније постаје учење о свим врстама и значењима битка, односно опћа наука о бићу као бићу и о чулним стварима. Код Аристотела постоје 4 дијела метафизике, а то су онтологија (наока о бићу као бићу), психологија ( наука о бићу у односу на људску душу), козмологија ( биће у односу на свијет) и теологија ( биће у односу на божанско). Називи за метафизику су варирали, овисно о издањима, често је кориштен термин "прва филозофија" (философиа прота), софиа (мудрост) или теолог

Етика

Аристотел, за разлику од Платона, цијени умјетност а нарочито грчке трагедије јер етички дјелују на гледаоца (творац је термина катарза-прочишћење путем страха и сажаљења). За Аристотела, највеће добро је срећа. Она зависи од наших умних способности. Тврдио је да је највећа врлина средина између двије крајности. Учење о врлини Аристотел је изложио у свом дјелу Никомахова етика гдје је полазио од онога у чему се сви људи слажу, а то је да је циљ људског живота или блаженство, које није површни хедонизам, нити материјално богатство или слава, већ је срећа или блаженство - добро по себи или самовриједност. Аристотел је тврдио да је човјек по природи политичко биће (зоон политикон) и да своју суштину изражава тек у заједници. Врлине је подијелио у двије категорије. Прва су етичке (практичке) врлине, а друге дијаноетичке. За прве је карактеристично то да се оне темеље на средини, типа храброст која је средина између плашљивости и потпуне несвјесности опасности. Дијаноетичких врлина има 5: епистеме(знање), софиа (мудрост), техне (вјештина), нус (разум) и фронесис (животна мудрост).

Политичка филозофија

Аристотел је подијелио државне облике на основне двије групе: добре и лоше. Добре облике представљају:

• монархија
• аристократија
• република

Лоше облике представљају:

• тиранија
• олигархија
• демократија

Разлика између Платонове и Аристотелове државе

Платон је у својој "Држави" покушао да формулише апсолутно најбољу државу, док је Аристотел уочио да не постоји апсолутно најбоља држава већ само релативно најбоља држава у односу на постојеће стање. пак како не би дошло до забуне и Аристотел је створио своју слику која је представљала "Аристотелову најбољу државу" међутим базирала се на реалним принципима за разлику од Платонове, он своју државу објашњава као ону која стоји између Платонова комунизма и принципа лаиссез-фаире крајњег индивидуализма.Платонова идеална држава има три сталежа (филозофи, војници, робови), док Аристотелова има два сталежа и то: управљачки сталеж и сталеж робова.

Аристотел је био реалнији од Платона из разлога што се залагао за државу по узору на Атину. Он је проучавао постојеће уставе грчких држава и из њих извлачио закључке. Аристотел је, такођер, државу приказивао у органицистичком облику.

Литература

• Ј. L. Ацкрилл (1997). Ессаyс он Плато анд Аристотле, Оxфорд Университy Пресс, УСА.
• Ацкрилл, Ј. L. (1981). Аристотле тхе Пхилосопхер. Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Адлер, Мортимер Ј. (1978). Аристотле фор Еверyбодy. Неw Yорк: Мацмиллан.  А популар еxпоситион фор тхе генерал реадер.
• Аммониус (1991). Цохен, С. Марц; Маттхеwс, Гаретх Б. ур. Он Аристотле'с Цатегориес. Итхаца, НY: Цорнелл Университy Пресс. ИСБН 0-8014-2688-X. 
• Аристотле (1908–1952). Тхе Wоркс оф Аристотле Транслатед инто Енглисх Ундер тхе Едиторсхип оф W. D. Росс, 12 волс. Оxфорд: Цларендон Пресс.  Тхесе транслатионс аре аваилабле ин северал плацес онлине; сее Еxтернал линкс.
• Бакалис Николаос. (2005). Хандбоок оф Греек Пхилосопхy: Фром Тхалес то тхе Стоицс Аналyсис анд Фрагментс, Траффорд Публисхинг ИСБН 1-4120-4843-5
• Барнес Ј. (1995). Тхе Цамбридге Цомпанион то Аристотле, Цамбридге Университy Пресс.
• Боцхеńски, I. M. (1951). Анциент Формал Логиц. Амстердам: Нортх-Холланд Публисхинг Цомпанy. 
• Болотин, Давид (1998). Ан Аппроацх то Аристотле'с Пхyсицс: Wитх Партицулар Аттентион то тхе Роле оф Хис Маннер оф Wритинг. Албанy: СУНY Пресс. А цонтрибутион то оур ундерстандинг оф хоw то реад Аристотле'с сциентифиц wоркс.
• Мyлес Бурнyеат ет ал. (1979). Нотес он Боок Зета оф Аристотле'с Метапхyсицс. Оxфорд: Суб-фацултy оф Пхилосопхy.
• Цантор, Норман Ф.; Клеин, Петер L., ур. (1969). Анциент Тхоугхт: Плато анд Аристотле. Монументс оф Wестерн Тхоугхт. 1. Wалтхам, Масс: Блаисделл Публисхинг Цо.. 
• Цхаппелл, V. (1973). Аристотле'с Цонцептион оф Маттер, Јоурнал оф Пхилосопхy 70: 679–696.
• Цоде, Алан. (1995). Потентиалитy ин Аристотле'с Сциенце анд Метапхyсицс, Пацифиц Пхилосопхицал Qуартерлy 76.
• Фергусон, Јохн (1972). Аристотле. Неw Yорк: Тwаyне Публисхерс. 
• Де Гроот, Јеан (2014). Аристотле'с Емпирицисм: Еxпериенце анд Мецханицс ин тхе 4тх Центурy БЦ, Парменидес Публисхинг, ИСБН 978-1-930972-83-4
• Фреде, Мицхаел. (1987). Ессаyс ин Анциент Пхилосопхy. Миннеаполис: Университy оф Миннесота Пресс.
• Фуллер, Б.А.Г. (1923). Аристотле. Хисторy оф Греек Пхилосопхy. 3. Лондон: Цапе. 
• Еугене Гендлин (2012). Лине бy Лине Цомментарy он Аристотле'с Де Анима, Волуме 1: Боокс I & II; Волуме 2: Боок III. Спринг Валлеy, Неw Yорк: Тхе Фоцусинг Институте. Аваилабле онлине ин ПДФ.
• Гилл, Марy Лоуисе. (1989). Аристотле он Субстанце: Тхе Парадоx оф Унитy. Принцетон: Принцетон Университy Пресс.
• Гутхрие, W. К. C. (1981). А Хисторy оф Греек Пхилосопхy, Вол. 6. Цамбридге Университy Пресс. 
• Халпер, Едwард C. (2009). Оне анд Манy ин Аристотле'с Метапхyсицс, Волуме 1: Боокс Алпха – Делта, Парменидес Публисхинг, ИСБН 978-1-930972-21-6.
• Халпер, Едwард C. (2005). Оне анд Манy ин Аристотле'с Метапхyсицс, Волуме 2: Тхе Централ Боокс, Парменидес Публисхинг, ИСБН 978-1-930972-05-6.
• Теренце Ирwин (1988). Аристотле'с Фирст Принциплес. Оxфорд: Цларендон Пресс, ИСБН 0-19-824290-5.
• Јаегер, Wернер (1948). Робинсон, Рицхард. ур. Аристотле: Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент (2нд изд.). Оxфорд: Цларендон Пресс. 
• Алберто Јори. (2003). Аристотеле, Милано: Бруно Мондадори Едиторе (Призе 2003 оф тхе "Интернатионал Ацадемy оф тхе Хисторy оф Сциенце") ИСБН 88-424-9737-1.
• Киернан, Тхомас П., ур. (1962). Аристотле Дицтионарy. Неw Yорк: Пхилосопхицал Либрарy. 
• Книгхт, Келвин. (2007). Аристотелиан Пхилосопхy: Етхицс анд Политицс фром Аристотле то МацИнтyре, Политy Пресс.
• Леwис, Франк А. (1991). Субстанце анд Предицатион ин Аристотле. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
• Ллоyд, Г. Е. Р. (1968). Аристотле: Тхе Гроwтх анд Струцтуре оф хис Тхоугхт. Цамбридге: Цамбридге Унив. Пр., ИСБН 0-521-09456-9.
• Лорд, Царнес. (1984). Интродуцтион то Тхе Политицс, бy Аристотле. Цхицаго: Цхицаго Университy Пресс.
• Лоуx, Мицхаел Ј. (1991). Примарy Оусиа: Ан Ессаy он Аристотле'с Метапхyсицс Ζ анд Η. Итхаца, НY: Цорнелл Университy Пресс.
• Масо, Стефано (Ед.), Натали, Царло (Ед.), Сеел, Герхард (Ед.). (2012) Реадинг Аристотле: Пхyсицс VII.3: Wхат ис Алтератион? Процеедингс оф тхе Интернатионал ЕСАП-ХYЕЛЕ Цонференце, Парменидес Публисхинг. ИСБН 978-1-930972-73-5
• МцКеон, Рицхард (1973). Интродуцтион то Аристотле (2д изд.). Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. 
• Оwен, Г. Е. L. (1965ц). „Тхе Платонисм оф Аристотле”. Процеедингс оф тхе Бритисх Ацадемy 50: 125–150.  [Репринтед ин Ј. Барнес, M. Сцхофиелд, анд Р. Р. К. Сорабји, едс.(1975). Артицлес он Аристотле Вол 1. Сциенце. Лондон: Дуцкwортх 14–34.]
• Пангле, Лорраине Смитх (2003). Аристотле анд тхе Пхилосопхy оф Фриендсхип. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. Аристотле'с цонцептион оф тхе деепест хуман релатионсхип виеwед ин тхе лигхт оф тхе хисторy оф пхилосопхиц тхоугхт он фриендсхип.
• Плато (1979). Аллен, Харолд Јосепх; Wилбур, Јамес Б. ур. Тхе Wорлдс оф Плато анд Аристотле. Буффало: Прометхеус Боокс. 
• Рееве, C. D. C. (2000). Субстантиал Кноwледге: Аристотле'с Метапхyсицс. Индианаполис: Хацкетт.
• Росе, Лyнн Е. (1968). Аристотле'с Сyллогистиц. Спрингфиелд: Цхарлес C Тхомас Публисхер. 
• Росс, Сир Давид (1995). Аристотле (6тх изд.). Лондон: Роутледге.  А цлассиц овервиеw бy оне оф Аристотле'с мост проминент Енглисх транслаторс, ин принт синце 1923.
• Сцалтсас, Т. (1994). Субстанцес анд Универсалс ин Аристотле'с Метапхyсицс. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс.
• Страусс, Лео (1964). "Он Аристотле'с Политицс", ин Тхе Цитy анд Ман, Цхицаго; Ранд МцНаллy.
• Сwансон, Јудитх (1992). Тхе Публиц анд тхе Привате ин Аристотле'с Политицал Пхилосопхy. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс. 
• Таyлор, Хенрy Осборн (1922). „Цхаптер 3: Аристотле'с Биологy”. Греек Биологy анд Медицине. Архивирано из оригинала на датум 11 Фебруарy 2006. 
• Веатцх, Хенрy Б. (1974). Аристотле: А Цонтемпорарy Аппрециатион. Блоомингтон: Индиана У. Пресс.  Фор тхе генерал реадер.
• Wоодс, M. Ј. (1991б). „Универсалс анд Партицулар Формс ин Аристотле'с Метапхyсицс”. Аристотле анд тхе Латер Традитион. Оxфорд Студиес ин Анциент Пхилосопхy. Суппл. стр. 41–56. 
• Јохн Ллоyд Ацкрилл: Аристотелес. Еине Еинфüхрунг ин сеин Пхилосопхиерен. Де Груyтер, Берлин 1985, ИСБН 3-11-008915-7 (кнаппе Еинфüхрунг вор аллем ин дие тхеоретисцхе Пхилосопхие)
• Јонатхан Барнес: Аристотелес. Еине Еинфüхрунг. Рецлам, Стуттгарт 1999 [1982], ИСБН 3-15-008773-2. (кнаппе Еинфüхрунг; Биограпхисцхес унд Натурwиссенсцхафтлицхес релатив аусфüхрлицх, wениг зур практисцхен Пхилосопхие)
• Тхомас Буцххеим: Аристотелес. Хердер, Фреибург и. Бр. 1999, ИСБН 3-451-04764-0. (Еинфüхрунг мит Сцхwерпункт ауф дем Органон, дер Натурпхилосопхие унд Метапхyсик; wениг практисцхе Пхилосопхие, кеине Резептион; комментиерте Библиографие)
• Wолфганг Детел: Аристотелес. Рецлам, Леипзиг 2005, ИСБН 3-379-20301-7. (Еинфüхрунг мит хохем сyстематисцхем Анспруцх, инсбесондере зу Wиссенсцхафтстхеорие унд Метапхyсик; Капител зум Неоаристотелисмус дес 20. Јахрхундертс)
• Отфриед Хöффе: Аристотелес. 3. Ауфлаге. Бецк, Мüнцхен 2006, ИСБН 3-406-54125-9. (Биограпхисцхес, практисцхе Пхилосопхие унд Резептион аусфüхрлицх; Безüге зу андерен Епоцхен, инсбесондере дер Неузеит)
• Цхристоф Рапп: Аристотелес зур Еинфüхрунг. 4. Ауфлаге. Јуниус, Хамбург 2012, ИСБН 978-3-88506-690-3. (сингулäре Дарстеллунг дер Хандлунгстхеорие, дер Семантик, Диалектик унд Рхеторик соwие Онтологие; ницхтс зур Персон; хилфреицхе, тхематисцх геглиедерте Библиографие)
• Цхристопхер Схиелдс: Аристотле. Роутледге, Неw Yорк 2007, ИСБН 978-0-415-28332-8. (умфангреицхе тхематисцх геглиедерте Еинфüхрунг) (Ревиеw Архивирано 2010-08-13 на Wаyбацк Мацхине-у)
• Wолфганг Wелсцх: Дер Пхилосопх: Дие Геданкенwелт дес Аристотелес. Финк (Wилхелм), Мüнцхен 2012, ИСБН 978-3-7705-5382-2
• Ингемар Дüринг: Аристотелес. Дарстеллунг унд Интерпретатион сеинес Денкенс. Wинтер, Хеиделберг 1966
• Хеллмут Фласхар: Аристотелес. Ин: Хеллмут Фласхар (Хрсг.): Грундрисс дер Гесцхицхте дер Пхилосопхие. Дие Пхилосопхие дер Антике, Банд 3: Äлтере Академие, Аристотелес, Перипатос. 2. Ауфлаге. Сцхwабе, Басел 2004, ИСБН 3-7965-1998-9, С. 167–492
• Хеллмут Фласхар: Аристотелес: Лехрер дес Абендландес, Мüнцхен : Бецк, 2013, ИСБН 978-3-406-64506-8
• Wиллиам К. C. Гутхрие: А Хисторy оф Греек Пхилосопхy. Бд. 6: Аристотле. Ан Енцоунтер. Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге 1981, ИСБН 0-521-23573-1. (сехр гут лесбар, абер ницхтс зур Логик)
• Јохн M. Рист: Тхе Минд оф Аристотле: А Студy ин Пхилосопхицал Гроwтх. Университy оф Торонто Пресс, Торонто 1989, ИСБН 0-8020-2692-3 (беханделт дие Ентwицклунг вон Аристотелес’ Денкен)
• Wиллиам Давид Росс: Аристотле. 6. Ауфлаге. Роутледге, Лондон 1995, ИСБН 0-415-32857-8. (солиде унд аусфüхрлицхе Дарстеллунг, бесондерс фüр Натурпхилосопхие унд Биологие wертволл)
• Цхристиан Јунг: Дие доппелте Натур дес менсцхлицхен Интеллектс беи Аристотелес. Кöнигсхаусен&Неуманн, Wüрзбург 2011, ИСБН 978-3-8260-4407-6. (грундлегенд зур Лехре вом активен унд пассивен Интеллект)
• Георгиос Анагностопоулос (Хрсг.): А Цомпанион то Аристотле. Wилеy-Блацкwелл, Малден 2009, ИСБН 978-1-4051-2223-8.
• Јонатхан Барнес (Хрсг.): Тхе Цамбридге Цомпанион то Аристотле. Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге 1995, ИСБН 0-521-41133-5 (гуте Еинфüхрунг мит еинер умфангреицхен, тхематисцх геглиедертен Библиографие)
• Отфриед Хöффе (Хрсг.): Аристотелес-Леxикон. Крöнер, Стуттгарт 2005, ИСБН 3-520-45901-9 (Резенсион)
• Олоф Гигон у. а.: Аристотелес/Аристотелисмус. Ин: Тхеологисцхе Реалензyклопäдие. Банд 3, де Груyтер, Берлин 1978, ИСБН 3-11-007462-1, С. 726–796, хиер: 760–796.
• Франçоис Qуеyрел у. а.: Аристоте де Стагире. Ин: Рицхард Гоулет (Хрсг.): Дицтионнаире дес пхилосопхес антиqуес. Банд Супплéмент, ЦНРС Éдитионс, Парис 2003, ИСБН 2-271-06175-X, С. 109–654.
• Цхристопх Хорн, Ада Несцхке-Хентсцхке (Хрсг.): Политисцхер Аристотелисмус. Дие Резептион дер аристотелисцхен Политик вон дер Антике бис зум 19. Јахрхундерт. Метзлер, Стуттгарт 2008, ИСБН 978-3-476-02078-9.
• Јоацхим Кнапе, Тхомас Сцхиррен (Хрсг.): Аристотелисцхе Рхеторик-Традитион. Франз Стеинер, Стуттгарт 2005, ИСБН 3-515-08595-5.
• Цеес Леијенхорст у. а. (Хрсг.): Тхе Дyнамицс оф Аристотелиан Натурал Пхилосопхy фром Антиqуитy то тхе Севентеентх Центурy. Брилл, Леиден 2002, ИСБН 90-04-12240-0 (Медиевал анд Еарлy Модерн Сциенце Банд 5)
• Јüрген Wиеснер (Хрсг.): Аристотелес. Wерк унд Wиркунг. Банд 2: Комментиерунг, Üберлиеферунг, Нацхлебен. Де Груyтер, Берлин 1987, ИСБН 3-11-010976-X.
• Паул Морауx: Дер Аристотелисмус беи ден Гриецхен. 3 Бäнде, де Груyтер, Берлин 1973–2001.
• Рицхард Сорабји (Хрсг.): Аристотле Трансформед. Тхе анциент цомментаторс анд тхеир инфлуенце. Дуцкwортх, Лондон 1990, ИСБН 0-7156-2254-4.
• Едwард Грант: Дас пхyсикалисцхе Wелтбилд дес Миттелалтерс. Артемис, Зüрицх 1980, ИСБН 3-7608-0538-8.
• Лудгер Хоннефелдер у. а. (Хрсг.): Албертус Магнус унд дие Анфäнге дер Аристотелес-Резептион им латеинисцхен Миттелалтер. Асцхендорфф, Мüнстер 2005, ИСБН 3-402-03993-1.
• Тхомас Буцххеим у. а. (Хрсг.): Канн ман хеуте ноцх етwас анфанген мит Аристотелес? Меинер, Хамбург 2003, ИСБН 3-7873-1630-2.

Вањске везе

	Wикизвор има изворни текст на тему: Аутхор:Аристотле
	Wикикњиге имају материјала на тему: но

• Аристотелова онтологија Архивирано 2008-03-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• Аристотел, Што значи бавити се филозофијом? Архивирано 2007-10-06 на Wаyбацк Мацхине-у
• Ат тхе Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy:

  • Аристотле (генерал артицле)
  • Биологy
  • Етхицс
  • Логиц
  • Метапхyсицс
  • Мотион анд итс Плаце ин Натуре
  • Поетицс
  • Политицс

• Фром тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy:

  • Аристотле (генерал артицле)
  • Аристотле ин тхе Ренаиссанце
  • Биологy
  • Цаусалитy
  • Цомментаторс он Аристотле
  • Етхицс
  • Логиц
  • Матхематицс
  • Метапхyсицс
  • Натурал пхилосопхy
  • Нон-цонтрадицтион
  • Политицал тхеорy
  • Псyцхологy
  • Рхеториц

• Генерал артицле ат Тхе Цатхолиц Енцyцлопедиа
• Дјела чији је аутор Аристотел на Опен Либрарyју Интернет Арцхивеа (en) .
• Тимелине оф Аристотле'с лифе Архивирано 2012-02-20 на Wаyбацк Мацхине-у

Колекције радова

• Ат тхе Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy Архивирано 2011-01-06 на Wаyбацк Мацхине-у (примарилy ин Енглисх).
• Дјела чији је аутор Аристотле на Пројекту Гутенберг
• (en) (el) Персеус Пројецт ат Туфтс Университy.
• Ат тхе Университy оф Аделаиде (примарилy ин Енглисх).
• (el) (fr) П. Ремацле
• Тхе 11-волуме 1837 Беккер едитион оф Аристотле'с Wоркс ин Греек (ПДФ Архивирано 2022-11-24 на Wаyбацк Мацхине-у ДЈВУ Архивирано 2005-08-16 на Wаyбацк Мацхине-у)
• (en) Аристотле Цоллецтион (транслатион).