E. E. Cummings

‫Abstract This study investigates Cummings' play Him pragma-stylistically. This study is an attempt to show the way pragmatic theories are exploited stylistically in literary discourse in general and in dramatic discourse in particular. Searle's Speech Acts Theory and Grice's Cooperative Principle are applied to the selected data. Thus, the study aims at: (1) Specifying the most dominant categories of speech acts used by each character along with the stylistic effects achieved through their use in Cummings' play. (2) Showing how non-observance of maxims yields stylistic effects on the two levels of interaction in Cummings' play. For the present study to achieve its aims, it is hypothesized that: (1) There are consistent patterns of speech acts that seem to provide contextual details about the characters' psychological states and the dimensions of their personalities and orientations, (2) Grice's four maxims are exploited by Cummings and the characters in the play to convey ideas and messages indirectly. Then, in order to achieve the aims of the study and test its hypotheses, the following procedures are adopted: (1) Presenting a theoretical background about the interaction between pragmatics and stylistics as well as their effects on literary discourse in general and dramatic discourse in particular with some related notions that are significant to the aims of the study. (2) Analyzing (six) extracts of Him according to an eclectic model developed by the study. The findings of the analysis verify the above mentioned hypotheses.

Govoreći o „smrti dekonstrukcije“, Žak Derida je jednom prilikom, sa određenom dozom njemu svojstvene ironije i lucidnosti, primetio kako je nevolja sa dekonstrukcijom u tome što ona umire već više od trideset pet godina. Naime, čim je dekonstrukcija nastala, već je bilo izjava da je ona mrtva. Ona se smatrala  nekakvom „izmišljotinom“ koja će, kao uostalom i sve izmišljotine, biti kratkog veka; govorilo se da je dekonstrukcija nekakav „uljez“ uleteo s namerom da relativizuje ozbiljne koncepte na kojima se temelji vascelo znanje i zapadnjačka misao uopšte. Institucije su se borile (a neke se još uvek bore) da takav način mišljenja koji je oličen u rečenici „mislim, dakle – mislim drugo“ (mislim, dakle, potrebno mi je drugo da bih mislio) drže podalje od sebe, osećajući veliku opasnost od „postmodernističke skepse“ i jedne nove mogućnosti da se ospori gotovo svaka istina, a svaki diskurs preispita. Pretnja od dekonstruktivnog diskursa bila je izgleda veća od pretnje bilo kog političko revolucionarnog diskursa. Pa ipak, čak i ako sa izvesnom superiornošću ili olakšanjem prihvatimo tezu da je dekonstrukcija mrtva (šta god to značilo), ne možemo lako osporiti činjenicu da se ona duboko utkala u savremenu misao. Upravo to je naročito važno za književnost danas, književnost posle Deride i Barta, a posebno za promišljanje same prakse ženskog pisma ili postmodernističkih tekstualnih praksi.
Kada govorimo o dvadesetim godinama prošlog veka, periodu kada su nastajala velika dela modernizma i kada je došlo do tako važnih revolucija na svim umetničkim poljima – mi zapravo govorimo o periodu koji je gotovo čitavo jedno stoleće iza nas. Možda su nam danas teško shvatljivi napori i borbe koje su vodili i izvojevali, svaki na svoj način i Džojs i Kamingz, kao što nam je danas nezamislivo da jedno delo (bilo ono književno vredno ili manje vredno) bude zabranjeno.
U vladavini liberalnog kapitalizma nema cenzure ali ima čokoladnog laksativa (fenomen o kome govori Slavoj Žižek). Dok jedni vrlo ozbiljno razmatraju (i)relevantnost postojanja jednog dela u štampanom obliku nasuprot neograničenom internetskom prostoru koji je najdemokratičniji ali i najneselektivniji medij po pitanju objavljivanja, drugi doštampavaju tiraže bestselera a treći se trude da uspostave i ispoštuju ma kakve (čitalačke) kriterijume o tome šta je „prava“ i kvalitetna književnost.
Protekli vek je obeležen još jednom revolucijom. Žene su se izborile za mnoga prava čime se bitno izmenila današnja slika sveta. Možemo govoriti o različitim feminističkim strujama, o različitim pokretima za oslobađanje, ali moramo imati na umu svest o značaju takvih pokreta i o uticajima koje su oni izvršili na svest ljudi. Naša svest i stvarnost je drugačija, a to implicira posve drugačiju umetnost i književnost. Važi i obrnuto: pišemo i promišljamo na drugačiji način, dakle – naši tekstovi stvaraju i konstruišu drugačiju stvarnost.
Mogli bismo lako povući paralelu između teze o „smrti dekonstrukcije“ i teze da žensko pismo „ne postoji“. Ta rečenica se često čuje i ona na gotovo identičan način potvrđuje određeni zazor od drugačijeg pisanja, zazor od drugačijeg mišljenja. Pri tom se previđa da je žensko pismo jedan ozbiljno teorijski zasnovan koncept, kao što su to uostalom i svi književni pojmovi i klasifikacije koji se isto tako mogu osporiti i osporavati, ali koji nam najčešće pomažu da napravimo nekakav kontekst u koji ćemo određena dela smestiti. Drugim rečima, kao što možemo da govorimo o određenim pravcima, poetikama, stilovima, tendencijama u književnosti i umetnosti uopšte, upravo tako možemo govoriti i o ženskom pismu. Imajući, naravno, u vidu, da se ni jedno književno delo ne može niti treba do kraja ukalupiti u bilo koju klasifikaciju, u bilo koji koncept. Zato i postoje savremena čitanja nekih davno napisanih dela jer upravo čitanja i teorijska promatranja čine jedno delo živim i aktuelnim. Stoga se čini da više nema mesta rečenici „žensko pismo ne postoji“. Žensko pismo postoji kao što postoje i svi drugi označitelji. Označeno je uvek bilo diskutabilno. Uostalom, Derida je pokazao da se baš u toj razlici/ razluci kriju mogućnosti za uživanje u tekstualnom, mogućnosti za igru. Postoje tekstovi, postoje kanoni, ali i drugačije pisanje, drugačiji jezik, drugačija čitanja i (u)pis(iv)anja.
Džojs i Kamingz pripadaju onoj tradiciji pisaca koji su nam to otkrili.

Статтю присвячено виявленню лінгвостилістичних особливостей створення ефекту висунення у поетичних текстах американського поета, есеїста, сценариста і художника Едварда Естліна Каммінгса. У своїх творах, які давно привертають увагу дослідників-лінгвістів, автор майстерно використав різні види висунення і у такий спосіб став відомий саме завдяки своїм інноваціям в поезії. У роботі окреслено сутність і визначено особливості поняття "висунення" у різних площинах наукового знання з урахуванням мовознавчої парадигми дослідження, уточнено механізми формування прийому висунення та його підтипу: девіації, висвітлено основні теоретичні положення, на яких базується концептуальний апарат дослідження, систематизовано існуючі підходи до вивчення ефекту висунення у ракурсі сучасної лінгвістики, досліджено основні закономірності використання автором девіації як компоненту висунення і виявлено специфіку взаємозв’язку форми та змісту творів.