Uroš Đurković

Zbirka poezije Svrab Milutina Petrovića tumači se kroz pregled motiva koji su bili zapostavljeni u dosadašnjoj recepciji dela. Posebna pažnja posvećuje se motivu kože i statusu lirskog subjekta, predstavljanju prostora u delu, kao i elementima imaginiranja prirode, gde je posebno mesto zauzela lirska botanika. Uz to, razmatraju se i elementi autopoetike, stilskih odabira, funkcije interpunkcije, kao i tragovi komuniciranja Milutina Petrovića s književnom, likovnom i muzičkom tradicijom, ali i prirodnim naukama. Ključni ishodi čitanja Svraba – ambivalentnost, udvajanje, poništavanje granica i nesvodljivost poetske slike – potvrđuju se, u različitim vidovima, u celom Petrovićevom opusu. Zbog toga analiza ove zbirke predstavlja i doprinos osvetljavanju piščeve poetike u celini.

азумевање песничке архитектонике збирке Кавези Звонка Карановића (1959) може донети значајне увиде везане за проучавање поетике овог српског песника, нарочито у контексту преовлађујућих токова савремене српске књижевности. Преиспитујући границe између поезије и прозе, лирског и епског, фрагмента и целине, уз писцу својствен утицај битника и надреализма, филм ноара и популарне културе, Карановић у свом остварењу обликује динамичан и вишеструко интерпретативно подстицајан свет. Кавези се, имајући то у виду, могу читати не само као збирка песама, већ и, по оцени самог аутора, као „лабаво повезани роман”, али и „кратак психоделични филм”. Жанровску слику додатно усложњава, на пример, постојање такозваних Записа из срећног дома, дела-унутар-дела, својеврсне аутобиографије у стиху једног од јунака, као и комбиновање сижеа везаних за сферу хорора и љубавних наратива. Због тога ће један од циљева рада бити показивање везе између формалног и садржинског плана дела. Имајући у виду разноликост наведених истраживачких проблема, не чуди што је овом Карановићевом делу посвећена највећа пажња критике, о чему ће такође бити речи у раду. Осим тога, формална и жанровска специфичност Кавеза читаће се и у светлу утицаја које је ово дело могло имати на још неке ауторе српске књижевности, између осталих Александра Петровића Бабића, Катарине Митровић и Драгане Мокан.

Тотал Балкан је дело у форми дневника чешке књижевнице и правнице Бланке Чехове, објављено 2011. године, а преведено од стране Зорана Дукића на српски 2020. године. Дело је настало на основу личног искуства Чехове, која је на Косову и Метохији боравила током 2007. и 2008. године, радећи као члан цивилне мисије. Са разумевањем за специфичан ток свакодневице у сложеним историјским и политичким процесима, ауторка живописно, приступачно, али и духовито покреће низ значајних тема, међу којима се истичу недаће житеља Косова и Ме- тохије, као и критика медија, међународних организација и свеопште бирократизације света. Наведена питања биће тумачена како у односу на имаголошку перспективу, тако и у односу на жанровска својства дела и анализу преовлађујућих стратегија приповедања.

На репрезентативним примерима српске поезије за децу објављене након 1984. године, разматрају се различити видови еколошких тема. Развијање љубави према природном окружењу, уз елементе ангажованости и ауторефлексије, па и политички коментар, истичу се као важни аспекти споменутог корпуса. Наведена својства сагледавају се у односу на разноврсне књижевне форме међу којима се посебно истичу две групе: 1) каталошки организована лирска ботаника и зоологија (Десанка Максимовић, Добрица Ерић, Лаза Лазић, Милован Данојлић, Верољуб Вукашиновић, Бранко Стевановић) и 2) песме које преиспитују однос (младих) читалаца и животног окружења (Божидар Мандић, Дејан Алексић, Душан Поп Ђурђев, Драган Хамовић). Специфичност еколошких тема у српској поезији за децу сагледава се и у односу између текстуалног и вантекстуалног света, нарочито имајући у виду еколошки активизам (попут комуне „Породица бистрих потока” Божидара Мандића) самих аутора.

Multimedia project Biophilia (2011) by Icelandic artist Björk is a unique
creative venture that unites music, science, ecology, technology, and innovative approaches to teaching. Even though it is primarily made as Björk’s seventh studio album, Biophilia is not only a collection of ten songs about various natural phenomena (from Moon cycles to DNA replication) but also a platform packed with interactive materials that can greatly enrich the experience of the songs. For each song on the album, there is a special application excitingly illustrating its prominent features. The application allows you not only to rearrange the final form of the song but also to analyze the song in relation to its lyrics and musical notation. The intersecting of music, video games, and educational materials has already been used as an inspiring teaching tool in many, primarily Scandinavian schools. However, in addition to the music album, teaching device, and application, Biophilia includes many other innovations and activities: from
using new and unconventional musical instruments, through recording music videos and films about the project, to an ambitious concert tour, Björk shows an outstanding capacity for interconnecting music, visual, and performing arts. Apart from presenting the multimedia character of Björk’s project, this paper will also point out its possible connections with ecological humanities.

Based on comparative research on ecocriticism and geopoetics ( Kenneth White) as two theoretical discourses concerning the relationship between literature and environment, the aim of this paper is to explore the connection between literary landscapes and their psychological foundation. Ecocriticism, as a dynamic, complex, and sometimes inconsistent system of thinking about nature and literature, can be enriched byWhite’s geopoetics, which has not only a theoretical but also an important practical dimension. A question of landscape in art is viewed, through these theoretical positions, as one of the crucial moments for personal and collective human self-identification in environment.

Појам еколошке анксиозности представља посебну врсту страха који је изазван различитим облицима угрожености животне средине. Сходно ширини појмова који је сачињавају, еколошка анксиозност може се тицати сасвим различитих феномена: од снажне нелагоде везане за глобално загревање или аерозагађење, преко притиска у сфери маркетинга везаног за куповину такозваних зелених производа, све до сталног и обузимајућег страха од апокалиптичне, тоталне еколошке катастрофе. Имајући то у виду, један од најистакнутијих и најјачих израза еколошке анксиозности могао би бити страх од нуклеарне катастрофе. Он је присутан, на различите начине, и у књижевности. У раду се, стога, даје преглед проблема везаних за проучавање нуклеарних тема у књижевности, са посебним освртом на српску књижевност. Истраживачку грађу сачињавају како прозна остварења Владислава Бајца, Горана Милашиновића, Б. Вонгара, Весне Голдсворти, Ериха Коша, тако и поезија Алека Вукадиновића, Стевана Раичковића, Војислава Деспотова, Владимира Стојнића, Владана Кречковића, Огњена Обрадовића.

ECO-ANXIETY AND FEAR OF NUCLEAR DISASTER IN SERBIAN LITERATURE: AN OVERVIEW

The concept of ecological anxiety represents a special kind of fear caused by various
forms of environmental threats. According to the breadth of terms that make it up, ecological anxiety can concern completely different phenomena: from strong discomfort related to global warming or air pollution, through pressure in the sphere of marketing related to the purchase of green products, all the way to the constant and overwhelming fear of an apocalyptic, total ecological disaster. Having that in mind, one of the most prominent and powerful expressions of eco-anxiety might be the fear of a nuclear catastrophe. The aim of this paper is to show how these themes are present in Serbian literature. Therefore, special attention is given to the books of the following Serbian authors: Vladislav Bajac, Goran Milašinović, B. Wongar, Vesna Goldsworthy, Erih Koš, Vojislav Despotov, Alek Vukadinović, Stevan Raičković, Vladimir Stojnić, Vladan Krečković, Ognjen Obradović.

Синтагма култура заборава не представља супротност концепту културе сећања, а још мање идеолошку или политичку категорију, већ је израз једног специфичног Андрићевог књижевног сензибилитета, оличеног у жељи за нестанком, тишином, избављењем у не-постојању. Заборав се, дакле, не сагледава као негација сећања, већ као недовољно истакнут, а суштински важан мотив Андрићевог дела, који има и аутопоетички значај. Опсег културе заборава разматран је кроз више аспеката, међу којима се истичу: 1) призори тишине, односно, ћутања; 2) позорница и игра као облици заборава и 3) упризорење снега као израз културе заборава. Посебна пажња у раду посвећена је Андрићевим приповеткама Мост на Жепи, Игра, Деца и Аска и вук.

Ivo Andrić’s literary work is analyzed in terms of the culture of forgetting. The culture of forgetting is comprehended neither as an antithesis of the culture of remembrance, nor as a political or ideological construct, but as a particular Andrić’s sensibility, that shows the ubiquitous wish for being overwhelmed by non-existence, preserved in disappearance, fused with oblivion in silence. Therefore, certain aspects of Andrić’s literary work in the light of the culture of forgetting are emphasized: 1) silence as a form of forgetting; 2) theatre stage and play as strategies of forgetting; 3) snow as an important motif in Andrić’s literature. Special attention is given to the four of Andrić’s short stories: The Bridge on the Žepa (Most na Žepi), Aska and the Wolf (Aska i vuk), Play (Igra), and Children (Deca).

Роман Александра Илића "Глувне чини" чита се у светлу филозофије Гастона Башлара. Разматрање поетике простора романа доведено је у везу са широким интерпретативним опсегом: од жанровског одређења и композиције дела, преко аутопоетике, до променљивог статуса приповедног субјекта. Посебна пажња посвећена је конституисању поетских слика, као и функцији детаља у контексту целине дела.

Poetics of space in Aleksandar Ilić's novel "Gluvne čini"

In this paper Aleksandar Ilić’s novel "Gluvne čini" is read in context of Gaston Bachelard's philosophy. In order to analyse Ilić’s novel in terms of poetics of space, many different aspects of the novel came out as important factors in interpretation, among them: genre, composition, and status of narrative subject. According to Bachelard's philosophy, imagination of matter, especially in details, can fundamentally
change the way we perceive literature as art. Therefore, special attention is given to the construction of poetic imagery of the novel.

Пратећи могућа значења начела укрштаја, као посебног облика филозофског и научног мишљења, компаративно се сагледавају опуси три аутора: Лазе Костића, Ребеке Вест и Станислава Винавера. Центар њиховог сусрета налази се у путопису Ребеке Вест Црно
јагње и сиви соко, у којем је описала свој боравак у Југославији 1937. године. Важан сапутник на том путовању био је Станислав Винавер, који својом ерудицијом и харизмом засењује Ребеку Вест, значајно утичући на њену перспективизацију путовања. Будући да је Лаза Костић био један од најважнијих књижевних стваралаца за Винавера, коме је посветио читаву књигу (Заноси и пркоси Лазе Костића), Костићеве идеје посредно доспевају и до Ребеке Вест.

Following different aspects of intercrossing (ukrštaj) as a philosophical and scientific term, we showed many interconnections between three authors (Laza Kostić, Rebecca West, and Stanislav Vinaver). The core
of their connection can be found in West’s famous travelogue Black Lamb and Grey Falcon, where she wrote about her journey to Yugoslavia in 1937. Her companion on that trip was Stanislav Vinaver, famous Serbian writer, whose influence on West’s mindset in the travelogue was profound. Having in mind that Laza Kostić was one of the authors of a greatest impact on Vinaver’s work (he even wrote a book about him – Zanosi i prkosi Laze Kostića), many Kostić’s ideas came indirectly to West through Vinaver.

У раду се излаже сажет преглед исландске
кинематографије. Посебна пажња посвећује се предста-
вљању преовлађујућих мотива и тема репрезентативних
остварења исландских синеаста од осамдесетих година
двадесетог века до данас. Истакнуте су неке од особености
уметничких стратегија исландских филмских уметника,
попут специфичног односа између света филма и исланд-
ског пејзажа. Контекст националне кинематографије
сагледава се као темељ за даља истраживања, како она
која се односе на изучавање целине исландске културе,
тако и компаративног проучавања филмског наслеђа
различитих култура.

Тhe Shortest History of Icelandic Cinema

This paper shows a short overview of Icelandic
cinematography, from the beginning of filmmaking in Iceland
to the present moment. Special attention is given to frequent
themes and motifs in Icelandic films, especially from the 1980s.
From works of Friðrik Þór Friðriksson and Baltasar Kormákur
to Benedikt Erlingsson, many unique artistic strategies of
Icelandic cinema are presented, such as specific relationship
between films and Icelandic landscape. Therefore, particular
attention is given to a broader sociocultural context of Icelandic
cinema, which can be an excellent introduction not only for
Icelandic art, but whole Icelandic culture as well.

На примеру драме Бановић Страхиња Борислава Михајловића Михиза, показана су исходишта различитих дефинисања дидаскалија у односу на природу драмске комуникације. Према разликама у одређивању термина, издвојене су две групе: шире и уже схватање дидаскалија. Шире схватање дидаскалија на примеру дела чине дидаскалије простора и времена, дидаскалије карактеризације, као и елементи који не припадају главном, дијалошком току драме попут уводних сцениских напомена, епиграфа и самог наслова дела. Уже схватање дидаскалија подразумева њихово разумевање као несамосталног, помоћног текста који представља функционалне напомене у делу. Разматрањем оба типа дидаскалија, указано је на њихов вишеструки интерпретативни значај.

Borislav Mihajlović Mihiz’s play Banović Strahinja excels as a text of special dramatic qualities, deeply connected with various aspects of stage directions. In order to show them, we analyzed how various dramatic elements, such as characterization, irony, space, and time, are
represented in the context of stage directions. One of the most important aspects of Banović Strahinja is present in auctorial voice that can be seen both in the stage directions and as part of the primary text. Because of that, Mihiz’s play cannot be seen only as a reinterpretation of
the famous Serbian epic poem, but also as a literary work in its own right firmly connected with modern theater tendencies.

У раду представљамо могуће теоријске домете екокритике, као једне од новијих перспектива у проучавању књижевности. Посебна пажња се посвећује историјском утемељењу ове теоријске позиције, као и њеним импликацијама на поимање целине неке националне књижевности. Та-кође, критичком перспективизацијом екокритике и њеним историјским ситуирањем, указује се како на сложен однос природе и културе, тако и на неке савремене проблеме у проучавању књижевности, који се пре свега односе на измењено поимање опсега књижевноисторијске грађе.

Representing various theoretical positions of ecocriticism as one of the newest paradigms in literary criticism, the paper showed a potential interconnection between ecocriticism and history of literature. Many important concepts of ecocriticism such as distinction between nature and culture, environmental activism, and interdisciplinary methodology,
can change the way we see literature as an art. Therefore, ecological discourse can have many other interpretative consequences on historical view of literature and concept of national literature as well.

У раду се излаже преглед проучавања дидаскалија као књижевног и театролошког термина. Сходно различитим теоријским сагледавањима, одређење дидаскалија се креће од паратекста у античкој драми, преко помоћног (секундарног) драмског текста, до текста који драму одређује драмом. У контексту дидаскалија разматране су специфичности драмске комуникације, које подразумевају мултимедијалност, проблем ауторског гласа и сложен однос између драмског текста и драмског извођења.

Within the framework of the broader European context, Srečko Kosovel’s poetry is considered
in comparison to the poetry of Serbian Dadaist including Dragan Aleksić, Ljubomir Micić, Branko Ve
Poljanski. Key motifs, techniques, and literary strategies common for the both of fields are considered:
scientific discourse often regarded as poetic, new visual display, mixed genres, European decadence as
a frequent motif. Although Srečko Kosovel’s opus exceeds the boundaries of Dada poetic, emphasizing
Dada elements situates his work in a new way. On the other hand, Serbian Dadaism communicates with
Kosovel’s unexpectedly well which confirms relevance of this movement in South Slavic interliterary
community.